Данас, 7. новембра 2025. године, навршава се девет година од смрти Леонарда Коена, једног од најзначајнијих канадских уметника 20. и 21. века. Рођен 21. септембра 1934. у Монтреалу, Коен је био песник, романописац, кантаутор и музичар чији је рад обележио генерације.
Његова дубока, шапутава поезија, преточена у музику, истраживала је теме љубави, духовности, смрти, усамљености и људских слабости. Коен није био само уметник, он је био филозоф свакодневног живота, човек који је кроз стихове и песме додиривао саму срж људског постојања. У време када је свет био преплављен површним забавама, Коен је нудио дубину, обојену меланхолијом и иронијом.
Његова смрт 2016. године није окончала његов утицај. Напротив, његово наслеђе наставља да расте. Овај есеј прати његов пут од младог песника до глобалне иконе и покушава да осветли зашто његова дела и данас резонују са људима широм света.
„Поезија је само доказ живота. Ако ти је живот добро изгорео, поезија је само пепео.”
ОД МОНТРЕАЛА ДО ХИДРЕ: ПОЧЕТАК И КЊИЖЕВНИ ГЛАС
Леонард Норман Коен рођен је у Вестмаунту, англофонској енклави Монтреала, у породици јеврејског порекла. Мајка, Марша Клоницки, била је имигранткиња из Литваније, ћерка талмудског писца, а отац, Натан Коен, власник продавнице одеће. Породица је неговала дубоко верско наслеђе, које ће остати темељ његовог уметничког језика.
Смрт оца, када је имао само девет година, оставила је трајан ожиљак. Образовао се на МекГилу, где је стасао као песник под менторством Ирвинга Лејтона. Већ прва збирка Лет Ус Цомпаре Мyтхологиес (1956) донела му је пажњу критике.
Шездесетих се повукао на грчко острво Хидра, где је живео у готово митском аскетизму и написао романе Тхе Фавоурите Гаме (1963) и Беаутифул Лосерс (1966) – остварења на граници еротике, мистике и духовне потраге. Тај период означио је преломне тренутке његовог путовања од песника и писца ка кантаутору.
ГЛАС КОЈИ СЕ ПЕВА: ОД ПЕСНИКА ДО КАНТАУТОРА
Коенов музички улазак у свет био је неочекиван. Са 33 године објавио је деби албум Сонгс оф Леонард Цохен (1967), на којем су се нашле „Сузанне” и „Со Лонг, Марианне”. Тај шапутави, исповедни тон постао је његов заштитни знак.
Уследили су албуми Сонгс фром а Роом (1969), Сонгс оф Лове анд Хате (1971) и Неw Скин фор тхе Олд Церемонy (1974), сваки продубљујући његову поетику љубави, вере и губитка. Коенова музика је еволуирала од фолк-мелодија до електронског минимализма, али је у средишту увек остајала реч. Песма „Халлелујах”, првобитно готово незапажена, постала је једна од најизвођенијих композиција свих времена.
У позним годинама, албум Yоу Wант Ит Даркер (2016), завештање човека који разговара с Богом уочи смрти, заокружио је његов опус. Постхумни Тханкс фор тхе Данце (2019), који је завршио син Адам, био је последњи, тихи поздрав.
ТЕМЕ И СВЕТОНОЗОРИ
Коенови стихови и песме прожети су сталном напетошћу између еротског и духовног, мистицизма и сумње, смрти и преображаја. Љубав у његовом делу није сентиментална, она је искушење, разарање и спас у исто време.
Библијски мотиви, наслеђени из јудаизма, појављују се у „Wхо Бy Фире” и „Халлелујах”, док апокалиптична визија света обележава Тхе Футуре. Будистичка смиреност његових позних песама сведочи о унутрашњем миру који је достигао након дуге духовне борбе.
Коен је умео да помири противречности и да у страсти види молитву, у паду благослов, а у тишини да пронађе одговор. У његовом свету, човек није био ни светац ни грешник, већ трагач – биће које посрће, али не одустаје од наде.
ЖИВОТ КАО ПЕСМА
Његов живот био је одраз из сопствених стихова. Везе са Маријаном Илен, Сузан Елрод, Џенис Џоплин и другима оставиле су трагове у његовој уметности. Депресија и дугогодишње повлачење у зен манастир нису га одвојили од света – напротив, продубили су његово разумевање човека.
Финансијска превара, која га је погодила 2005. године, натерала га је да се врати на сцену. Светска турнеја која је уследила постала је његова духовна ренесанса. Коен је на сваком од концерата излазио на бину с понизним осмехом, скидајући шешир као да поздравља живот.
Преминуо је 7. новембра 2016. у Лос Анђелесу, а сахрањен је у Монтреалу, у тишини која му је припадала. Његов глас и даље траје у песмама, у стиховима, у свима онима који га слушају као молитву.
Леонард Цохен – Хаппенс то тхе Хеарт(2019)
ЕПИЛОГ: У ТИШИНИ ГЛАС
Девет година након смрти, Леонард Коен остаје симбол духовне дубине у уметности. Његово дело сведочи да љубав, вера и смрт нису раздвојене, већ различити путеви једне исте тајне трагања за смислом.
И кад више нема гласа, његова тишина наставља да говори као подсетник да се најдубље истине не изговарају, већ осећају.
У времену савремених сензација, Коен нам је показао како може да се живи стрпљиво и у тишини. Његова поезија није од овог света, али јесте за овај свет, као тиха светлост која остаје кад све друго угасне.
Човек 21. века стоји на прагу историје који се чини као врхунац људског разума и пораз људске свести. Декодирали смо геном, створили вештачку интелигенцију, додирнули ивице космоса, али смо, као врста, остали заробљени у примитивним обрасцима као што су похлепа, страх, сукоби, самоуништење. Знамо више него икада, а разумемо мање, него што смо икад осећали.
Капитализам, у својој неолибералној фази, претворио је човека у потрошача наде.
УВОД: ЧОВЕК У 21. ВЕКУ – ПАРАДОКС ЗНАЊА И ПОНАШАЊА
Како је записао Норберт Винер, творац кибернетике: „Човек је изградио машине које могу мислити, али није научио како да мисли са њима”. У том парадоксу живимо – стално акумулирамо знање, али не и мудрост.
Уместо да ослободимо човека, технологија је често учврстила његову зависност; уместо заједништва, донела је усамљеност; уместо критичког мишљења добили смо заглушујућу буку какофоније.
Овај есеј није песимистички манифест, него морални апел и позив на буђење у добу у којем је лакше бити информисан него просвећен. У времену када се планета ломи под тежином наше себичности, ћутање више није неутрално јер оно је саучесништво. И можда је време да се поново запитамо да ли наше речи заиста вреде више од нашег ћутања?
ТЕХНОЛОШКИ НАПРЕДАК: БЛАГОСЛОВ ИЛИ ПРОКЛЕТСТВО
Технологија је нови елемент природе, не више оруђе човека, него оквир његовог постојања. Од паметног телефона у џепу до вештачке интелигенције која одлучује о запошљавању или ратовању, човек је постао стваралац сопственог одраза у стварности, али не и сопственог смисла на тој истој јави.
Према Интернатионал Телецоммуницатион Унион (2024), више од 2,6 милијарде људи још нема приступ интернету. Док један део света ствара „паметне градове”, други живи без струје. Тако је дигитални јаз постао нова класа у историји човечанства. Добили смо технолошки изабране и дигитално искључене.
Друштвене мреже, некада обећање глобалног села, данас су арене виртуелног беса. Алгоритми, невидљиви архитекти стварности који производе зависност и поларизацију. Хабермас би то назвао изопачењем комуникативне акције где смо уместо дијалога, добили дигиталну какофонију; уместо истине, ево пажње као нове светске валуте.
Вештачка интелигенција обећава напредак, али тражи цену у приватности, аутономији и идентитету. Шошана Зубоф говори о „надзорном капитализму”, систему у којем човек више није корисник, него је постао производ. Кад се лице скенира, глас анализира, а мисли предвиђају свака граница између технике и етике постаје питање савести.
Ипак, није технологија та која је морално неутрална, неутралан је човек који одустаје од морала. Ако смо већ створили машине које уче, онда бисмо ми морали да будемо ти који ће да научимо шта значи бити човек.
ЕКОЛОШКА КРИЗА: УНИШТАВАЊЕ СОПСТВЕНОГ ДОМА
Земља је наш једини дом, али се понашамо као станари који не верују у свој останак. Међудржавни панел о климатским променама – ИПЦЦ у шестом извештају (2023) потврђује да је просечна температура порасла за 1,2°Ц у односу на прединдустријско доба. То није статистика, могло би се рећи да је то увод у епоху нестајања.
Уместо еволуције ка свести, човек је изабрао комфор. Планета се претвара у топионицу. Топе се ледници, горе шуме, а човек, опијен профитом, наставља да копа, троши и купује. Гарет Хардин је то давно назвао „трагедијом заједничких добара” јер нико није лично крив, али сви заједно јесмо.
Организација WWФ у Ливинг Планет Репорт 2024 упозорава на пад биодиверзитета од 73% у последњих пола века. Док корпорације копају руднике у Амазонији, племена која ту живе нестају без трага. И док у океане бацамо 300 милиона тона пластике годишње, у наше тело улазе микропластичне честице као невидљива казна савремене цивилизације. Индистрију моде као једног од највећих произвођача ђубрета притом ретко да ко и спомене.
Џејмс Ловелок, творац хипотезе о Геји, упозоравао је да Земља није мртво тло, него живи организам који ће се, кад буде довољно повређен, самоизлечити, али без нас. Еколошка криза није природна катастрофа, она је морална дијагноза човека који је заборавио да је део онога што уништава.
СОЦИЈАЛНЕ НЕЈЕДНАКОСТИ: РАСЦЕП У СРЦУ ЧОВЕКА
Светска економија никад није била богатија, нити је неправда била очигледнија. Оxфам Инеqуалитy Репорт 2024 показује да 1% становништва поседује више од половине светског богатства. То није само број, него метафора века у којем је милијардер постао архетип успеха, а радник је наравно вишак.
У појединим деловима света радници живе као да је 19. век, док извршни директори зарађују 1000% више него пре четрдесет година. Пандемија је тај јаз само продубила. Док су милиони људи губили посао, богатство најимућнијих се удвостручило. Светска банка признаје да би повратак на ниво једнакости из 2019. можда био могућ тек око 2035. године.
Родна неравноправност остаје свеприсутна па жене и даље зарађују око 82% мушког прихода. Расна и културна дискриминација трају као ожиљци колонијализма, поготово на прогресивном, колективном западу са колонијалном традицијом. И унутар образовања, културе и медија, неједнакост производи оно што је Пјер Бурдије звао „симболичким насиљем”, невидљиви систем који нам говори да је тако како јесте, и да је природно.
Капитализам, у својој неолибералној фази, претворио је човека у потрошача наде. Али можда је време да економију поново схватимо као заједничку кућу, не као арену. Јер неједнакост није само економска чињеница, она је духовна рана која раздваја човека од човека.
ПОЛИТИКА И МОЋ: ДЕМОКРАТИЈА У СУМРАКУ
Политичка сцена 21. века личи на позорницу у којој се трагедија игра као ријалити. Истина је постала ствар прегледа, а идеологија маркетиншка ниша за потурање под нос свима.
Популизам, као савремени вирус политике, цвета у доба информационог изобиља. Трамп, Болсонаро, Орбан, Милеј и други су сви различита лица истог феномена да човек који се представља као „народ” влада страхом. Демократија, како каже несрећни Фукујама, више није крај историје, него борба за њен опстанак.
Прокси рат у Украјини, као и глобалне тензије око Кине и Тајвана, показују да је нуклеарно доба заборавило шта је историја страха. У међувремену, корупција је постала невидљиви стандард па у многим државама власт служи капиталу, а не народу. Медији, некада чувари јавности, данас најчешће стоје у реду испред политичке касе.
Али постоји и тиха већина која верује у правду без буке. И можда је ту нада демократије, негде у људима који одбијају да буду статисти у туђој представи.
БУДУЋНОСТ И НАДЕ: ПРЕМА НОВОЈ ЕТИЦИ СОЛИДАРНОСТИ
Упркос свему, човек још није изгубљен. Постоји нови покрет, не само политички или еколошки, већ духовни. То су млади који одбијају да се мире с цинизмом, научници који бране истину од профита, уметници који враћају смисао речи.
Постоји нова генерација младих људи која не жели да наследи рушевине. Технологија, иста она која нас је изоловала, може постати оруђе спасења: АИ данас моделира климатске сценарије, анализира болести, спасава животе. Глобални пројекти као Еуропеан Греен Деал или УН АИ фор Гоод показују да сарадња није утопија, него нужност.
Виктор Франкл је писао да „човек може све да изгуби осим једног – слободе да изабере свој став према датим околностима”. Та слобода је сада наша последња одбрана од безнађа. Из ње почиње нова етика солидарности, не као идеологија, него као повратак људскости.
Погледајте старији краткометражни анимирани филм који улива наду
ЗАКЉУЧАК: РЕЧИ ВРЕДНИЈЕ ОД ЋУТАЊА
Свет не пропада због оних који чине зло, већ због оних који ћуте пред њим. Ћутање је најудобнији савезник моћи, а реч, кад је изговорена с моралном свешћу, постаје чин отпора.
Такође, реч постаје и светлост у мраку, а само она која носи одговорност може да осветљава пут. Нека мисли не буду пароле, већ сведочанство одговорности. Јер једино кад човек проговори као савест, а не као навика, свет има шансу да се промени. На боље.
Српски национални идентитет је обликован Заветом и елементима који су са њим у вези. Пропагандисти најнижег нивоа, које ће, колико сутра, заменити вештачка интелигенција, дресирају нас да поверујемо да су то тзв. реликти прошлости којих треба да се ослободимо, а прећуткују нам се да одрицање од њих значи и одрицање од статуса народа
Преносимо нови есеј Слободана Владушића: „Чињеницу да Србија нема моћ да у Србији штампа национални пакет уџбеника код српског издавача, доживљавамо као нормалну ствар”
СЦЕНА И ПАРАДОКС САВРЕМЕНЕ СРБИЈЕ
Недавно сам се нашао поред једног фенси ресторана у Новом Саду. Док сам чекао превоз за Суботицу, посматрао сам како се на оближњем семафору зауставља хорда возила. Међу њима је било и неколико луксузних аутомобила српских регистрација. У њима су седели мушкарци и жене који су били обучени врло модерно и, рекао бих, скупо. По блазираном изразу њиховог лица, рекло би се да им је омиљени поглед онај на огледало и да су веома задовољни сопственим животима – ако ни због чега другог, онда зато што имају нешто што 90 одсто осталих Срба немају (односно, њихова крава је жива, док је комшији цркла).
