Учествујући у закучастом и депримирајућем друштвеном животу модерних времена, окружени преварама појединаца и варкама колективитета, па онда још и пригњечени заокретом тих мрачних шрафова, Борхес и ја, заправо Борхес у својој причи „Вавилонска лутрија”, а ја читајући нареченог Борхеса, дођосмо до бити демократије и, што нам беше већа жеља, до тога како заврнути тај свеопшти „вијак”, „шраф” илити „завртањ” и спасти себе и друштво своје.
Та кратка кафкијада једна је од митотворачких прича аргентинца за кога Тонко Маројевић каже да „сажима сво искуство човечанства” и да је „читао за себе и све нас”. Борхес и Борислав Пекић – још је једна тајна књижевна веза толико заплетена у „заокретима” тзв. стварности, да би мото Пекићеве ненаписане „фарсе са играњем, певањем и пуцањем”, именоване као „Како забавити господина Мартина” могао глатко послужити и као мото целог Бориног дела, иако у наизглед несличном „стварносном” руху. Јер „стварности” и овде и тамо беху само халуцинације, тлапње, огледала.
С друге стране, сви добро знамо да све док можемо да гледамо очи онога са којим се, на сав глас, или, пак, нечујно, потихо, расправљамо у себи, све до тада живимо у демократији. Данашња њезина општа криза није тајна, није чак ни потребно читати ауторитете и теоретичаре, сви осећамо да нешто дебело не ваља.
Ауторитети као што су Хабермас, Дарендорф, Слотердик, Бодријар, Дерида, Жижек, како вам за кога воља – кристалишу се у здраворазумском пушачу цигара и испијачу вискија Винстону Черчилу, и његовој 50 година старој доскочици: „Најбољи аргумент против демократије је пет минута разговора са просечним гласачем”. А осим „просечног”, масовно друштво и не зна за другог појединца, те тако, „нешто ми шапне у срцу и знам”…
Борхесова „Вавилонска лутрија” у крајњем следу сугерише утопијско-комунитарну политичку визију друштва. Један човек може имати било коју улогу у друштву, о чему одлучује лутрија. Време, или „мандат” те улоге је ограничено, не постоји наслеђивање улога ни статуса. Утопијска прозна сањарија, фантастика, метафора, симбол, алегорија? Нешто шесто? У прозном смислу – да, у политичком – далеко од лежерне прозодије.
Сличне замисли се проналазе код Томаса Мора или, пак, у бројним експерименталним утопијама разбацаним током 19. века, посебно у тадашњим империјалним и граничним културама, британској и америчкој.
Ако сам Борхес каже да „Вавилонска лутрија” није сасвим чиста од симболизма, проширимо ту симболичку нечистоћу на реалну нечистоћу основног и неупитног демократског аксиома, да се чин избора односи на гласачев хабитат. Ако је чин свесне воље у тој мери неприкосновен и исправан, одакле толике примедбе на мањкавости и неотпорности чина избора на манипулације, демагогију, медијска тровања, јавне преваре, трговања гласачким душама и калифорникације воље?
Зар то лицемерје, да се гласач најпре проглашава сувереним, а после чина гласања неспособним и превареним, не сведочи да је у борхесовски симболичком смислу тешко бити цар у свом селу, једнооки међу слепцима, пророк у комшилуку… Близина удаљава, па и у реално политичком смислу.
Стога ћемо предложити свет у коме ћемо скинути то бреме са нејаких плаћа сваког појединца, у свету који је одавно укинуо тог истог појединца, у истој сразмери и истом ритмиком којом га је, демонско-демократским вокабуларом, поставио на пиједестал свеколиког друштвеног и политичког поретка. Сви знамо да је превелики терет бити одговоран за себе и свој хабитат, да се тај претешки терет свалио на нејака плећа у времену згомиланости.
Али нови гласачки поредак није сабља димискија која уводи ред међу нејач, напротив. До појединца нам је итекако стало, ослобођеног од мрежа у којима се копрца. И те како је потребно дати му нове одговорности, чистијег стања и трајања, исконске људске одговорности за властиту расу. Не треба заборавити да је антрополoгија показала да је људско дете једино младунче које ће понудити храну другом бићу своје врсте.
