У наслов смо метнули славну синтагму – Тонгуес оф Фире – Дејвида Мартина, утицајног британског социолога религије, из његовог бестселера Тонгуес оф Фире: Тхе Еxплосион оф Протестантисм ин Латин Америца (Мартин, 1990) за који је предговор саставио Питер Бергер (Бергер), социолошка величина истеклог века. Односећи се на раст новопротестантизма уопште у Латинској Америци, она и садржајем и обимом већма покрива распростирање пентекостализма на том континенту и касније, испоставиће се у Азији, Африци и деломице Европи. – Тај талас јеванђеоског хришћанства, ширећи се из центра, из Сједињених Држава, ударио је и у српске обале плавећи нестабилно религијско биће Рома. О томе имамо емпиријску потврду у студији Нишевљанина др Драгана Тодоровића Роми на таласима новопротестантизма (Протестантизација Рома југоисточне Србије).

---

МЕТОДОЛОШКИ ПРИСТУП И ЛИЧНИ КОНТЕКСТ

Поводом ње (студије), више уоколо ње, исписујемо поговор „Пламени језици међу Ромима” држећи на памети самоупутство Петра Пеце Поповића: „Сваки потписник предговора, рецензије, поговора и препоруке суочен је са нелаким бирањем приступа све у нади да се неће избрукати пред писцем, издавачем или читаоцем. У дужност му спада да што тачније представи ауторову визију, истовремено и процени њено остварење. При том из вида не сме да изгуби интегритет уредника и издавача. Поврх свега, том рецензијом ствара литературу која ће, ако је исписана искрено и поштено, живети независно од дела које представља и препоручује. Као такав, понуђени преглед квалитета једног остварења не може бити рецитација од саставних елемената и структура. То захтева глас, тачније тачку гледишта и пригодно место за књигу у панорами једне културе”.

Добро де, нека је тако, али сам, за разлику од П. П. Поповића, у големој неприлици: шта уопште да рекнем, а шта да питам, шта да похвалим, шта да замерим, па још да критикујем у Д. Тодоровићевој монографији. Док академски узуси и интелектуално поштење налажу ми и једно и друго, и треће и четврто – понајпре пето: да критикујем.

Башка што смо ми дугодеценијски пријатељи. За то време наш се однос развио у нешто узорито и заиста ретко. Не претерујем тврдећи да је у домаћој академској заједници тешко наћи такву врсту сарадње: од пројеката и искуствених изучавања до заједничких књига, тематских зборника и научних радова, од свакодневних шетњи до исцрпљујућих седељки по крчмама. Како онда сараднику-истраживачу и саписцу – па још и земљаку, на шта сам посебно осетљив – ишта спочитати у вези публикације која је на асталу читача.

Неко ће од њих негодовати и оправдано приметити: „Е, професоре Ђорђевићу, ако је истина оно што сте малопре споменули о вашем односу, онда свака замерка упућена Драгану Тодоровићу, одаслана је и вама; све што њему приговарате, у ствари замерате сами себи.”  И шта сад?

Не да ми се да будем вредносно неутралан стога што: „Одлука о неутралности нипошто није неутрална одлука.” – „Алвин Гулднер је луцидно приметио да теорија вредносно неутралне социологије постоји ‘не само зато што је тачна или логички елегантна него и зато што на неки начин користи онима који у њу верују’”. Нећу ваљда овим поговором сасвим уништити свој, већ сад једва постојећи, социолошки углед.

