Александар Чотрић: ЦРВЕНА КЊИГА ЈЕДНЕ УГРОЖЕНЕ НАЦИЈЕ

Често се може чути и прочитати да су српски афористичари по квалитету својег стваралаштва у самом европском и светском врху, али да такву богату и разноврсну продукцију не „прати” на одговарајући начин критика и теорија, односно да домаћи стручњаци за књижевност не посвећују пажњу овом жанру и не вреднују га како заслужује.

У томе има истине, јер неки од наших најпознатијих књижевних критичара никада нису исписали ни ред о српској афористици, али то јесу угледни и признати зналци из разних области науке и уметности. И не само да су то учинили у појединачним текстовима него су српском афоризму и његовим ауторима посветили већи број својих стручних и научних радова, ауторских књига, зборника, панорама и антологија.

Због свог дугогодишњег посвећеног рада на афирмацији хумора, сатире и афористике, заслужују да буду поменути академици, универзитетски професори, теоретичари и историчари књижевности, социолози културе и психолози: Витомир Теофиловић, проф. др Мирослав Егерић, проф. др Ратко Божовић, проф. др Жарко Требјешанин, проф. др Јован Делић, Љиљана Шоп, проф. др Милутин Ђуричковић, проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић, Бранислав Бане Јовановић, Драган Лакићевић, Предраг Марковић, академик проф. др Никола Милошевић, др Ђорђе Оташевић, проф. др Јован Пејчић, Раша Попов, Бранко Микашиновић, проф. др Добривоје Станојевић, проф. др Ђуро Шушњић, мр Дивна Бијелић, проф. др Иван М. Коларић, проф. др Јован Љуштановић, др Милица Јоковић Пантелић, Иво Мијо Андрић, проф. др Малиша Станојевић, проф. др Димитрије Панфилов, др Петар Бокун…

Један од најбољих познавалаца афористике на нашим просторима и њен најпоузданији тумач јесте проф. др Драгољуб Б. Ђорђевић, професор социологије културе на Нишком универзитету, научник, истраживач, професор и педагог великих и широких интересовања, који у својим интердисциплинарним радовима радо и често користи афоризме. Чини то, било да их цитира ради илустрације својих поставки и закључака, било да их тумачи и објашњава научним поступком.

АФОРИСТИКА КАО ОЗБИЉНА ТЕМА

Као резултат Ђорђевићевог минуциозног проучавања феномена исељавања, миграција и дијаспоре, те, паралелно, најкраћег књижевног жанра, настала је ова изванредно поучна, интересантна, и вредна књига. Импресивно је колико је афоризама професор у дужем временском периоду прочитао, проучио, изабрао и тематски сврстао, да добије дело које има унутрашњу чврстину, иако је састављено од мноштва веома разноврсних микро делова. Урадио је то приређивач на начин на који нико пре њега није, јер је тематици приступио експертски, аналитички, с пуном одговорношћу и посвећеношћу.

Довољно је само прочитати списак литературе коју је професор користио, те листу аутора чије се мисли у овом избору налазе, па закључити да је пред нама капитално дело у које је уложено велико знање, искуство, енергија, време, па и емоција.

Српски афористичари и њихове колеге на Балкану пишу о бројним темама, међу којима су најзаступљеније о странкама, изборима, власти, функционерима, корупцији, криминалу, медијима, Косову, Европи… Да се није појавила ова књига, не бих никада помислио да је толико много и толико добрих афоризама написано на тему дијаспоре и исељавања, јер сам сматрао да то није у фокусу наших афористичара.

Наравно, ово питање је једно од најважнијих, јер у крајњем води оној суштинској дилеми: да ли ће нас и даље бити на овој територији, под овим именом и с овом историјском свешћу, или ћемо нестати, као што се у прошлости већ догодило бројним другим народима.

КРИК ИЗ КОФЕРА

„Пун ми је кофер. Селим се.” – Овом кратком реченицом, која звучи као уздах, одлука, изговор и дијагноза у исти мах, почиње једна од најдубљих и најдуговечнијих српских прича: прича о одласку. Назив књиге описује и наш вековни замор.

То је крик који не долази само из пртљага спакованог на брзину, већ из трпљења које је прешло сваку меру. А управо у тој мери, на граници трпљења и наде, афоризам постаје најтачније огледало једног друштва.

Ово је књига афоризама о дијаспори, миграцијама, илузијама и разочарањима, о Европској унији и Балкану, о свету који нас привлачи и одбија истовремено. А изнад свега – о нама самима, какви јесмо кад скупимо храброст да се погледамо у огледало.

