Леон Ћеванић: РЕДИТЕЉ КОЈИ ЈЕ ОБЕЛЕЖИО КОЛЕКТИВНО ПАМЋЕЊЕ ГЕНЕРАЦИЈА

Мало је културних искустава која и данас једнако повезују људе на простору бивше Југославије као што то чини „Лептирица”. Страх који је стварао Ђорђе Кадијевић постао је дио колективног памћења неколико генерација.

ЗАЈЕДНИЧКО СЕЋАЊЕ КОЈЕ ЈЕ НАДЖИВЕЛО ДРЖАВУ

Кратак је низ појава, бића и ствари око којих јужнославенски народи и даље могу пронаћи заједничко мишљење, подударајући став или уједначено сјећање. Ипак, чињеница да смо, ако још и сад не припадамо, онда барем једно незанемариво вријеме припадали заједничком културном простору, своје доказе још увијек чува у најзачуднијим закутцима, у бијелим пољима тривијалности на које службене политике тешко могу утјецати.

Људи рођени и стасали у социјалистичкој Југославији тако се данас врло вјеројатно неће сложити око тога којим језиком и/или језицима говоре, како су у дјетињству живјели, што су им очеви смјели радити и за што су им се дједови борили, али наизглед бенигно питање „који ти је најстрашнији филм” код зачуђујуће ће великог, етничко-религијским и идеолошким питањима хетерогеног постотка бити ријешен тек једном ријечју – „Лептирица”.

И та ће ријеч, „Лептирица”, код свих судионика разговора потакнути нека властита, сасвим особна сјећања обједињена у неколико универзалних мотива – прво дрхтање и вриштање пред екраном, јежење на путу кроз мрачни ходник који спаја дневну и спаваћу собу, прекривање деком преко главе и врло пажљиво ослушкивање што и тко нам се то, у кући и изван ње, те ноћи прикрада.

„ЛЕПТИРИЦА” КАО АРХЕТИП ДОМАЋЕ СТРАВЕ И УЖАСА

Главни и одговорни за ову трансгенерацијску трауму, Ђорђе Кадијевић, мајстор сценарија и режије, 10. јула је сазнао одговоре на бројне проблеме које је отварао у својим филмовима. Отишавши у боља сјећања, отворио је још једну прилику да се присјетимо трага који је његов рад, макар ненаметљиво и на подсвјесној разини, оставио на његовој публици, на свима нама.

Његовој злогласној „Лептирици” из 1973. године, енциклопедијски прихваћеној уз натукницу „први југославенски хорор-филм”, припада, дакако, најдубљи траг. И то не само због тога што нам се због гледања овог филма плакат за осамнаест година млађи „Кад јагањци утихну” доимао некако већ виђеним и према томе мање страшним.

Другачије не може ни бити, јер осим што се први увијек памте, има нешто дубоко архетипски у испреплетености живота и смрти, страсти и страха, љубави и насиља, које древни мотив вампиризма побуђује у свима нама. Или још макар у онима које спаја њихова славенска душа, била она јужна или с неког другог краја свијета.

Универзалност ове приче Кадијевић је потврдио и својим другим (не)славним хорором, „Светим местом” из 1990. године. У првом случају, предложак је Србина Милована Глишића, у Руса Николаја Гогоља, али митологија остаје запањујуће подударна, а нелагодни осјећаји које изазива истовјетни. А притом ова два наслова чине тек врх леденог бријега Кадијевићеве поетике која се на врло сличан начин прелијевала у свих двадесетак његових кинематографских остварења.

Гледишта препоручују: Филм „Свето место” (1990) доступан је за гледање на званичном Јутјуб каналу Радио-телевизије Србије.

ДА ЛИ КАДИЈЕВИЋЕВ СТРАХ И ДАЉЕ ДЕЛУЈЕ?

Остаје, наравно, и питање може ли и што Кадијевићева страва понудити сувременом, младом гледатељу. Питање о томе колико свијет воденица, запрежних кола, пластова сијена и ладањских кућа данас уопће може бити препознат, па према томе и може ли икако бити досегнут ефект у којем се тај и такав домаћи свијет на наш ужас гура према фантастично-чудном или фантастично-чудесном.

Наравно, у свијету високобуџетних слесхера, сплаттера, тјелесних и психолошких хорора, не би се више као живу истину могло одржавати урбану легенду о старцу који је, гледајући „Лептирицу” на ТВ-у, од страха доживио инфаркт и издахнуо.

Ипак, судећи по популарности коју магија и мистерија задњих година добивају, схваћена као један од водећих елемената наше туристичке понуде, с тематским шетњама о вјештицама и духовима, музејима чаробњака и вила, није немогуће замислити да се ускоро покрене и неки фестивал под радним називом „Чега су се бојали наши стари”.

Ако би таква манифестација којим случајем имала филмски сегмент, можемо бити сигурни да ће тај бити употпуњен искључиво Кадијевићевим радом.

Пише Леон ЋЕВАНИЋ

Преносимо П-портал