Ова сцена се догодила између два симболички битна догађаја: претходи јој пораз наших кошаркаша од кошаркашке велесиле под именом Финска (јер нисмо успели/желели/могли да нашу репрезентацију изолујемо од дневне политике), а после ње се догодио пораз наше фудбалске репрезентације од Албаније (којој у две утакмице нисмо успели да дамо ни један једини гол).
Разуме се, спорт није најважнија ствар на свету, али није ни најмање битна: спорт је огледало државе и степена њене конкурентности у светским оквирима и зато на свакој олимпијади присуствујемо ратовима између Америке и Кине.
Постали смо, дакле, сведоци једног парадокса: Србија се „изнутра”, богати и „јача”; Партизан и Звезда у кошарци, као и Звезда у фудбалу, никада нису имали веће буџете; шопинг-молови се отварају, „Београд на води” метастазира, средња класа све више путује у иностранство, живот постаје удобнији и комфорнији.
Међутим, Србија „споља” никада није била слабија и безначајнија: рутински окрећемо главу од чињенице да и бесни пси на Косову и Метохији имају бољи третман од Срба, а да се Босна и Херцеговина под колонијалном управом све више унитаризује, како би у коначници, од тамошњих Срба остало исто оно што је остало до Срба у Хрватској (и у смислу броја и у смислу менталне структуре).
Чињеницу да Србија нема моћ да у Србији штампа национални пакет уџбеника код српског издавача, доживљавамо као нормалну ствар, дакле, као пораз од Финске или Албаније у било чему.
СРБИЈА БЕЗ ЗАВЕТА
Како смо дошли до тога да истовремено „јачамо” као појединци и нестајемо као народ (и демографски и политички). Одговор на ово питање, наравно, полази од Видовдана, односно Косовског завета. Сећате се, својевремено су нам говорили како треба да се одрекнемо прошлости да бисмо ступили у тзв. светлу будућност. Симбол те „светле будућности” било је чланство у ЕУ.
Пошто још нисмо постали чланови овог друштва, а извесно је и да нећемо скоро (јер, објективно речено, ЕУ нема потребе да промовише у члана једну колонију), некима изгледа као да се још увек нисмо ослободили те прошлости (дакле, Завета). Међутим, истина је да јесмо – Завет је данас плусквамперфекат (давно прошло време) за велики број Срба.
Ова Србија, у којој живимо, јесте Србија без Завета, што значи да један велики број људи нема у свести нити Завет, нити његово значење. (Примера ради, то нема у свести и један мој студент који већ два испитна рока упорно не зна ко је написао песму На Гази Местану; то његово незнање није само трагедија само по себи, већ и зато што је мој кабинет једно од ретких места у овој земљи на коме за то незнање неће добити – похвалу).
Шта је Косовски Завет? Шта се крије у његовим шифрама попут „царства небеског” или у максими: „боља нам је смрт у подвигу, него живот у стиду”? Шта то уопште значи?
Тумачења је пуно, а мени је најмилије оно по коме нас Завет заветује да свој живот посветимо нечему што је веће од нас самих, редукованих на збир биолошких/физиолошких нагона који почињу нашим рођењем, а завршавају се нашом смрћу. То нешто више (зато „небеско царство”) није само лично већ и колективно: то је освета Косова, односно реконкиста у терминима шпанске историје и њиховог односа према Маварима који су запосели Андалузију.
Завет који је од свакога од нас, у прошлости, тражио нешто више од голог преживљавања и личног богаћења, постао је предање које је одредило наш национални идентитет, захваљујући усменој, народној епици и Српској православној цркви, институцији која је, уз мрежу анонимних народних певача, била ко-аутор Завета.
Она то није постала случајно, већ зато што православље од човека, по природи ствари, тражи нешто више од онога у се, за се, и подасе. (Те чињенице требало би да буду свесни колико мирјани, толико и свештенство). Завет је, дакле, захтев да будемо нешто више од животиње. Присећајући се Ничеових разматрања о историји, можемо да кажемо да је Завет оно историјско знање које има смисла, јер нас чини делотворним у садашњости.
Однос према Завету је одређен достојанством. Бити достојанствен, значи бити достојан величине и значаја нечега што наслеђујеш. Без тог достојанства, Завет је само део монументална прошлости која нема везе са садашњицом. Сваки човек или генерација која наслеђује нешто велико, мора да у себи изгради осећај достојанства. Са тим проблемом сусрео се и Милан Ракић (српски песник и дипломата, а једно време и конзул у Приштини која је тада била део Отоманске империје) када је 1906. године у песми На Гази Местану написао следеће стихове:
Данас нама кажу, деци овог века
Да смо недостојни историје наше (…)
Ракић је не само песмом, већ и делом доказао, да су, и он сам, као и његова генерација, ипак били достојни Завета. На почетку Првог балканског рата, 1912. године Ракић је својевољно прешао из дипломатије у добровољце, да би са својом јединицом стигао до Гази Местана. Било је то време када су одрасли људи у Србији плакали не зато што су били мобилисани, већ зато што из различитих разлога нису могли да буду мобилисани. Народ је очигледно био достојан Завета и никога није мрзео – ни самог себе, али ни своје непријатеље.
ИНТЕЛЕКТУАЛНИ БРЕНД И БРИСАЊЕ ИДЕНТИТЕТА
Српски национални идентитет је обликован Заветом и елементима који су са њим у вези. Пропагандисти најнижег нивоа, које ће, колико сутра, заменити вештачка интелигенција, дресирају нас да поверујемо да су то тзв. реликти прошлости којих треба да се ослободимо, а прећуткују нам се да одрицање од њих значи и одрицање од статуса народа.
Међутим, када пропагандно ђубре заменимо озбиљним научним радовима, видећемо да, примера ради, Хантингтон међу народе са заветним идентитетом убраја и Србе, док Лиотар у свом Постмодерном стању, објашњавајући наративно знања које се преноси са колена на колено, спомиње Вука Стефановића Караџића и нашу усмену књижевност.
Завет и епика нису, дакле, никакви „реликти” прошлости већ наши интелектуални брендови – оно по чему нас познају и људи који нису стручњаци за славистику. Ако се од њих „ослободимо”, од нас неће остати ништа. Наиме, ни Хантингтон ни Лиотар не знају ни за какву тзв. „другу Србију” – то би за њих било нижеразредно пропагандно смеће, са којим не би желели да прљају руке.
Међутим, тим пропагандним смећем баве се неки медиокритети у земљи и у свету, по задатку, па је зато процес промене свести усмерен директно на наше брендове. Када је у питању епика, примера ради, немачки слависта Ролф Дитер Клуге, „саветује” нам да је избацимо са универзитета, називајући је превазиђеном. Како да не! (За овај податак захваљујем колеги Борису Булатовићу, аутору важне књиге Оклеветана књижевност).
Заветна природа нашег идентитета брише се, опет, преко система државних празника. Међу њима се, наравно, не налази Видовдан, али је зато ту чувени „Дан потписивања примирја у Првом светском рату”, који за нас има отприлике исто онолику важност колико и исход националног првенства у рагбију у држави Фиџи.
Ситуација није много другачија ни са осталим секуларним државним празницима, па тако данас Србија практично нема државни празник који може да емитује неку емоцију & понос. Уместо да нас споје са традицијом, која може да нас мотивише за дело у садашњости, нашим празницима упадљиво недостаје моћ да било кога мотивишу за било шта друго, осим евентуално, за спајање викенда.
КОЛОНИЈАЛНА НАРАЦИЈА И ОСЕЋАЊЕ КРИВИЦЕ
Уместо Завета, нама се данас нуди колонијална нарација. Она се састоји од две компоненте: прву одређује толико пута понављања реченица да ЕУ нема алтернативу. Ова реченица ствара слику света у којој је интерес Србије подређен интересу ЕУ. Ако је тако, онда је савршено легитимно не само радити за ЕУ и њене компаније, него радити за ЕУ, а против Србије, будући са Србија у реченици ЕУ нема алтернативу, уопште не завређује било какво поштовање, јер се и не спомиње.
Примера ради, ако је са геополитичке тачке гледишта потпуно нормално и савршено логично да ЕУ слаби Србију стварањем тзв. „војвођанског” идентитета – како би тако ослабљења у некој промењеној геополитичкој ситуацији Србија ипак била онемогућена да води суверену политику – онда ова колонијална нарација укида било какав ослонац за свакога ко жели да се бори против стварања тог „идентитета”, јер би то значило да се тај неко бори против ЕУ, односно да је српски „клерофашиста”, „нацош” и тако даље. (По истој логици, то су и сви они који се с правом боре против копања литијума и еколошке катастрофе у најави)
Друга компонента је и даље жива нарација о српској кривици у којој се Хаг увек некако претвори у Нинберг, после чега заиста више није важно да ли ћете да кажете да је „хашка истина” селективна и политички мотивисана или не. То је исто као када бисте одмах након што сте се оженили, почели да опањкавате своју супругу. Нормалан и озбиљан човек би прекинуо те ваше глупости, па би вас запитао: ако је таква,зашто си је онда уопште и оженио? То важи и за „хашку истину”: ако је суд такав, зашто прихваташ/понављаш његову „истину” о Србима.
Смисао кривице која се признаје, (без обзира на њене касније алиби-релативизације) јесте да поништи осећање достојанства које од нас тражи Косовски завет, како бисмо тај Завет уопште могли да наследимо. Срби који се осећају кривима и воле да о томе добошаре, не само да нису достојни Завета, већ нису достојни чак ни тога да се третирају равноправно са другим народима.
Наиме, када неко призна да је крив у друштву оних који то никако не признају, без обзира на белоданост злочина који су починили, онда ту особу њена кривица чини инфериорним у односу на друге. Услед те признате инфериорности, она и заслужује да јој се пресуђује на основу тзв. двоструких аршина: што је допуштено супериорним другима (Јупитеру) није допушено инфериорном волу.
Пошто не постоји ни један разлог да ту инфериорност издржи, овај ће човек свој национални идентитет напустити и тиме, де фацто, наставити & оправдати све злочине који су почињени над народом коме је некада припадао.
КОРПОРАТИВНИ ИДЕНТИТЕТ И ДОМАЋЕ ЖИВОТИЊЕ
Као замена за национални идентитет у Србији, појављује се, између осталог, и корпоративни идентитет. Разуме се, није проблем у томе што људи раде за стране корпорације у Србији. То само по себи не значи ништа и ја знам много људи који су и поред те чињенице, патриоте.
Проблем настаје када људи, услед недостојности да наследе Завет, почињу да граде свој лични, али и колективни идентитет на темељу корпорација. Човек почиње да осећа понос и достојанство због тога што је делић неке глобалне корпорације, било зато што је у њој запослен, било зато што је приуштио неку честицу тог корпоративног бренда (патике, фармерице, кошуљу, сат, мобилни телефон, аутомобил, егзотично путовање).
Колективно, ови људи не значи ништа, зато што у слици света неке међународне корпорације, запослени (као и потрошачи) нису ништа више од бројева којима се непрекидно мери степен исплативости, односно, да ли је и колико њихов оутпут већи од њиховог инпута.
Преображај припадника народа у анонимне корпоративне бројке разлог је зашто је конкурентност Србије у односу на друге државе толико опала: немамо више осећање националног достојанства, немамо осећања колективног поноса, а самим тим, немамо више ни инат уз помоћ кога смо знали да победимо и боље од себе, када је то било потребно. Уместо поноса, уста су нам пуна „реалности”, дакле, кукавичких алибија.
Другим народима, чија је симболичка тежина и политичка моћ објективно много мања од наше, тај национални понос се и извесном смислу и дозвољава, јер је у складу са геополитичким Дранг нацх Остен интересима. Пошто ми нисмо нити мали народ, нити шака јада, нама је осећање националног поноса забрањено. Уместо Завета, остао нам је само (безлични) корпоративни идентитет – који нема алтернативу.
Иако га корпорација храни, негује, обезбеђује му, преко зараде, могућност да прибави себи неке ствари, па тако и комфорно или релативно комфорно станиште, корпоративни човек остаје ипак само домаћа животиња. Она је ухрањена, али и потпуно немоћна.
Она није у стању да се заштити против корпорације, или било које друге организоване групе, нити као јединка, нити као део крда/чопора. (Као што то нису у стању, рецимо, ни свиње у обору, било као појединци, било као тов у целини)
Наиме, укидањем Завета, укинули смо и било шта што би појединачног човека навело да мисли изнад својих личних, физиолошких нагона, што значи у хоризонту колектива, његове етике и његове борбе за опстанак. Последица: када корпорација у некој забити отпусти 10.000 људи, они који су остали, осећају само захвалност или срећу што и сами нису отпуштени – судбина отпуштених их уопште не занима. Тако треба и гледати и на однос према за судбини Срба на Косову или у Републици Српској – већина људи према њима гаји осећање угојене равнодушности.
За крај, да одам и дужно поштовање човеку из чије сам реченице позајмио метафору „домаће животиње”. Тај човек се зове Ернст Јингер, а поменута реченица из његовог есеја Одметник гласи овако: „Сваки комфор мора да се плати. Ситуација домаће животиње повлачи са собом ситуацију животиње за клање.” Мој одметничко-заветни текст, настао је из ове реченице.
Здравко Шотра дао нам је серију „Више од игре”, у којој хероји могу бити и млади скојевци и припадници „ситне буржоазије”; у којој су једнаки по родољубљу момци социјалисти из ногометног клуба „Раднички” и краљевски официр Шљивић, ветеран Великог рата. Једини негативци су издајице своје земље.
