Постоје речи које временом престану да буду само речи. Постану лозинке једног доба. Изговарају се по инерцији, умножавају се у медијима, законима, стратегијама, пројектним апликацијама и јавним расправама, све док више нико не осети потребу да се запита шта заправо значе. Такву судбину, судбину неоспорене догме, доживела је и синтагма „цивилно друштво”.
ДУГ ИСТОРИЈАТ ЈЕДНОГ ПОЈМА
На први поглед, све ово делује као спор око једне речи. Али речи нису неутралне ознаке. Оне одређују оквир у којем разумемо стварност. Кад се промени реч, понекад се неприметно промени и оно што сматрамо природним. Зато историја једног појма није само језичка занимљивост него и историја начина на који једно друштво мисли о себи.
Хегел је у бüргерлицхе Геселлсцхафт видео простор између породице и државе, у којем човек делује као грађанин, привредник, власник, члан удружења и носилац сопствених интереса. Маркс ће тај исти појам подвргнути темељној критици, али му неће одузети његов историјски значај. Токвил ће, посматрајући америчко друштво, уочити да се слобода не одржава снагом државе, већ навиком грађана да се добровољно удружују. Грамши ће у грађанском друштву препознати простор у којем се обликује културна хегемонија, много пре него што она постане политичка власт.
И српска политичка мисао познавала је ову тему. Слободан Јовановић је, пишући о држави, политичким институцијама и развоју јавног живота, указивао да слободно друштво не почива само на уставним формама, већ пре свега на зрелости грађана, њиховој политичкој култури и способности да изван државног апарата стварају сопствене облике јавног живота.
Сви они који су промишљали ово питање разликовали су се у готово свему. У једном нису. Сви су мислили о грађанину. Истина је да европске језичке традиције нису у потпуности сагласне у терминологији. Немачка политичка филозофија говори о бüргерлицхе Геселлсцхафт – дословно, грађанском друштву. Француски користи социéтé цивиле, енглески цивил социетy, али сви ти изрази воде порекло од латинских речи цивис и цивитас.
Управо зато било би погрешно француско или енглеско цивил механички поистоветити са српским придевом „цивилан”, који је у нашем језику пре свега означио онога ко није војник. У европској политичкој традицији тежиште овог појма није на супротности између цивила и војника, већ на положају грађанина као носиоца права, слобода и јавне одговорности.
КАД ПРЕВОДИЛАЦ ПРЕСТАНЕ ДА МИСЛИ
Деведесетих година, заједно са убрзаним превођењем англоамеричке политиколошке, правне и социолошке литературе, у српски јавни простор ушао је читав низ нових појмова. Заједно са институцијама, пројектима и програмима стизао је и њихов речник. Мало ко је тада имао времена, воље или знања да се запита да ли српски језик већ поседује сопствене, смисаоно прецизније изразе.
Тако је и цивил социетy готово без отпора преведено као „цивилно друштво”. Сам превод временом је постао толико уобичајен да се ретко ко више питао да ли у српском постоји реч која би верније пренела изворни појам. Наизглед, ништа спорно. Али управо у том „наизглед” крије се читава прича. Енглески придев цивил развијао се у оквиру другачије језичке и правне традиције. Српска реч „цивилан”, међутим, у свакодневном говору има далеко уже значење. Она најчешће означава човека који није војник, полицајац или припадник оружаних структура силе.
Отуда и суштинска разлика: Цивил је супротност војнику. Грађанин је супротност поданику. Те две речи не отварају исти свет. Кад кажемо „цивилно друштво”, пред нама се лако појављује слика простора који је само изван војне сфере. Када кажемо „грађанско друштво”, говоримо о заједници слободних људи који имају права, обавезе и свест о општем добру. Добар преводилац никада не преводи само речи. Он преводи појмове. Зато питање није безначајно: ако српски језик већ има реч која верно носи дух европске политичке традиције, због чега смо је тако лако потиснули?
СЕМАНТИЧКА ИНФЛАЦИЈА
Језик има једну необичну особину. Оно што се довољно дуго понавља временом престаје да се преиспитује. Тако су многи изрази ушли у наш јавни живот. Не зато што су били најбољи, него једноставно отуда што су постали најчешћи.
Конкурсна документација, пројектни обрасци, извештаји међународних организација, медијски приручници и административни речници постепено су створили читав један новоговор који више нико није преводио. Он се једноставно преписивао. У том процесу догодило се још нешто. Појам који је у европској политичкој традицији означавао широк простор друштвеног живота независног од државе, код нас је постепено почео да се поистовећује са једним његовим делом – невладиним организацијама. Тако је и сама идеја постала ужа од речи која ју је некада носила.
Проблем није у томе што је неко једном употребио израз „цивилно друштво“. Проблем настаје онда кад три деценије готово нико од папагаја не осети потребу да провери да ли постоји бољи, природнији и смисаоно доследнији израз. Тада навика почиње да заузима место мишљења.
ПРЕВОЂЕЊЕ ИЛИ ПОТЧИЊАВАЊЕ
Свака култура препознаје се по начину на који прима туђе идеје. Једна их механички пресликава. Друга их преводи. Трећа их стваралачки преиспитује. Највећи европски мислиоци нису градили своје појмове прелиставајући туђе речнике. Они су их ковали унутар сопствених језика, знајући да се мисао не може преселити из једне културе у другу као комад намештаја. Она мора да пусти корен.
Зато преводилачка и преписивачка лењост никад није само језички проблем. Она временом постаје културна навика. Она производи уверење да је довољно преузети страну терминологију како би се преузела и сама идеја.
А идеје никада не путују тако. Оне увек траже нови језик.
ПОВРАТАК ГРАЂАНИНУ
Неко ће рећи да је све ово спор око једне речи. Историја европске мисли говори другачије.
Највеће интелектуалне промене често су отпочињале управо онда кад је неко поставио питање које је свима другима изгледало сувишно. Јер речи нису само ознаке. Оне су начин на који видимо свет.
Грађанско друштво није бирократска категорија. Оно није производ конкурса, грантова, пројектних циклуса или административних процедура. Оно постоји онолико колико постоје грађани који осећају да је заједница и њихова лична одговорност, а не искључиво обавеза државе.
Зато је инсистирање на речи „грађанско” много више од лексичког избора. То је подсетник да су у средишту политичког живота људи, а не институције; одговорност, а не процедура; заједница, а не бирократија.
ЗА КРАЈ ЈЕДНЕ СЕЗОНЕ
Летњи предах јесте прилика за одмор. Међутим, он је прилика да се човек удаљи у себи од свакодневице и поново чује сопствени језик.
Можда је зато застајање пред једном једином речју добар начин да затворимо још једну уредничку сезону. Не зато што ће овај текст преко ноћи променити јавни речник, већ зато што ће, можда, код понекога поново пробудити навику да пита зашто једну ствар називамо баш тим именом.
Језик не служи само да бисмо њиме описивали свет. Он одлучује и о томе какав ћемо свет уопште бити способни да видимо. Народ који престане да преиспитује речи којима именује стварност, временом престаје да преиспитује и саму стварност.
А ако смо овим есејем бар код једног читаоца пробудили сумњу пред изразом који се деценијама изговарао без размишљања, онда је овај разговор имао сврху. Са том надом остављамо вам лето, добре књиге и довољно тишине да поново чујете свој језик. Јер језик који не преиспитујемо лако постаје језик који говори уместо нас. Читамо се на јесен.
ГЛЕДИШТА © 2026
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ
Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •
• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •
• подржите наш рад симболичном донацијом •
гледишта.срб