КАПИТАЛНО ДЕЛО О ВЕЛИКОЈ СЕОБИ

Дело професора Ђорђевића сведочи о једној од најболнијих рана савремене Србије: одласку. Та рана није само статистика, мада и она забрињава – сваке године око петнаест хиљада грађана напусти своју земљу, често без намере да се икада врати. То је, пре свега, духовно и друштвено питање: шта остаје од земље када оду њени најмлађи, најхрабрији, најкреативнији? И како се та празнина може успешно разматрати, ако не и кроз афоризам – кратку форму која једино може издржати тежину туге и лакоћу подсмеха у истој реченици?

Зборник открива и једну важну социолошку чињеницу: дијаспора је данас најмногобројнија, најуспешнија и најраспрострањенија „српска провинција”. Она није више само економска категорија – она је културни, психолошки и идентитетски феномен. На простору од Беча до Чикага и од Малмеа до Сиднеја, Срби су саградили своје паралелне светове, где се лакше дише, али се често теже живи.

Афоризми у овој хуморној енциклопедији исељеништва приказују дијаспору као симболички мост: она је доказ да се сања амерички сан, али се човек буди када „петао са плота” закукуриче. И у том хуморном, али болном раскораку између стварности и очекивања, сместила се сва наша емигрантска истина.

ДИЈАСПОРА КАО НАЈВЕЋА СРПСКА ПРОВИНЦИЈА

Приређивач је пуне три године сабирао мисли на ову тему. То нису само гласови афористичара – ту су и новинари, песници, мислиоци, научници, како из Србије, тако и из региона и света. На једном месту сабрани, они чине мапу великог кретања једног народа које траје више од једног века, а последњих деценија тај егзодус поприма драматичне размере.

Социолошка анализа, историјски контекст и лична сведочанства сложили су се у ову панораму као у бревијар колективног искуства: понекад суровог, понекад духовитог, али увек истинитог.

Афоризам је непревазиђен у исказивању парадокса. То је једина књижевна врста у којој се човек може и насмејати и забавити, али и продубити мисли и освежити дух, за свега неколико секунди. Афоризам је жанр који највише личи на путовање: кратак, брз, муњевито прелази преко граница мисли.

И као што су наше сеобе вековима трајале – од средњовековних избеглиштва, преко гастарбајтерских возова, до авиона нискотарифних компанија – тако и овде, у овој књизи, путује све: идеје, страхови, наде, горчина, иронија и црни хумор. Ништа не остаје на свом месту. Као ни ми.

АНАТОМИЈА ЈЕДНОГ ЕГЗОДУСА – ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ИСЕЉЕНИШТВА

Сваки од ових изабраних текстова, ма колико кратак, носи у себи читаву судбину. Кад Славица Агић каже: „Корење нам је овде. Цветови и плодови на Западу”, у тих неколико речи смештена је читава историја нашег народа, растрзаног између родне груде и новог живота у туђини.

Да је слично и у суседној Хрватској, сведочи запис Иве Мије Андрића: „Исељавање младих трајат ће све док не остаре”. То је готово демографска формула претворена у шалу – шалу која више боли него што засмејава.

Слика домаће стварности у афоризмима је реалистична до бруталности: Србија је „на европском путу, зато нас газе” (Милан Пантић), место одакле се највише одлази и најмање враћа. С обзиром на то како се одвија процес исељавања, Ивица Кесић забринуто примећује: „у земљи ће остати само кртице”.

Тај цинизам није само сатирично виђење – то је социолошки импулс, огорчено сведочење о земљи која се празни, док се број функционера и даље мистериозно умножава.

АФОРИЗАМ КАО ДЕМОГРАФСКА ДИЈАГНОЗА

Аутори у панорами сликају Европску унију као недостижну целину, политички „Кафкин замак” у коме се непрестано трудимо да докажемо да смо достојни уласка. Али врата су увек негде даље, а услови увек мало строжи за нас него за друге и недостижнији данас него јуче.

Европа је у афоризмима истовремено и матица и маћеха, и географија и фикција, и обећање просперитета и сећање на туђа разочарања. („И Европа нас посматра као небески народ. Зато је наш европски пут у облацима.” Миладин Берић).

Србија је, наравно, стално „на прагу Европске уније”, али, како један афоризам каже, често „служи као отирач на том прагу”. Политичко одуговлачење, бирократски лавиринти и геополитичка преговарања претварају ЕУ у митску заједницу у коју смо „кренули још јуче, али је тамо нисмо затекли”. У том зачараном простору сатира открива једну једноставну истину: некада мање боли одлука Европе, а више сопствено огледало.

ЕВРОПА ИЗМЕЂУ ОБЕЋАЊА И РАЗОЧАРАЊА

Посебан шарм збирке лежи у афоризмима који приказују свет као позорницу апсурда: Европа које се плаши Русије, Русија која се плаши Европе, Америка која „замеси, Европа испече, Балкан прогута”, Кина која прави терене, ЕУ која плаћа играче, а Русија навија за нас.