Здравко Шотра (1933-2025) – фото: Антонио Ахел/АТАИмагес/ПИXСЕЛЛ
Недавно је преминуо Здравко Шотра, редатељ, или режисер, дражом ријечју, филмски и телевизијски. Живио је дуг, остварен и – преслабо речено – занимљив живот. Уз ове дане након вијести о Шотрином одласку у 93. години, осјећам и сјећам се, сјетим се свако мало и као гледатељ, од најранијег дјетињства, и послије као човјек овога позива, па закључујем нешто сасвим одређено. У многочему, то лично преклапа се и с искуством многих, с масама, с читавом културом заправо, и кроз више генерација.
Без много труда и призивања, јавља ми се колико ми је и колико нам је Шотра оставио. У распону од оних највеселијих, естрадних и лудичких, „лаких” садржаја који су наше животе чинили опуштенијим, забавнијим и лепршавијим, до тема и мотива филмских који су, чак понекад независно од квалитета радова, ишли до дубоких и спознајних разина, до разумијевања неких од најтежих и суштинских питања.
Оставио нам је давно „Образ уз образ” – први југославенски телевизијски „шоу” с водитељским паром истинских звијезда, Гагом и Миленом – давши ионако богатом и иновативном медијском и поп-културном животу наше земље прилику да има своје Дика Ван Дајка и Мери Тајлер Мур, Лусил Бол и Десија Арназа, Ал Бана и Ромину Пауер. Да их има на понос и дивљење.
РЕДИТЕЉ КОЈИ ЈЕ ОБЈЕДИНИО СВЕТОВЕ
Дао нам је „Више од игре”, серију у којој је, једнако као Фелини и Капра раније, као Вендерс и Џармуш послије, показао да је довољна једна варошица, тридесетих, да покаже читав један микрокозмос односа, карактера, психологија, ликова и идеја, свијет удаљен временом, читавом епохом, а силно близак и присан. Серију без које тешко да би било и „Велог миста” касније.
Али, важније, серију из друге половице седамдесетих у којој хероји могу бити и млади скојевци и припадници „ситне буржоазије”; у којој су једнаки по родољубљу момци социјалисти из ногометног клуба „Раднички” и краљевски официр Шљивић, ветеран Великог рата. Једини негативци су издајице своје земље и сурадници окупатора.
Идемо даље (1982)
Дао нам је и филм „Идемо даље” и серију „Учитељ”, о времену непосредно послије стравичног рата, 1945., и успио да се о том тешком добу говори најњежнијим тоном. Прича о младом учитељу партизану и предивној дјеци, има и једини виц без поанте испричан у нашем филму – „виц” који ингениозни Бата Стојковић прича дјеци да би их из жалости натјерао у смијех. Бата прича, и игра, таквим начином да дјеца, мали глумци, заиста прелазе из плача у радосно смијање, док су нама пред екранима у исти час текле сузе.
У тој је серији и сцена сусрета оца, повратника са страшнога мјеста, и његове мале кћери на празном перону жељезничке станице градића. Могуће да је то био и момент кад сам схватио које име ћу дати својој кћери, деценијама касније.
Дао нам је Шотра и „Игмански марш” – с једином сценом гдје ми се, у вријеме панка већ и припадајућег му презира према „свему”, учинило, у тренутку кад Радко Полич каже „Анчка, запојмо”, да та ствар с тада и даље прокламираним братством и јединством можда није само парола и привид.
ПОРЕКЛО, ИСКУШЕЊА И МОРАЛНА ДУБИНА ЈЕДНОГ АУТОРА
Многи од нас тада нису знали (и нису марили) да је режисер необичног презимена Србин. Оно што смо видјели, а како је старио увиђали све више, јест и да се ради о ведром човјеку, вицкастом и зајебанту нарочитог, херцеговачког типа. Што је то важно сад? Тај, у младости наочити човјек, с непрекидним титрајем ироничног осмијеха на уснама, аутор који никад није снимио нешто лишено хумора, свјетски човјек, који је осим што је био истински радник, „шљакер” филма, био бонвиван, чак помало и плејбој ожењен с Мис Југославије, свакако уживалац живота – рођен је у херцеговачком селу, у Козицама крај Стоца. Тридесет и осам чланова обитељи Шотра 1941. године убијено је и бачено у јаме.
Након много година, у времена кад мрачне силе већ полако подижу поново своје ружне главе, а ужасно дијељење почиње, Шотра је направио филм у којем је главни лик Брацо Гавран (игра га незаборавни Лаушевић, наравно) – усташки син и припадник екстремне емиграције. Шотра га је оцртао без карикатуралности, с дубоким разумијевањем и нијансирано.
Шотра је као дјечак спашен од покоља тако што су га пребацили на Косово. А занимљиво, његов најслабији филм је управо „Бој на Косову”. Иако рађен по сценарију великог Љубе Симовића и апсолутном „ол старс” глумачком подјелом, све је испало грбаво и на моменте скоро дилетантски. Правдало га се и правдао се прекратким роковима за снимање, малим буџетом и такозваном „укупном ситуацијом”. Нитко као да није хтио рећи да је проблем био другдје. Али овдашњи глупани и јовановићевски полуинтелектуалци који ових дана морају запрљати све тако што Шотру прозивају и мртвога, никада неће схватити пак зашто је рекао да би филм с овом темом снимио и данас.
ПОВРАТАК ВЕДРИНЕ
Кад је након тога свеопћи ужас почео и једном ипак завршио, Шотра, већ скоро седамдесетогодишњак снимио је почетком овога миленија најгледанији српски филм свих времена. Лако за то, међутим. Он је схватио, херцеговачки промућурно, и поучио културу нечему неуспоредиво важнијем.
Ако су Британци викторијанским и едвардијанским костимираним драмама завладали поново кинематографијом, а Французи спектаклима о католичко-хугенотским краљевима и краљицама – е па имамо и ми 19. вијек, ослобођену и нову рођену државу, и у њој Ниш, његове нове грађане и старе занатлије, моду по „мери Јевропе” и турско „одело”, џандаре и учитеље, „чорбаџије” и „кујунџије”, вреле јужне ноћи, страст, дерт, ора и чочеке, љубав чедну и путену – и Зоне Замфирско.
Шотра је изнурену земљу научио поново шта су животност, сензуалност, мерак, њежан хумор, али и то да властито културно наслијеђе не заостаје за онима познатијима и славнијима. Ако они имају Џејн Остин – и ми имамо Сремца.
Насловну композицију из филма Зона Замфирова отпевала Снежана Спасић (1969-2020)
ОБНОВИТЕЉ НАРОДНОГ ФИЛМА
Тако је и било и са скоро сваким сљедећим. „Ивкова слава” донијела је смијех од срца и „Несаницу”. Наизглед наивни „Рањени орао” и сцена гдје незаборавни, непрежаљени Маџгаљ као Сафет Омеровић пјева „Крадем ти се” Слободи Мићаловић, на једној предубокој разини учинила је више на измирењу браће од свих увредљиво неинтелигентних страних НВО-а.
А „Где цвета лимун жут”, филм о Албанској голготи и доласку војске и народа на Крф, дао је… Ех. Дао је Гагу Николића, тридесет пуних година након радости и безбрижности „Образа уз образ”, а након још једне катаклизме. Унук редова Радоње Николића из Великог рата, на прамцу брода говори Бојићеву „Плаву гробницу”. Кад тихо и промукло интонира:
„Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.”
…и кад му глас препукне, а лице му је Шотра бескрајно деликатно покрио кадром морске пучине и једним вијенцем на површини – ми смо плакали, не знајући једни за друге, на свим цртама глобуса и у нашим земљама. И ако дотад нисмо, тад смо знали коме и чему припадамо, одакле год били.
Кад пишемо о „узроцима наших пораза” из 1995. године, поред анализирања утицаја Ватикана и Вашингтона, Беча и Берлина, Загреба и Сарајева, незаобилазан је и поглед у огледало. А у њему – разматрање судбине др Јована Рашковића. Можда и понајбољег, али никад оствареног политичара ког смо имали на почетку деведесетих година.
После стравичног пораза у Великом рату 1918. године, један савестан аустро-угарски генерал написао је књигу прожету патриотским болом. Дакле, без примеса аутошовинизма, али уз оштру и здраву критику појава које су довеле до слома његове отаџбине.
Радило се о Алфреду Краусу, Аустријанцу, некадашњем команданту дивизије, па корпуса војске црно-жуте монархије, који је одмах после рата 1920. године објавио дело „Узроци нашег пораза”. Књига (иначе жестоко критикована на немачком говорном подручју) је најпре 1938. године, а онда у поновљеном издању и пре коју годину, преведена и објављена и на српском језику, пре свега јер је Краус, ратујући и на српском фронту, оставио једну верну слику српске војске, за њега респектабилног непријатеља.
Али оно што је посебно битно за ову књигу јесу и Краусови закључци, заправо способност да се за пораз потраже узроци и на страни својих. Генерал Краус је ту био изричит, па је закључио да „Централне силе нису подлегле због надмоћнијег вођења Антантиних армија, већ због тешких грешака сопственог војничког вођења које је, упркос многим сјајним успесима, промашило најчешће у основним одлукама”.
И наставио у истом духу: „Ако немачки народ жели да се опет усправи, ако мисли да стресе јарам и постигне своју стару величину, онда треба да се побрине да уклони „витезове на левици”, тј. вође који воде у ропство.”
Тако је Краус успео да се као неспорни патриота нађе у борби на два фронта: с једне стране је оштро критиковао Вајмарску републику и нарастајућу немачку социјалдемократију, а с друге указивао на проблем некритичког национализма „јер смо били навикли да све што долази од круне примамо без расуђивања за најбоље и као милост”.
Тридесет година после Погрома и слојевите српске 1995. године, чини се да је једна оваква анализа потребна и нама. Да бисмо се приближили истини о унутрашњим проблемима и узроцима нашег пораза из 1995. године, који из много разлога до данас нисмо ни означили као такав. А ако то није пораз, онда може да буде само оно што је супротно од пораза, и онда кажњених нема, већ напротив сви одговорни могу да убирају само ловорике победе…
ПОРАЗИ СУ ДОШЛИ ИЗНУТРА
Кључно питање у самоспознаји гласи: да ли је у рату у Хрватској и могло да се заврши другачије? С обзиром на то да имамо у виду процесе дугог трајања на овим просторима, и да су хрватске елите деведесетих, идентификоване са историјском улогом чувара Запада и предстражом Ватикана, само остале верне циљевима из 1914. и 1941. године. Наравно, уз свесрдну подршку и охрабрење својих историјских савезника, да једном заврше са Србима, да им „задају ударац од којег се никад неће опоравити”, како је то пред офанзиву на Републику Српску Крајину говорио Фрањо Туђман.
С друге стране, узимање у обзир мировног плана „З-4”, који је одбацило српско руководство пред крај рата, наводи нас и на другачије закључке. Могло је да буде другачије и Погром је могао да се избегне. Тај план делује посебно разумно из данашње перспективе, јер је ипак замена „нечег” за „ништа”, али у тренутку његовог стављања на сто крајишким вођама, он се чинио као „нешто” уместо „све”. Јер, рецимо, по овом плану (уистину, нацрту) српски народ до тада суверен на својој територији требало је да део својих стратешки најважнијих области преда Хрватској и само претвори себе у две одвојене енклаве, на Банији и у Лици с делићем Далмације…
Међутим, када говоримо о томе да је сценарио, а тиме и исход рата извесно могао да изгледа другачије, мислимо на нешто сасвим друго. Пораз из 1995. заправо је почео једним поразом из 1991. године. И ту долазимо до приче о једном од најобразованијих, најродољубивијих и најмудријих српских политичара с конца 20. века. Био је то „ћаћа од Крајине”, како је у народу прозван др Јован Рашковић.
ПУТ ЈЕДНОГ ДОКТОРА У ПОЛИТИКУ
Рашковић је до осамдесетих година имао беспрекорну каријеру: психијатра који је још са тридесет година постао директор опште болнице у Шибенику, потом признатог научника и гостујућег професора на више универзитета и земљи иностранству, аутора великог броја стручних радова. До 1985. године, када га је кадровска комисија Медицинског факултета у Загребу одбила због „морално-политичке неподобности”.
Корен овог пута није био национални него идеолошки: спочитаван му је антикомунизам и дружење са већим бројем београдских дисидената. Од тада, свака година у животу др Рашковића постала је грудва која се ваља низ брег и из дана у дан постаје све већа.
И не само година, већ најпре сваки месец, па онда сваки дан. Из свих њих је кључала историја. Учествује и иницира обнављање српских културно-просветних друштава у Хрватској. У јулу 1989. године као „непоћудан” је онемогућен да говори на великом скупу на Далматинском Косову, да би убрзо хрватска полиција почела да му претреса стан и ординацију, врши различите притиске на њега и његову породицу.
Али Јово Рашковић није устукнуо – напротив у јануару 1990. године он председава скупом у Доњем Лапцу где се договара организовање прве српске странке у Хрватској. Ова историјска одлука садржала је још један важан додатак: да ће будућа партија бити повезана са неком од већ постојећих политичких организација, у Београду.
Ту Рашковић, из перспективе режима у Београду, чини кључну грешку, јер за своје и деловање крајишких Срба не тражи благослов Слободана Милошевића и ДБ-а, већ се повезује са опозиционим грађанским структурама. Притом, он није постао шеф огранка Демократске странке у Книну, већ се као њен партнер са сарадницима одлучио на формирање Српске демократске странке. Као главне програмске принципе изнели су: југословенство, демократију и (српски) народни суверенитет. Тиме се српски крајишки лидер појавио као опасност и Загребу и Београду. Али је у својим опредељењима остао стамен и храбар. Од фебруара 1990. године, када је основана СДС, а Рашковић постао њен лидер, почела је да се пише нова историја.
Обнова политичког живота Срба у Хрватској, са искуством геноцида у Другом светском рату и претње његовог понављања са ревитализацијом усташтва, а поред тога и националног буђења након вишедеценијске комунистичке репресије, започињала је драматично. Као да је уснуло робље показало да је живо, уз свог дуго чеканог вожда који је започео борбу за аутономију. Политички скупови, у халама или под ведрим небом, претварали би се у праве народне саборе, а ови у манифестације народне револуције.
На једном од таквих скупова, у Славонији, др Јован Рашковић је егзалтираним тоном казао: „Ја нећу да будем ваш вођа, него слуга, слуга само српскоме народу!” Било је то довољно да по овом мотиву буде испевана народна песма, а да др Рашковић буде прозван не оцем нације, већ „ћаћом од Крајине”.
ПОЛИТИЧАР КОЈИ НИЈЕ ХТЕО РАТ
Ипак, на изборима за хрватски сабор одржаним 1990. године показало се да је одоцнело формирање СДС-а имало кобне последице; изабрано је свега пет Рашковићевих кандидата, док се чак 24 српских представника – посланика нашло на листи Рачанове СДП-СКХ. Наводна југословенска платформа, установљена на братству српског и хрватског народа, показала се ускоро као кукавичје јаје за Србе у Хрватској. Но „ћаћа” није био поколебан, и наставио је политичку борбу као једини аутентични лидер Срба у Крајини. Пред Туђманом је наступао храбро и у исто време одмерено, што је била посебна уметност у периоду када је већ започела антисрпска хистерија и сукоби широм земље.
После „случаја Млинар” прекида односе са хрватским сабором, а пошто касније покушава да у циљу попуштања тензија опет разговара са Туђманом, постаје жртва медијске манипулације (тајно снимљени, монтирани и објављени делови разговора). Кроз који месец, Рашковић ће бити нападнут и од „својих”, пре свега због свог виђења српско-хрватских односа и невољности да се у потпуности препусти утицају Милошевића. Још одјекују његове речи, праћене звиждуцима, изговорене на Ђурђевдан 1990. године пред зградом Книнског корпуса ЈНА: „Ја вас нећу водити у рат, ја вас могу водити у мир, ако хоћете рат нека вас води неко други.”
Кампања која је против њега уследила довела је до познатог епилога, где је у београдско-загребачкој копродукцији, на самом прагу рата, сувишни доктор – летописац „Луде земље” практично протеран из Книна. Никада у српској модерној историји један вожд није добио свог тако недостојног наследника, као што га је имао Рашковић.
Јован Рашковић – Интервју за Телевизију Београд 1988. године
ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ И ТИШИНА У ИЗГНАНСТВУ
А „ћаћа” је наставио свој живот у Београду, као избеглица. У јулу 1992. године преминуо је у Београду, прерано, у 62. години живота. Добро је приметио српски писац, да је срце Јована Рашковића – ког је карактерисао као човека који је у српску политику унео неподношљиву количину поштења и реализма – само стало у Београду, а да је пре тога било изрешетано на положајима широм Крајине. Други ће га надопунити да је доктор једноставно „пресвиснуо” од болних рана свог рода. „Све је жртвовао и све изгубио”, рећи ће Момо Капор. Поредећи га са Светозаром Милетићем, Танасије Младеновић ће га описивати бираним речима и закључити да је био „адамско колено”…
Кад пишемо о „узроцима наших пораза” из 1995. године, поред анализирања утицаја Ватикана и Вашингтона, Беча и Берлина, Загреба и Сарајева, незаобилазан је и поглед у огледало. А у њему – разматрање судбине др Јована Рашковића. Можда и понајбољег, али никад оствареног политичара ког смо имали на почетку деведесетих година.
Тридесет година касније, док се као насушна потреба поново пројављује помирење демократског и националног, можда нас она нечему и поучи.
У магли без спасења, која прекрива и време и памћење, 1. октобра 1953. године, истог дана кад је тадашња Југославија изабрана за несталну чланицуСавета безбедности УН, изашао је први број Гледишта. Императив премијерног броја, али и сваког следећег био је јасан: мислити дубље, писати одговорније, говорити гласније, него што дозвољавају дневно-политичке прилике. Данас, седамдесет и две године касније, стојимо пред истим изазовом: како бити савремен, а остати у дијалогу са онима који су говорили пре нас?!
На данашњи дан, 1. октобра 1953. године, изашао је из штампе први број Гледишта
У овогодишњем свечаном броју, враћамо се једном од оних аутора који су, и по снази и по судбини, остали непријатно присутни у историји српске књижевности. Повод је тројак и значајан: сутра, 2. октобра навршава се тачно 140 година од рођења Драгише Васића, а ова 2025. година обележава и 80. годишњицу његове смрти – једног од најтрагичнијих завршетака у српској интелектуалној историји.
Управо зато, баш сада, на Дан Гледишта, објављујемо критички осврт на његов роман Црвене магле – књигу која и даље пали црвене лампице немира у свести читаоца, иако је прошло више од једног века од њеног првог издања. Овај осврт, писан с мером оштре анализе и тешке књижевне савести, не тежи ни рехабилитацији, ни осуди, већ читању. Оном дубљем, упорнијем, у којем књижевност не служи ради бекства, него као искрено сведочење. И као језиво тачна аутопсија не само српског друштва у времену рата, већ и као огољена дијагноза људских вечитих болести: кукавичлука, лицемерја и духовне испразности.
ДИЈАГНОЗА БЕЗ ТЕРАПИЈЕ
Црвене магле у традиционалном смислу речи нису роман, више су болнички картон једног народа, исписан руком човека који не жели да штеди ни себе, ни читаоца. Васићев свет је без милости, али и без наде. Исцртава прецизну мапу једне моралне пустоши и не гради фабулу у којој се трагедија разрешава.
Главни јунак, Алексије Јуришић, типичан је представник онога што бисмо могли назвати „антихеројем”: интелектуалац који се не сналази у историји, ни у себи. Његова унутрашња борба није јуначка, него трула, самосажаљива, и у крајњем исходу, данашњим речником – аутошовинистичка. Не само зато што мрзи свој народ, већ отуда што није у стању да воли ишта, па ни самога себе.
Његов дуализам, између дужности и личних жеља, између живота и страдања, није херојски ни трагичан, него трагикомично, немоћно бежање. Јуришић воли да пати, али не уме да живи. Та духовна невољност да се преузме судбина у руке не чини га мучеником, него захтевним болесником.
ЛИКОВИ КАО СИМПТОМИ: ОД ХРИСТИЋА ДО ЈЕЛЕНЕ
Док је Јуришић уроњен у рефлексију и бесплодну интроспекцију, Христић представља отворену духовну ситничавост: човек који лаже да је рањен, који се сакрива од фронта, а од истине још више.
Његова супруга, Јелена, једна је од најупечатљивијих и најнеугоднијих женских фигура у српској прози. Она није само хладна, она је грабљива, храни се мужевљевом слабошћу. Хијена, али не без разлога: њен лик није карикатура, то је хируршки прецизна дијагноза, у свету без идеала, где се љубав за тили час претвара у канибализам и борбу за голи опстанак.
СТИЛ КАО СКАЛПЕЛ: БЕЗ УКРАСА, БЕЗ МИЛОСТИ
Језик Драгише Васића, дакле, није ни раскошан ни лирски, он је оштар, нервозан, и у свом најбољем моменту: хируршки прецизан. Он не романтизује страдање. Не налази утеху ни у једном облику приповедања. Чак ни у патњи нема величина, само огорчености.
Управо у томе лежи снага, али и ограничење овог романа: он не нуди катарзу. Нема хумора. Нема ироније. Нема сатиричног одмака. Све је црно, а магле су густе. Његова реченица је шок терапија без анестезије, читалац не сме да трепне док се сецира.
Неки ће рећи да је ту слабост дела. Ипак, ту је његова историјска истина. Јер 1922. године, кад је роман објављен, Србија је још увек била у жалости, али као да више није знала зашто тугује. Уместо заслуженог осећаја победе завладао је хаос летаргије. Уместо идеала све је задесила цинична стварност. Уместо јунака свуда су преовладали људи који нису знали шта да раде са својим животом.
ПОГЛЕД У БУНАР
Утисак који остаје након читања Црвених магли није ни естетско дивљење, ни морална поука, него врста духовне мучнине. Васић ни не позива на акцију. Он нас не уздиже. Он нас тера да гледамо у бунар и да признамо да је дно много ближе него што смо спремни да верујемо. А бунар, наравно, увек гледа у нас.
„Црвене магле су дело које шокира, а не просветљује. Оно је лице српске националне трауме суочено собом без икакве терапије. Можда је то и његова највећа истина јер коју другу истину имамо ми, осим оне која нас убија?” – стоји записано на ивици једног од хиљаде папира разбацаних по редакцијском столу.
ЕПИЛОГ: АНАТОМИЈА ЈЕДНЕ НАЦИОНАЛНЕ МЕЛАНХОЛИЈЕ
Објављујући овај критички осврт баш на Дан Гледишта, а уочи 140. годишњице рођења Драгише Васића, сећамо се писца који је и сам био на ивици свих фронтова: идеолошких, књижевних, историјских. Васић је убијен 1945. године без суђења, као „непријатељ народа”. Али његова књижевна реч живи као опомена, као сведочанство, и као магла кроз коју понекад морамо да продремо. Не да бисмо видели светлост, пре је да разумемо зашто смо је заменили маглом, а макар кад бисмо признали колико смо се одавно у њој изгубили.
Овај текст је на концу симболично постављен на спомен-плочи и гласи: „Овде почива српско грађанско друштво. Умрло је од искрености.”
Да бисмо разумели колико су Црвене магле и данас живе, доносимо један одломак у којем главни јунак, Алексије Јуришић, у тренутку слома и самопревазиђеног разума, проговара о мравима, оцу, рату, љубави и бекству.
Део романа који нас води директно у свест човека који не може да се извуче из своје магле.
Читате критички осврт и одломак из романа Драгише Васића – Црвене магле
ДРАГИША ВАСИЋ: „ЦРВЕНЕ МАГЛЕ” (ОДЛОМАК)
Оне ноћи кад је Јуришић без ичијег знања, у неком пустахиском наступу, напустио војнике и батерију и фронт и све послао до ђавола па на коњу појурио негде ка Солуну, одакле је, пошто је већ био измакао пуних тридесет километара скоро силом враћен натраг, ствар је овако текла:
Јуришић је седео у својој земуници са лактовима између колена и укрштеним прстима, па је тако сагнут гледао у земљу. Доле по сувој, песковитој земљи, однекуд баш испод његовог пољског кревета па тачно средином земунице ка вратима, милела је једна танка, вијугава и црна колона са свим ситних, на први поглед и невидљивих, мрава.
Ови мрави, вијугајући брзо, нечујно и вешто обилазили су један другог и као важно хитали негде пузећи и котрљајући за собом са свим ситан, фини и перласт песак којим је непатосана земуница била посута и који се преливао. Па се она танка колона, докле год се добро не загледа, чинила као да мили у једном истом правцу, тамо ка вратима.
Али је Јуришић на то био обратио нарочиту пажњу и уочио: да се она црна колоница управо комеша и измотава на једном истом месту. Иде тако неколицина међу њима, упутили се бајаги важно негде и Јуришић их бодро прати и следује им, а они вијугајући обиђу оне што им иду у сусрет, очешу се о њих или не очешу, и тек се наједанпут ужурбано врате натраг. Па се то врзмање понавља непрестано тако и Јуришић не може да примети ни једног јединог међу њима који би с једног краја стигао на онај други.
Гледа он то па се мучи и криво му је што се та колона једном већ не престане измотавати, те или пође сва тамо под кревет или ка вратима, куда се њему чини да треба и мора да буде смисао и циљ онога покрета. Утолико пре што су она врата широм отворена, а осим тога тамо је светлост па је природно да се тамо упућују.
Али колона непрестано по старом, или се тако њему чини; комеша се у месту, копрцка, прескаче оне перле и сви они појединци на које он обраћа пажњу полазе и враћају се, шарају амо-тамо и врзмају се, а овамо све изгледа да журе. Или се сусретну, застану, погледају се оним глатким тачкицама, замрдају трепељивим влакнима, те се чини као да се нешто споразумевају, па опет продужавају оно врзмање.
Тако увек, и таман он помисли сад су се споразумели и кренуће сви једним путем, а они опет по старом.
Иде то тако непрестано те он осећа како му се због овога почиње да мути у самој глави и како се онај жив црн конац пред њим, онај вијугави црни црв, као пење у сам његов мозак и ту почиње онако исто да ради и да се комеша. „Бога му, мислио је Јуришић – шта ови овде раде? Шта се ови овде врзмају? Шта је све ово? Нешто се споразумевају, а опет све иде као пре и, колико год гледам, ја не могу да видим баш никаквог смисла овом њиховом покрету. А све је то доле један свет.
И вере ми моје, тај свет никакве памети и разума нема и не зна шта ради. Пре свега, он незна једну основну ствар: да је овај пут, којим он несигуран. А то је најважнија, животна ствар за њега. Несигуран је, јер је ту доле под мојим ногама. И ето, и незнајући и ненамерно ја га наједном могу уништити; њега, тај мали свет, који не зна не слути и не осећа да неко огромно јачи стоји над њим, нити сања у каквој се смртној опасности налази И живи, миче се, мува тамо-амо и шепртљи нешто доле под мојим ногама.”
И Јуришић се све више мучи и љути што она јогунаста колона једанпут не излази на врата, и осећа око себе пуно неког црвљивог гмизања. И то гмизање осећа он највише у мозгу па би хтео да учини крај оном врзмању и оном комешању и да ону колону доле растури ногом, растрља је и измрцвари. И напослетку, види он да друкче и не може бити и да не може да се уздржи, па узима од некуд метлу и целу целцату ону колону, једним само махом, избацује на чисто на поље, и тек се после тога задовољније и некако одважније осећа.
„Ето им сад реда – мисли Јуришић. Само што би сад такав исти ред требало и у глави направити. Све је у томе да се сав овај каламбур у глави једанпут овако рашчисти, па да човек онда тачно зна на чему је. Јест, какав је скандал цела та глава и тај мозак кад ево две године од кад седим овде не могу да будем на чисто: шта је сад са мном у ствари, на чему сам ја, и кад све оне разне црне колоне што се по њој непрестано врзмају, и гамижу не могу да доведем у ред.
Јест две године питам се ја стално: треба ли да останем ту и пуним ове топове овде или да дунем и бестрага далеко негде од њих побегнем? А године пролазе као глас и не може човек целога века, као сви мрави овде, полазити и враћати се.