ФАКТОРИ КОНВЕРЗИЈЕ И УЛОГА СОЦИЈАЛНЕ ПОДРШКЕ

Не занемарујући обичај хронолошког реда – ако се тако може рећи – удаљени почеци оспособљавања Д. Тодоровића за студирање прелажења Рома на треће крило хришћанства налазе се у нашем есеју „Зашто ‘православци’ прелазе у адвентисте?”, који се заснивао на шестомесечном искуственом увиду у живот нишке Хришћанске адвентистичке цркве и у којем су набројани и тумачени разлози конверзије у суботаре и механизми придобијања пастве. Они су и данас надлежни сводећи се на религиозне, социјалне и материјалне:

• Адвентистичке месне цркве су добро организоване заједнице,
• имају разрађене механизме интеграције и укључивања чланова у живот и делатност цркве,
• адвентисти су анационална заједница и протежирају једнакост и братство,
• ХАЦ одбија друштвено-политички ангажман,
• адвентистичке месне цркве, аналогно сложенијим људским груписањима, одвијају живот под одређеним писаним и неписаним правилима,
• једна од „светих“ дужности је „Служба пристава”, давање десетка,
• цркве задовољавају и чисто материјалне, практичне потребе верника,
• ХАЦ води рачуна о начину живота и добром здрављу чланова.

Врло касније, Драган Тодоровић и ја, искорачивши из социологије религије у ромологију, скупа са још двојицом колега пропитасмо религијске челнике адвентиста, баптиста, Јеховиних сведока и пентекосталаца (православља, римокатоличанства и ислама) о њиховом односу према Ромима уопште и Ромима њиховим верницима, и показасмо да су кривудави друмови до њихових душа.

Да би први извештај о пентекостализацији Рома на југоистоку Србије, тј. о тзв. Цркви под шатром у Лесковцу, поднео тамошњи Ром Тане Куртић у напису „Евангелицал Цхурцх ‘Цоммунитy оф Рома‘ ин Лесковац”. Из садашње перспективе гледано, Куртићев рад је подстакао неколицину нас да посветимо далеко већу пажњу новопротестантизму и протестантизацији Рома и за неколико година изнедримо бујицу књига, зборника и издвојених чланака:

• Секте и култови (Ђорђевић, 2003б),
• „Узроци преласка Рома на протестантизам” (Ђуровић, 2003:103-104),
• „Евангелизатион, Цонверсион, Проселyтисм: Еxампле оф Рома’с Протестантизатион” (Ђорђевић, 2004б:75-82),
• Евангелизатион, Цонверсион, Проселyтисм (Тодоровић, 2004),
• О мисионарењу, преобраћењу и прозелитизму (Тодоровић, Ђорђевић, 2004),
• Религија у вртлозима глобализације (Гавриловић, Ђорђевић, 2005),
• „Глобализација религије: јеванђеоски пентекостализам” (Ђорђевић, 2005а:83-94),
• „Глобализатион оф Религион: Евангелистиц Пентецосталисм (Соотинг Процесс оф Евангелицал Пентецосталистс ин тхе Стате Унион оф Сербиа анд Монтенегро)” (Ђорђевић, 2005б:85-97),
• Протестантисм он тхе Балканс: Ин тхе Паст, Тодаy анд Футуре (Бранковић, анд Ђорђевић, 2006),
• „Wитх Јесус то а Цамп – ат а Цамп wитх Јесус” (Ђорђевић, 2006:73-86).

Доцније палицу, спремајући се за докторску радњу, преузима аутор књиге „Роми на таласима новопротестантизма”.

Надмено или не, ипак је за даљу елаборацију појаве протестантизације Рома била пресудна наша расправа „О протестантизацији Рома Србије – уводна расправа”, убрзо прештампана у зборнику Муке са светим (Изазови социологије религије). Иако се каскало у монографском захвату неопротестантских деноминација и секти, нешто се и напредовало у представљању протестантизма на тлу Србије.

