О СТУДЕНТИМА, СИСТЕМУ И СЛЕПИЛУ: Зашто подржавам Јелену, а не могу да браним Тврђаву

Апел запослених на Филозофском факултету у Нишу, као и објава моје драге колегинице доценткиње др Јелене С. Младеновић поводом административног укидања буџетских места за србистику, историју и руски језик, не могу да оставе равнодушним.

Одлука Владе Србије да буџетске квоте сведе на нулу делује као политичка казна преточена у административну одлуку. Као председник струковног удружења писаца и преводилаца, јасно кажем да нећу да будем неми посматрач размене уцена. Студентима је место на буџету, ако су то заслужили својим досадашњим образовањем, а србистици је место у Нишу.

Међутим, овај кризни тренутак захтева сурову искреност коју као нишка књижевна заједница дугујемо себи. Немам мандат да пишем у име свих нишких писаца, зато ћу искрено говорити пре свега у своје име, заступајући само заједнички интерес.

МИМО ПОЛИТИЧКИХ КУЛИСА И ПОДЕЛА

Последњих дана појавио се читав низ актера који кризу настоје да употребе за сопствене политичке или институционалне обрачуне. То мене не занима. Не желим да трошим ни секунд времена – они су из угла вечности за српску културу потпуно небитни. Верујем да је већини јасно шта се заправо дешава са идејом о оснивању Факултета српских студија и да ту није ништа једноставно.

Дакле, ово није само спор између два различита погледа на будућност високог образовања, нити га сводим на личности. Ипак, помињем проф. др Горана Максимовића и доценткињу др Јелену С. Младеновић као двоје професора који су, свако на свој начин, дали значајан допринос валоризацији нишке књижевне сцене.

Обоје су и уважени чланови Друштва чији сам председник, при чему је Јелена и чланица Председништва. Колико је свет око нас постао затрован најбоље говори чињеница да смо на Скупштини Друштва одржаној почетком године ставили мораторијум на пријем нових чланова – све док се нездраве околности не доведу у ред.

Јасно је да је у послу актуелне деобе Филозофског факултета на делу игра великих интереса, е па баш зато ја данас не желим, нити ми пада на памет, да бирам стране. За мене, мимо тих прљавих кулиса и политичких игрица, проф. Максимовић и доценткиња Младеновић представљају две различите легитимне визије спаса нишке академске заједнице.

Обоје дубоко поштујем. Ако говорим као човек, а не само као председник Друштва, Јелена ми је, као лична пријатељица и земљакиња, свакако ближа. То, међутим, не мења моје уверење да обоје заслужују поштовање због онога што су учинили за нишку књижевну сцену.

Пишем о њима као о представницима једног вредног професорског нараштаја, који наставља дело својих претходника – људи од којих неки, на моју велику жалост, више нису међу живима, а који су деценијама, мимо система и искључиво снагом сопственог ентузијазма, уносили нишке писце у амфитеатре и научне часописе.

СУШТИНА ПАРАДОКСА: ОДБРАНА ХЛАДНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ

Свака част појединцима, и живима и онима који више нису међу нама. То су биле најсветлије тачке вишедеценијске историје Филозофског факултета. Али ја данас бивам позван да браним институцију која је као систем према сопственом граду и његовој живој сцени остала хладна и глува. Позван сам да браним Тврђаву која нас никада није признала за своје равноправне грађане.

Универзитет није само место где се преноси знање. Његова је дужност да производи знање о средини у којој постоји. Ако Ниш деценијама ствара писце, песнике, часописе и авангардне покрете, онда је дужност нишког универзитета да те појаве истражује, критички вреднује и уводи у националну научну и културну свест. Управо по том мерилу, а не по дневнополитичким сукобима, треба мерити и успех или неуспех једне академске институције.

ГРЕХ ПРЕМА ФИЗИЗМУ И КЊИЖЕВНОЈ СЦЕНИ НИША

Док су други универзитетски центри у Србији радили оно што свака озбиљна академска заједница мора да ради – градили научне бедеме око својих савременика, нишки факултет се системски понашао као пасивна, преплашена филијала београдске катедре. У Новом Саду се локална сцена синергијски преводи у национални канон, у Крагујевцу се кроз ФИЛУМ бори за регионални идентитет, док се у Нишу књижевни живот града углавном посматра са висине, као естрадна или „завичајна” аномалија.

Најбољи, али и најболнији пример тог академског слепила јесте Физизам. Ниш је крајем седамдесетих и током осамдесетих година прошлог века изнедрио аутентичан, снажан и теоријски утемељен неоавангардни покрет. Физизам је био естетска и филозофска појава која се развијала управо под прозорима тог факултета.

И управо ту долазимо до парадокса. Покрет који је настао у самом Нишу никада није постао предмет систематског научног интересовања сопственог универзитета. Управо о томе говорим од почетка ових протеста: академска институција која не истражује и не вреднује културу средине у којој постоји одриче се дела сопствене мисије.

И шта је институција урадила са тим? Ништа. Препустила је физисте забораву, кафанама и самоорганизованим удружењима, док су други градови своје авангарде претварали у докторске дисертације, монографије и трајне предмете научног интересовања. Остали су тек појединачни осврти и инцидентни есеји поменутих ентузијаста, али не и истраживачки континуитет, институционална подршка и научна валоризација какву је ова уметничка појава несумњиво заслуживала.

БРАНИМО ЉУДЕ, НЕ СИВИЛО СИСТЕМА!

И зато мој одговор на овај апел мора да буде двојак, али недвосмислен: Да, ја ћу да подигнем глас. Написаћу писмо подршке, стајем уз људе, уз професоре и доценте који се труде око своје катедре, и критиковаћу сваки покушај државног апарата да од студената књижевности направи таоце. Ти млади људи су наши будући читаоци, наши преводиоци и чувари језика српског народа.

Међутим, даме и господо, не тражите од мене да лијем сузе за затвореним системом који се сетио и нишких писаца тек кад су му укинули буџетске квоте. Подржавам људе, подржавам колеге у невољи, али институцији Филозофског факултета не могу да опростим што је допустила да Ниш остане књижевна периферија у сопственим амфитеатрима.

Кад ова криза прође, а проћи ће, јер бахатост администрације увек на крају устукне пред живим отпором – очекујем да факултет коначно отвори своја врата граду у коме живи. Не кроз пригодне завичајне вечери, него кроз сурову, озбиљну и системску научну валоризацију сцене која га је све време, упркос свему, хранила.

Пише Далибор ПОПОВИЋ ПОП