Дакле има једна ствар пре свега. Ту у овим жилама кључа неко наследно убојиштво ту је нешто давно посејано и то је оно главно из чега се ова крв састоји основица овога бића, и онда шта бих ја ту имао да се обуздавам? Мора ваљда, имати неког смисла то семе што је ту, јер је ту, и ја немам шта да мислим него лепо да пуним и даље ове чељусти што зјапе уперене на ону страну и да гађам тамо, да гађам, да гађам док се све оно брдо не претвори у прашину. Зашто?
Зато што има неки принцип да се оствари и ја сам ту да на томе принципу радим и да за тај принцип умрем. Јер куд бих бегао ја од оних инстинката и оних дедова-убојица? Дакле, ето, тако каже једна метла.
Али који су то дедови што ме муче. Који су тачно? Ето, је ли тај дед мој отац? Гледам ја њега сад, као да стоји ту предамном, смешка се и прича. како је њему рат био брат. „Будалама, вели он је рат, а мени је увек био брат.” Он је у рату, вели, ударио темеље, па је после само додавао циглу по циглу те сад може да живи као човек и да се никад не узноји. Знао је он шта ради и сваки паметан човек зна шта треба да ради. Онај који не уме да подвали подвале њему, вели. „Играм ја карте с командиром па намерно губим и увек у шлаги онај „бољи”, а ја стално на осуству и ситничарим тако и бакалишем па остављам пару на пару.”
Лепо, ето, то је мој дед. Дакле тај дед овако ми пише: чувај се, јер ако се сам не чуваш, нико те чувати неће, па ако се вратиш опростићу ти, а не вратиш ли се знаћу да си био велики будала и сав ће мој зној отићи другоме, а овамо сам каже да се никад није знојио.
Дакле, чувај се, а ако се не вратиш: значи да си био будала. Е добро, то је један део крви у овим жилама и он је састављен од бакалнице, од ,,шлаге“, од криве мере и од интереса на интерес. И много од те крви струји у овим мојим жилама. Али има и оне друге: „Иди, вели, синко, и Бог нек’ те чува, а ти чувај образ и буди јунак”. Ето има и те крви мајчине.
Сад, какав сам ја качамак ту испао? Ја уочавам и разбирам овде неке састојке и секцирам али ништа не могу тачно да одредим, само осећам да се она бакалница смртно бори са оном смежураном старицом и да ту још неке нове, чудне мешавине има. Опет стоји она његова слика преда мном. Бога ми је роб од главе до пете. „Власт, вели, почитуј, сваку без разлике, а ако и ђавола мораш молити моли га, клекни на колена ништа не мисли, моли га, разумеш.”
И заиста клања се он пред сваком влашћу, а ја гледам и мислим: Бога ми мога, ово је неки нечастиви. Ево ову пандурску крнтију треба поставити негде пред канцеларију и само зато је она дошла на овај свет: да прекрсти руке и са наћуљеним ушима чека кад онај изнутра наручи каву, па да ону каву однесе онако погурен и врати се на прстима и натрашке пред врата. Ето ти оца. А после оно друго: „Чувај образ, синко!”
И сад шта? Ја сам њихов син, а праунук сам једнога кириџије. Па шта ја хоћу? Распињем се нешто и кидам у некој умној напетости и стално би хтео да идем, путујем и да се пентрам по оним врхунцима ствари. Ја хоћу о ја хоћу, ја морам да идем по оним врхунцима ствари, и све ме нешто тамо неодољиво гура, а видим скучен сам, јадан и слаб сам за то и пун сам оне мизерне крви пандурске и оних одвратних, несвесних и кириџијских нагона који су већ постали моја душевна навика.
И у сав онај мрачни строј мојих инстинката, осећања и страсти ја не могу ни да продрем, него, уместо тога, осећам само неко јадно мозговно врење, док се у души све нешто згужвало и испреметало. И мрви се нешто у мени и плаче и рида и глас неки чујем како ми шапуће, а ништа не разумем. Јао мени, какав је скандал тај мој разум кад он не зна, да ме научи просто једну ствар: смем ли оставити ове топове.
Јер, ево, шта су ми криви они људи на које бљују смрт ове овде цеви! Ништа. Ето силом се мени импозирало као апсолутна истина: да су они криви. И ове цеви овде преда мном биле су та апсолутна истина и требале да служе оном принципу. И сви ови овде око мене уверени су још: да су у поседу те апсолутне истине, те сву ову пустош гледају као нешто природно, стварају је и учествују у њој свим силама. А ја поцепан сав трњем и купинама оних искушења наслућујем нешто као појам о свеопштости и целокупности и сваког дана опијам се све више и више пићем ове, чини ми се, најлепше и најдостојније од свих идеја.
Ето, стешњен сам ја овде међу овим стењем и пећинама, те све мање могу да видим јер и неба довољно немам. И скучен тако без неба и ваздуха магловито осећам да све ово шта мислим нису праве мисли него нека привиђења мисли, и да ова моја месождерска душа само нешто слути, а јасно ништа нити може да зна, нити може да хоће. Слути, она, на пример, да је од свега овога што се ради у овом грозничавом кртичњаку доле, једино добро оно што је она наша велика сеструшина Русија, свршила.
Тако ми Бога јединога само је оно добро, а све ово друго је ништа. А ја не знам управо шта је све она радила, само осећам: да је неко велико, и широко чишћење било и да се тамо хтело да човечанство више не мили. Али и то што мени изгледа добро у оном тамо мистичном ужасу само је једна којештарија, јер се мени чини, да сви они што траже неку срећу света треба једном од свега тога да дигну руке.
Живим ја непрестано с људима заједно и сви ми овде требамо један другом и пречи смо од најрођенијег. И гледам ја њих годинама: сви су они рђави. Јест, сваки је рђав и сваки је заслужио да грозно испашта, толико је сваки од њих сла од рођења починио. Па је онда смешан сваки онај што запиње да умањи и ублажи нечије заслужене патње. Можда треба све да иде како иде. И зар мењати све ради неколицине који незаслужено пате? Лаж је онај Иван Ланде макар био Рус, лаж је од главе до пете.
Али и да није, он би био награђен и без нас. Ко би ушао у све оно тајанство ствари, или ко не види и не осећа ону руку која све регулише она што нас милује тачно „према данима у које нас је мучила и према годинама у које мо гледа и невољу.” Е па на крају крајева нов човек и неће бити онај неустрашиви победилац зла и неправде, тај ипак позитиван и практичан дух што позива на „дело” доле Нов човек биће онај спокојни, узвишени, тихи човек поносит боловима. Што они болови страшнији, то он гордији.
Са срцем племенитим у презирању свега ниског и маленог, он ће жалити оне одвратне, необуздане „јавне” животиње што не могу да га осете, све оне борце ма за шта једнообразне и амбициозне, што су свуда исти и личе на оне идиоте скупљене по душевним болницама, ошишане кратко, унезверене, са истоветним, безизразним лицима. Јер све је ситно борити се доле и јер што већи бол то већа срећа изабранога.
Дакле, све нека иде како иде на овој пеги доле на којој се миче и за ову секунду за коју се живи.”
Тако је мислио Јуришић и седео на свом кревету у земуници, пошто је оне мраве ишчистио. А на пољу грозна оморина и мрачно, на олују натуштено небо мучило се над фронтом. У менажи, под хладњаком од осушеног грана, раскопчани и зајапурени, препирали су се официри, па се пргавили до беснила што се више, горе над њима, небо мрачило и мучило. Говорили су опширно о мајкама подводачицама на Крфу, па о Црној Руци и Белој Кули, о француској певачици што божанствено пева Ц’еѕт ла валѕе ду брун, о рђавој менажи која много кошта (а ту присуствује и шеф менаже и прави се луд), и о неком пешаку што се сам ранио па су помињали и Христића. И око тога се развила помамна свађа, и ако су сви тврдили једно исто: да се Христић могао опрати једино на онај начин који је сам изабрао. Ствар је само у томе што се они његови подвизи не могу сматрати јуначким, јер су оне доцније врлина негативног порекла.
А Јуришић слуша из своје земунице како се они искрено згражавају због оног поступка Хрустићевог, па мисли: како се из њихове коже, у којој су они најмање неком својом заслугом, онај поступак заиста мора чинити гнусним, те изгледа природно што они енергично траже да Христића понизе, и ако је апсолутно поуздано да би и они, на његовом месту, онако поступили.
„Па све су, у опште, врлине негативног порекла, мисли Јуришић, али једно је сигурно: да би ови овде исто урадили кад би били у његовој кожи и ако би истински волели ону жену. А он је њу истински волео. Веровао је, јадни Христић, да ће она бити срећна кад га види, па се за ту њену срећу осрамотио. А то може да разуме само онај који воли. И ја тек сад разумем Христића, јер волим, јер прâво волим. Јест, никад ја овако нисам волео и за Наташу бих ја сад учинио оно исто што је он учинио за ону змију. Бих, моје ми части, јер волим очајно и јер је Наташа дивна као да није жива жена. И све ћу оне неправде своје према њој покајати. Три године седим ја овде и чистим се изнутра за њу.
Немам више шта себи да пребацим, нити имам прљавих мисли. И сви ови разговори грозно су ми одвратни и људе ове, што сваки час иду на осуство, обмањују се и говоре како је уздржавање шкодљиво, не могу више да гледам. Тако је, седим ја овде и чистим се за Наташу, једино моје, једино што имам. Хоћу да будем чист као она, хоћу да будем морално леп, хоћу да доживим да ми верује кад јој будем рекао на коленима: ево овде је само сунце унутра, погледај, Наташице, самô сунце.
То је захвалност што си мислила на мене, то ти је мој поклон, три године, ноћу и дању радио сам на њему; ја сам ти то био дужан, јер, да тебе није било, ја бих био сироче. Ето, тако ћу јој рећи. И онда ће ми опростити што јој никад нисам писао. Јадна Наташа. Она је могла посумњати: да сам онда озбиљно мислио на раскид. Раскид са Наташом?! Ужас! Па то би значило раскид са животом, раскид са срцем, раскид са крвљу. Никад Наташице! Не постоје више две душе: твоја и моја. Неко тајанствено ткиво исплело је свега једну: нашу душу. Никад Наташице! Јесам ли био безуман онда кад сам те вређао?
Ја, свакако, не знађах шта сам говорио. Ето помисао на тебе пржи ми ум. Кад сам без тебе, ни ваздуха, ни плућа, ни очију, ничега немам, хоћу да се угушим, да ослепим. Хтео бих овог часа да се створим тамо где си ти, и ту, пред тобом, да плачем најгорчим плачем због свих неправди према теби, да ти покажем најдубље дно мојих несрећа због тога, да те молим за опроштај што сам те у узбуђењу оне махните осећајности вређао, да те уверим како ти нисам писао само зато, што се у писму ништа не може рећи, да пред твојим ногама размрскам ово мрачно чело вечних двоумица. Чекај ме, Наташице и опрости То мора бити што пре, овога часа, овога часа…”
А на пољу грмљавина све јача и капи, најпре крупне и ретке, па све чешће зашушташе по осушеном грању, те се они официри постепено стишавају и разилазе. Само се Јуришић грозно мучи у неком махнитом и бурном узбуђењу. Гуши се Јуришић, и осећа страшну жеђ и како се онај велики црни црв ускомешао у мозгу, а обруч неки дави га до умирања. Па наједном пљусак и све се стаде купати у брзим и мутним потоцима, који су се рушили са свих страна. И њему се учини да га ти брзи, мутни потоци неумитно вуку доле у неки бездан.
Јуришић раширио очи, иде тамо-амо по земуници, отвара и затвара врата, тражи нешто. А оне ствари око њега, књиге, револвери, сандуци, ћебад, блузе, карте, бусола, поигравају, тресу се, дрхте, прете нешто као да имају душу, и ако су мртве, па се Јуришићу учини ужасно, као да све оне у глас вичу. бежи, бежи, бежи Јуришићу бежи где знаш! Он јурну на поље. Тамо удаљини, иза високих модрикастих таласа Бабепланине, кроз расцепљену облачну завесу, један златно-светли појас, ружичаст и сјајан, ширио се весело на небу које се ведрило. Шума је влажно мирисала и потоци се још рушили. Онда један крајичак златнога котура повири, и још јасније обасја планину.
Јуришић, крвавим очима, погледа тамо према планини. Читав океан простора и слободе ширио се пред њим и мамио га. И на једном он осети: како га обузе неки чист, свеж, силан талас, неко нејаснослатко осећање нечега светлог, оно широко осећање простора кад се чини да сви ти простори живе, осећају, радују се и маме. Па у оном болном и збрканом елану и у оној жеђи и безумљу он лудо брзо дође до коња, узјаха и појури
И док су копите бесно прскале блато, за њим је све више остајао онај мутан црн И мртвачки покривач облака. И бежећи све бешње он је гутао онај простор који се пружао пред његовим очараним очима и узносио му душу. Па је са том душом, широком, пространом и светлом, јурио, јурио, јурио у сусрет оном јасном и милом плаветнилу светлога неба.
„Никада не сликам снове. Сликам сопствену стварност.” Фрида Кало
Гледам Фридин аутопортрет – онај са трновом огрлицом, где крв цури, а очи горе. То заиста није само слика – то је дословно исповест без речи. Кад гледам њене очи на платну, оне не траже сажаљење, већ признање: „Види ме. Ово сам ја.” Њена уметност није била бег од стварности, као код многих претходника, него њено прожимање до костију. Сваки потез четкице био је гест отпора: „Ако моје тело мора да буде рана, ја ћу ту рану претворити у уметност.”
Фрида Кало (1907–1954) – Аутопортрет са огрлицом од трња
УВОД: ТЕЛО КАО ПОЕЗИЈА О КРХКОСТИ
Наше крхко тело није само биолошко, већ је духовно, па могло би се рећи и поетско. Тело није само (до)носилац бола, него и његов сведок; није само љуска или оклоп у којој смо заробљени, већ и пергамент по којем пишемо. Понекад, уместо да нестане, тело упркос свему постане метафора постојања, сећања, отпора, нашег гласа. Такво је било тело Фриде Кало: рањено, пркосно, пренаглашено, симболично. Тело које је истовремено и платно и порука, и позорница и политичка платформа. Оно није било уточиште – било је бојно поље.