Тај трећи смер хришћанства, одавно и код нас заступљен, убрзано се ширио међу етничким мањинама, нарочито се успешно „размножавајући” у Рома. Тада сам, почетком трећег миленијума, изграђивајући претпоставке модела за истраживање, анализу и објашњавање феномена протестантизације Рома, заузео следеће становиште:

„Нема ургентнијег посла за социологе религије од проучавања протестантизације Рома, јер, феномен је у току, ‘жив’, у одвијању и превирању, треба га обујмити док се не заустави, ‘умртви’ и ‘окамени’, институционализује и рутинизира. Нема захвалнијег посла за социологе религије од изучавања протестантизације Рома, јер појава јесте тако сложена, далекосежна и опредељујућа, да у себи сабира све оно чиме би требало да се бави модерна социологија религије. Нека почну са одгонетањем загонетке: ‘Шта је протестантизација Рома – евангелизација, преобраћивање или чист прозелитизам?’ А можда од свега помало”

Начелно, три су пута протестантизације, тј. опстанка и раста мањинских верских заједница:

• саморепродукција верништва,
• преобраћивање и преузимање верника из већинских религија, и
• мисионарење, преобраћивање и преузимање из резервоара етничких и верских мањина.

У конкретном случају социолог религије мора да одговори на бар још три питања: „Које групе чинилаца пресудно утичу на протестантизацију Рома?”; „Да ли се међу групама чинилаца успоставља хијерархија?”; и „Која би теорија најцеловитије објаснила појаву протестантизације Рома?”

С обзиром да до тада није темељитије искуствено тестиран утицај наведених група чинилаца, а само на основу сопствених религиолошких и ромолошких увида у религијску културу Рома, закључио сам да је у српском случају установљенаследећа хијерархија међу факторима погарављења(тако што „коло води” социјално-економска, коју прати богословска, па и културна, док далеко заостаје политичка група):

• социјално-економска,
• богословска,
• културна, и
• политичка група.

Напослетку, одговарајући на питање – Која би теорија најцеловитије објаснила речену појаву? – закључено је да би можда, без обзира што се подвргава све оштријој критици, теорија рационалног избора била најприкладније интерпретативно решење протестантизације наших Рома; теорија рационалног избора у најбољем издању – оном Роднија Старка и његових следбеника (Старк анд Баинбридге, 1987).

Академски одјек и вредновање дисертације

Докторску тезу „Протестантизација Рома југоисточне Србије”, прву и до сада једину у домаћој социологији религије и ромологији, која је у основи књиге Роми на таласима новопротестантизма (Протестантизација Рома југоисточне Србије), читао је у рукопису проф. др Сергеј Флере, планетарно угледни словеначки (и југословенски) социолог религије, и проценио: „Вредно и систематски си то обрадио и у суштини би се таква дисертација могла бранити и на најбољим универзитетима. Пре свега, на крају недостаје један одељак (или прожети све одељке) са налазом да ли и где се потврђује теорија рационалног избора”.

То је истовремено учинио и др Петар-Емил Митев, реномирани бугарски социолог, редовни професор Софијског државног универзитета, да би ми написао: „Честитао сам Драгану дисертацију. Много силна работа – много јак рад. Искључиво сам знао вредности Драгана као организатора, сада га увидех као ученог човека у његовој научној зрелости. Желим тебе да поздравим зато што знам за вашу дугогодишњу сарадњу и за пријатељску помоћ коју си му пружио. Ти си срећан човек с таквим сарадником и пријатељем”.

Ослоњен на два ауторитета, двојицу колега чије мишљење веома поштујем, не либим се да поводом Тодоровићевог доктората и књиге ускликнем – Да, ја сам професионално и персонално срећан човек. Његова дисертација је врло добар и уравнотежен спој социологије религије и ромологије, док је, колико памтим, први докторат из ромологије после тезе Рајка Ђурића с краја 80-их 20. века. И по томе ће имати извесну историјску вредност.

Гореспоменти фактори, који доводе до преласка Рома на протестантизам јесу емпиријски тестирани и, једним делом, дисертација ништа није друго до успешан покушај да се то спроведе. Редослед чинилаца је нешто другачији, а можда је у међувремену, после деценију и по, дошло до даљих померања и претумбација у смеру  да богославске и политичке карике евентуално добијају на значају.

Није наодмет прогнозирати да, дошло ли је до појачавања теолошког уплива, има то да се припише другој генерацији јужносрбијанских Рома пентекосталаца код којих је узрасла религиозна свест, док је политички утицај сврзан са растом поверења и кооперације између, примерице, лесковачке самоуправе и руководства месне цркве.