У неколико кратких реченица, аутори разоткривају све парадоксе међународних односа.

Србија је у тим афоризмима мали, али жилави статиста, некад комичан, некад трагичан, некад наиван, али увек опскрбљен духовитошћу која спасава ствар. Као да су, у свету који стално игра руски рулет, једино афористичари научили где је празна комора.

БАЛКАН У СВЕТСКОМ АПСУРДУ

Многи афоризми подсећају нас да миграције нису нова појава: „Наши први гастарбајтери старији су од америчке државе” (Слађан Мартиновић Буковски). У трајној захваћености Балкана историјским олујама, логично је што човек жели да изађе. Али – како духовито примећује аутор – „теже је изаћи из Балкана него ући у Европу”. (Маринко Мијовић).

Овде се отвара друга, дубља тема: да ли се заправо ико икада вратио? Не телом, већ ментално. И да ли они који су отишли носе Балкан са собом као невидљиви сувенир, затурен негде између пасоша и радне дозволе?

Афоризми нам нуде одговор: враћају се сећања, враћа се акценат, враћа се хумор – али ретко ко се враћа лично. Јер док ми одлазимо у Европу, наша дела и навике често остају чврсто везана за домаћи терен.

ОДЛАЗАК БЕЗ ПОВРАТКА

Књига је, захваљујући труду састављача, подељена у једанаест логичних тематских целина, азбучно поређаних, што омогућава да се феномен исељавања сагледа из различитих углова: од бесперспективности и сиромаштва, преко политике и распродаје будућности, до искуства туђине и менталитета Балкана.

Ови одељци не говоре само о разлозима за одлазак, него и о последицама – демографским, културним и психолошким. Као у поглављу „Тарабића шљива”, где хумор постаје начин да се проговори о догађају који је много озбиљнији од сваке шале: о нестајању.

Оно што ову антологију издваја јесте то што она није само књига о онима који одлазе – она је и сведочанство о онима који остају. Онима који, попут Јелене Вукелић, иронично питају: „Шта један професор филозофије ради у Србији? Па, не ради.”

Или оних који у речима Зорана Додеровића налазе суморни закључак: „Одлив мозгова више није могућ. Извор је пресушио.” То је језик народа навиклог да преживљава с шалом, али и да кроз њу саопштава болну истину.

Ова антологија није само књига за читање; она је књига за промишљање. За документовање. За памћење. И, коначно, за наду – јер само онај ко уме да се насмеје својој несрећи има шансу да је превазиђе.

АНТОЛОГИЈА О ОНИМА КОЈИ ОСТАЈУ

У времену када се кофер пакује чешће него што се распакује, ова књига је покушај да се речима задржи оно што нам из руку измиче. Да се хумором обухвати туга. Реч печалба потиче од старе словенске речи печал, што значи туга. И да се покаже да, ма где живео, судбина нашег народа остаје повезана невидљивим хумором, који је истовремено и наш бол и наша снага.

„Пун ми је кофер. Селим се” није само антологија афоризама о одласку. То је књига о истрајности, иронији и способностима народа да се смеје и онда када му до смеха није. Књига професора Ђорђевића није пука збирка шала о ЕУ, дијаспори или политици – она је огледало у којем се видимо онакви какви јесмо када више не можемо да се улепшавамо.

У овој књизи је, захваљујући професору Ђорђевићу, сабрана читава једна култура кретања. Један век трајања у сеобама и изгонима. Један непрестани разговор између „овде” и „тамо”. И док још нисмо ушли у Европу – а можда ни она у нас – једно је извесно: српски афоризам је одавно прешао све границе. И не само да је отишао – него се, за разлику од многих, редовно враћа. Са сувениром истине. Са осмехом који лечи горчином.

ХУМОР КАО ПОСЛЕДЊИ РЕСУРС

У свету одавно постоји Црвена књига угрожених врста – публикација и званични документ који наводи и категорише биљне и животињске врсте које су у опасности од изумирања, базирано на методологији Међународне уније за заштиту природе, с циљем да се очува разноликост кроз законске мере заштите. Књигом професора Ђорђевића добили смо Црвену књигу једне угрожене нације којој, такође, прети нестанак.

Али, и кад говоре о најтежим темама – сиромаштву, корупцији, политичким понижењима, демографском одливу – афоризми у овој збирци пружају једну драгоцену могућност: да се смејемо. Да хумором не избришемо проблем, али да га поднесемо. Да бол учинимо подношљивијом, а истину пробављивијом.

Хумор је последњи ресурс који Србија још није иселила. И добро је што није.

Пише Александар ЧОТРИЋ