Фрида није тражила саосећање. Она га је дробила у пигмент, демистификовала и рашивала пред погледима света. Своју бол није затворила у интиму спаваће собе, већ је разнела под рефлекторима уметности. Свако кога сусретне њена слика није више посматрач, него саучесник – принуђен да се огледа у њеној рањености. Јер она је знала то што је Вирџинија Вулф интуитивно писала, а Франц Кафка сањао: тело није само нешто што носимо кроз живот, него оно што нас издаје и, управо тиме, открива.
ПРОЛОГ: ОГЛЕДАЛО КОЈЕ НИЈЕ МОГЛО ДА ЛАЖЕ
Фрида Кало (1907–1954) рођена је и одрастала је јужној четврти Којоакана, кад се у Мексику, исцрпљеним револуцијом, тражио нови глас. Са осамнаест година, судар трамваја полаже је на болнички кревет као на жртвеник. Шипка из возила јој пробија карлицу као некакво античко копље, а врисак постаје преки звук на почетку живота. У месецима њене непомичности огромне фреске њеног мужа Дијега засијаће тек касније; за сада, постоји само стакло огледала на плафону и кутија боја која ће заменити вену. Из тог кревета, бол добија глас.
Једном је записала речи: „Докторима дугујем ожиљке, а себи оживљавање тих ожиљака.” Њено лице, строго, без шминке, обрва које се додирују као двострука граница, постаје икона пркоса. Металне шипке, гвоздене стеге, напукла кичма и отворени торакс на сликама попут „Сломљени труп” (1944) и „Без наде” (1945) нису само сведочанство једног тела у агонији – то је речник отпора. Не само жене, већ људског бића које не пристаје на пораз, чак ни када га бол уцењује сваки дан.
СЛОМЉЕНИ СТУБ КАО АНТИ‑ИКОНА: СВЕТЛОСТУТЕЛУ, АНЕУБЕГУ
У односу на претходне есеје овог циклуса – о Кафки, Достојевском и Вирџинији Вулф – Фрида доноси нову димензију: физичку драму као извор симболичког језика. Док је код Кафке тело нестабилно, бирократски редуковано, а код Вулфове у магли таласа свести, код Фриде тело постаје централна тачка искуства. Њено „ја” није идеја, него рана; није метафора, оно је бол.
И ту лежи парадокс: што је више страдала, то је више сијала светлошћу. Њене слике нису мрачне – у њима има боје, црвено‑карминске, земљано‑мексичке, смарагдно‑лудачке. Она слика бол, али не као кукање, већ као чин самосвести. Њена уметност нас не разнежује, она нас буди: „Евоме. Овакоизгледапреживљавање.”
СЛИКА КАО ИСПОВЕСТ: ТЕЛО КАО ХРАМ И РАТИШТЕ
Фридин пркос није био само личан – био је и политичан. У време када се Европејци клањају „етнографској егзотици”, она свој Мексико носи у хаљинама Техуана, у лобањама Диа де Муртос, у трешња‑црвено уснама и зеленим кактусима у позадини. Њено тело постаје демократски мурал, али и крик против патријархалних клишеа. Фреска њеног мужа Дијега на зидовима Палате правде напокон има грандиозну величину; Фридин аутопортрет има истину.
Она слика фетусе, крв, кичму, алате, олује, усамљеност, али и љубав. Страст. Еротику. Међутим, не пружа заводљивост; тело није предмет, оно је сведок. Њен поглед не позива гледаоца да јој суди, него да се прво сам са собом преиспита. Уметност није огледало – она је рендген.
ФРИДА У НАШЕМ ВРЕМЕНУ: ИНСТАГРАМ ВС. ИСТИНИТА РАНА
У свету филтера, алгоритама и симулиране „савршене коже”, Фрида Кало појављује се као анти‑инфлуенсер, као квар у матрици. На Инстаграму „ране” постоје само као пастелни хаштаг #селфцаре; крв је ретуширана ружичастим градијентом. Фрида, међутим, не даје филтер – она даје сузу крупног плана. Ако данас објавите њене слике, алгоритам ће их можда чак забранити због „узнемирујућег садржаја”. Али управо је та узнемиреност лек против анестезиране стварности.
Када гледам њен „Аутопортрет са огрлицом од трња” на екрану мобилног, пиксели бола прекривени су обавештењима о попустима, лајковима, кућним биљкама које халапљиво расту у сторијима. Фрида се ту појављује као подсетник да је тело место где се истина убада у кожу, а не у иконографију профила.
Корпоративни „бади‑позитивити” покрет понекад неприметно захтева нову норму савршене „самоприхваћености”: фотографију која изгледа као да је снимљена без шминке, али под углом који ласка. Фрида нуди нешто радикалније – дискомфор. Њени ожиљци нису потписани светлуцавим словима, већ су отворени и пулсирају. Она нас позива да прихватимо не‑савршеност не као естетски тренд, него као етичку обавезу – српским речено: да се не лажемо.
Шта би Фрида урадила да има смарт телефон? Можда би, попут својих другова надреалиста, исписала камеру крвљу и рекла: „Сад зумирај!” Њена светлост би вероватно блеснула у ИГ Ливе‑у без филтера, где би бол коначно добио сторy са трајањем дужим од 24 часа – трајање које не нестаје, већ гризе.
ЕПИЛОГ: КАД СВЕТЛОСТ СИЈА КРОЗ РАНЕ
Фрида остаје у сенци, као и већина ликова овог циклуса – али то није сенка заборава, то је сенка дубине. Из ње извире светлост, не таква која баца сјај, него она која осветљава ране. Та светлост није спољашња: као код Достојевског, она је унутра; као код Вирџиније Вулф, испод таласа; као код Кафке, у апсурду; ето је код Фриде – у телу.
И кад кажемо „светлост”, признајемо бол капилару смисла. Рече ми једном православни монах: „Човек је светац уколико светли кроз своја оштећења.” Фридино тело, исписано линијама метала и трагова шава, постаје фреска преживљавања.
Зато, кад кренеш да затвориш овај таб, да угасиш екран, а бол у твом врату те подсети да си од крви, кости и сумње – сети се Фриде. Она нам оставља једну једноставну поруку, можда најконкретнију уметничку заповест 20. века: „Не окрећи главу.” Јер светлост, понекад, заиста најјаче исијава – из рана.
Шести наставак колумне Есеј из сенке
За ГЛЕДИШТА пише Милош Ђ. ВИДАКОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
Милош Ђ. Видаковић: „СЕНКА БЕЗ НАДЕ – КАФКА ИЗМЕЂУ БИРОКРАТИЈЕ И АПСУРДА”
Док сам седео на Калемегдану, под чудним старим бором чија је кора личила на исписани антички свитак, осетио сам како се преда мном из сенке појављује лик. Не човек, не дух, не мисао, већ сенка – густа, неименована, али недвосмислено присутна. Била је то сенка која не припада историји, већ ономе што у историји вреба. Шапутала ми је на немачком – не речима, него тоном, вибрацијом која је допирала до самог дна костију. У тој хладноћи осетио сам: то је Кафка.
Данас, кад су странице његових романа готово постале стварност која нас окружује, нимало ме није зачудило то што се управо он појавио, али зашто баш мени и да ли је то уопште важно, ако ја све ово сањам и док не спавам?! Не знам, заиста више ништа не знам. Прсти сами корачају док ређају слово за словом.
Ако зароним у Кафкин мрак, можда успем да истражим његову борбу између бирократије и апсурда, где сенка изгледа без наде, а ипак, негде дубоко, тражи искру. Док други писци граде светове, он копа рупе у зидовима постојања.
Франц Кафка није писац који нуди утеху. Он је пророк сенке. Његове приче не желе да те ослободе – оне желе да те пробуде. Његов језик није тек обична естетски уређена књижевност, већ бол која не може да ћути.
Као кад станеш пред шалтером у некој државној институцији – у том тренутку ниси више грађанин, већ случај. Исто онако како је Јозеф К. био случај, а не човек. Није важно шта сте урадили. Важно је да сте ту. И то је довољно да будете означени.
АПАРАТИ БЕЗ ЛИЦА: БИРОКРАТИЈА КАО САВРЕМЕНА ЛИТУРГИЈА
У свету у којем је Кафка живео, бирократија је већ почињала да преузима функцију судбине. Он то није наслућивао – он је то именовао. Данас, у 21. веку, човек више не поставља питање: „Шта сам згрешио?” већ: „Где се узима број?” Уместо да објашњава свој поступак, он објашњава свој статус. Уместо смисла, добија образац. Уместо лица – печат. Између једног потписа и другог заглавља, губимо не само време, већ и облик.
У доба дигиталних сертификата и е-управа, Кафкина визија је потпунија него икад. Сваки наш клик, сваки формулар, сваки захтев – то су нови облици Процеса.
Недавно сам у карловачкој општини, после једне изложбе, покушао да предам папир око наследства бакине куће на Фрушкој гори. Службеница ми је мирно саопштила да недостаје потпис. Објашњење да тај потпис није било могуће добити јер одговорна особа тог дана није радила, није променило ништа. „Ништа без потписа”, рекла је. То „ништа” одјекивало је у мени цео дан. Био је то Кафкин језик: језик без објашњења, без одговора, али са пуним правом на пресуду.
Суд у Кафкиним делима више није институција правде – он је форма литургије без Бога. Језик којим се обраћа није правни, већ паралитургијски: реченице звуче као молитве без објекта, без адресе. У Процесу се човек не осуђује због учињеног, већ се претпоставља његова кривица. Није важно шта сте – важно је да сте. И то је довољно да будете под сумњом.
ПИСАЊЕ КАО ЧИН ПОБУНЕ ИЛИ ПОСЛЕДЊИ ГЕСТ СЛОБОДЕ
У свету где човека систем претвара у случај, у број, у формулар – писање је последњи чин достојанства.
А ипак, у свету без смисла, човек – пише. Кафка је писао ноћу, у тишини, у страху да га отац не чује. Тај отац – као архетип ауторитета, као симбол власти, као лик божанског у његовој најтежој сенци – био је увек присутан у позадини реченица као некаква патријархална тишина која гуши појединца. Ипак, Кафка је наставио да пише и пише. Као да је знао: писање је последњи простор у којем човек не може бити избрисан. У свету где вам могу одузети име, тело, достојанство – речи остају.
Писање није бекство. Дакле, оно није ни облик егзистенцијалног ослонца. То је последња линија одбране човека пред апаратом који га претвара у баркод. У Кафкиној прозној визији, језик није орнамент, већ доказ живота. Док суд ћути, док бирократија говори у круговима, реч писања је права, линијска, људска. Она не води до победе – али сведочи да постоји човек који не пристаје.
АПСУРД КАО НОВА РЕЛИГИЈА И ЈЕДИНО БОЖАНСТВО
Кафкин свет нема Бога – има само Замак. Нема спасења – има само Процес. Нема искупљења – има само Метаморфоза. Али упркос свему, у том свету постоји нешто што личи на светлост: свест. Свест да смо заробљени. Свест да су правила апсурдна. Свест да ће нам суд, кад год дође, доћи прекасно. То није утеха. То је истина. И можда је у томе Кафкина највећа порука: боље сенка која зна да је сенка, него светлост која те лаже.
Замак је вероватно најтачнији опис савремене цивилизације. Систем у којем се правила примењују без објашњења. У којем нико не зна зашто нешто постоји, али сви знају да морају да га поштују. Као нова религија, без пророка, без обећања, али са казном. Сви знају да нешто морају, нико не зна зашто. Параноја више није болест – она је стање цивилизованог ума.
У том свету, човек иде од шалтера до шалтера, од канцеларије до канцеларије, тражећи – не правду, не истину – већ присуство. Бити примећен постаје облик постојања. У таквом свету, Кафкин јунак не виче. Он ћути. Али у тој тишини – свака реч одјекује као крик.
И зато је тај свет толико страшан. Не зато што је насилан, већ зато што је апсолутно логичан. У њему више нема случајности. Све је уређено. Али човек више није субјекат. Он је функција. Он је случај. Он је образац са погрешним бројем.
ЕПИЛОГ: ДРВО НА КАЛЕМЕГДАНУ И СЕНКА КАО ЗНАК – ЧОВЕК КОЈИ НЕ ПРИСТАЈЕ
Док сам се враћао са Калемегдана, гледао сам у старо дрво. Његова сенка се пружала преко пута, као Кафкина реч преко целог нашег века. Схватио сам да Кафка није писац. Он је дијагноза. А ми смо сви, на неки начин, његов Јозеф К. – тражећи суд, а знајући да смо већ осуђени. Једино што нам преостаје је да, као он, наставимо да пишемо. Макар и у мраку. Макар и без наде.
Ипак, упркос свему, нешто остаје. Реч. Писање. Језик као знак отпора. Сенка у Кафкином свету није само мрак. Она је и наговештај светлости. Ако постоји сенка, значи да негде постоји извор светлости. И то је можда довољно. Не спасење, не пројава, већ једноставна чињеница да светлост није нестала. Није победила – али није нестала.
Док сам гледао како се сенка старог дрвета спушта на земљу, помислио сам да је можда Кафка био у праву. Да суд већ траје. Да светлост није за све. Али и да човек, упркос свему, може остати човек. Ако говори. Ако пише. Ако не заборави.
Зато је Кафка писац нашег доба. Не зато што је актуелан, већ зато што је нужан. Његова реченица је огледало у којем видимо не свет – већ себе у свету. Видимо своје чекање, своју тишину, свој страх. Видимо да смо већ давно ушли у процес – и да више не знамо ни кад ни зашто.
А можда је то једина светлост коју смо заслужили: не обећање спасења, већ свест – да смо ту, у мраку, будни.
Пети наставак колумне Есеј из сенке
За ГЛЕДИШТА пише Милош Ђ. ВИДАКОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
Милош Ђ. Видаковић: „СВЕТЛОСТ У ТАЛАСИМА СВЕСТИ – ВИРЏИНИЈА ВУЛФ И ПОТРАГА ЗА ЖЕНСКОМ ДУШОМ”
У организацији Нишког културног центра, у четвртак 29. маја у Спомен-соби Бранка Миљковића у Нишу, одржано је књижевно вече посвећено новом делу Радомана Кањевца – Продавница магле. Ово необично, есејистичко и путописно дело, у којем аутор промишља савремени свет и душу човека у њему, изазвало је велику пажњу књижевне публике.