Докторска радња је назначила да ће протестантизација Рома имати несагледиве последице на рроманипе, на ромскост, ромство, на њихов културни идентитет. Ако се уобичајено идентитет одређује као прожимање језика, религије, традиције и културне баштине, она нам је само делимично представила до каквих ће промена доћи у сваком од побројаних саставних елемената културног идентитета.

Обавеза је проф. Тодоровића да у поновљеном проучавању подробније – без суздржавања – осветли да ли је у међувремену дошло до  реконструкције, односно конструкције сасвим новог рроманипе-а. И да ли је то опасност по ромски народ који се карактерише културним богатством, разноврсношћу религија и вероисповести, језика, писма и наречја, обичаја и стилова живота, духовене и материјалне баштине? У том правцу, у коренитој измени ромства, могућности пламених језика су огромне и протестантизам их умешно збиљски остварује.

---

Теорија рационалног избора у ромолошком кључу

У нотираном програматском тексту за истраживање протестантизације Рома  здушно сам се залажио за примену теорије рационалног избора. Доктор Тодоровић назначује да ће од ње одустати у будућем пропитивању пламених језика на југу Србије. Ја и сада сматрам да је она хеуристички најплодотворнија у објашњењу ромског преверавања. Она можда не „ради“ када треба објаснити целокупну ситуацију с религијом у секуларној Европи; ту су релевантније парадигме Грејс Дејви или Стива Бруса. Али, и у овом случају Роми су изузетак.

АНАЛИЗА КЉУЧНИХ НАУЧНИХ ХИПОТЕЗА

Марко Кершеван, који ће остати трајно забележен у историји југословенске (и словеначке) социологије религије по особеном схватању религије као специфичне праксе, највећи зналац старопротестантизма у негдашњој нам држави, у праву је када у рецензији књиге о којој иде реч закључује: „Специфичност истраживања религиозности ромске популације изискује употребу мање уобичајених метода из корпуса ‘стандардне’ емпиријске социологије религије (као што су писане анкете, статистике итд.). Уместо анкета и статистике у први план долазе спонтани и методички вођени разговори, посматрање са учествовањем или без њега, речју, начини које је развила и више употребљава етнологија, односно социјална антропологија, али које је изврсно употребио и наш аутор у свом истраживању.” 

Додао бих само то, да без обзира на неприкладност квантификоманије и рабљења статистичких поступака у проучавању религиозности Рома, поглавито процеса њихове протестантизације, барем треба што је могуће прецизније утврдити број новообраћеника и упоредити их са припадницима православљу, католичанству и исламу. Онда установити њихову расподелу по малим верским заједницама да би се сазнало која је од њих најкрупнија, које су мање успешне у придобијању Рома и, у коначном, каква је дистрибуција у српским административним регионима.

Ту званични пописи донекле помажу, тако да су нужне контролне анкете истовремено с пописом или обухватна искуствена изучавања свих, ама баш свих, протестантских група на читавој територији Републике. Јер, не будимо наивни, религијско тело, било монолитно или плурално, снага је која ојачава рањиве етничке ентите у успону – попут ромског.

Да се не би свели на статистички занемарљиву мањину, наравно да је од овог задатка значајније утврдити укупан број Рома у становништву, што је на дугом штапу: „Тек када се Роми, својим напором, државном подршком, залагањем преовладајућег народа и свег друштва…, приближе и, зашто да не, изједначе с већином у материјалној сфери, правно-политичком пољу и области културе – што је процес дугог трајања – престаће да буду ‘народ-понорница’ и ‘етнос пребега’, нагло ће се умањити потреба за етничком мимикријом. Роми ће бити оно што јесу: Роми!”. Буду Роми: православци, католици, муслимани, протестанти (пентекосталци, адвентисти, баптисти, методисти…).