Светска Вавилонска лутрија! Бирамо за друге, јер смо бирани од других! Какав је то поклич за нови хуманизам! Светском лутријом би се извукли парови држава, народа, у некој вишој и даљој фази и мањих група, које би гласале једне за друге, које би изабрале уместо оног другог! Сваки народ сваке државе и сваке политичке заједнице може бити разрешитељ проблема и дародавац поретка, врхунски арбитар и дух из боце за неког другог.
Изабравши друге међу другим за друге, не остварује ли се тиме савршено антрополошко одређење Другим, као формативним параметрима властитог идентитета. Ти Други су нова, додата вредност корпусу идеја и вредности људске цивилизације, које смо на овакав начин обухватили собом, постајући коначно одговорни за тог Другог, за било ког Другог, кога нам је донела светска изборна лутрија.
Конкретне користи су још и далеко многобројније. Нико не може више да се жали да су га преварили, јер је одговорност пренета на другог, случајем изабраног. А случај поштујемо, зар не, јер у његовом присуству немамо избора. Други људи су нам увек јаснији, прозирнији, читљивији од оних који нас окружују а замућених историјом, близином, прошлошћу и будућношћу, знањем и предрасудама…
И ми сами ћемо се лакше пробити кроз измаглице превара, маски, играња улога, културолошких клацкалица и сваколиког условљавања људи са којима живимо. Борхес би се читавим својим животом, а и слепилом, сложио: близина замагљује, чини ствари нејасним. Из даљине ствари постају јасније. Висок човек у даљини, када га сагледамо из близа, изненађујуће је обичан. Други људи су нам читљивији од оних на чије смо ликове навикли у тој мери да и не примећујемо колико су нам постали мутни.
А још већа корист нас сачекује иза угла. Планетарна одговорност за другог, братство са свим људима који зависе од нас у мери у којој и сами зависимо од њих! Ко није осетио ту одговорност када је водио своје дете или старог родитеља код лекара или у каквој сличној незгоди! Знамо колико људи могу да буду пожртвовани када се осете одговорним за своје блиске.
А даљина приближава, и нека то буде коначно преокретање, нови окрет тог Хенри Џејмсовог завртња, који би нам свеопште и незаустављиво разбијање људског друштва на честичне масе уплашених, слабих и стерилних појединаца преокренуо у овога пута реално утопијско људско братство. Ни то досада неразрешено, осим код Борхеса (и Кафке, јер је и он ту негде у овом памфлету), то питање слободе воље, с једне, и уређености и смислености света, с друге стране.
Али, то питање није баук-питање, чак и оно добија своје исходиште, пошто људе претвара у агенте судбине. Лично бих волео да земља која ће одговарати за нас колико и српско друштво за њу буде Исланд, напросто зато што ценим њихов слободарски и острвски дух. Не бих имао ништа против ни Бутанаца, јер знају шта значи заштита природе и културне традиције. Али, наше жеље и треба да буду сићушне наспрам квантне неодређености лутрије.
Будимо одговорни за друге, за планетарно друштво, у истој мери у којој је борхесовско искуство тоталитета друштва као тоталитета улога у њему значајно за појединца. Ево и те коначне комплементарности: Борхесова лутрија од безличног појединца ствара аутентичног и судбине свесног човека, моја светска изборна лутрија од егоистичних и циничних друштва ствара планетарно људско братство.
Нисам се могао надати бољем друштву у трагању са коначном демократијом.
P. S. Овај текст је нехотични наставак есеја „Зашто нисам гласао”, објављеног у „Књижевном магазину” број 37-38 из 2004. године. Док први део текста у књижевном и политичком смислу брани и образлаже ауторову идиосинкразију према начелу „један човек – један глас” и једнаком праву гласа за све, овај, други део првог текста, садржи реално-политички оквир за нови систем демократских избора, заснован подједнако на Борхесу, Кафки, Пекићу и тужној српској политичкој збиљи.
Штампао: Књижевни магазин 154-157
Пише: Горан СТАНКОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ЈОШ
20
20