Продавница магле у Спомен-соби Бранка Миљковића – Фото: Гледишта
Уз аутора, о књизи је говорио и легендарни музички новинар и публициста Петар Пеца Поповић, а разговор је водила уредница редакције књижевног програма Милена Мишић Филиповић.
Радоман Кањевац, познат по свом дугогодишњем раду у новинарству, публицистици и књижевности, у овој књизи сабира прозне записе, колумне и осврте настале током неколико деценија, откривајући свој препознатљив стил – иронијски, критички, а у исто време дубоко личан.
У наставку екслузивно преносимо одломак под насловом О читању и писању, у којем аутор на себи својствен начин разматра однос између речи, књиге и читаоца. Такође, при самом крају одломка још један ексклузивитет – можете чути радијски запис програма одржаног у Нишу, а Продавницу магле можете поручити код издавача једним кликом на слику испод.
О ЧИТАЊУ И ПИСАЊУ
У писму свом пријатељу Лоренсу Дарелу од 29. августа 1959. године Хенри Милер пише да му „уопште није јасно како настаје добра књига”, да то за њега и даље „остаје у домену чуда” и да сада зна о томе мање него када је почињао. „Знам, ако то нешто значи, да је књига, као и живот, плод онога што јеси сваког дана, укључујући и лоше дане, лење дане, јалове дане. Ниједан угледни критичар не може проценити суптилни квасац доколице – за неког писца и за јетру живота! … Нека сам проклет ако верујем да се у писању треба убијати од посла. (Нарочито после пете књиге.) Теоретски, ако си ти уживао док си то радио, има шансе да ће уживати и други.”
Уживање у писању разликује се од уживања у читању, отприлике као што се уживање у певању разликује од уживања у слушању. „Нека се други хвалишу страницама које су написали, ја се поносим онима које сам прочитао”, говорио је Хорхе Луис Борхес. Писање је даривање, испуњавање обавезе према сопственом таленту, читање је примање онога што ће се можда родити тек у машти читаоца. Писање је сетва, читање је жетва. Оно што је посејано у редовима неког штампаног текста, на празној површини папира, често никне у машти читаоца као плод укуснији и здравији од онога којег је писац очекивао.
У времену када свако има телефон и тастатуру за читање је често потребно више знања и стрпљења него за писање. Озбиљан читалац није мање ретка појава од доброг писца. О томе колико је једна књига добра некад више говоре имена људи који су је читали него онај који ју је написао. Има књига које би имао ко да напише, али не знамо да ли би имао ко да их прочита.
Понекад је место на коме читате важно колико и садржај. Има књига које треба читати само у тишини, у сопственој соби, без присуства било каквог спољашњег утицаја. Као што вино које пијете код куће никад није исто као када сте га пили у кафани тако је и књига коју читате у возу само по изгледу, имену аутора и наслову иста као књига коју сте читали на плажи или у сопственом кревету. Неке књиге које сте читали на одмору, као и неке жене које сте волели на мору, касније умеју да вас разочарају.
О томе да ли ћете једну књигу почети да читате, више од њеног аутора, издавача и књижевних критичара понекад одлучује њен наслов. Као што има добрих глумаца у погрешним улогама тако има добрих књига са лошим насловима. Наслов не служи само да привуче нашу пажњу, он је за књигу оно што је име и презиме за њеног аутора, по њему ћемо ту књигу памтити, она ће се по њему препознавати, са њим ће путовати, улазити у наше куће, живети онолико колико та књига буде живела.
Ова књига, на пример, требало је да има сасвим други наслов. Будући да је она нека врста наставка књиге Човек у сенци, дуго сам се двоумио између овога који се налази на њеним корицама и наслова „Човек на сунцу”. Тај други наслов, који би фонетски, по звучности био добар наставак оног првог, одбацио сам не само због тога што у њему нема довољно тајновитости и ироније до које ми је понекад стало, него и због тога што је мој однос према тој звезди око које кружимо, са осећањем да она кружи око нас, могуће упоредити са односом према некој особи које се, по савету озбиљних људи, клоните, упркос томе што вас она привлачи неком снагом у којој видите и проблем и решење, и пропаст и спасење. То, међутим, није разлог да тој звезди не посветимо неколико првих страница ове књиге у којој ћемо рећи нешто и о другим звездама, на самом њеном крају.
Предање каже да је Луј Четрнаести, шетајући парком Тиљери у Паризу, када је имао пет година, видео Сунце и узвикнуо: „Ја сам Сунце”. Био је најуспешнији краљ у историји галске монархије, владао је седамдесет две године, саградио версајски дворац и неке од најважнијих грађевина којима се и данас дивимо у Паризу. Сунце, међутим, није за свакога било симбол живота. За некога је оно представљало извор опасности. Последњих година, у време климатских промена, све је више знакова који, уместо лепоте, наговештавају невоље које нас тек очекују.
Бог Сунца, врховно божанство старог Египта, у краљевским гробницама у Луксору представљан је различито, у зависности од положаја Сунца на небу. У рано јутро је представљан као дете, у подне као одрастао човек, а у сумрак као старац. Храм Карнак на обали Нила, један од највећих верских објеката на свету, посвећен је Богу Сунца. У центру тог храма налази се чувени обелиск који представља стилизовани сунчев зрак. Египатске пирамиде, које својим обликом симболизују зрак усмерен са земље ка небу, окренуте су увек од истока ка западу, у смеру кретања Сунца.
Јазиди, етноконфесионална група Курда која живи у Сирији, Јерменији, Грузији, Турској и Ирану, клањају три пута дневно окренути Сунцу. Верују у једног бога и седам анђела, од којих је најважнији анђео Паун. Како хришћанство и ислам уче да је Паун пали анђео или ђаво, има људи који сматрају да су Јазиди „верници ђавола”. За припаднике народа који се моли Богу окренут Сунцу пре би се могло рећи да су обожаваоци живота него верници ђавола. Штавише, са мало маште, могло би се рећи да су Јазиди међу народима оно што је сунцокрет међу биљкама, цвет који се, током целог дана, окреће ка звезди која нам доноси живот.
У раном детињству био сам фасциниран том ужареном лоптом, по којој човек мери своје време и место у простору. Неколико година имао сам необичан тик, да сваких минут-два погледам у Сунце. Био је то један од оних ранопубертетских тикова, који се некако, са годинама, изгубио сам од себе. Остала је једино та фасцинација, скоро опсесија, коју носим из детињства на Висоравни, где се, током ведрих ноћи, голим оком могу видети милиони звезда, већих и важнијих од Сунца.
Четврт века након тих мојих необичних тикова, прво што су ми рекли након операције на Неурохируршкој клиници у Београду било је упозорење да нипошто не излазим на сунце. Сунчеви зраци делују на мождано ткиво тако што, на месту где је хируршки сечена мождана маса, могу да изазову епилептичне нападе и друге компликације. Од те године мој живот се најчешће одвија у хладу. То што је Сунце с временом постало опасност и за друге људе, за мене не представља никакву утеху. Кад ходам улицом, ако је сунчан дан, спонтано и непогрешиво бирам страну која је у сенци. Након свих ових година могло би се рећи да сам највећи део живота провео у хладу.
Рођен сам у Ступу, на последњој сунчаној падини Голије, у широкој пространој кући са чијих прозора је пуцао незабораван поглед на бескрајно пространство Пештерске висоравни. Кад сам имао годину дана преселили смо се у Штаваљ, центар те мале области око које се шири венац планина, по којем су и данас раштркана бројна пештерска села, која издалека изгледају као да нису планирана и грађена људском руком, него их је неко право са неба спустио и распоредио по ободима висоравни. Основну школу сам учио у Штављу, гимназију у Сјеници, факултет сам студирао и завршио у Београду. Где год сам живео био сам неко ко је однекуд дошао. Нигде се нисам осећао као код куће. Био сам нека врста живог доказа тврдње Фјодора Достојевског да је „човек без стана човек без психологије”. Кад сам се коначно у Београду уселио у свој стан било је, наравно, касно да радим на сопственом психолошком усавршавању. Најзанимљивије од свега је То што се, у дубини душе, ја и даље осећам као подстанар.
У детињству сам мислио да сам рођен у најзабаченијем крају на свету. Дуге и хладне зиме, кратка лета, далеко од великих градова и најважнијих путева, нису обећавале никакву будућност. Гледајући телевизијску емисију у којој су Драган Бабић и Љубивоје Ршумовић путовали на Северни пол чинило ми се да чак и деца на Гренланду имају срећније детињство. Веровао сам да је мој крај најзаосталији и најзабаченији у тој несврстаној земљи, која је и сама била далека европска провинција. Данас, међутим, видим да се полуострво на коме смо рођени налази у самом центру цивилизације, тамо где се укрштају најважније светске религије и културе, на сат лета од Рима и од Цариграда, од Венеције и од Дубровника. Са мало временске дистанце није тешко закључити да је велика срећа родити се и живети на месту са тако богатом историјом, традицијом, културом.
Научио сам да читам и пишем као веома мали. Тек што сам био пошао у школу моја наставница Љубисава Мрвић водила ме је у старије разреде као неко огледно дете, да старији ђаци чују како читам одломак из неког текста који би она одабрала и тутнула ми у руку. Никад касније у животу са толико сигурности нисам читао ни свој ни туђи текст. Био је то, у исто време, почетак моје фасцинираности речима. За разлику од већине људи, који верују у егзактне, лако проверљиве ствари, ја и данас верујем да речима може да се изрази све, пре свега оно што не може да се изрази бројевима.
Мој отац је био шеф трговинске радње у пештерском пољопривредном комбинату. Сваког четвртка, кад би у Сјеници био пазарни дан, он је носио у управу Комбината целокупан свој седмични пазар. Како је био савестан и веома педантан човек, волео је да сав тај новац буде не само тачно избројан него и беспрекорно сложен и спакован. Тако смо мој брат и ја, сваке среде увече, седели у гомили новчаница и бројали те силне банкноте, различитих вредности, боја и величина. Можда баш одатле, из те гомиле новца коју сам сваке среде морао да пропустим кроз своје мале прсте, потиче мој отпор према новцу и тривијалним материјалним вредностима. Тако сам ја, још у раном детињству, стекао неку врсту аверзије према ономе што већини људи целога живота представља неостварив сан. Можда никада не бих ни постао песник да још тада нисам схватио колико гомила новца у нечијим рукама не представља ништа нарочито, сасвим обичну ствар.
Радијски запис са видео сегментом програма одржаног у Нишу
Деценијама сам био некако престар за своје године. Дружио сам се са старијим људима и правио се да сам им по свему раван. А онда су одједном сви почели да ми персирају и да ми дају до знања да сам постао старији него што мислим. Оно што зовемо средњим животним добом или такозваним најбољим годинама, код мене, једноставно, није постојало. Нечији живот, тако, нема средину, има само младост и старост, само почетак и крај. Што сам старији све чешће срећем „познанике” које не познајем. У часу кад ми однекуд прилази човек са карактеристичним срдачним осмехом доброг познаника, чијег имена не могу да се сетим, не знам како да се понашам. И за њега и за мене увредљиво је да кажем како га се не сећам, а још је глупље да се правим да знам о коме је реч, јер се та неискреност лако види и препозна. Човек би у свом кратком животном веку требало да упозна само оне људе којих ће увек моћи да се сети.
Никад се нисам превише узбуђивао због крупних ствари, увек су ме нервирале, пре свега, ситнице. Крупне ствари подстичу на размишљање и траже објашњења. Ситнице производе фрустрацију и нервозу, коју најчешће није лако објаснити.
Бродски је говорио да је дугачка форма нешто што песник по свом темпераменту не подноси. Човек понекад, међутим, осети потребу да напише и неки дужи текст. У том тексту ће се, без обзира на његову тему и дужину, увек видети да га је писао песник.
Седим у замраченој соби, са Госпођом Даловеј на столу, и осећам да ме њене мисли читају – прстима са мирисом црног чаја и трептајима свеће која се ближи крају, а она је трептала баш као Кларисина свест кад је видела Септимуса како пада кроз прозор – један тренутак вечности заробљен у стаклу. Полако свиће нови дан.
Читате четврти наставак колумне Есеј из сенке – Милоша Ђ. Видаковића
Вирџинија Вулф ми је увек прилазила као морски талас. Неочекивано, али дубоко. Меко, али разорно. Њене речи не пуцају као громови, већ шапућу као морске струје које милују обалу и остављају трагове који не нестају са првим сунцем. Како писати о Вирџинији Вулф, а не осетити да њен стреам оф цонсциоуснесс, или српским речено – ток свести, продире у моје сопствене сенке док ми руке миришу на домаћи хлеб? Како је разумети, а не питати се: где је моја светлост, где је мој глас у свету који безобразно ућуткује све оне смислено гласније?
Овај есеј је мој покушај да зароним у унутрашње светове Вирџиније Вулф, да истражим време и свест кроз њене стваралачке визије, и да се понегде запитам: како је она, као жена, пронашла светлост у сувереном свету мушке књижевности?!
Попут Гогена, који је трагао за мистеријом светлости на Тахитију, Витмена, који је окретао лице ка сунцу, и Достојевског, који је видео божанску искру у најмрачнијим умовима, Вирџинија Вулф је тражила своју светлост – не у далеким земљама или теолошким висинама, већ у обичним тренуцима, у мислима које теку као велика река.
СВЕТЛОСТ У ТАЛАСИМА: КАД МИСЛИ ПЛОВЕ КАО ЛИШЋЕ НА ВОДИ
Застао сам читајући Госпођу Даловеј. Читам страницу где Клариса бира цвеће на лондонској пијаци, а њене мисли се разливају као сунце кроз лишће. Баш као што је моја бака узимала босиљак са трема, пре него би ме звала: „Дођи, вечера је готова!” – а ја сам знао да ће у њеном посуђу увек бити места макар за још једно питање. Звук Биг Бена, мирис улице – отвара капије прошлости, младости, чежње. Ово је њен ток свести, ток свести који није само техника, већ светионик.