Ако ћемо право, доктор Тодоровић, наговештавајући да ће после деценију и по поновити истраживање Рома трећег крака хришћанства у истоветном простору и зановљавајући методске технике све до коришћења анкета и статистичких модела, требало би још дубље да представи суштину ромске протестантске религиозности и изнесе на видело „изистинско” стање учинка „пламених језика”.

У смислу: од Ражња до Прешева, од Димитровграда до Куршумлије, има пет или седам хиљада пентекосталаца, 1.700 следбеника Елене Г. Вајт, 960 Јеховиних сведока и 145 баптиста…; Рома – искрених верника и редовних практиканата са високо артикулисаном богословском наобразбом – свесних да им је припадност једној од неопротестантских деноминација донела напредицу на личној равни и у својти, поштовање махалаца и углед код окружујућег народа у локалној заједници.

Мање је битно да ли се остварила приметним побољшањем социјално-економске моћи (кидањем бар неколико алки у ланцу неимаштине), ублажавањем и превазилажењем ружења, предрасуда и стереотипа културним уздизањем, или освајањем политичког утицаја.

Верификација дванаест полазних претпоставки

Ево главних пишчевих резултата којима ће, чврсто вам стојим, задужити нашијенску социологију религије и ромологију. Сигурам, и овде се заустављам:

БУДУЋЕ ПЕРСПЕКТИВЕ И УТИЦАЈ НА ИДЕНТИТЕТ

Без обзира на раст јеванђеоског протестантизма, који у васељенском раму „представља један религијски и друштвени феномен изузетних размера” (Д. Мартин), такође се изванредно ширећи међу Ромима, нема бојазни да ће протестантизација, у једном случају, огроман део Срба превести у треће крило хришћанства  и тиме угрозити православно конфесионално биће, док се, у другом, може претпоставити да ће висок постотак српских Рома прећи у такозване мале верске заједнице протестантског исходишта. – Биће их више, много више; прилив неће малаксати. Буде ли и тако у дугом временском трајању, тешко је, скоро и немогуће, да заживи засебна ромска деноминација као социолошки тип верског организовања.

Препрека томе јесу одређене саставнице ромског културног идентитета, прежици паганства и љареманства, разноликост верисповедног порекла…, као и појачано занимање традицоналних религија и конфесија – Исламске заједнице, Српске православне цркве и Католичке цркве – за Роме и њихов религијски статус.   

У прилог распростирања, осим проверених поступака – мисионарења, преобраћивања и прозелитизма – на руку иду саморепродукција верништва већ од друге генерације, кретање од религије судбине к религији избора и рационална одлука о приступању неком од сојева јеванђеоског хришћанства.

Примерице, када у модерном, културно разнородном и вишеверском друштву, свеједно нашем или француском, пунолетни грађанин слободно, својевољно и артикулисано пређе, ако јесте Србин или Ром, из примерице православља на протестантизам или, ако је Француз, из католичанства у православље, онда имамо посла с оним што се формулише реченицом „прелаз са религије судбине на религију избора”: „Он је изабрао, и то његово право је резултат развоја верских слобода и демократије”. Његова одлука је рационална. Многи Ром је изабрао и рационално се определио за протестантизам. Он ће се још дуго-дуго проливати по многим Ромима.

Свеузев, и социолошка работа је уливање у велики ток културе сваког народа. Одлучно тврдим да ће социолошко-ромолошка монографија професора Драгана Тодоровића о пламеним језицима међу изванредном етничком и верском мањином у успону – Роми на таласима новопротестантизма (Протестантизација Рома југоисточне Србије) – задобити „пригодно место за књигу у панорами” српске друштвено-хуманистичке науке и културе. Има ли веће похвале за њеног писца? – То је најбоље рећи за крај.

---

Напомена: За академске потребе, цитирање или детаљнији увид, комплетна књига, као и рад професора Ђорђевића на страни 200 са фуснотама и изворима доступан је за преузимање овде.

Тодоровиц_Протестантизација_РомаПреузми

---

---

---

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

---

ОДАБЕРИ ВИШЕ

---

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

---

---