АУГУСТОВСКЕ САМОЋЕ: Иван В. Лалић, пјесник недијељен

У тим мучним данима, кад се сваки наш човјек овдје, ако је имало свјестан себе и своје припадности, нађе у стању једне апсолутне самоће, спрам околине, како непосредне, тако и јавности – пише Ђорђе Матић.

„Пјесник који је пребацио границе. Пјесник недијељен.“

Ђорђе Матић у тексту „Аугустовске самоће“ пише о Ивану В. Лалићу, његовој поезији, Загребу и Београду, припадности и трагичном искуству које је стало у стихове „Никад самљи него крајем јула“.

Читајте на Гледиштима. — **Иван В. Лалић (1931–1996)**
*српски пјесник и есејиста*

ИВАН В. ЛАЛИЋ ИЗМЕЂУ СРПСКЕ И ХРВАТСКЕ КУЛТУРЕ

Овдашње двије највеће националне културе кроз дуги су период „дијелиле” и бројне писце, прозаисте, а нарочито пјеснике. То су били они за које се могло рећи да припадају објема културама, било поријеклом, личним и умјетничким биографијама, или читаношћу, разумијевањем и различитим разинама блискости.

Такви су још прије заједничких држава били рецимо Јова Змај или Тин Ујевић, касније Миљковић, чак и Матош. Има пак наравно и оних који су остали унутар једне од ових култура, унаточ културним политикама зближавања, суставу образовања и покушајима дисеминације – примјерице и овако „на прву”, Иван Сламниг, односно Момчило Настасијевић примјери су таквих пјесника.

Данас, сватко тко се бави хисторијом српског и хрватског пјесништва, углавном ће лако и брзо одредити који је од пјесника „пребацивао” културне и, дакако, често политичке границе у прошлости. У вријеме кад сам тек почео проучавати опус једног од најважнијих српских сувремених пјесника, из личних ми је околности мало извора било доступно, па сам испрва закључио и држао да тај изразити лирик припада готово искључиво култури Србије (дакле не српској култури у ширем смислу, што је важна дистинкција).

Тај пјесник био је Иван В. Лалић. Овакав закључак извукао сам тада само на основу чисте текстуалности, из поетичких, тематских и мотивских линија његова пјесништва, као и културалних и самих пјесничких међаша, тропа и кругова референци у најзначајнијим радовима: Византија, православни мистицизам, средњовјековна српска књижевност, „Шапат Јована Дамаскина”, пјесничка парафраза „Санта Мариа делла салуте” Лазе Костића и „Плава гробница” Милутина Бојића, да споменемо само она магистрална дјела и мотиве.

ЛАЛИЋЕВЕ ЗАГРЕБАЧКЕ ГОДИНЕ

То је вријеме кад су ми били недоступни и биографски факти Лалићеви. Кад их будем дознао немало ћу се изненадити: пјесник је наиме своје важне, формативне године провео управо у Загребу, гдје је објавио и ране, данас класичне радове. Лалић је у ондашњој изразитој културној „размјени” био чак и сурадник на тада изузетно квалитетном Радио Загребу.

Размишљајући над тим открићем, а с обзиром на године које је провео у Загребу, јавила су ми се многа питања, између осталог и оно наизглед маргинално, но заправо битно – језично – је ли, рецимо, у том периоду прешао на хрватски, на ијекавску варијанту говора, да би га након повратка у Београд одбацио и вратио се језику рођења и одрастања.

Важније од броја година у Загребу, чинило ми се немогућим да такав врхунски сензибилизиран пјесник и личност, пјесник градова, човјек пријемчив на бројне културне утјецаје, на околину, и уопће један протејски тип поете какав је био Лалић, не остане под утисцима, различитостима и сличностима, напетостима и партикуларностима наше околине. И јединог града и културе који су могли одговарати, комуницирати на једнакој нози и стварати вриједности као што је могао главни град земље и највеће културно средиште – Београд, Лалићев родни град.

ЛАЛИЋ КАО ПЈЕСНИК КУЛТУРЕ

Требало је још година бављења опусом и стилом да бих схватио да је Лалић, унаточ раније набројеним мотивима, најближи заправо једној западнијој, паче хрватској поетској и културној линији – оној „необарокној” и симболистичкој, комплицираној, с много слојева, евазивности и скоро по правилу англофилног, модерног, метакњижевног стремљења, линији која трајно у некој точки стреми лирици елиотовске врсте.

Високо интелектуалан, уман, ослоњен на александријски широк читалачки домет и опсег, Лалић је доживљаван као церебрални пјесник, поета културе, који пјева културом (а не само о култури, што је разлика), пјесник идеја и мисли, а мање емоције, онако макар како се осјећајност генерално схваћала и доживљавала у нашој поезији.

„ОПЕЛО ЗА СЕДАМ СТОТИНА ИЗ ЦРКВЕ У ГЛИНИ”

Све ово пало је у воду, као и све што сам дотад мислио и изнад покушао кратко описати, сва припадништва уже културална, поетска, поетичка, што год… све то је макнуто и поломљено једном једином гестом у тренутку кад сам се суочио с ударом Лалићевог најзасебнијег рада – са чеоним сударом и почетним стиховима:

„Нећу да прећутим; зидови су прећутали

И срушили су се. Ја, један, носим њих у себи, (…)”

Тако је почињало његово „Опело за седам стотина из цркве у Глини”.

„Ево ти одговора”, помислио сам, згромљен након читања поеме, потресен до сржи властите, умукао од страхоте. „Ево ти одговора о припадности. И то је све што требаш знати о томе.”

„НИКАД САМЉИ НЕГО КРАЈЕМ ЈУЛА”

Иван В. Лалић, умро је у љето пред тридесет година, 28. јула 1996., „у посуђеном времену”, у измољеном времену – он, могуће најтрагичнији сувремени српски пјесник. Нисам заборавио раније споменутог Миљковића – Миљковић и његов неразјашњен суицид, његове претходне меланколије, несталност, разорени нерви и одлазак с двадесет и седам година сасвим су друга, лична, па тек онда и друштвена и „егзистенцијалистичка” ствар. Код Лалића је на ствари трагедија библијских размјера и еха, на линији гдје се лични живот, посљедња питања, вјера и поезија преклапају и сукобљавају, ломе и поново покушавају спојити. Као ни у једног нашег пјесника.

Свој је крај као и сви велики пјесници навијестио у властитим стиховима, у пјесми чувеног, тестаментарног отварања:

„Никад самљи него крајем јула

Када је лету педаљ до зенита, (…)”

Моћ и значај великих пјесама јест и у томе да се могу извући из непосредног разлога и мотивације у којима су писане, тако да истим ријечима говоре у другим ситуацијама и околностима једнако снажно. Величина таквих ријетких стихова лежи, другим ријечима, и у уписаној могућности реконтекстуализирања.

АУГУСТОВСКЕ САМОЋЕ И ОСЈЕЋАЈ ПРИПАДНОСТИ

Без примисли на било какав неопрезан иронијски рефлекс, а око ове годишњице пјесника, јавила ми се помисао, или осјећај, боље: о данима крајем јула сваке године и сваког љета, „педаљ до зенита”, и томе што ти дани значе за нас.

Сад кад већ почиње да се надима колективни, институционални и културални ритуал који ће кад се јул смијени с аугустом кулминирати даном у којем ће се укрстити хладни тријумфализам с циничним обранашким „легализмом”, у плесу гдје ће се саркастично загрлити обје стране друштвеног спектра, те двије у привидном сукобу. У тим мучним данима, кад се сваки наш човјек овдје, ако је имало свјестан себе и своје припадности, нађе у стању једне апсолутне самоће, спрам околине, како непосредне, тако и јавности.

За његову нелагоду, потпуну немогућност да се изрази, да каже искрено што осјећа („већ ме куша/ Ћутање, као облик саопштења – За ухо које не уме да слуша”, како пјева Лалић у „Слову о слову”), за његово отуђење које му узрокују медији двадесет и четири сата тога четвртога дана осмога мјесеца, за посрамљивање тамо гдје нема чега да се стиди, за осјећај гријеха тамо гдје је све преплатио одавно и с каматом, за лоповско изокретање узрока и посљедица од којих је изграђена јавна истина, за подсјећање да му се никада неће дозволити да безувјетно припада тамо гђе апсолутно и несумњиво припада, за све то не знам стихове који би присније и точније описали то стање и осјећај као сад већ давно преминули пјесник.

Доносећи личну трагедију, својим „никад самљи”, ухватио је како само лирик умије – у наводно епској народној свијести по којој нас оптужују – у тој првој синтагми прилога и придјева, постигавши готово немогуће: осјећај свакога од нас понаособ, не одвајајући нас од опће, колективне народне трагедије.

Пјесник који је пребацио границе. Пјесник недијељен.

Пише Ђорђе МАТИЋ

Преносимо П-портал