Ток свести Вирџиније Вулф није дакле само књижевна техника; то је начин да се светлост ухвати у лету, док пролази кроз прсте. Као кад сам први пут видео мајку како плаче читајући, а да ли је то био мирис старе коже или јефтиног папира што ми се урезао? – крила је лице у књизи, али сузе су падале на наборе њене сукње. Ликови – Клариса, Септимус, госпођа Ремзи – нису само измаштани ликови из књига; они су пејзажи, где светлост мисли осветљава сенке страха, туге, пролазности.
Питао сам се, пишући својевремено о Гогену: „Шта чини светлост тако посебном?” Одговор је био у њеној двострукој природи – присутна, а неухватљива. Вирџинија то разуме. Њен ток свести је покушај да ухвати ту светлост, да заустави мисли које теку као вода.
У Таласима, ликови говоре у монолозима, а њихове речи се подижу и падају, осветљавају тренутке радости и бола. Као да Вирџинија каже: не можеш задржати светлост, али можеш је доживети. Ова идеја одјекује са Витменовим позивом да се „навикнемо на њу – блиставу, сваког часа!”
Али док је Витмен славио тело и природу, Вирџинија Вулф слави ум – посебно женски ум, који је изгледа дуго био у сенци мушкости.
Било је вечери кад сам, попут Кларисе стајао на некаквом раскршћу. Не оном буквалном, као Раскољников, већ унутрашњим дилемама. Сећам се једне зиме у Београду, кад сам лутао Калемегданом, а снег је падао мало, по мало као да неприметно покрива моје мисли.
У том тренутку сам живо чуо глас Вирџиније Вулф: „Погледај. Осети. Све је ту, у овом часу.” А пала ми је на памет баш негде код места на Калемегдану где је снимљена једна од сцена из култног филма Ми нисмо анђели. Њен ток свести ми је показао да не бежим од хаоса у глави, већ да га прихватим, да у њему потражим своју светлост. Као што је Достојевски видео божанску искру у Соњи, Вирџинија види искру у свакој мисли, чак и оној обичној, пролазној.
ВРЕМЕ КОЈЕ ПУЗИ КАО МЕМЛА: СА ЗИДОВА ДО ДНЕВНИКА
Слушам како сат на кућном зиду откуцава секунде – тик-так, тик-так – као да ме моли да га ослободим његове досадне дужности и обавезе. Вирџинија Вулф је опседнута временом, али не овим са сата. Њено време је унутрашње, као таласи који се разбијају о хриди и враћају на широку пучину.
Она је знала да време није права линија. Оно је спора, бескрајна спирала. У Ка светионику, време пузи по зидовима куће на Хебридима као мемла који оставља трагове своје влаге – невидљиве, али увек присутне. Сећам се да је тако у нашој старој кући, на Фрушкој гори код баке, влага стварала обрасце на тапетама, ликове које сам као дете тумачио као тајне поруке.
Госпођа Ремзи меша чорбу у кухињи, а сат у ходнику одбројава тренутке који ће се изгубити у мору сећања. Као што је моја бака држала коцке шећера у џепу од сукње за „оно касније” – а то касније никада није стизало.
Време Вирџиније Вулф је течно, али ту некако није као река – више је попут чаја који се полако хлади у шољи, док трагови паре настају и нестају тик уз површину. Као да оставиш шољу да се охлади, а она ти у међувремену исприча целу причу о пролазности, о људима и вековима.
Оно што је генијално код њеног приказа времена је управо то – показује нам да сваки тренутак садржи читав свет, али да га ми, у свом ужурбом животу, често пропуштамо да видимо. Као што сам пропустио да приметим кад је мајка први пут села на кауч без уздаха, без оног „ах” које је пратило њено седање читав мој живот.
Други део, „Време пролази”, прескаче деценију у неколико страница – смрт, рат, пропадање куће. А у трећем делу, „Светионик”, Лили довршава своју слику, проналазећи равнотежу између тренутка и вечности. Ово ме подсећа на Достојевсковог Зосиму, који показује Аљоши да је сваки тренутак прилика за љубав, за светлост.
Светионик, као симбол, стоји усред хаоса, попут Соњине вере или Витменовог сунца, нудећи оријентир. Дакле, није светло нешто што се хвата – већ оно што се постаје.
Питао сам се, пишући о Достојевском: „Како читати великана, а не осетити да ти чита мисли?” Вирџинија Вулф мени поставља то исто питање. Њено време није линеарно; оно је круг, спирала, талас.
У Госпођи Даловеј, Кларисина шетња Лондоном је низ тренутака – звук звона, осмех пролазника, мирис цвећа – који се спајају у мозаик. Као да је чула Витменов позив: „Довољно је да си жив.”
Али Вирџинија Вулф додаје женску перспективу: Кларисини тренуци су обојени свешћу о старењу, о улози домаћице, о сенкама које друштво баца на њу. Њена светлост је крхка, налик оној коју је Гоген видео у тропским зорама – лепа, али пролазна.
Једна од мојих дилема, док пишем, слична је тој из есеја о Гогену: „Како задржати светлост, кад је она тако неухватљива?” Вулф одговара уметношћу. Њена Лили Бриско слика да би ухватила тренутак, као што сам ја, у својим тренуцима на планинама или градовима, покушавао да запишем осећај и да га тако ухватим.
Њен ток свести је начин да се време заустави, да се светлост мисли сачува. Као православни хришћанин, видим у томе нешто сродно веровању Достојевског у божанску светлост: чак и кад тама притиска, светлост је ту, чека да је прихватимо.
Док пишем ове редове, сат у мојој соби застаје на пет минута до дванаест. Подне. Можда покушава да ми каже нешто. Или можда само, као и сви ми, жели мало одмора од сталног одбројавања.
ЖЕНСКИ ГЛАС КОЈИ ПРОБИЈА ЗИД
Кад пише: „Жени је потребна соба и пет стотина фунта”, ја чујем своју мајку како шапће: „Имала сам само трошан орман за одећу, али тамо сам крила књиге – између зимских капута и старих чаршава.” Сећам се како је једном, док је прала судове, рецитовала Црњанског – њени прсти су били пуним сапуна, али глас јој је био чист као стакло на којем је остављала трагове прстију.
Вирџинија Вулф је, као и Витмен, славила појединца, али њен фокус је на женама, чији су гласови вековима били гушени. У Сопственој соби, она пише: „Жени је потребна соба и пет стотина фунти годишње да би писала.” Ове речи су ми одзвањале док сам писао о Витмену: „Како се окренути ка светлости у доба сенки?”
Вулф одговара стварањем простора где жене могу да сијају. Њени ликови – Клариса, госпођа Ремзи, Лили – нису хероине у некавом епском смислу, као поједини од јунака Достојевског. Оне су жене које трагају за светлошћу у свакодневици, у свету који их своди на мајке, супруге, сенке.
Као Раскољников на раскршћу, Вулф стоји пред избором: да ли да пише у оквирима мушке традиције или да створи нови језик? Она бира ово друго. Њен ток свести је побуна, начин да прикаже сложеност женског ума. У Ка светионику, госпођа Ремзи је уметница живота, спаја породицу својом топлином; Лили је сликарка која одбија брак да би следила своју визију. Обе подсећају на Соњу Мармеладову, чија светлост сија упркос патњи. Али док је Соњина светлост у вери, ова код Вирџиније Вулф је у уметности, у храбрости да се буде само свој.
Сећам се тренутака кад сам, читајући Сопствену собу, помислио на мајку. Радила је, подизала нас, али увек је имала књигу на столу – често поезију. Никад није имала „сопствену собу”, али је ипак налазила своју светлост у тим страницама.
Вулф пише за њу, за све жене чији је глас можда ућуткан. Њена борба је слична оној који је водио Достојевски: као што је он веровао у слободу избора, Вирџинија Вулф верује у слободу стварања. Њен ток свести је њен начин да каже: „Имам право да певам, као што је Витмен певао.”
СЕНКЕ И СВЕТЛОСТ: ЛИЧНА БОРБА
Писао сам о Гогену и питао се: „Како расти кроз бол, кроз таму?” Вирџинија Вулф ми даје одговор: у обичним тренуцима. У Госпођи Даловеј, Клариса стоји на забави, окружена гомилом, и осећа радост што је жива. Та радост је крхка, јер је прати Септимусов очај, ветерана који бира смрт.
Вирџинија, као ни Достојевски, не бежи од таме. Њени дневници говоре о депресији, о борби са сенкама ума. Али њена дела су сведочанство да светлост постоји, чак и у мраку.
Као у есеју о Витмену, кад сам видео девојку која фотографише лишће уместо да га гледа, Вирџинија ме опет пита: „Да ли је твој ток свести сенка или светлост?” Одговарам: обоје.
Њене речи су покушај да се ухвати лепота, али и признање да је лепота пролазна. У Ка светионику, Лили довршава слику, али се пита да ли је вредна. Ова дилема је и моја, чини ми се вечита, као што је била у есеју о Достојевском: „Можда он није писао да нас просветли, већ да покаже колико дубоко можемо да паднемо тражећи светлост?” Госпођа Вулф показује да је пад део пута, али да је светлост – у уметности, у љубави, у тренутку – увек ту.
Било је ноћи кад сам, попут Вирџинијине Кларисе, осећао да ми време клизи кроз прсте. Седео сам закључан, са гомилом књига и непрочитаних порука, и питао се: где је моја светлост? Тада сам узео Таласе и читао Џинине речи: „Живим, дишем, постојим.” Као да ми је Вирџинија шапнула: „Довољно је.” Ова једноставна истина, коју сам нашао код Витмена, код Достојевског, код Гогена, сија и код Вирџиније Вулф: живот је чудо, чак и кад га сенке притискају.
ВИРЏИНИЈА ВУЛФ У НАШЕМ ВРЕМЕНУ: СВЕТЛОСТ У ДИГИТАЛНОЈ ТАМИ
Као што сам писао о Достојевском, у свету „анксиозности, отуђења и губитка смисла”, Вирџинијина порука је лек. Живимо у доба екрана, где светлост није Гогенова тропска зора, већ плави сјај телефона. Питао сам се, код Витмена: „Да ли је фотографија лишћа сенка?” Вулф би рекла: зависи од тога шта видиш. Њен ток свести је супротност површности друштвених мрежа. Он тражи тишину, дубину, спремност да зарониш у себе. Као православни хришћанин, видим у томе нешто сродно молитви – тренутак кад се суочаваш са собом, са Богом, са светлошћу.
Вирџинијина борба за женски глас је и даље жива. Жене пишу, стварају, али притисак да се уклопе у „прихватљиве” приче остаје. Вулф нам доказује да је светлост у аутентичности. Њен позив за „сопствену собу” је позив за ментални простор где свако може да пева своју песму, као што је Витмен опевао влати траве, као што је Достојевски писао спев о покајању. У свету алгоритама, Вулф нас подсећа: твоја прича је довољна.
УМЕСТО ЕПИЛОГА: СВЕТЛОСТ КОЈА НЕ ГАСНЕ
Док заокружујем мисли, ветар лупа у прозор као да је сама Вирџинија дошла да провери да ли сам схватио. Чујем је како шапуће: „Погледај мало боље. Видиш ли оно зрнце прашине на столу? То је твоја душа – недодирљива, али увек присутна.”
Вирџинија Вулф је тражила светлост. Њен ток свести – стреам оф цонсциоуснесс је мост ка унутрашњим световима, где време тече као таласи, а свест сија као воштаница. Као жена у мушком свету, пробила је ток свести из сенки, стварајући простор за женски глас. Њена порука је стих Јованов Богослова: Светлост светли у тами, и тама је не обузе!
Док пишем, опет се досећам ноћи на Калемегдану, кад је снег падао, а ја тражио смисао. Вулф ми је тада била сапутник, као што би били Гоген, Витмен, Достојевски. Њене речи су светионик: не мораш баш увек ухватити светлост, само је доживи.
У сваком тренутку – у шетњи, у мисли, у речи – постоји искра. Као православни хришћанин, верујем да је та искра божанска. Као читалац Ворџиноје Вулф, знам да је и уметничка. А док корачам кроз сопствене сенке, чујем њен глас: „Погледај. Осети. Све је ту, у овом часу.” Потражи светлост, јер она је у теби. Или њеним речима речено – Ако не причаш истину о себи, не можеш је причати ни о другим људима.
Дакле, Вирџинија је тражила светлост у тренуцима, а ја сам је пронашао у мајчином набору на челу док је читала ове редове – онај тренутак кад је погледом тражила моје одобрење, а ја сам га дао ћутањем.
Четврти наставак колумне Есеј из сенке
За ГЛЕДИШТА пише Милош Ђ. ВИДАКОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
Милош Ђ. Видаковић: „СВЕТЛОСТИ И СЕНКЕ НАШЕГ УМА – ДОСТОЈЕВСКИ И ТРИЈУМФ БОЖАНСКЕ СВЕТЛОСТИ”
Да бисмо обезбедили стабилно и функционално корисничко искуство, Гледишта користе основне, такозване колачиће (cookies) – технолошка средства за чување и приступ појединим информацијама на уређају са којег приступате нашем садржају. Гледишта не користе колачиће у сврху оглашавања, профилисања корисника или праћења понашања читалаца, нити прикупљају личне податке у комерцијалне сврхе. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски примени поједина техничка подешавања (попут избора писма или приказа садржаја). Недавање или повлачење сагласности не утиче на основну доступност и читање садржаја, али поједини визуелни или технички елементи (слике, распоред странице) могу бити делимично ограничени у зависности од подешавања прегледача.
Ауторска права
Часопис Гледишта задржава сва ауторска и сродна права на објављене садржаје – текстуалне, визуелне, звучне и видео-материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дистрибуција или друго коришћење било ког дела садржаја без претходне писане сагласности уредништва сматра се повредом ауторских права и подлеже законским последицама.
Одговорност за ставове
Ставови и мишљења изнета у ауторским текстовима не морају нужно одражавати ставове Редакције Гледишта.
Професионални стандарди
Гледишта су професионални и независни медиј посвећен квалитетном и одговорном тумачењу културних, уметничких и друштвених тема, који поштује Кодекс новинара Србије и прихвата пуну надлежност Савета за штампу.
Основни
Увек активно
Неопходни технички колачићи који омогућавају основно функционисање сајта и приказ садржаја. Без њих Гледишта не могу правилно да раде.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Изглед
Колачићи који памте детаљна подешавања приказа сајта. Не користе се за праћење корисника или оглашавање.
