Свечана сала Скупштине Града Вршца недавно је била поприште једног од најзначајнијих и, у контексту савремене српске књижевности, најзанимљивијих културних догађаја ове године. Тридесет друга по реду књижевна награда „Васко Попа”, једно од најпрестижнијих песничких признања у земљи, свечано је уручена истакнутом књижевнику Зорану Ћирићу из Ниша. Награда му је припала за збирку песама „Тајне песме за Кети”, коју је објавила краљевачка „Повеља”.

Ова одлука стручног жирија, који је радио у саставу: Јован Зивлак (председник), Ана Ристовић и Милан Громовић, донета је једногласно, након ригорозне селекције у којој је учествовало више од стотину песничких књига. Међутим, оно што ову доделу чини историјским тренутком нашег савременог стваралаштва јесте чињеница да је Зоран Ћирић, широј јавности познат и под митским псеудонимом Магични Ћира, постао један од ретких аутора који је у свом опусу успео да уједини две крајности: НИН-ову награду за роман, 2001. године за култни „Хобо”, и награду „Васко Попа” за поезију.

Овај естетски славолук на путовању од урбаног беса, маргине и жестоке прозе до пажљиво извајане, меланхоличне лирике сведочи о ауторској зрелости која се, парадоксално, управо кроз поезију вратила оној најтежој књижевној дисциплини: писању на „обичан начин”.

МОДЕРНИСТИЧКИ ДОСЛУХ И „ОБИЧАН НАЧИН”

Образлажући одлуку, председник жирија Јован Зивлак истакао је да Ћирићев песнички рукопис доноси аутентичну иновацију на савремену сцену:

„Ћирићева поезија у награђеној збирци храбро помери границе уметничког изражавања данашњице. То је у дубоком дослуху са модернистичком традицијом коју је утемељио управо Васко Попа”, навео је Зивлак, описујући дело као изузетно емотивну збирку која доноси „љубавне песме на обичан начин”.

Управо тај „обичан начин” јесте највећи изазов за савременог песника. У времену кад поезија хронично пати од пренаглашене интелектуализације или, пак, баналног банализовања свакодневице, Ћирић проналази поезију у најбаналнијим чиновима егзистенције. Песма која отвара наш увид у ову збирку сведочи управо о томе:

СВАКИ ДРУГИ ДАН НЕКО ДРУГО ЧУДО

Замена сифона овде прераста у дубоки, готово мистични ритуал прочишћења заједничког живота. Ова песма савршено илуструје оно што је жири препознао – свакодневни, профани предмети постају симболи унутрашњег преокрета. То је поступак који је Васко Попа усавршио (сетимо се његових предмета: кутије, стола, чивилука), а који Ћирић ревитализује кроз савремени, домаћи амбијент.

ИЗМЕЂУ КОЦКАЊА И БЕЗВРЕМЕНОСТИ

Примајући престижну повељу, која је дело академског сликара Милана Блануше, лауреат Зоран Ћирић указао је на дубоку личну димензију ове књиге. „Ова књига има посебну, интимну тежину у мом опусу. Драго ми је што ме је управо она вратила Васку Попи и његовој поезији. То је једна лепо заокружена прича”, подвукао је Ћирић.

Та интимна тежина огледа се у непрестаном преиспитивању прошлости и емотивних улога. У песми „Желим да се сећам”, Ћирић евоцира време „пре доласка рокенрола”, време илегалних улица и забрањене љубави, постављајући дијагнозу једне личне и генерацијске судбине:

ЖЕЛИМ ДА СЕ СЕЋАМ

Поетски субјект игра барбут са бесконачним низом непознатих, а љубав је једини залог у акваријуму живота. Тај мотив ризика и игре доживљава свој врхунац у, по нашем суду, централној песми збирке:

Ћирићев поетски свет јесте свет у коме су „карте подељене”, али оне нису ту да би се отварале пред „главним блефером”. Ризик коцкања у љубав јесте једини ризик који вреди преузети, и у томе лежи она Попина безвременост о којој је аутор говорио на додели: „Ко год је покушао да пише поезију на српском језику у последњих педесет-шездесет година, не може да заобиђе Васка Попу… Он је један од оних аутора чији утицај остаје трајан.”

РАСТ У ДУБИНУ

Оно што песника спасава од баналности „естрадне драме иза подигнутих завеса”, како каже у песми „Свако питање почива у наслову”, јесте свест о сопственој рањивости. Магични Ћира овде скида маску урбаног ратника и показује аутентично, готово детиње лице уздрмано егзистенцијалном тескобом:

РОДИТИ СЕ КАО ДЕТЕ НИЈЕ НИКАКВА ГАРАНЦИЈА

Синтагма „расти надоле, наниже у дубину” чини нам се као кључ за разумевање читаве ове збирке. Док савремени свет инсистира на вертикалном расту, успеху и спољашњој контроли, Ћирићев песник бира унутрашност понорнице, право на сузу и самоћу.

На крају, овај наш поетски путопис затварамо спознајом о немогућности једноставних решења, што јасно артикулишу завршни стихови пете песме из нашег избора:

СВАКО ПИТАЊЕ ПОЧИВА У НАСЛОВУ

ВРШАЦ И НИШ: ДВА ЈУГА, ЈЕДНА КУЛТУРА

Овогодишња додела награде подсетила нас је још једном на суштинску важност институционалног очувања културе. Покровитељ и дародавац награде и ове године је био Град Вршац, уз подршку агенције „Ђорђевић” и компаније „Сензал капитал” Радета Ракочевића. Обраћајући се присутнима, Драгана Митровић, градоначелница Вршца нагласила је да ова награда већ 32 године симболизује врхунско стваралаштво и чува успомену на Васка Попу, чинећи тај град истинским светиоником српске културе.

Ниш као средиште југа Србије и Вршац као јужна капија Баната, сваки на свом рубу, сусрећу се у простору поезије. Кроз лауреата Зорана Ћирића, Вршац је ове године пружио руку Нишу. Поезија је тако још једном доказала своју магијску моћ – повезала је нишки асфалт, покерашке столове и ребрасте сифоне једне интимне свакодневице са вршачким ветровима и космичком, безвременом поетиком Васка Попе. Дакле „Тајне песме за Кети” нису уобичајена књига године; оне су још један кец из рукава који доказује да прави песници заиста расту у дубину, тамо где речи трају „заувек и мало дуже”.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ОДАБЕРИ ВИШЕ

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •