Чарлс Буковски: БАВЉЕЊЕ ПОЛИТИКОМ ИЛИ ГУЖЕЊЕ МАЧКЕ

Драги г. Буковски, зашто никада не пишете о политици или дешавањима у свету?

„Драги М. К. зашто бих, да ли се догађа нешто ново под капом небеском?

– сви знају да је ђаво однео шалу.“


Чарлс Буковски (1920-1994)

Наше дивљање тиња као тихи пожар, док посматрамо длаке на тепиху – питајући се шта је, дођавола, пошло по злу кад су дигли у ваздух трамвај пун желе бомбона са постером морнара Попаја.

То је једино битно: добар сан је нестао, а када он нестане, све нестаје. Остало су бесмислене игре за генерале и бизнисмене, а кад смо већ код тога – видим да је још један амерички бомбардер пун хидрогенских бомби поново пао са неба – ОВОГ пута у море док је НАВОДНО штитио мој живот.

Стејт департмент каже да су хидрогенске бомбе биле „ненаоружане“ шта год то значило. Даље читамо како је једна од хидрогенских бомби (изгубљена) пукла и ширила радиоактивно срање свуда док је наводно штитила мене, ИАКО ја нисам ни тражио заштиту. Разлика између демократије и диктатуре је у томе што у диктатури не мораш да губиш време на гласање.

Вратимо се на случај хидрогенске бомбе – пре извесног времена исто се догодило код обала ШПАНИЈЕ. (они ме свуда штите.) бомбе су опет нестале – живахне мале играчке. требало им је три месеца – ако се добро сећам – да пронађу и изваде ту последњу бомбу. Можда је то трајало три недеље, али људима у том приморском граду сигурно се чинило као вечност. Та последња бомба – проклета ствар се заглавила на ивици пешчане дине дубоко доле у мору.

И сваки пут када су покушали да је извуку, тако нежно и пажљиво, она би се откачила и отишла још даље низ дину.

У међувремену, сви сиромашни људи у том приморском граду превртали су се у својим креветима ноћу, питајући се да ли ће их дигнути у ваздух, захваљујући звездама и пругама. Наравно, амерички Стејт департмент је издао саопштење да хидрогенска бомба нема детонациони фитиљ, али у међувремену су богати запалили у друге крајеве, а америчке морнаре и мештане изједала је нервоза.

(На крају крајева, ако те ствари не могу да експлодирају, зашто су их уопште возали унаоколо? могли су да возе и саламу тешку две тоне. фитиљ значи „варница“ или „окидач“, а „варница“ може доћи одасвуд, а „окидач“ представља „потрес“ или било коју сличну акцију која ће активирати механизам за паљење. САДА је терминологија „ненаоружана“ што звучи безбедније, али своди се на исту ствар.)

У сваком случају, покушали су да покупе бомбу, али ствар као да је имала свој властити ум. Онда је дошло неколико подводних олуја и наша дражесна мала бомба је бежала све даље и даље низ дину.

Море је веома дубоко, много дубље од нашег руководства.

На крају, специјална опрема је конструисана само да извуче бомбу и ствар је извучена из мора. Паломарес. Да, ту се догодило: Паломарес. И знате шта су урадили следеће? Америчка морнарица је одржала КОНЦЕРТ У ПАРКУ у том граду у част проналаска бомбе – ако ствар није била опасна, баш су се развеселили. Да, и морнари су свирали музику и сви су се окупили у великом сексуалном и духовном ослобађању.

Шта се догодило са бомбом коју су извукли из мора, не знам, нико (осим неколицине) не зна, а бенд је наставио да свира док је хиљаду тона радиоактивног шпанског површинског слоја тла послато у Ејкен, Јужну Каролину, у запечаћеним контејнерима.

Кладим се да је кирија јефтина у Ејкену, Јужној Каролини. Тако да сада наше бомбе пливају и тону, хладне и „ненаоружане“ око Исланда.

А шта да радите када су људи окупирани лошом вешћу? Лако, усмерите њихове мисли на нешто друго. Могу да размишљају само о једној ствари. На пример, наслов од 23. јануара 1968: Б-52 ПАДА КОД ГРЕНЛАНДА СА ХИДРОГЕНСКИМ БОМБАМА; ДАНЦИ НЕРВОЗНИ. Данци нервозни? Ох, брате мили!

Било како било, одједном, 24. јануара, наслов: СЕВЕРНА КОРЕЈА ЗАПЛЕНИЛА БРОД АМЕРИЧКЕ РАТНЕ МОРНАРИЦЕ.

Ох, брате мили, патриотизам се вратио! Та прљава ђубрад! Мислио сам да је ТАЈ рат завршен! ах ха, видим – ЦРВЕНИ! Корејске марионете!

Испод фотографије пише нешто овако – амерички обавештајни брод Пуебло – некадашњи војни теретни брод, а сада један од тајних шпијунских бродова ратне морнарице опремљен електронском опремом за надзор и океанографском опремом, приморан је да уђе у луку Вонсан код обала Северне Кореје. Ти проклети црвендаћи, увек праве нека срања!

Али ЈЕСАМ приметио да се прича о изгубљеној хидрогенској бомби полако гура под тепих: „Откривена радијација на месту пада Б-52; Верује се да се бомба распукла.“

Речено нам је да су председника пробудили између два и два и тридесет ујутру и обавестили о заплени Пуебла. Претпостављам да је поново заспао.

САД кажу да је Пуебло био у међународним водама; Корејци кажу да је брод био у територијалним водама. Једна земља лаже, друга не. Онда се човек запита, чему служи шпијунски брод у међународним водама?

То је као да носите кишни мантил док сунце сија. Што ближе приђете, то ваши инструменти боље снимају.

Наслов: 26. јануар 1968: САД ПОЗИВА 14,700 РЕЗЕРВИСТА ВАЗДУХОПЛОВСТВА. Изгубљене хидрогенске бомбе код Исланда су потпуно нестале из штампе као да се никад нису ни догодиле.

У међувремену: Сенатор Џон К. Стенис рекао је да је одлука господина Џонсона (позив ваздухопловним резервистима) „неопходна и оправдана“ и додао следеће: „Надам се да неће оклевати да мобилизује и копнене резервне компоненте.“

Сенатор Ричард Б. Расел: „На крају крајева, ова земља мора вратити брод и заробљену посаду. Напослетку, велики ратови су почели и због много мањих инцидената него што је овај.“

Председник Представничког дома Џон В. Макормак: „Амерички народ мора да схвати да комунизам још увек тежи светској доминацији. Премало се пажње посвећује томе.“

Да је Адолф Хитлер жив, уживао би у данашњој слици света. Шта има да се каже о политици и светским стварима? Криза у Берлину, кубанска криза, шпијунски авиони, шпијунски бродови, Вијетнам, Кореја, изгубљене хидрогенске бомбе, нереди у америчким градовима, глад у Индији, чистке у Кини? Има ли добрих и лоших?

Неких који увек лажу, неких који никад не лажу? Има ли добрих влада и лоших влада?

Не, постоје само лоше владе и још грђе владе.

Да ли ћемо угледати бљесак и и осетити врелину која ће нас разнети једне ноћи док се будемо туцали или срали или читали неки стрип или лепили сличице у албум?

Изненадна смрт није ништа ново, а није ни масовна изненадна смрт. Али ми смо унапредили производ; имали смо векове знања, културе и открића од којих смо направили нешто; библиотеке су затрпане књигама; велика слика се продаје за стотине хиљада долара; медицина пресађује људско срце; не можете разазнати лудака од здравог на улици, и одједном поново откривамо да су наши животи у рукама идиота.

Бомбе можда неће никада да падну; бомбе би можда ипак могле да падну. Еци, пеци, пец.

А сада, опростићете ми, драги читаоци, враћам се курвама, коњима и пићу, док још има времена. Ако ове ствари изазивају смрт, онда је далеко мање увредљиво бити одговоран за своју сопствену смрт, него за другу врсту која долази украшена фразама о слободи и демократији и људскости и/или свим тим срањима.

Прва објава, 12:30. прво пиће, сад. А курве ће увек бити ту негде. Клара, Пени, Алис, Џо – еци, пеци, пец.


Из трезора ГЛЕДИШТА, пише: Чарлс БУКОВСКИ

Са енглеског превео: Александар ВОЈИНОВИЋ



Далибор Поповић Поп: ОВО ИОНАКО СКОРО ПА НИКО НЕ ЧИТА!

Опште место писања о путовању започиње првим кораком након којег следе, у зависности од упорности и капацитета, још таман онолико корака колико треба. Да стигнемо. До краја. Или је то нови почетак, показаће се.


Ниш © Душан Митић Цар

Где смо сада, куда смо пошли, или је ипак боље да све ово напишем у једнини?!

Ове године навршава се пета година заредом како сам преузео одговорност да будем председник Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша. Не тако славан јубилеј, али према свецу и тропар, рекао бих увек недовољно задовољан и нимало лажно скроман.

Пет година смо без Сигме, навршава се прва година без Гаге Машовић, а о двојици бардова нашег Друштва стижу ми потресне вести и нећу да их именујем, иако сам мислима са њима.

Где смо сада?

Имао сам праву срећу да овај мандат падне у време обележавања неколико важних јубилеја. Седамдесет година Друштва и исто толико од изласка првог броја Гледишта. Обележили смо пре пар година и јубилеј Књижевне колоније Сићево и крајем прошле, али и почетком ове – деведесет година од рођења Бранка Миљковића, једног од наших најистакнутијих чланова.

Током 2023. године навршила се и седамдесета годишњица од рођења Славише Живковића Шаке, а наше Друштво ове године расписује осми конкурс и управо ради на сређивању рукописа седмог лауреата. Награда је након пловидбе од Ниша, преко Никшића и Београда опет допловила на обалу Нишаве где суверено влада са епитетом градска.

Говорећи још мало у бројкама, од оснивања портала нашег Друштва до данас, друштвокњижевника.срб посетило је више од педесет хиљада читалаца. У просеку за пет година постојања десетак хиљада годишње. Лепо за портал који негује искључиво лепе речи. Отуд, држаћу се у наставку ове исповести углавном само слова.

Роман Огњена Авлијаша „Виноград Мехмед-бега“ постао је наше прво бестселер издање, а уследило је затим оно у шта је мало ко веровао – два хит издања поезије: Александар Војиновић „Свраке, вране, гаврани“ и Јована Бајагић „Муве“.

Из наше издавачке куће појавило се и једно библиофилско издање. О овој књизи професор Горан Максимовић између осталог записује: „Књига која се налази пред читаоцима представља пресјек савременог тренутка у једном дијелу књижевног живота у Нишу, везаног превасходно за рад „Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша“, а другим својим дијелом у одјељку „Сећања“, предочава лексикон имена и доминантни љетопис књижевног живота у граду Нишу у посљедњих седамдесетак година, па и у читавом претходном стољећу. Као таква свакако ће бити изазов за разнолика читања и анализу био-библиографских чињеница како појединачних стваралачких опуса, тако и сагледавања цјеловите слике књижевног живота, а самим тим и иницијални подстицај за нова читања и вредновања књижевне прошлости и садашњости у граду Нишу и на простору југоисточне Србије.“

Поред библиотеке „Славиша Николин Живковић“, под нашим кровом расте још неколико њих: Друштво угледних стваралаца, Сигма, Наш пут и најмлађа међу њима – библитека Код у којој је објављено, по први пут у преводу, тестаментарно дело Ацa Шопова „Дрво на брегу“, класика македонске књижевности у препеву наше Данијеле Костадиновић.

Куда смо пошли?

Износећи свој „експозе“ на изборној Скупштини, рекао сам 2019. године да ће наше Друштво изборити репрезентативни статус код Министарства културе. Још увек није, али борба траје и ове године смо прешли не мало важан степеник – десет година административног постојања у континуитету, након последње обавезне пререгистрације.

Још једно од важних питања је постављено тамо где треба, а то је решавање деценијског проблема да наше Друштво још увек нема репрезентативне просторије. Обезбеђивање простора без накнаде, макар на један грејс период, где би започели са прикупљањем музеолошке грађе, представљањем значајних књижевних имена у културној историји, али и за простор наше сада само онлајн књижаре „Нестор Жучни“, као и за будуће програме и окупљања.

Својеврсни Књижевни музеј био би партнерски постојећим институцијама, а с обзиром на то да су у току разговори са нашим најстаријим члановима око поклона и будућих легата за сталну музејску поставку, у овом тренутку већ имамо радне тематске целине:

  • Ниш 1879 – 1945 / ГРАЂАНСКИ ПЕРИОД
  • Ниш 1945 – 2000 / ПЕРИОД СОЦИЈАЛИЗМА
  • Ниш 2000- 2024 / ПЕРИОД ТРАНЗИЦИЈЕ

Конкретан пример и прва личност за музеолошку обраду јесте Славиша Николин Живковић, иако у овом тренутку постоји градска књижевна награда Ниша са његовим именом, о њему мало ко зна више од тога сем да је култни писац.

Почели смо са припремом програма за обележавање 170. годишњице од рођења Стевана Сремца, а након спомен плоче Слободану Стојадиновићу Чудеу, коју смо открили на основној школи у Каменици, ове године припремамо и за Љубу Станојевића, који је са темом поезије Бранка Миљковића био први докторант књижевности после другог светског рата у Нишу. Ову спомен таблу, обликом истоветну оној из Каменице, открићемо на јесен у Миљковцу на основној школи.

Личну карту Друштва од оснивања красе имена: Масука, Бранко Миљковић, Љуба Станојевић. Вељко Видаковић, Видосав Вице Петровић, Лука Прошић преко Димитрија Миленковића, Добривоја Јефтића, Мирољуба Тодоровића, Недељка Богдановића, Тихомира Нешића, Надежде Лаиновић, Иванке Косанић, Миње Илијеве до генерације стваралаца попут Стане Динић Скочајић, Ирине Антанасијевић, Горана Станковића, Звонка Карановића, Бранислава Јанковића, Жељка Митића па све до оних најмлађих.

А оно по чему се наше Друштво посебно истиче јесу и врсни преводиоци и бројни теоретичари књижевности – широк обухват друштва креативних људи од афирмисаних појединаца из области друштвених и хуманистичких наука, лингвистике, социологије, музелологије, театра и другог. Погледајте само побројано овде имена свих нас. Мени је заиста указана огромна част.

Зашто бих све ово да напишем у једнини?

Игра случаја је хтела да након прве године уђемо у наредне две које су дословно прескочене услед проглашења пандемије. Наизглед у сталном контакту мобилним телефонима и са безброј интернет апликација и друштвених мрежа, отуђили смо се, не памтим кад нас је на једном месту било као у годинама пре короне. Од оснивања до данас било нас је сто четрдесет седам укупно, а у Друштву је тренутно осамдесеторо нас.

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Господина Арсенија, пре две године наше Друштво почело је са прослављањем Светог Доситеја Исповедника Нишког, своје Крсне славе. Желим да верујем да ће са просторијама доћи и тај тренутак да нас макар за славу видим све на окупу.

У прошлонедељном тексту на порталу Гледишта, Бранислав Нушић у својој причи записује речи: „У самој редакцији подела рада била је оваква: уводне чланке писао сам ја; телеграме писао сам ја; подлистак писао сам опет ја; „мало шале“ писао сам такође ја; „поглед по свету“ као и „трговину и обрт“ писао сам ја, и најпосле „огласе“ писао сам опет ја. Једном речи, ја сам био свој најглавнији сарадник.”

Не знам зашто сам се препознао у њима, ако не из разлога што сведоче истину, него кад сте већ са читањем довде дошли, основано претпостављам да и сами пишете, пошаљите нам на имејл: gledista@drustvoknjizevnika.com један од својих записа, хајде да дискутујемо у јавности, а Редакција предлаже три тачке дневног реда – свеобухватне теме за слободно писање: Књижевност, уметност и друштвена питања. Изволите и хвала!


За ГЛЕДИШТА пише: Далибор ПОПОВИЋ ПОП



Михајло Идворски Пупин: СА ПАШЊАКА ДО НАУЧЕЊАКА (Одломак)

Навршава се 170. годишњица од рођења Михајла Идворског Пупина и 150. од његовог доласка на тло Северне Америке, али и равно 100 година од како је постао први Србин овенчан Пулицеровом наградом. Ову значајну награду доделио му је Универзитет Колумбија за дело „Са пашњака до научењака“. Поводом ових значајних јубилеја преносимо одломак књиге из првог поглавља: „Шта сам ја донео Америци?“.

Своје аутобиографско дело Пупин посвећује мајци, а пишући предговор књизи записује: „Подвући ћу овде само ту околност, да извесни психолошки разлози поткрепљују моје мишљење: да има прилика које падају у очи усељенику, док умичу погледу синова неке земље. Ко види, тај и верује. Нека говори онај који има вере, само ако има неку испоруку.“

Енглеско издаље књиге изашло је у Њу Јорку 1924. под насловом „From immigrant to inventor“. Са енглеског је превео и штампао М. Јевтић у Великом Бечкереку 1929. године у издању Матице српске.


Михајло Идворски Пупин (1854-1935)

Када сам се, пре четрдесет и осам година, искрцао у Касл Гардену, имао сам у џепу свега пет центи. Мој удес у новој, мени потпуно страној земљи, не би био ништа друкчи да сам, место пет центи, собом донео и пет стотина долара. Млади усељеник, као што сам тада био ја, није ни у стању да нађe свој прави пут у овој земљи док не потроши сав новац који је донео.

Ја сам донео пет центи и то сам одмах потрошио на један комад пите од шљива, што у ствари није ни била права пита од шљива: у њој су биле саме коштице, а ни трага од шљива. А да сам донео пет стотина долара, требало би ми само мало више времена да их утрошим, али, можда, опет на таке подвале, док би борба која ме је очекивала остала иста.

Искрцати се у Касл Гардену без паре у шпагу, није баш тако велика несрећа за младог усељеника. Уопште, за момка који се одлучио да сам себи крчи пут ка самосталном животу, није никаква несрећа бити без новаца, само ако он има у себи довољно снаге да савлада све тешкоће са којима би се сукобио.

Усељеник, који је вичан и потпуно упућен у разним вештинама и занатима, и телесно способан да издржи све тешкоће напорног рада, с правом заслужује нарочиту пажњу. А што може дати онај млади усељеник, који нема ни паре, који није вичан нити каквој вештини, нити има какав занат, нити пак познаје језик земље у коју је дошао? Свакако ништа.

И ја бих био враћен натраг да су и тада, пре четрдесет и осам година, постојали ови садашњи законски прописи о усељивању. Међутим, има извесних ствари које млад усељеник може донети овој земљи, а које су много драгоценије него све оне ствари које данас прописује закон о усељивању.

Да ли сам ја, када сам се 1874. искрцао на Касл Гардену, донео коју од ових других ствари? Покушаћу да на то питање одговорим кратком причом о мом животу пре мога доласка у ову земљу.

Моје родно место је Идвор. Али тим није бог зна колико речено јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти. То је једно мало село које се налази но страни главног пута у покрајини Банату, који је пре припадао Аустро-Угарској, а сада је знатнији део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

На Мировној Конференцији у Паризу 1919. године, ту покрајину су тражили Румуни. Ни они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају Баната у коме се налази Идвор. Председник Вилсон и господин Лансинг познавали су ме лично, па када су од југословенских делегата дознали да сам ја родом Банаћанин, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости.

У Идвору нико никад није живео осим Срба. А становници Идвора били су од увек земљорадници. У време мога детињства, већина је била неписмена. Па и отац мој и мајка моја нису знали ни читати ни писати. Ту се намеће питање: што је могао дечко од петнаест година, рођен и одгојен под таквим околностима, без пара у џепу, донети Америци, ако би се нашло законско могућности да се он у њу усели?

Али ја сам тада веровао да ја носим Америци толико благо да ће ми се дозволити искрцавање, па сам се не мало изненадио кад приметих да нико на мене ни главе не осврте, када сам овде стигао.

Идворски Срби, од незапамћених времена, сматрали су се за браћу Србима у Србији, који се налазе само на неколико пушкомета даље од Идвора, на јужној страни Дунава. Ведрих дана јасно се може из Идвора видети и Авала, брдо више Београда у Србији. Ово плаво брдо, које је за мене у то доба имало на себи нечег волшебног, изгледало је као да увек подсећа банатске Србе: како Срби из Србије на њих стално мотре оком пуним нежне пажње.

У време мога детињства, Идвор је спадао у такозвану Војну Границу у Аустрији. А та Војна Граница има своју занимљиву историју. Све до почетка осамнаестог столећа османлијске најезде су стално узнемиравале Аустријску Царевину. С времена на време, османлијска војска би прелазила јужну границу, коју су чинили Дунав и Сава, и упадала дубоко у аустријске покрајине.

Концем шеснаестога века, оне су допрле чак и до самог Беча, и претиле су да постану озбиљна опасност и по целу Европу, да није пољски краљ Собијески притекао у помоћ и спасао Беч. Тада је аустријски цар Леополд Први позвао Чарнојевића, српског пећског Патријарха, из Старе Србије, да се са тридесет и пет хиљада одабраних српских породица из Старе Србије пресели у аустријске земље северно од Дунава и Саве, да чувају те границе.

И ти су се Срби за читава три столећа тукли са Турцима, и у тим борбама дошли до велике вештине у овом начину ратовања. Године 1690. Патријарх се пресели са овим одабраним породицама у Аустрију и настани се на уском појасу земље на северним обалама ове две реке. Ту су створили организацију која се касније прозвала аустријском Војном Границом.

По предању, и моје родно место Идвор 6ило је основано 1690, али не на истом месту на коме се сада налази. Прво насеље било је на једној узвишици, која се налази мало северније од садашњег села. Банат представља праву равницу, али је река Тамиш, близу Идвора, прокопала једну мајушну клисуру, и на једној од узвишица крај те клисуре налазило се старо насеље Идвора, везано једном уском превлаком са новим насељем.

То прво место за насеље изабрано је због тога што је пружало више повољних стратегијских преимућстава за одбрану од непријатељских упада. Први насељеници су живели у подземним становима, које непријатељ није могао распознати из даљине. Остатака тих подземних станова било је још у време мога детињства док сам, пре педесет година, ишао у школу у Идвору.

Где је прва црква била, ту се данас диже стуб од цигаља, а на њему стоји један крст. У једном урезу са стране била је икона Богородице са дететом Исусом, пред којом је горео жижак натопљен у зејтину. По предању, тај пламен се није никад гасио. Предање је говорило и то: да би се литијом коју би ту приредио добри свет у Идвору поуздано могла отклонити свака недаћа, која би селу претила, као суша и куга.

И ја сам често био на тим литијама и увек, када бих се налазио у том напуштеном селишту, добијао сам утисак као да се налазим на светом земљишту. Свето земљиште ради тога што је ту проливана хришћанска крв у време борба хришћанских Срба из Идвора са освајачима. Свака посета том старом селу освежавала би приче о јунацима, којим су се моји сељани толико поносили.

Овај скромни сељачки свет у Идвору био је оскудан у земаљском благу, али је обиловао у предањима о својој старини. И данас, када ми пред очи изађе слика детињства у овом селу Идвору, видим да је главни посао духовног живота сеоског света у томе да одржава и негује стара предања. Спознаја о тим предањима била је том свету потребна и довољна да би разумео свој положај у свету и у Аустријском Царству.

Када се мој народ, под Патријархом Чарнојевићем, преселио у Аустрију и настанио се у Војној Граници, закључио је тачно одређени уговор са царем Леополдом Првим. И тај уговор је убележен у једном аустријском државном спису, који се зове „Привилегије.“ По том старом уговору, Срби у Војној Граници имали су права на духовну, привредну и политичку самоуправу.

Њихова неотуђива својина била је земља, која им је тим уговором предата. У нашем селу, ми смо сами издржавали своју школу и своју цркву, и свако село бирало је своју управу. На челу села био је кнез, или поглавар, обично који плећат сељак. Мој отац био је кнез неколико пута.

Владике и народ бирали су своје духовне и световне поглавице, Патријарха и Војводу, световног и војног поглавара. Ми смо били слободни, независни власници земље. За те „привилегије“, народ је преузео на себе обавезу: да брани јужне границе од османлијске најезде.

Али кад је наш народ, под врховним заповедништвом принца Евгенија Савојског, у почетку осамнаестог столећа, помогао да се Турци протерају преко Дунава, и када је цар открио сјајне ратничке способности Срба из Војне Границе, подстакао је да се првобитне одредбе „Привилегија“ преудесе тако као да су се српски Граничари обавезали и на то: да бране аустријско царство од свих његових непријатеља.

Тако су Срби из Војне Границе бранили царицу Марију Терезију од Фридриха Великог, бранили су цара Фрању од Наполеона, бранили су цара Фердинанда од побуњених Маџара 1848. и 1849; а 1859. и 1866. они су бранили Аустрију и од Италије. Јуначки подвизи Идвораца у време ових ратова били су основа за многа предања у Идвору, сачувана у многим причама и заносним песмама.

Читање и писање слабо је цветало тих дана у Идвору, али је песништво било у пуном јеку. Веран старим обичајима српске расе, народ у Идвору, дугих зимских ноћи, одржавао је своја села. Као дечко, био сам на многим од тих села у кући мога оца. Старији људи би поседали око топле пећи на клупи, која је била део пећи, направљена од истог материјала као и пећ, обично од ћерпича, па намалтерисана и окречена. Пушило би се и причало.

Старци су личили на сенаторе, које је нека виша сила одредила да буду чувари све мудрости у Идвору. Крај њихових ногу седели су млађи људи, на столичицама, а пред сваким од њих стојала би котарица у коју су крунили жута зрна са великих клипова од кукуруза. То би им био посао то цело вече. А уз зидове, на ниским столицама, седеле би старије сељанке. Преду вуну, лан и кудељу.

Младе жене обично шију и везу. Као материном љубимцу, мени је било дозвољено да седнем поред своје мајке и прислушкујем мудролије и бајке, које би текле са усана стараца, а понекад и млађих људи, када би од стараца дошли до речи. С времена на време, запевале би младе жене по неку песму о коме од последњих догађаја.

Када би, на пример, који од стараца завршио каку причу о Кара-Ђорђу и његовим историјским борбама са Турцима, жене би запевале песме у којој се славе Кара-Ђорђе, храбри војвода Хајдук Вељко, који је са једном шаком Србијанаца бранио Неготин од једне велике турске војске под Мула-пашом. Ова храбра чета, како је песма описује, подсећа на ону малу чету старих Грка на Термопилима.

Неки од стараца на овом селу били су у Наполеоновим ратовима. Сећали су се добро и прича, које су слушали од својих отаца о аустријским ратовима са Фридрихом Великим током осамнаестог столећа. Средовечни људи били су у борбама за време мађарске Буне, а млађи су тек прошли кроз ратове у Италији 1859. и 1866.

Један старац био је у битци код Асперна, када је Аустрија тукла Наполеона. Имао је једно велико царско одликовање, ради кога је био особито горд. Ишао је и у Русију, са једном аустријском дивизијом за време Наполеоновог похода 1812. године. Звао се: Баба Батикин, а у селу су држали да је био видовит и да је могао да прориче, јер је имао необично јако памћење и изванредан приповедачки дар.

А говорио је као гуслар, српски минстрел. Није он причао тако живо само о ономе што се догађало у Аустрији и Русији за време Наполеонских Ратова, у којима је и сам био, него је очаравао своје слушаоце и причама о аустријским походама против Фридриха Великог, о којима му је причао његов отац по свом повратку са бојних поља у Шлезији.

Ја се врло добро сећам његових прича о Кара-Ђорђу, кога је он лично познавао. Звао га је Великим Вождом, вођом србијанских сељака, и никад се не би уморио причајући о његовим јуначким борбама са Турцима у почетку деветнаестог столећа. И ове приче о Кара-Ђорђу, на овим поселима, увек би изазвале више одушевљења него све његове друге заносне приче.

Пред крај села, Баба Батикин би издекламовао по коју од старих српских јуначких песама, а много их је знао на пaмeт. Када би те песме декламовао, његово сухо и наборано лице озаривала би нека нарочита светлост. И како га се данас сећам, то лице откривало је лице видовитог човека.

И данас још пред очима ми је слика његове ћелаве главе са дивним челом, надстрешеним над густим обрвама кроз које су светлуцале дубоко утонуле очи, светлећи као сјајни месец кроз четине старога бора. Он је учио свет у Идвору историји српскога народа од битке на Косовом Пољу, 1389. године, па све до Кара-Ђорђа. Он је у Идвору у животу одржавао стара српска предања. Он је био и мој први и најбољи учитељ историје.

Млађи људи причали би приче из аустријског похода на Италију, славећи подвиге људи из Идвора у тим борбама. Нарочито се много причало о битци код Кустоце, у којој су Граничари скоро сатрли италијанске армије, а то због тога што су у тим биткама узели учешћа људи који су се тек повратили из Италије.

Али се сећам врло добро да је сваки од њих са највећом хвалом говорио о Гарибалдију, вођи италијанског народа у борби за ослобођење. Звали су га италијанским Кара-Ђорђем. И сећам се да је у кући мога оца, где су се одржавала ова села, била једна Гарибалдијева слика у боји, са његовом црвеном кошуљом и шеширем окићеним перјем.

Та је слика висила поред „иконе,“ слике нашег свеца. С друге стране „иконе“, била је слика руског цара, који је тек неколико година пре тога био ослободио руске робове. У истој соби, на једном нарочито истакнутом месту, сама за себе, висила је слика Кара-Ђорђева, вође српског устанка. А после 1869. ту више није било слике аустријског цара.

Јуначке српске песме, које је певао Баба Батикин, славиле су великог народног јунака, Краљевића Марка. Његови мегдани били су мегдани снажног и храброг човека, који брани слабе и потиштене. И ако је био краљевског порекла, Марко се никад није борио да осваја земљу и градове. Како га гуслар слика, Краљевић Марко био је прави заточник права и правде.

У то време се таман био завршио грађански рат у Америци. И кад год би Баба Батикин споменуо име Линколново, помишљао сам да је то амерички Краљевић Марко. Утисци са ових села били су душевна храна која је у мојој души оживела и одржала осећање: да је борба за право, правду и слободу најплеменитија и најузвишенија ствар на овом свету.

И само љубав према слободи, правици и правди подстакла је Србе из Војне Границе да оставе своја стара огњишта у Старој Србији и одселе у Аустрију, где су радо пристали да живе и у подземним кућама и веру се као пузавци, само да би уживали благодати политичке слободе.

„Привилегијама“ била је Граничарима зајамчена та слобода, а за ту своју слободу они су били увек готови да се боре за аустријског цара на свима бојиштима. Верност цару била је основна врлина Граничара. И та верност била је јача и од дивљења које су осећали према Гарибалдију 1866. Тако је дошло до аустријске победе код Кустоце.

Аустријски цар, као чувар њихове слободе, уживао је почасно место поред људи као што су били Краљевић Марко, Кара-Ђорђе, Цар Александар Ослободилац, Линколн и Гарибалди. Ова су имена била уписана у „Књизи Славе“ у Идвору. Али, када је 1869., цар укинуо Војну Границу и њен народ изручио Маџарима, Граничари су осетили да су издани и да је цар погазио своју реч, дату њима, а уписану у „Привилегијама.“

И данас се сећам како ми је отац рекао једнога дана: „Ти не смеш служити цара. Цар је погазио своју реч; у очима Граничара, он је издајица! Граничари презиру човека који своју реч не држи.“ Из тог разлога, у кући мога оца није било слике аустријског цара после 1869.

Када ми данас на ум дођу они дани, осећам, као што сам увек осећао, да је овај издајнички поступак аустријског цара 1869. био почетак конца аустријске царевине. Он је био зачетак народносног покрета у царству Фрање Јосифа Хабзбуршког. Љубав народа према земљи у којој су живели почела је да јењава, док се, најзад, није сасвим угасила. А кад та љубав замре, мора умрети и држава. Тај сам наук научио од неписмених сељака у Идвору.

Учитељ у сеоској школи у Идвору никад није био у стању да на мене учини тако дубок утисак као што су га чинили ови људи на селима. Ово су били људи који су кретали у свет и узели живог учешћа у светским борбама. Читање, писање, рачунање, све то ми се чинило као средство за мучење, које је мој учитељ измислио само за то да би што више ускратио моју слободу, и то баш онда када сам се већ договорио са мојим друговима да што играмо и да се забављамо. По мом тадањем схватању, тај мој учитељ није имао ни појма о свету.


Историја науке РТС: Михајло Пупин

Али ме је мајка ускоро убедила да сам био на погрешном путу. Она није знала ни да чита ни да пише па ми је говорила: како је увек осећала као да је слепа код очију. Била је тако слепа, причала ми је она, да се не би усудила да, крене даље од атара нашег села.

Како се данас сећам, она би ми о томе на овај начин говорила: „Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на овим нашим поселима, мораш потражити још један пар очију, очи за читање и писање. Знање, то су златне лествице које нас воде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз овај свет и води нас у живот будућности, пун неувеле славе.“


Из трезора ГЛЕДИШТА пише: Михајло Идворски ПУПИН



Атанасије Јевтић: О УЗРОЦИМА РАТА И КРИТИКА СВОГА НАРОДА!

Поводом Васкрса, најрадоснијег хришћанског празника, преносимо неколико поучних страница текста из књиге: Владика Максим: АТАНАСИЈЕ – ЈЕДАН ЖИВОТОПИС“

Иако су наводи из следећег одломка везани за догађаје с краја двадесетог века, они не губе на актуелности и у данашњим друштвено-политичким приликама. Приређујући ову књигу, аутор је водио рачуна о веродостојности текста. Цитати и дијалози у књизи су аутентични и заснивају се на забележеним исказима њеног јунака, изјавама његових саговорника, очевидаца, или њихових записа.

Није ишао у безобалну критику комунизма, па је знао да коригује мишљење и о комунистима и о „просветитељима“ и слично: Последњих неколико месеци све више долазим до закључка да једно од основних зала хришћана, било на ком положају, од верника до владике, јесте да мисли да је непогрешив. Такав ће се одмах ставити у став одбране да брани себе, уместо да сагледа и каже: „Јесте, ту сам погрешио“, или: „Тачно је то“. Наравно, не значи то неки комплекс. Него тада тачно може да сагледа шта је учинио добро и докле је то био стварно израз његовог расположења, а кад и у чему није успео.“


У овој књизи сабрани су многи знакови и путокази који прате духовно веома живописан пут Владике Атанасија Херцеговачког, као и многобројни детаљи који оцртавају његов портрет.

За разлику од многих који су рат на простору друге Југославије описивали као „верски сукоб”, Владика Херцеговачки је имао дијаметрално супротно мишљење, називајући то пропагандном игром:

Ја то не бих назвао верским ратом. Пазите, углавном су га безбожници повели. Овај рат је последица комунизма. Комунистима је најлакше да све свале на верску поделу, на Ватикан, на сукоб Православља и Римокатолицизма, или Православља и Ислама, и онда су они невини и чисти.

Они су главни творци зла у свету у последњих 70 година. Ја то говорим с пуном савести и одговорности. Не могу сад одједном, „пуј-пике, не важи“. И кад сам некима рекао – отело ми се, не желим никога да вређам – да су били „комуњаре“, они се вређају, као да ми сада треба да се извињавамо њима што су они били „комуњаре“, а ми нисмо.

То им је од нечисте савести. Ниједан комуниста се није извинио Српском народу за зла која је починио. Срамота је да у 20. веку говоримо о верском рату. Има верских елемената, наравно. У Српском народу је живо присутна Православна вера. Бранећи себе, он брани веру, бранећи веру, он брани себе, али не треба заборавити да су, рецимо, у Лици комунисти говорили, одмах после рата, Србима: „Зато су вас клали овде, зато што сте били православни. Да није било вере која вас је делила, не би вас клали.“

А онда су после укинули веру и највише је Личана било безбожника. Они су одбацили своју веру да би се тек сада присетили вере и рекли: „Па, нас су комунисти преварили, ево опет хоће да нас кољу, а сад не би било разлога. Сад, ето, нисмо веровали ни у шта“. Тако да је то једна подла игра и подла пропаганда. – Посебно су га гневили индиферентни интелектуалци, који су са удобног растојања „хладнокрвно“ осуђивали борбу за живот.

У нашој драми, трагедији и голготи Српског народа, један београдски интелектуалац каже: „Нећу да се подам емоцијама да не повредим интегритет интелектуалца“. Е па, хвала му лепо на том интегритету, ако у овој патњи нашој он може да остане господин, кога можеш да скуваш, и да не остане ништа; да буде, што кажу Грци, као скувана бундева. Како може Српска мајка којој усташе, ухвативши два сина, предлажу да јој закољу једнога, а једнога ослободе, али она да каже којега, како таква мајка може бити рационална?“

А да су ови дани били испуњени, као и код Макавеја, и „злом домаћим“, речито говори следећи пример о коме је сведочио очевидац Григорије:

Сјећам се једне вечери, кад су у манастир дошла два добровољца, неки Руси, Бог зна ко су заправо били. Владика Атанасије је био болестан, а они пијани хоће да пуцају у манастиру, као у част не знам ни ја чега. Рекао сам им: „Људи, овдје се не пуца, не дамо да се у порту улази са оружјем“.

Они су били пијани, па сам хтио да будем као толерантан. Они веле: „Добро, нећемо!“ – и почну да пуцају. Пијани људи. И владика, онако болестан, истрча низ степенице и повика: „Зашто им дозвољаваш да ту пуцају. Ти си шмокљан!“ – А ја му кажем: „Стани, човјече, убиће те!“

Једва сам га задржао на степеницама кад је потрчао према њима били су пијани, убили би га. Али, не, он је касније само ишао по манастиру и говорио: „Ти си шмокљан, нећу да живим са шмокљанима, мени не треба шмокљан у овако тешко време, на овако тешком месту“. Мени се срце цијепало. Онда је он мени рекао како је и Адам био шмокљан, па га је Бог истјерао из Раја. И каже ми: „Спакуј своје ствари, не требаш ми, иди у Острог.“

То се није десило једном, него бар пет пута. Нисам пристајао, нисам одустајао, он би се брзо смиловао, такав је човјек. Сутрадан су поново дошли ти несрећни добровољци, њих петнаестак, представио нам се неки пуковник, каже да је из формација војводе Војислава Шешеља. Видимо ми, обични пљачкаши, хоће да нам дају неку римокатоличку Библију, коју су очито из цркве украли.

Владика изађе испред манастира и они почеше да се свађају. Главама се додирују и свађају се, урлају. Владика виче како су они брука српска и да они нису српска војска, него да су башибозук, да су обични кокошари, пљачкаши, и да им је најбоље да иду одакле су и дошли, да нам не требају ни за шта, да само брукају српско име, итд.

Један од њих репетира пушку, другом испадоше бомбе, трећи виче: „Сад ћемо да их скинемо, да видимо јесу ли Турци“. Ја се ту нешто буним, борим се, владика не да да идем испред њега, стално се бори, и с њима и са мном. И онда, на моје велико запрепаштење, они полако узеше своје ствари и отидоше псујући нам оца, мајку, цркву, Бога.

Због оваквих и других сличних примера, Херцеговачки Владика није ковао свој народ у звезде („Нису сви Срби за рај“, говорио је на Радио Невесињу лета 1993. године). Знао је и за његове врлине, али и за тамне стране. Његова реч је била понајвише пророчка. Нашавши се 5. маја 1992. године на парастос у Манастиру Ваведење, Атанасије је рекао:

„Срби под оваквом политичком и војном командом чине злочине. После борбе, колико знамо, у Зворнику је побијено око 400 Муслимана, а чује се да је и у Фочи тога било. Није српски обичај да се после борбе убија, пљачка, а чини се да нећемо изаћи из овог рата чиста образа, па макар је то требало и по цену наших већих жртава.“

Без личног секретара, са писаћом машином на столу, Атанасије седи, док иза њега на зиду лебди лик Аве Јустина, и сам куца извештаje, акта и писма: истовремено саставља пастирске посланице и одговоре. Пишући чистим, негованим језиком и стилом епископа, оца и духовника, он је у напоменама у књизи о Макавејима написао:

„Српских злодела у овом рату има, било их је, више него раније, али је највећи број тих случајева комунистички рецидив, а комунистички идеолози и официри први су и започели та зла и у Крајини и у БиХ. Богу хвала, има и часног српског покајања за учињено зло.“

Отуда нису били у праву неки београдски интелектуалци који су прозивали Атанасија због тобожњег нереаговања због прогона Муслимана. Атанасије је о томе отворено говорио:

„Има, морам да кажем, извесних који су нам нанели љагу и не верујем да ће она бити сасвим спрана даљим јунаштвом и чојством наших бораца. На пример, приликом првог и другог изгона Муслимана. Било је одлазака, али и изгона. Изгазили су ногама једног младића Србина што је устао у одбрану свог пријатеља Муслимана.“

Када је у раније поменутом „Интервјуу гледалаца“ на Студију Б, 12. марта 1992. године (неколико месеци пре преласка на Херцеговачку катедру) био упитан зашто је започињан рат, он је рекао:

Питајте оне као што су Милошевић, Аџић и други, шта су мислили када су започињали рат. А то је био не само прљав рат, него такав рат да смо остали и поражених образа које ћемо тешко опрати, осим часних изузетака. (…) Сад су сви одједном испали миротворци. А, у ствари су капитуланти, пред авнојевским границама. Пред авнојевском гробницом овог народа.

Издали су Србе у Македонији, неколико стотина хиљада. Издали су Србе у Крајини, Србе у Црној Гори, Србе у БиХ. Шта ће бити са Србима на Косову, северној Бачкој… Мешање Цркве у политику у овом случају је борба за егзистенцијално питање нашег народа. Нама је све горе.

Крајине су издате у моменту када је господин Милошевић признао авнојевске границе Хрватске, Крајине су у Хрватској… Шта ће бити са Босном, шта ће бити са том катастрофалном Армијом?

Празни се касарна у Чапљини. Испразниће се ускоро у Високом и Бугојну. Гину од исте војске и вечерас у Боговађи. Нека ми објасне товарничку катастрофу, издају западне славоније. Када пољски авиони бомбардују колоне избеглица. Почетком 1993. године, тадашњи председник Југославије тражио је од Владике Херцеговачког да му разјасни шта се ради, тамо у Херцеговини“ (конкретно у Требињу).

Атанасије је одговорио у себи својственом маниру: „Господин председник је у једној својој изјави, не тако давно, рекао да ми из Цркве не треба да се бавимо политиком. Зашто господин председник сада мене пита о овој не јединој срамоти нанетој српском народу одозго, са Дедиња, Пала и Требиња?“

Одговор председника Ћосића уследио је 16. фебруара 1993. године који је рекао да срамоту српском народу не наноси само његова политичка власт са Дедиња, Пала и Требиња, него и црквена власт из владичанских дворова и домова.“

Атанасије је одмах одговорио, дајући саговорнику до знања, да је његово писмо схватио као „самоодбрану, иронијом и моралистичким доцирањем некадашњег комесара“. Подсетивши га на његове партизанске и комунистичке дане, оптужио га је „због катастрофалне политике власти“, као и због подршке коју је пружио Милошевићу да „продужи комунистичку тиранију, вероватно до потпуног покопа Српског народа у авнојевску гробницу, из које нема Васкрса…“


О издајству, Требиње 1995. године

Исти Владика је априла 1994. године пребацио Божидару Вучуревићу, тадашњем градоначелнику Требиња: „Ако изигравате демократу онда вас питам зашто сте уопште прогонили муслимане и римокатолике из Требиња и остале Херцеговине…“

Владика Атанасије је и Вуку Драшковићу пребацио због подршке Венс-Овеновом плану (1993. године) чиме би се Срби у БиХ ставили „под затворски протекторат Запада“. Овај план је био последњи план за уједињену Босну и Херцеговину, а потоњи мировни планови су предвиђали поделу државе.

Председник Караџић је, после притисака, пристао да потпише споразум, али под условом да га ратификује Народна Скупштина Републике Српске. Слободан Милошевић је на састанку са Овеном у Београду 24. априла 1993. прихватио план, уз претњу већим санкцијама Савезној Републици Југославији.

Скупштина Републике Српске га је одбацила са 96 одсто гласова. По Атанасију, прихватање плана је значило подршку Милошевићу, „српском тирјанину са Дедиња“, који Српски народ „дави као змија жабу и тера да потпишемо све оно што нам западни кројачи наших судбина на Балкану одређују и намећу“ („Писмо Вуку Драшковићу у затвору“ и „Отворено писмо Вуку Драшковићу после затвора“).

Треба рећи да је српска страна прихватала све планове, осим Венс-Овеновог, јер он није предвиђао постојање Републике Српске, која је била услов да Срби као конститутиван народ са вековним трајањем у БиХ пристану на њено издвајање из Југославије. У свом одговору Драшковић је, објашњавајући зашто је био за Венс-Овенов план, написао: „Тај план је, колико-толико, спречавао легализацију етничког чишћења и био солидна основа за неке нове, људске, прилазе и мостове.“

Како год разумели садржај и тон горње преписке, остаје чињеница да је Атанасије био актер са терена који је могао боље и дубље од својих саговорника из Београда да процени шта је реалније решење за његов народ. И зато је пророчки предвидео, и то још током јуна 1992. године, издају Српског народа у Крајинама од стране југословенске власти.

Овај милосрдни архијереј је морао да одговара и на српске приговоре – не само из Србије него и из саме Херцеговине како, тобоже, помаже и оне који нису Срби (а зна се да је делио помоћ свима на територији под контролом српских снага).

Један, макар био добар борац, једном ми је рекао: „Како сте ви давали усташама у Котезима пакете?“ Рекох: „Нећеш ваљда ти мени рећи коме ћу ја да дам. Јесам дао и – даћу! Ти људи су сад код нас, људи су, а посебно, чуо сам да и нашима дају на другој страни. Шта би ти хтео, да будемо нељуди? Немој, то је срамота твоја.“

Има, дакле, таквих појединаца, и немојмо да мислимо да су сада сви Срби право дупке за рај. Ја не знам да ли ћу у рај, имам незгодан језик, осоран сам и имам много, сигурно, огрешења и својих личних и према Богу и према овоме народу, и према борцима.

Наведимо овде и Атанасијево Писмо новинама „Дуга“ (бр. 496, од 27. 2. до 12. 3. ’93), које се тиче чланка у коме је новинарка Љиљана Хабјановић Ђуровић, пишући о Војиславу Шешељу, изнела, како је Атанасије написао „ноторне лажи“ које је, наводно, чула из Херцеговине.

Не улазећи у целу ту причу о Шешељу и око Шешеља, јер имам преча посла, пишем Вам ипак ово писмо желећи да скинем срамоту нанету овим неодговорним написом у „Дуги“ српским борцима Херцеговине, који су, по тој малигној причи ваше новинарке и њених анонимних дошаптача, наводно, „из срушених католичких цркава и манастира у Херцеговини покупили све књиге и записе и предали их оцу Атанасију и они се сада налазе у Тврдошу“.

Господине Уредниче, српски борци у Херцеговини, бар ови који се боре од како нас је издала Ју армија и кад смо остали сами, нису рушили ни пљачкали ниједну католичку цркву или манастир у Херцеговини.

Напротив, управо су хрватске усташе окупирале и порушиле преко 20 наших српских православних цркава и манастира. Запањујућа је поквареност таквих људи, и несавесност оваквих новинара, да од српске несреће праве свој јефтин политички капитал у трвењу са себи сличним унесрећитељима Српског народа.

Атанасијево писмо „Дуга“ није објавила, али је то скраћено учинио „Нин“ 19. марта 1994. године.

Познато је да је 1994. године Милошевић ставио Србима из Републике Српске блокаду на Дрини, јер нису прихватили план Контакт групе (БиХ је требало да се подели тако што би Републици Српској припало 49% територија, а хрватско-муслиманској федерацији 51%).

Муслимани и Хрвати су план прихватили, док су га Срби, који су држали око 70% БиХ, одбацили после спроведеног референдума. Предложеном плану се посебно противила Српска Православна Црква. На заседању Скупштине Републике Српске у јулу 1994. године, на коме се одлучивало о прихватању овог мировног плана, Владика Атанасије је рекао да Црква не може поново пристати на „десетковање Српског народа.“

Тим поводом, 5. јула 1994. године, Епископски савет СПЦ у БиХ је упутио „Апел српском народу и светској јавности.“ После тога су уследиле Милошевићеве реперкусије.

Луди Милошевић затворио границу. Не можемо да дођемо ми из Босне јер га нисмо послушали. Ипак смо на Рачи на Дрини некако пролазили. Али, рецимо у Љубовији нисам могao. Ja сам се развикао: „Комуњаре, кажите оној комуњари да ја одавде до мог краја у Ваљеву могу да се бацим камењем, а он не да да прођем!“ А један каже: „Ја сам Ваљевац, нисам таки“. Одбрусио сам му: „Нисам ни Ваљевац, отпиши ме.“ А један каже: „Немој да вређаш!“, „Хоћу да вређам, јер он вређа мој народ.“

Ишао је Митрополит Николај, а за њим Лонгин и Никанор другим колима. Јадни Николај возио. И тражи онај карте. А Николај дао документа са именом „Гојко Мрђа.“ Онај гледа не зна, има тамо на списку. „Које је ваше име?“ – „Патријарх Павле“. Тек сад не могу да се снађу они. ,,А да ли ти ниси Атанасије?“ Због тога је касније одлучено да можемо имати Епископска саветовања, тј. да се окупе епископи и да решавају на терену, шта да радимо, одсекао нас, и решавамо договором.

Читаоцу је јасно да је за Атанасија главни кривац за трагичну југословенску драму био комунизам. (Уосталом, ни Југославију није ценио, често говорећи: „Југославија, свака па и ова трећа, тзв. „Савезна, гробница је Српског народа“).

Сматрао је, такође, да је највећа грешка Међународне заједнице била у изједначавању српског народа и његове комунистичке власти. Јасноћом духовног прозрења сагледао је последице богоборног атеизма. Због тога, када су неки хтели да га предложе за Октобарску награду града Београда, па му је то дојављено, рекао је: „Спремио сам био седам кратких одговора и разлога да одбијем, а први је гласио да Београд 20. октобра није ослобођен.“

Због тога је и у рату говорио: „Наш Српски народ, до појаве безбожних комуниста, партизанских комесара и вођа, којима ништа свето није било, никада није узимао ништа од туђих светиња, чак ништа ни са погинулог непријатељског војника, осим можда оружја и заставе као трофеја.

У овом садашњем рату, нажалост, најпре су комунистички официри почели сваковрсне пљачке по Крајини, па и на Дубровачком и Мостарском ратишту, а онда су се на њих угледали и појединци из паравојних група и групица, који су покушали да укаљају лик честитих српских бораца и ратника, војсковођа и војника.

Управо је несрећа комунизма Србе начинила „дежурним кривцем“ у међународној и јавној сфери. А како се то пренело и на наивне појединце на Западу сведочи један догађај у Швајцарској.


Јеромонах Атанасије, на реци Јордан, августа 1972. године

Септембра 1992. године организован је у Сен Галену сусрет српског Патријарха са загребачким Кардиналом и са Реис-улемом сарајевским (који није дошао). Изабран је тај град због тога што у несрећној Југославији није био могућ сусрет и разговор верских лидера. Атанасије је био у пратњи Патријарха Павла.

Тада смо у Цириху мењали авион, и чекајући на аеродрому ја сам се с једним дететом играо, по обичају. „J’ai trois ans et demi, j’ai un oiseau…” (Имам три и по године, имам једну птичицу…). Дете је осмехом реаговало, као свако дете, али нисмо могли да успоставимо тешњи контакт, јер оно није знало француски.

Тада мама његова рече: „Оно не говори француски, него немачки“ (Цирих је германофони град). Дотле је све било добро. А онда ће госпођа питати: „А ко сте ви?“ Мало даље био је Патријарх и још наших владика. – „Срби“, кажем ја. – „Ууу!“ тргла се госпођа нагло уназад, ваљда од неког страха. Ја сам на то реаговао као човек, рекавши: „Госпођо, чувајте се, je suis un anthropofague!“ (Ја сам људождер!). Госпођа је видела да је претерала, па вели: „Није добро за вас што сте Срби!“ – „Хвала лепо, госпођо, али ни за вас то није добро!“


Владика Максим: Атанасије – један животопис

Редакција ГЛЕДИШТА, извор: athanasios.org



Елис Бекташ: ДАНАС СЕ КАВЕЗИ ПРАВЕ И ОД РИЈЕЧИ!

Кад сам својевремено отишaо у Београд нисам то учинио вођен жељом да тамо постанем славан и признат писац, што ће рећи жељом која је у ту чаршиjу одвела многе домаће субјекте, јер ми тад уопште на ум није падала тако сулуда и покварена мисао да бих и ја једног дана могао завршит у књижевности, али једном сам се, базајући Чубуром, неопрезно препустио мишљењу, не слутећи да је то почетак моје неумитне пропасти.


Београд на киши © Далибор Поповић Микша

НАПОМЕНА: Следи “Истинита приповијест о једном дубоком и искреном пријатељству” Елиса Бекташа у преводу са хумског на српски језик.


Једино што себи данас могу понудити као утјеху, и једино чиме могу ласкати својој сујети, јесте то што сам учинио све да не постанем славан и признат у Београду, а и било гдје друго, но било је немогуће избјећи неумитну судбину која је хтјела да постанем писац, али ето не тужим се и не кукам јер је у мом систему вриједности ипак боље бити писац, него бити славан и признат.

Ако ништа друго, писац ужива већу слободу и нема над главом императив да вазда глуми некакву величину и друштвени узор, нити се мора упињати да властите гадалуке и поганлуке представи публици као некакву племенитост, већ може једноставно казати – да, то су моји гадалуци и поганлуци и шта вас боли курац за то.

Ти почеци мог мишљења били су мучни и болни као и сваки почетак, тим више што ја појма нисам имао шта ми се дешава и кроз какве преображаје пролазим, те сам стога знао осјећати да ми је читав небески свод на плећима и да од таквог терета могу буквално нестати. Ево, овако, само пуц прстима и човјек нестане и нема га.

То мишљење је онда почело постајати препрека између мене и других појава у мом животу, како живих тако и неживих, и што је више времена пролазило то су те препреке постајале све теже за савлађивање, а на крају су то биле дугачке линије ескарпи и контраескарпи те комбинована минска поља велике густине и дубине.

Због свега тога ја сам се почео одавати самоћи, мислећи да ћу у њој наћи подесно склониште, али та је самоћа била само развојна фаза у процесу преображаја у писца што ја тад никако нисам мого знати, иако сам добро памтио Екинову мисао да је поезија у ствари самоћа.

А како дођавола да ту мисао повежем са собом у том часу, кад тад нисам имао ниједну пјесму, нити причу написану, изузев једног сонета из средњошколских дана, који ми је служио за курчење и разметање и који није курцу ваљао ко поетско свједочанство, па је из тог разлога тај сонет био омиљен међу кошпама.

Једини ахбаб с којим сам у то своје београдско доба могао проводити вријеме без осјећања узалудности и потрошености био је шутљиви и одмјерени господин у зрелим годинама који је живио одмах испод Калемегдана. Тачније, живио је у зоолошком врту, и вама сад можда изгледа чудно то да неко живи у зоолошком врту, али ето у његовом случају то ипак није било чудно јер је тај господин био вук.

Ја иначе не волим зоолошке вртове и сматрам их опомињућим доказом хињаве људске природе, која у кавезу види проблем тек кад њу неко метне у кавез, но једног сам сунчаног дана ушао у тај зоолошки врт, појма немајући зашто, и као омађијан сам ишао све док ми нешто изнутра није рекло да станем.

А стао сам баш испред кавеза са вуком који је лијено изашао из оне своје рупе, удно тог његовог станишта, па пришао шипкама и погледао ме право у очи, а онда се пропео на задње ноге и гурнуо предњу шапу кроз шипке ко бива да се рукујемо. То руковање означило је почетак једног, не толико дугог, колико дубоког и искреног пријатељства, и отад сам повремено знао отићи до зоолошког врта и посјетити свог пријатеља с којим сам водио искрене и неувијене разговоре о суштинским питањима.

Ви ћете мене сад питати како сам могао разговарат с вуком кад не знам вучји језик, а то ме питате јер сте већ заборавили шта сам вам казао на самом почетку. А казао сам вам да сам у то доба почео мислити, а човјек који мисли и вук вазда се могу разумјети на начин који ће вам одмах постати јасан чим и сами почнете мислити.

Једног од тих мислећих дана нагло ме спопао необичан и неугодан осјећај да сам ја у ствари изгубљен усред пустиње и да је све то око мене само фатаморгана. И као да ужас такве помисли није био довољан још ме спопао и неземаљски страх да можда ипак нисам у праву и да то око мене није фатаморгана већ заправо јава.

Тако растрган између изгубљености у пустињи и страха да око мене нема привида сам отишао посјетити свог ахбаба вука, који је одмах схватио шта ме мучи па ми је пружио шапу, а онда је и врх њушке гурнуо кроз шипке и загледао се у мене оним својим очима, које су неким чудом успјеле остати на слободи, за разлику од остатка његовог тијела, па ми је овако казао:

– Немој ми се ту пренемагати већ издржи мушки тај терет за који си сам крив. Да ниси био неопрезан не би те мишљење заскочило и био би одговоран и разуман грађанин који не разговара са дивљим звијерима. А ако мислиш да је теби тешко онда се запитај како је мени. Као да није довољно то што су ме метнули у овај кавез, већ је тај кавез морао бити баш у Београду, па сваки дан морам гледати ову неодгојену жгепчад што се кревељи, и која ће себе сматрати вриједнима, мада никад нису уловили срндаћа у планини, нити су завијали на пун мјесец, али ће зато завијати на све око себе, почев од парова на понуди кладионице па до комшија.

Мислиш да је мени лако што ја морам бити у овом кавезу, мада би они са својим завијањем били знатно занимљивији за нормалне посјетиоце овог врта, али онда се подсјетим, та откуд овдје нормални посјетиоци. Ено погледај оно бублаво жгепче што му матер управо говори да је њено паметно злато.

Мали кретен већ сад зна за кога навија и то ће знање бити једино које ће имати током читавог свог живота, ког ће провести убијеђен да зна све о себи, и тек ће на самртној постељи схватити да је све било лаж, и да је можда и та смрт која му прилази лаж, а најгоре ће му бити кад помисли да је лаж и то што му син говори да је његов клуб добио утакмицу тог дана.

Знаш ли колико ја таквих судбина овдје видим сваког дана? Знаш ли колико је понижавајуће гледати свјежу храну како се смуца овуда и кревељи се животињама баш као да животиње не знају ко су, а ови што се кревеље као да знају за себе ко су?

Ти си тек почео мислити и барем се можеш надати да ћеш једном дочекати своју пропаст и постати писац, а онда се више нећеш морати мучити са двојбама и слутњама које те сад муче јер су писци људска говна која увијек нађу начина да себе оправдају пред собом самима, а ја ћу заувијек остати вук што је иначе једна дивна ствар, али у мом случају је неподношљива јер сам ја вук у кавезу.

А какве сам среће још ћу дочекати да будем вук заточен у земљи којом влада вучић. Ви људи сте можда и навикли да вам владају најгори међу вама, али код нас животиња се зна неки ред и једино гдје тај ред не постоји то је у овим зоолошким вртовима који су плод вашег болесног и изопаченог доживљаја појма реда.

– Ако су чељади тако безнадежан случај, упитах свог ахбаба, како то да онда причаш са мном?

– Ти си другачији, одговори вук, у теби има нешто вучје и дивље. И колико год покушавао то затомити вазда ће наћи начина да избије на површину, макар само у виду бљеска у очима. Зато ће друга чељад за тебе вазда говорити да си луд и махнит, али немој да те то погађа јер муфлони не могу другачије протумачити то што избија из тебе.

– Хвала ти на овим ријечима, рекох му ганут, охрабрио си ме њима.

– Немој се претјерано узохолити, опомену ме мој пријатељ, тачно је да у теби има нешто вучје, али отиђи до оног доље кавеза са шимпанзама па ће ти и оне рећи да у теби има нешто мајмунско и то ће такође бити истина.

Снажан прољетни пљусак са грмљавином нагло је прекинуо тај разговор између мене и мог ахбаба вука, а послије тога смо се видјели још неколико пута и водили мање драматичне разговоре. Онда се завршио мој боравак у Београду, за ког ни дан данас не знам да ли је био привиђење у пустињи или је био стварност што је још ужаснија могућност, но не за мене, који више нисам тамо, већ за Београд.

Пролазиле су године, а ја сам све рјеђе и рјеђе помишљао на свог шутљивог и господственог пријатеља вука и на важне разговоре што смо их водили пред његовим кавезом у калемегданском зоолошком врту. Данас више не знам ни да ли је мој пријатељ још увијек жив нити се желим распитивати о томе.

Но недавно сам га се сјетио кад сам читав један дан потрошио на размишљање о стварности која ме овдје окружује, а након што сам размишљање привео крају – наглас сам се обратио свом драгом пријатељу, надајући се да ће ме он ипак чути јер вукови имају чудне способности, па и ту да чују оно што је изговорено далеко од њих. А рекао сам му ово:

– Кад си ми говорио о муци свог заточења у кавезу ја сам ти вјеровао, драги мој пријатељу, али тек те данас одиста разумијем. Данас и сам у искуству носим то стање заточења, док око мене ходају креатуре које кроз живот носе само једно поуздано знање и то оно о клубу за који навијају. То што ме нису метнули у кавез као тебе не чини никакву разлику јер ме само нису метнули у кавез од челичних шипки.

Данас се кавези праве и од ријечи, драги мој пријатељу. Знај да се радујем поновном сусрету па макар то био само сусрет бљескова лудила из наших очију горе међу сазвијежђима или сусрет наших давних завијања на мјесец која још увијек јашу горске вјетрове и јахаће их до краја времена.


За ГЛЕДИШТА пише: Елис БЕКТАШ



Драгољуб Б. Ђорђевић: ЛИФТ НИЈЕ ИГРАЧКА – СКРОЗИРАЊЕ ЛИФТА КРОЗ СОЦИОЛОШКИ ДУРБИН (Извод из Азбучника)

Извод из поглавља „Скрозирање лифта кроз социолошки дурбин (Азбучник)“ нове књиге професора др Драгољуба Б. Ђорђевића: Лифт није играчка – Социолошка казивања о Лифту (у, испред, иза и около њега), у издању Прометеја из Новог Сада и Машинског факултета у Нишу.


Но хајде за тренутак да обришемо ово замагљено стакло испред нас, спречава нас да видимо пут пред нама.

Небојша Радић

Дело из области хуманистике дефинише његова тема и озбиљност којом се њој приступа, а не ауторска интенција да писање о њој звучи мање застрашујуће неупућеном уху.

Јелена Лома


   Отеже се уводно разматрање.[1] Коначно, лифтови; почнимо да се возимо – час горе, час доле. И посматрамо шта се дешава унутар њих, испред и иза, около, лево и десно.

   Жалим за тим што немам социолошку снагу једног Е. Гофмана илити Ђ. Шушњића, мог професора на нишком студију социологије, којом би продорније савладао и истражио (и изложио резултате) појаву – лифт као најмања социолошка лабораторија. Шта је ту је! Уместо правдања, таман посла и узмицања пред препрекама, треба отпочети с работом. Време је да увеличавајућу срчу малчице изоштрим како бих се боље усмерио на проблем, водећи се поруком Јосифа Бродског (Бро́дский): „Човек је оно што гледа.“ О пењалу надаље не причам оклевајући.

  Мој ће задатак читаоче бити да Те проведем кроз читаву азбуку, одведем од слова А до слова Ш, а на теби је да процениш колико ти је путовање пријало и да ли си на њему нешто спознао.[2]

Лифтовски азбучник донекле јесте развезане структуре. Под сваким словом спремио сам по три цртице – укупно деведесет. Треба читати унутар редова, али и између њих. Него, пођимо редом.

A

About Elevators (јун 2020)[3] У напису: „Осамнаест интересантних чињеница о лифтовима“[4] – скинутом са интернета, концизно, да се сажетије не може исказати, јасно пише:

„Кладимо се да не размишљате много о лифтовима у вашим животима: ипак, они испуњавају изузетно важну сврху у нашој свакодневици. Лифтови су имали велики утицај на савремену архитектуру и пројектовање. Захваљујући иновацијама овог превозног система, у могућности смо да пролазимо брзо кроз бројне спратове без обзира на тежину, мењајући тако начин на који се крећемо кроз зграде које посећујемо сваког дана.

Помислите само на лифтове са којима се стално срећете кад идете код лекара, у тржне центре, на посао, у школу или одређена места током ваших одмора. Са преко 900.000 тренутно функционалних лифтова само у овој земљи, рачуница каже да имамо један лифт на 344 корисника. Кретање горе и доле помоћу лифта или покретних степеница може да буде део ваше дневне рутине, али ево 18 занимљивих чињеница о лифтовима за које сматрамо да ће променити начин на који мислите о овим машинама.


Лифт у Сент ЛуисуИлустрација ГЛЕДИШТА – фото: npr.org – Joe Raedle/Getty Images

1. Америка тренутно има преко 700.000 лифтова.

2. Лифтови су статистички најбезбедније превозно средство.

3. Лифтови су 20 пута безбеднији од покретних степеница.

4. У римском Колосеуму, преко 200 робова је ручно покретало 24 лифта.

5. Упркос страху од заглављивања или слободног пада у лифту, вожња лифтом је заправо безбеднија од вожње аутомобилом. Просечно 26 људи погине сваке године у несрећама са лифтовима (и то углавном техничари који раде на лифту, а не путници) док 26 људи погине сваког сата у саобраћајним несрећама.

6. Просечни корисник се лифтом вози четири пута на дан.

7. Први лифт са ручном контролом за кориснике уграђен је у њујоршком Мериоту.

8. Свака три дана, лифтови пренесу број путника једнак популацији на земљи (Every three days, elevators carry the equivalent of the Earth’s population).

9. Највиша надморска висина коју један жичани лифт може да достигне износи око 520 метара.


лифт Банлонг у Кини – Илустрација ГЛЕДИШТА

10. Сваки лифт држи неколико каблова, а сваки од тих каблова је сам довољан да безбедно преноси цео лифт и путнике у њему.

11. Дугме за затварање врата у лифту је заправо плацебо дугме, направљено да путницима пружи илузију о контроли током њиховог путовања лифтом. Од 1990. године наовамо произвођачи лифтова су уклонили функцију за затварање врата из скоро свих лифтова због аутоматског затварања.

12. Свака три дана, лифтови пренесу број путника једнак популацији на земљи (In every three days elevators carry equivalent of entire Earth’s population).[5]

13. Први лифт у јавној згради постављен је у једној деветоспратници у Њујорку

14. Изумитељ савременог лифта, Елиша Грејас Отне (Otis), оновао је компанију која и данас снабдева већину лифтова.

15. Први запис о лифту потиче из трећег века пре нове ере у Грчкој. Изумитељ тог једноставног лифта био је математичар Архимед.


Илустрација ГЛЕДИШТА

16. Музика у лифтовима се појавила двадесетих година прошлог века како би умирила уплашене путнике који су се по први пут возили лифтом.

17. Неки од најпознатијих лифтова су лифт у Улазном луку у Сент Луису (чија кабина путује кроз лук), лифт Санта Жусга у Лисабону (један од првих лифтова на парни погон), лифт Ласерда у Салвадору (један од најпрометнијих лифтова на свету). Тајпеј 101 (лифтови на ракетни погон!) лифт Банлонг у Кини (сматра се за највећи лифт на отвореном), лифт Лувр у Француској (чија је кабина отворена) и лифт у хотелу Луксор у Лас Вегасу (који путује под углом од 39 степени).

18. С обзиром на то да се тај број сматра изузетно несрећним у многим земљама, многе зграде уклањају 13. спрат са својих планова спратова. Компанија Отис лифтови (Otis Elevator Company) процењује да око 85% зграда са њиховим лифтовима нема дугме са бројем 13.“

Коментар текста је излишан. Не одолевам да на самом почетку не потцртам како је он самодовољан да ме одбрани од евентуалних спочитавања социолошке сабраће о томе да је појава звана лифтом социолошки безвредна и да су залудни напори да јој се обезбеди достојно место у истраживањима.

Абориџини (август 2021). Тек је друга цртица, а морам да илуструјем пример расизма према домородачком народу у далекој Аустралији уз помоћ сведочења нашег исељеника Предрага Вучинића. Унутрашност подизача и оно испред њега само су простор за исказивања нељудскости. Господин Вучинић пише:

Моје комшије Абориџини


   У Мелбурну сам живео у десетоспратној згради намењеној за социјалне случајеве. Ту су углавном становали намћорасти пензионери, међу које и себе убрајам. И једна породица Абориџина. Глава ове породице је био комшија Томас, а уз њега супруга или партнерка Лин и двоје ситне деце.

   Томас и Лин су конзумирали наркотике, он „тешке“, а она „лаке“. Деца су јела углавном чоколадне крофне. Део породице био је и пас, велики и ружан, којег смо се сви плашили и заобилазили у широком луку. Ноћне свађе ове породице су биле несхватљиво гласне, Полиција је долазила да их умирује и хапси, али су се они и са њима расправљали.

   Апели пензионера да се Абориџини отерају из зграде нису успевали.

   У госте су им често долазили други сународници, то је њихов обичај – ма где био ако имаш свог Абориџина ту ти је преноћиште обезбеђено.

   Имао сам прилику и част да посетим њихову „јазбину“. Тако нешто нисам никада видео, као да је бачена ручна бомба, а слегла се прашина…

   Породица је често време проводила лежећи испод дрвета испред зграде. Ту су волели и да спавају.

   Тада сам радио као разносач колача по ресторанима и увек ми је остајало крофни пуних шећера напуњених пекмезом и сваки дан сам их давао њиховој деци. Томас и супруга нису ништа јели.

   У ову лепу зграду је често долазио и моj син тинејџер Стефан. И он се спријатељио са необичним комшијама. Једини је смео да са њиховим псом уђе у лифт.

Остале комшије су ме одмах опоменуле на ненормално понашање детета које се са „Абориџинима поздрављало и весело причало“. И тако су текли дани у мом Дизниленду, деца су сваки дан долазила по крофне, лепо су се и угојила јер верујем да нису много више од тих крофни ни јела.

   Елем, једне вечери испред лифта сретнем комшију Томаса. Пита ме да ли је Стефан стигао у Тутанију. Мени је било јако смешно, замисли Тутанија, суздржах се од смеха и кажем му да је стигао. Он ме замоли да га поздравим.

   Назовем Стефана који је тада већ месец дана био у Швајцарској и кажем му да сам срео Томаса и да ме је питао да ли је у Тутанији. Обојица смо се насмејали, а онда му рекох да га је поздравио. Син је заћутао, а затим ми казао да је он једини који га је поздравио. Мој син Стефан у Мелбурну има и тетку и течу, и стрину и бабу, братиће и сестричине, другове из школе и клуба… (Вучинић, 2021:21; курзив додат).


Којештарије! Није него да аустралијански пензионери имају тапију на социјалне станове. Захтевајући да се абориџинска фамилија – коју  не би требало „амнестирати“ због ситних сагрешења – принудно исели, зар се не питају на чијој су земљи зграде подигнуте и каква су све злодела учинили њихови преци (они их настављају у блажој форми) према староседеоцима.

Зар „протестантски хуманизам“ иде дотле да је сумњив свако ко ступи у разговор са њима пред пењалом – камоли да се скупа у њему провоза. Абориџин Томас је људскошћу узвратио на пуновредан однос Србина Стефана, и то када се она загубила и код његове својте (тетке, тече, стрине, бабе, братиће, сестри- чине…).

И шта сад, каква ту прича о лифту, кучету, чоколадним крофнама, опојним тварима, умировљеницима, протестантима…? Реч је ишла о Аустралцима и њиховом расизму спрам Абориџина.

   Ономе ко жели да се исцрпније упозна са тужном судбином Абориџина препоручујем можда најупутнију књигу о томе Aboriginal Australians: A history since 1788 (Broome, 2010).


   Не прођоше ни целих шест месеци од исписивања цртице „Абориџини“ кад Новак Ђоковић, наша дика, доживе њихову судбину коју је Александар Апостоловски маестрално описао у колумни „Како је Ноле постао Абориџин“ (2022:6): „Ако му ипак забране да игра, иако је потпуно здрав и не сервира вирусе, постаће јасно да је декретом одлучено да Новак мора да се одстрани из света тениса. Србин ће тако постати Абориџин, велики ратник кога су ставили у резерват…

   За уљеза монденског спорта највећа награда била би да га истребљено племе староседелаца Аустралије, славни народ Абориџина, прогласи за великог поглавицу!

   Заиграј њихов ратнички плес, Новаче!“

   Напис потписујем с горчином у устима.


Илустрација ГЛЕДИШТА – Новак Ђоковић у Мелбурну

   Академици (мај 2022). Пише ми пријатељ П. Георгиевски: ,,Прочитао сам твој текст на тему лифт[6], на први поглед тема небитна, а дао си слојевиту психолошко-социолошку анализу малограђанштине и деградације начина живота у, пре свега, тридесетогодишњем транзицијском периоду друштава и држава који су настали на кршевинама бивше нам заједничке Државе. И ја могу да ти испричам два случаја око теме „лифт“.


   Први случај. У 1986. години Филозофски факултет у Скопљу организовао је екскурзију за наставнике у тадашњој „Северној Грчкој“; од 1988, када су увидели грчки званичници да ће се Југославија распасти, тај њихов део назвали су „Македонијом“, односно „Централним делом Македоније“, да би могли да траже промену имена Републике Македоније.

Када смо обишли неколико места, стигли смо аутобусом у место звано Платамона, где је пре поласка Филозофски факултет резервисао преноћиште у једном хотелу који је имао лифт. Четворо старијих професора, и међу њима један академик, ушли су у лифт, ја и још двоје колега сачекали смо да они изађу из лифта и ми да га позовемо и идемо у собе које смо добили на рецепцији.

Након извесног времена поново су ови професори с пртљагом сишли на приземље одакле су ушли у лифт. Ја их питам због чега сте сишли са пртљагом доле. Они у један глас одговарају: „На спрату где смо требали да изађемо и идемо у собе које смо добили лифт нема врата“, а један од њих каже: „Дај поново да идемо да се пењамо, можда смо погрешили спрат. Они су поново укључили дугме за пети спрат, али опет су Сишли на приземље“. Наново кажу: „Нема врата за излазак из лифта“.

Ја сам схватио у чему је проблем и рекнем професорима: „Могу ли ја да уђем у лифт и да видим да ли стварно нема врата за излаз из лифта, што је немогуће.“. Они су се сагласили, и ја уђем и пењамо се до петог спрата – и они кажу: „Петре, видиш да нема врата. А зашто су они тако сматрали? Због тога што, када су улазили у икоји лифт у зградама у Скопљу, лица су им одмах била окренута прама вратима. Ја њима велим: „Професори, окрените се супротно вратима у која сте ушли и видећете врата из која можете изаћи. Кад су то урадили, један од њих је промрмљао: „Ама смо глупи!“

Када сам то испричао једном другом професору, познатом историчару Христу Андонов-Пољанском, који је исто био с нама на екскурзији, почео је да се смеје и рекао ми је: „Зашто си им то показао, нек се возикају лифтом читав дан!“[7]


   Јасно к’о дан да су трећедобаши, старији људи – не старци – посебно академици који су по правилу врло стари, конзервативни, лабаво прилагодљиви на новотарије, и избегавају их. И све то није страшно док не иде дотле да, због одбојности према новинама, они не желе да се бар упознају са њима и када притреба питају млађе како се користе. Нема ту места стиду. Академик и универзитетски наставници макар су признали да су испали смешни – „Нисмо знали да постоји овакав тип лифтова!“

   Нису једини, јер изумитељство зачас мења начин употребе одређеног помагала на који смо се привикли деценијама и постаје рутина. Ако нам неко не покаже нови ред ствари, па га још лично и не испробамо, ето идеалне прилике да се обрукамо и пред собом, што мање боли, и пред другима, што се тешко прима.

Тако је, ради примера, врхунски новинар „Политике“, дописник из САД и са Блиског истока, први пут запао на Далеки исток, боравио у луксузном јужнокорејском хотелу и „настрадао“. Налазећи се у високороботизованој земљи у којој је све на дугме, заборави да је и пуштање воде у веце шољи после мале/велике нужде на сензоре.

На несрећу, они су смештени испод шоље без упутства на енглеском језику, и ето ти белаја: глобтротер притисну погрешно дугме, шикну велика количина воде, поплави купатило и читаву собу, окупа целог журналисту и једину му белу кошуљу…

Те вечери нити је могао да сиђе до рецепције и телексом се јави редакцији, нити је изашао ван да ужива у чарима Сеула. А требало је да се пресрами, само да зврцне телефон и пита рецепционера за савет.

   Није се пресрамно, стога прошао и далеко горе од новинџије почетком двехиљадитих, петооктобарски министар (и непроменив до пре којег лета) јер је читаву ноћ џоњао испред скупоценог апартмана у високопозиционираном вашингтонском хотелу. Била га је срамота да скокне до лобија, или да закуца на врата чланова српске делегације, и умоли да му откључају собу, јер каквог ли малера? – добио је картицу, а не класичан кључ. Хвала богу да странски хотели имају дебеле тепихе по ходницима, па је државни слуга могао колико-толико да одремка у седећем положају пред одајама.

   Увек постоји први пут у манипулацијама лифтом и тоалетом, картицом за браву или појасом на авионском седишту… Просте су то вештине и не искају богзна какве мудролије.


Ауторска посвета на првим страницама књиге: „Баба Гили и деда Стевану, који су ме незмерно волели и штитили.“Преузмите првих 20 страница овде, а поручите свој примерак овде.

фусноте:

[1] Штоно заповеди Сергеј Довлатов (Довлатов): „Али, предговор се отегао Почнимо. Нека ово буде почетак” (Довлатов, 2020а:11).

[2] Опонашам речи Дејана Стојиљковића: „Посао писца је да вас одведе од тачке А до тачке Б, а на вама је да процените колико вам је то путовање пријало и да ли сте на њему нешто научили.“ (Stojiljković, 2021:3).

[3] Убудуће иза наслова сваке цртице иде месец и година завршетка.

[4] „18 Interesting Facts About Elevators“, by Elpro | Jun 25, 2018. у превод сам интервенисао неколиким интерпункцијским знацима.

[5] Ставка 12 понавља осму, само мало другачије почиње реченица, која у оригиналу није ни граматички потпуно исправна – тврди преводилац Милош Тасић. Недоумицу изазива и различита бројка елеватора у САД, али тако је у оригиналу који не желимо мењати.

[6] Мисли на чланак: Ђорђевић, Драгољуб Б. 2019в. Социолошко казивање о лифту (у, испред, иза и около њега) изводи из азбучника. Sociološka luča XIII (2):46-69.

[7] From: Petre Georgievski [mailto:petgeorg@ukim.edu.mk] Sent: Thursday, December 02, 2021 1:16 AM To: Dragoljub B. Djordjevic Subject: RE: Brka predlaže; курзив додат



Објављивање на порталу ГЛЕДИШТА одобрио: проф. др Драгољуб Б. Ђорђевић



Љуба Станојевић: ПУНО ПРАЗНИХ РЕЧИ, НЕУБЕДЉИВИХ КОНСТАТАЦИЈА, СТИЛСКИХ И ЈЕЗИЧКИХ ГРЕШАКА

Љуба Станојевић (1927-2005)

КЊИЖЕВНИ РАД У НИШУ ПРВИХ ГОДИНА ПОСЛЕ ОСЛОБОЂЕЊА

Први пут објављено у часопису Гледишта 1961. године

Данашње књижевно друштво Нестор Жучни у Нишу има за собом доста дуг пут и прилично богату традицију. Основано одмах по ослобођењу града, оно је почело да окупља све оне који су и дотад активно стварали или су били посебно заинтересовани проблемима литературе.

Његов основни задатак био је, како се каже у тадашњем правилнику, да омогући свим књижевним радницима, било старијим, било почетницима, да у оквиру друштва (односно Литерарног клуба, како се онда звао) испоље своје вредности и самим тим делују на средину у којој живе и раде.

Такозване затворене књижевне вечери, којима су по правилу присуствовали сви чланови, и дискусија после читања радова, биле су основна форма рада Клуба. Те књижевне вечери одржавале су се обично у просторијама старе Народне библиотеке поред Нишаве.

Доцније, када је Библиотека пресељена у нове просторије, чланови Клуба састајали су се било у њој, било у просторијама Клуба у тадашњој Лешјаниновој улици, било у Дому просветних радника.

На тим, мање-више радним састанцима чланови Клуба читали су своје песме, приповетке, есеје, па се после водила дискусија по њима. Већина радова који су се тада читали данас није сачувано што је, свакако, штета јер би они, и поред своје често сасвим оскудне књижевне вредности, могли да послуже као солидна сведочанства о једном времену и напорима тадашњих нишких писаца да одразе своје доба.

Поред састанака у ужем смислу, приређиване су с времена на време и шире, јавне књижевне вечери на којима су читани најквалитетнији радови чланова Клуба. Интересантно је истаћи да су те јавне књижевне вечери скоро увек биле добро посећене.

Оне су, без обзира на квалитет прочитаних радова, остављале приличан траг у тадашњем културном и јавном животу града. Сачувано је неколико докумената, записника и прилога који су тада читани. То су обично биле песме о насмејаним ударницима који са песмом на уснама хитају на градилиште, о колицима и вагонетима, о локомотивама и фабричким димњацима. Љубавних песама и песама о природи готово није ни било, а да не говоримо о такозваним личним, субјективним преокупацијама. То је, уосталом, била мање-више општа појава и нишки песници и приповедачи нису у том погледу били никакав изузетак.

Часопис Наш пут чији се први број појавио почетком 1948. године, деловао је у почетку као значајан подстицај. Он је успео да окупи приличан број млађих и старијих писаца, уметника, па и културних, научних и јавних радника који су на његовим страницама оставили пуно драгоцених сведочанстава о том периоду културног развоја града на Нишави. Осим песама и приповедака, којих је у сваком броју било по неколико, објављено је и доста прилога из новије и раније историје града. Било је и доста чланака и написа о раду Народног позоришта, Библиотеке, Савеза културно просветних друштава и других установа и институција.

У двоброју за мај и јуни 1948. године уведена је и стална омладинска рубрика у којој су штампани радови писаца почетника. Они су, узгред буди речено, имали своје посебне литерарне секције – било по школама и предузећима, било по културно-уметничким друштвима, којих је било далеко више него данас.

Очито је да је часопис Наш пут имао намеру да не само окупи што већи број сарадника писаца, него и да региструје све значајније догађаје, да их на неки начин забележи и тако сачува од заборава.

Али ако у мало оштријој светлости погледамо данас све те песме, приповетке, репортаже, чланке, пада нам одмах у очи да је добра намера била изнад стварних могућности да се од часописа направи нешто трајније и значајније.

Пођимо најпре од песама. Њих има највише. У оних десетак бројева Нашег пута, колико је укупно за две године изашло, објављено је око педесет песама, које су скоро све без изузетака, идејно-политичке садржине. То се, рекли смо, може оправдати с обзиром на општи карактер наше тадашње поезије, али заиста су ретки лепи, уметнички доживљени стихови. Све су то махом голе, непродуховљене пароле, громки покличи о омладини која „ствара живот бољи по народној вољи“ (Р. Бојић – Колоне), о „браздама дубоким трактором узораних њива“ (Д. Миљковић – Жеља), о графиконима, димњацима и „светлости сунчаног дана у раду који не престаје за остварење Плана“ итд. итд.

Исто је и са причама. И у њима је пуно празних речи, неубедљивих констатација, стилских и језичких грешака сваке врсте. Ако бисмо по литерарним прилозима из Нашег пута судили о ондашњим књижевних снагама у Нишу, закључак би био прилично мршав.

О томе, поред осталог, говори и чињеница да ниједан од тадашњих сарадника часописа није постигао ништа значајније на опште југословенском литерарном плану.


Улица Љубисава Љубе Станојевића у Нишкој градској општини Црвени Крст

Па ипак, и овакав какав је био, часопис Наш пут одиграо видну улогу. Он је окупио и ујединио постојеће раднике на књижевном пољу и деловао је као подстицај без обзира на то што је има прилично лабилну уређивачку линију и сарадничку подршку.

Да је он стварно деловао конструктивно у односу на окупљање и повезивање постојећих књижевних снага говори и чињеница да се после његовог гашења готово сасвим угасио и рад Литерарног клуба. Читаве две године, све до јесени 1952. године, нишки писци нису имали своје стално организационо сређено Друштво.

Тек тада, а нарочито после појаве часописа Гледишта (чији је први број изашао октобра 1953. године) рад је поново оживео.


за ГЛЕДИШТА написао Љуба Станојевић



Драгана Машовић: БЛАГО ОЦА РАДОВАНА: О НЕЗАВРШЕНИМ ЧИТАЊИМА МЕЛВИЛОВОГ МОБИ ДИКА

Еп о путовању, Моби Дик, и данас је предмет истраживања јер га је немогуће прочитати у кључу једне књижевно-филозофске концепције; сваку могућност увек прати и супротна, субверзивна струја сумње и неверице. Тиме се дело отвара и остаје недовршено као стално питање коначне метафизичке слике човека и света што му даје непролазну вредност као изазову, надахнућу, интелектуалном путовању. Рад се начелно састоји из два дела: једног, у прилог отворености Мелвиловог дела, и другог који указује на још једну интентио, овога пута претходног читаоца. Његови знаци на маргинама нису ништа мањи инспиратори будућим читаоцима од самог дела.

„…рече Вилдад не дижући очи, а затим настави да мрмља – ‘јер где је ваше благо, онде ће бити и срце ваше.’” (103)[1]

Сред разговора, проф. Видосава Јанковић је застала, погледала ме искоса а изравно питала, „Драгана, ви не прихватате ово мишљење о Мелвилу, зар не?”

Нешто ми је застало у грлу. Нешто сам промуцала. А нешто сада пишем, много година касније, као да враћам стари дуг.



СТАРИ ДУГ

Нисам се много опирала, тада, бар не гласно, читању Мелвила у форматираним контекстима, једнозначним, са тек понеком сумњом, ту и тамо. Али се зато цело моје биће, изнутра, бунило против тога да ми се прочита књига и коначно „објасни” и да концепција „филозофије преко књижевности” односи превагу над „филозофијом у књижевности”, ближој Мелвилу.[2] Ова прва могућност, и то не само када је у питању филозофија, већ и друге, предпостојеће, већ потпуно разуђене теорије – теолошке, политичке, културалне – представљала је облик завршености па је и отимала, између осталих, и дрску, проблематичну сагу о лову (потери, прогону, погрому) на белог кита од оних, жељних да и сами са њом, имагинативно, пропутују. То би их путовање превело, мелвиловски речено, из статуса читаоца-посматрача, нагрижених залудном чежњом за знањима изван хоризонта, у статус читаоца-учесника или (са)говорника, способних да зароне у пустоловину његовог дела:

Волим све људе који роне”, писао је Мелвил у писму Дукинку, „свака риба може да плива близу површине, али је потребно бити велики кит да би се заронило на дубине од пет миља и више […] (говорим о) свим скупинама мисаоних ронилаца који су, од постанка света, умели да зароне и поново изроне закрвављених очију. (Davis – Gilman 1960: 78)

Ништа од тога нисам рекла тада али је проф. Јанковић сигурно све прочитала у мојим уморним очима: то дубоко роњење по књизи, и по још неким незавршеним читањима. И мој отпор према тумачењима да негде, тамо, постоји неки кључ, шифрарник, неки „истинити садржај” који пакује Мелвилово дело у референцијални формат,[3] одводећи га, при том, из фиктивне, књижевне дубине у „срамни плићак” површине. Уз помоћ методе, учитеља или гуруа.

ДОБА ВОДОЛИЈЕ: no teacher, no guru, no method

Биле су то младе године, године неприпадања. Свет и његове опсене су се мериле по дистанци коју си заузимао према њима. Доба је било политички клизаво, водолије су рониле и давиле се у рату са раковима и шкорпијама, а Луси одлазила на небо, са или без дијаманата. Било је ин бити аут, језик се оштрио на већ рушевним идеологијама, фармерице су се природно цепале, а у ушима је бубњао главни човек осамдесетих, Ван Морисон и његова посланица У врту (“In the garden”, 1986).

… И ОТАЦ

На летњем пљуску, или „кад год ми (је) влажни новембар ромиња(о) у души”, као „биће, начисто пукло” (“a creature all in rapture”) (МОРИСОН 1986) под разним притисцима, и црним мислима, понављала сам мантру о безучитељском свету, самосвојности и оно мало преосталог морала који ме је спречавао да скидам људима шешире са глава, на кишним улицама:

Не! за учитеље, гуруе, методе!

Тако је говорио Ven the Men, како смо га звали. Говорио је: овде смо само ти и ја и природа, „и отац у врту”. Не! говорили су, давно, и бунтовни, сетни и одметнути Хоторн, и Мелвил, и ти и ја, али је пометњу, и тада, уносио „отац у врту”.

ПЕСАК & ТРАВА, ДИВЉЕ & ПУСТО

„Ти” и „ ја” смо лако могли бити два некадашња беркширска суседа, Хоторн и Мелвил, која су се, после станке од три године, срела једног прохладног дана, 12. новембра 1856, како записује Хоторн у свом дневнику, и пошла у „прилично дугу шетњу” обалом Ирског мора, крај Саутпорта: „Песак и трава. Дивље и пусто. Јак ветар. Добар разговор”. (ПАРКЕР 2005: 300) Мелвил је у то време запослен у америчком конзулату у Ливерпулу, и, како сведочи дневник, изгледа као и обично „сем што је мало блеђи и можда мало тужнији” (ПАРКЕР 2005: 300) – „запуштен,[4] брбљив, двосмислен” (ПАРКЕР 2005: 300):

Спустили смо се у једно удубљење међу пешчаним динама (штитећи се од јаког, хладног ветра) и запалили цигарете. Мелвил је, као и увек, започео да расправља о Провиђењу и будућности, и свему што лежи ван домашаја људског разумевања, и обавестио ме је да је он ‘поприлично решен на самоуништење’; али још увек не изгледа као да га је то предвиђање умирило; и, мислим, неће се он ни смирити док се не домогне каквог дефинитивног уверења. Чудно колико истрајава – а истрајавао је од када сам га упознао, а вероватно и дуго пре тога – у лутањима тамо-амо по овим пустарама, једнако суморан као ове пешчане дине између којих смо седели. Он не може нити да верује нити да се осећа удобно у свом неверовању; а превише је поштен или храбар, а да не покуша да чини једно или друго. Кад би био религиозан човек, био би један од најискреније религиозних и смерних; он је врло узвишене и племените природе и много вреднији бесмртности од већине нас. (ПАРКЕР 2005: 300)

Али, религиозан, није био. Ни учитељ, ни гуру. Као у малопређашњим стиховима, у њему су се човек, природа, али и „отац у врту”, прелили у скуп филозофских и теолошких појмова које је, како наводи Паркер, превео у милтоновске речи: „зацртана судбина, слободна воља, апсолутно предзнање” а записао у свом дневнику од 13. октобра 1849 (“Fixed Fate, Free-will, foreknowledge absolute” према Паркеру 2005: 300). А онда их је, опет, превео у велико океанско путовање, епску фантазију, којом је разбио и последњи бастион једнозначне, затворене, тоталитарне, „црне” мисли – метод – а оставио књигу, отворену.

ИЗМЕЂУ УБЕЂЕЊА И СУМЊИ

Мелвилов отпор према методу, односно, систематизованој мисли као потки око које би се плело књижевно дело, на тај начин кохерентно и компактно, могао се делимично приписати његовој негативној способности, односно, како је дефинисао Китс, способности „да живи у неизвесностима, мистеријама, сумњама а без икаквог иритирајућег потезања за чињеницама и разумом”, задовољан „са полу-знањима”. (Keats 1818). С тим што је Мелвил и те како потезао за чињеницама, и те како потезао за разумом а исувише био далеко од задовољства полузнањима. Сасвим супротно: његови ликови у епу о потрази за белим китом далеко су од малодушности, компромиса или самозадовољног квајетизма; они су отворени према свим искуствима (ма како претећим по њихова уверења или чак животе) у потрази за хоризонтом когниције, за целовитим, апсолутним истинама, од приповедача Исмаила до главног, капетана Ахава, уз хор разноразних гласова са копна и са мора. Они представљају плејаду ставова, епистемиолошких позиција, од здраворазумских до посвећено-фанатичних.

И сваки од њих има своју тезу а већина и анти-тезу, управо како показује Дејвид Еванс, као што и сам Мелвил, у међупростору између вере и неверице, осцилира у наративним потезима, иронијским и самосвесним дигресијама, жанровским преклапањима, мешању књижевних врста и подврста, и, уопште, у таласањима о којима пише Хоторн. Растрзан између уверења и сумње, између потребе за припадањем и немогућности прихватања тог припадања, он једино успева да успостави равнотежу у заузетим гледиштима тако да нико, од грдосије кита до опседнутог капетана, од уљудног канибала Квиквега до приземне посаде, не однесе превагу над светом који, ако тоне, тоне у целости, остављајући за собом једино причу о свом (само)уништењу.

Да сумња остаје отворена и да се не може приписати чак ни једном препознатљивом филозофском правцу као што је скептицизам (иако и он резонира у делу, кроз ликове, есејистичке коментаре и евокације значајних представника), Еванс показује многим примерима одсуства „гуруа и метода”: њихово место заузимају инверзије, контрасти, вишесмислености, осцилације.

Под инверзијом се у Мелвиловом делу подразумева преокретање традиционалних уверења и поступака; на тај начин, онеобичава се свет његовог дела и свет изван њега, избачен из удобног лежишта навика, менталних, културалних.[5] Управо како је, оцењујући начин на који се хришћански наук нашао уплетен у апокалиптичну Мелвилову сагу, закључио један критичар:

Мелвил је био велики библијски нескриптурални писац. Све је могуће, а заиста је и улога читаочевог пута да то и очекује, то изврнуто, окренуто наопачке, покидано и реконструисано у своје супротно огледало. У Мелвиловим рукама све библијско што се уопште може доживети – сасвим сигурно и хоће. (Cady 1983: 33–35)

ИЗБАЧЕНИ ИЗ ЛЕЖИШТА

Један такав преокрет, да поменемо, јесте и ново одређење концепта „копна” и „океана”. По искуственој, културалној навици, копно је знак спаса, спасења, и пратеће сигурности, удобности, стабилности. Супротно томе, океан је непрекидно кретање, несигурност, неизвесност: не чуди да су древни богови показивали своје право лице тек на таласима. У Моби Дику је супротно: копно је издајничко и робовско, стагнација, конформизам, материјализам и лажна сигурност, живот у незнању и духовној оскудици: богатство се отвара тек на пучини (или, мелвиловски, у „бескопнености”), где се искушавају не само божје моћи него и људске, и, можда, крије или не, нека претпостављена, коначна истина. Она је, у бити, на страни океана јер се „на пучини налази највиша истина, где обале нема, где је бескрајност као бог” (137). Што на час враћа на архетипску слику врта, тебе и мене и природе… и оца који јесте и није бескрајност, присутност и одсуство.

Сличан преокрет доживљава и симболизам боја, промена њихових асоцијативних значења: бело је, од давнина, симбол невиности, чистоте, доброте, у западној култури. Код Мелвила се белим боји велики кит, ултимативна мистерија, којој се може приписати крајње добро или, вероватније, зло али која, на крају, односи са собом све актере великог лова, па и сам брод (уз јединог преживелог, спашеног захваљујући црном добром човеку).[6] Бело је, и у другим његовим делима, иако културно доминантно, опако а црно недовољно познато али углавном добро. Ништа мање нису пробитачне инверзије божанског и ђаволског, када, примера ради, капетан Ахав крсти харпун, умочен у … крв, у име ђавола а не бога.[7]

Ови примери су добро познати, уз мноштво других, који налажу сталну будност у читању дела (ништа мање од позорности морнара-осматрача на високом јарболу), као и његову протејску природу. Њу усложњава и оно што Џонатан Криминс назива „обрасцем инверзија” када се жанрови „гњезде” једни у другима како би дестабилизовали нарацију и омели је да се усидри у једну једину концепцију.

Отуд се у делу преплићу, пре свега, фикционални и нефикционални жанрови, а затим есеј и драма (трагедија), романса и роман, али и проповеди, научни елаборати, елементи готике и фантастике, и сл. Слично се мешају и стилови: од дискурса морнара, морнарске (и опште) свакодневице преко изравног излагања до високе реторике, лирских излива, дескриптивних извештавања, идиоматске прозе, фантастичних пројекција али и коментара на актуалне догађаје и писања.

У свом том комешању, дестабилизује се „свет брода” („свет копна”) самосвесним коментарима, онеобичавајућим метафорама, изненађујућим поређењима, духовитим опаскама и сталном иронијом – као да сам приповедач, Исмаил, подрива своје стварање, и, попут Пенелопе, разграђује оно што гради. No method.

Сличну улогу имају и контрасти – да унесу сумњу, подрију искључивости, укључујући и оне у самој нарацији, и да, истовремено са конструкцијом, изврше ауто-деструкцију. Општем утиску субверзивности доприноси и јачина контраста, дистанца између супротстављених екстрема.

Тако се контрастрирају епистемиолошке позиције које ликови заузимају; на једном крају је хубристички, пркосни Ахав, са тврдњом да истина „не познаје границе” и да му је истина белог кита и те како доступна, у његовој (анти)херојској опсесији, док је, на другом крају, Исмаилов много понизнији став, „Не познајем ја њега, нити ћу га икад знати” (459). Другим речима, на једном крају је издвојени и аскетски вођа, Ахав, претеча мономанијакалних лидера 20. века, а на другом посада у хомосоцијалној мрежи, са својом путеношћу, енергијом, виталношћу и солидарношћу, жудна да задовољи своје „обилније, дневне апетите” (261).

Осцилације у писању, показује Еванс, очите су у широком луку, од шекспировских солилоквија капетана Ахава, до смиреног, поигравајућег Исмаиловог дискурса (или, како Мелвил наводи у једној потоњој метапесми, од „лудачког крешенда” до „тужних нота”).[8]

Читање таквог текста је, наставља Еванс, налик на пловидбу морнара по узбурканом мору, морнара који се упиње да се ухвати за нешто док му палуба измиче под ногама – што је налик на стање самог Мелвила у Хоторновом опису. Слична слика важи и за друге видове дела, „биполарне”, како их критичари називају истичући екстремне промене расположења, екстремне стилске и жанровске промене, од „дезинтеграције до кохеренције”,[9] од „депресије до манијакалне узаврелости”.[10]

Ови и други бројни примери указују да Мелвилово дело прожимају супротстављене тенденције, а да је тако створена драмска тензија, у бити, „негативна”, речено Китсовим језиком и стога – мистериозна, изазовна. Али, чак и овакав преглед „биполарних” црта као потврде његове „нескриптуралности” већ је сам по себи подложан сумњи и даљој анализи – ако смо, примера ради, указали на инверзију белог и црног, или бога и ђавола, онда је тешко затворити ову оцену, упаковати је у критички формат а пренебрегнути описе који ремете бинарну матрицу па се, у јукстапозицији, налазе и сатанске и Христове одлике у приказу Ахава, и сл. Таквим комбинацијама, вишесмисленостима, обилује дело и потврђује Китсову претпоставку о мултивалентној истини.[11]

ОД ГВОЖЂА ДО ПЕРЈА

Да је осцилирање међу екстремима својствено романтичарима на- гласио је и Китс у једном писму свом пријатељу, Бенџамину Бејлију, из 1818. (на годину пре Мелвиловог рођења):

Две најдоминантније мисли у људском уму су два пола његовог света око којих се он окреће па је, за њега, све или јужно или северно њиховим посредством – Ми смо само на три корака далеко од перја до гвожђа. А сад, мој драги пријатељу, морам ти једном заувек рећи да немам ниједну идеју истине о иједној од мојих мисли – ја никада нећу бити логичар јер не марим да будем у праву, кад завршим са полемисањем и кад сам у правом филозофском расположењу. (KEATS 1818)

Као и Китса, и Мелвила затичемо на размеђи полова, у неком полукораку, како је указао Хоторн, вере и сумње, или, како је указао Емерсон, истине и опуштања.

ИЗМЕЂУ ИСТИНЕ И ОПУШТАЊА

Слично је изразио и Емерсон, у есеју „Интелект”:

Бог нуди сваком уму избор између истине и одмора. Бирајте шта вам драго, оба не можете имати. Између њих, као клатно, човек осцилира. Онај у коме доминира љубав према опуштању […] добија одмор, комодитет и углед; али он затвара врата истине. Онај у коме доминира љубав према истини, тај ће се трудити да буде далеко од свих сидришта и тај ће пловити. (Emerson 1841)

А та је пловидба, за Мелвилове чезнутљиве посматраче океана које нагриза нервоза „опуштања и комодитета” и који би је радо заменили за пустоловине далеко од сидришта, једнака читању, са оловком у руци, сличног трагача, распетог између жеље за сигурношћу декодираног текста и неизвесности никад довршеног или, чак, прекинутог путовања.

НАВИГАЦИОНИ ПОКАЗИВАЧИ

Хетероглосна и палимпсетска природа Моби Дика као да је створена за велика читалачка путовања; ако се томе додају самосубверзије, подривања привремено успостављених значења и слични знаци лебдења између могућности, добија се шлегеловски спој имања и немања система, јединство потпуно диспаритетних елемената који, у том сједињавању, индукују креативну, продуктивну тензију.

То је, уједно, вид романтичарске ироније која се, у естетском смислу, исказује у „жељи за целовитим уметничким делом, али и иронијским напуштањем дела у тренуцима пародијске дисолуције”. (CRITcHLEY 2004: 135)

Тај двосмерни порив, ка самостварању и самодеструкцији, метафорично је илустровао и сам Мелвил, у поглављу „Један вењак у Арсацидама” када бог-творац поприма облик ткача, са плодном земљом као разбојем и на њему раскошним ћилимом „где су бркови са лијана сачињавали потку и основу, а бујно цвеће шаре” – у тој набујалој лепоти, бог-ткач, невидљиви, не може да држи ткање под контролом: „чунак лети, шаре искачу и даље са разбоја; израђени ћилим као бујни поток стално јури даље” (543). Па и Исмаил, у том испреплетаном хаосу, и кад узме клупче канапа и крене да лута по костуру мртвога кита, међу „његовим многобројним кривинама, засенченим низовима стубова, и по његовим луговима” (544), на крају утврди да „ничега тамо није било сем костију” (544). Зато и читање о његовом путовању, и лутање кроз лавиринт речи, не поседује никакав свеобухватни систем. Уместо њега, на крају читалац/критичар, располаже само „димензијама костура”, или, како их назива Еванс, навигационим показивачима док се креће између утицаја, књижевних и филозофских, Мелвиловог дела – а притом зна да ниједна његова критичка мисао не може бити крајња или неотуђива.

ФЛУИДНО ДЕЛО И ЊЕГОВИ НАМЕРНИЦИ

Читаочева пловидба (или рута) је вођена само показивачима, и то не само у једном издању већ, као што то бива, по речима Џона Брајанта, у такозваним „флуидним текстовима”, у многобројним „материјалним верзијама” (укључујући бројне преводе), и у распону од самих догађаја о којима се приповеда преко вишемесечне пустоловине писања до пустоловине читања – а ту последњу пролази сам читалац, корак по корак, заједно са главним јунацима. И сви они, учесници у књижевном феномену, могу имати слободу навигације, између задатих знакова, односно, слободу интерпретације.

На њу је, међутим, упозорио Еко, дижући глас против извесних невероватних, неодговарајућих или чак потпуно немогућих интерпретација текста (које Еко чак, у екстремним случајевима сматра параноидним претераним интерпретацијама (BONDANELLA 1997:129).

Управо како је и указао у својим Танеровим предавањима: „Ја прихватам став да текст може имати већи број смисла. Али одбијам став да текст може имати сваки смисао” (BONDANELLA 1997: 130).

Са грехом тзв. претеране интерпретације срећу се професори књижевности у својој наставној пракси, на курсевима читања и тумачења књижевности, скоро сваки дан. Боре се и са собом и са својим саговорницима против „учитавања”, извођења прешироких хипотетичких референци или читања текста кроз себе и у односу на себе. Самим тим се труде да наведу и себе и друге да потврду о свом мишљењу, пре свега, налазе у појединостима у тексту.

Данас, међутим, знамо да је свако читање метатекстуално и води у такозвану „претерану” интерпретацију. А њу, пак, Харолд Блум види као креативну. То паралелно постојање „себе” и дела, и паралелно одвијање својих мисли и гласова у делу, и њихово сусретање, повезивање или раздвајање, за Блума су одличја креативности успостављене међутекстуалне везе: ти се текстови међусобно надахњују и њихово преплитање води у нову, иновативну, свежу обраду.

Међутим, између те две поларности, Екоове осуде претераности и Блумове похвале сажимања стварности „себе” и фиктивности дела, могу се наћи још неки гласови у врту, испражњеном од методе, гуруа и учитеља.

ГЛАСОВИ У ВРТУ

У међупростору, између аутора, читаоца и дела, може се појавити још неко. Може се наћи, у пред-електронско време, у штампаном формату, неки његов знак. Као што неписмени Квиквег оставља свој знак, на телу Моби Дика. У америчком издању, то је покрстица x а у старијем, српском, то је бесконачност, ∞ (117).

Са сличним знацима, расутим по књигама, уписаним пером или оловком, отварају се још нека путовања, са неким другим тумачима. Као и сви други, и ови слепи путници, путују и читају (се). Назовимо их Претходни Читаоци. А њихово читање исписала је…оловка.[12]



… И ОТАЦ

Године 1969. београдска Народна књига издала је Мелвиловог Моби Дика у преводу Милана С. Недића, а са предговором Видосаве Јанковић. Исте године, мој отац је купио ту књигу, кренуо да њоме путује, али је, на почетку тог и буквално недовршеног путовања, отишао, из врта, заувек.

Мој отац или Отац (ти, ја, анти-Ахав, Ахав, Јона, Јов, бог, ђаво), за мене, у раном детињству, био је ништа мања тајна од оне која је прогањала Мелвила, и још неке. А када сам, много година касније, отворила књигу и, неочекивано, пронашла његове знаке, кренула сам да читам на два нивоа: Мелвилово дело и читаоца Мелвиловог дела, његово подвлачење црвеном оловком, танком, стидљивом и чак, једва видљивом, по којој је моја немилосрдна, професорска, црна, ударала из све снаге.

Снаге извежбане на читањима Других Претходника, тајне азбуке проф. Бранкице Пацић и још тајнијег кодног система проф. Вучковића. Ти моји капетани, мој отац, професори, заузели су међузвездани простор а оставили навигационе показиваче: упитнике, упадице, прибелешке, уметнуте папириће, чак, да се лако окрену на часу, или прочитају у глуво доба ноћи, кад не помаже ништа – а помаже. Све су то била виртуална издања једне или више књига, оне Мелвилове, или о Мелвилу, или о себи, ту, у Мелвилу. Никад завршена или, боље, у сталном настајању.



Део из текста – Благо оца Радована: о незавршеним читањима Мелвиловог „Моби Дика” / Драгана Р. Машовић // Да баштинимо вечност свеколику / [ед. Александра В. Јовановић, Милица Спремић Кончар, Сергеј Мацура, Александра Вукотић]. – ИСБН 978-86-6153-551-2. – (2019), п. 221–240.

Сахрана проф. др Драгане Машовић ће се обавити у уторак, 5. 12. 2023. године на Новом гробљу у Београду у 13 часова. Окупљање ожалошћених је у 12 часова, а опело у 12.30 часова. Комеморација поводом смрти поштоване и драге колегинице биће одржана у среду, 6. децембра 2023. године на Филозофском факултету у Нишу са почетком у 12 сати, у амфитеатру 21.

фусноте:

[1] Сви наводи из Моби Дика из издања датих у литератури и у тексту. Мото је, у самом делу, преузет из Новог Завета у коме се помиње на више места, рецимо, у Јеванђељу по Матеју, гл. 6. Такође, сви преводи у раду су ауторкини сем ако није другачије наведено.

[2] Тачније, „филозофија у књижевности” подразумева да је предмет филозофске намене дато књижевно тумачење у смислу замишљеног, уметнички створеног света, „од- нос у коме је филозофија подређена намери и функцији књижевности па се, сходно томе, аспект дефинисан као филозофски (…) може идентификовати као интегрални део, или, као делимични конституент естетске вредности.” На другој страни, „филозофија преко књижевности” упућује на „употребу имагинативних књижевних форми као средстава излагања ради што ефикасније комуникације филозофских концепција већ у потпуности разрађених”. (Lamarque – Olsen, 1994: 391–392).

[3] Реферирајући на размишљање (Стенлија) Кавела о томе како књижевност и филозофија усмеравају пажњу на иста фундаментална питања, Гибсон тврди да когнитивна димензија књижевности лежи у „њеној способности да делује на истине које већ поседујемо”. Фикционални наратив можда нема способност да изности аргументе засноване на ванкњижевним истинама али може да исказује „обрасце истицања, вредности и значаја” показујући нам шта је то што се „ставља на коцку“ ако заузмемо одређен интелектуални став”. (Evans 2013). Navodi iz Gibsona (Gibson 2007: 102)

[4] Пише Хоторн, „Он је особа врло џентлментских порива у сваком погледу сем што је помало хетеродоксан у погледу чисте одеће”. (ПАРКЕР 2005: 300)

[5] Међу многим радовима који указују на дестабилизацију традиционалних наратива посебно место заузимају библијски мотиви, очигледни у мањим структурама дела (проповеди оца Мепла) али и на ширем плану романа, посебно прича о Јову (чија је инверзија прича о Ахаву или анти-Јову) (видети Schippe, Stetson, 2006; Paffenroth, 2004) и прича о Јони.

[6] Као најважнија, данас, и с обзиром на стање савременог света, јесте Мелвилова инверзија тадашњег и вишевековног увреженог односа према Другом, оличеном у Квиквегу чија племенитост надилази ускогрудост белог човека. Приповедач Исмаил, скептичан према нарави белих хришћана, закључује већ на првим страницама романа да је „боље спавати са трезним канибалом него са пијаним хришћанином” (40).

[7]Ego non baptismo te in nomine Patris, sed in nomine diaboli – бесно заурла Ахав кад гадно гвоже прљећи стаде гутати крв при крштењу”. (590)

[8] Херман Мелвил, „Еолска харфа” („The Aeolian Harp”), у стиховима: „Почуј харфу у јауку прозора /Под ударима ветрова са мора:/ Како вришти у лудом крешенду/Па умире у нотама тужним!”

[9] Џон Брајант је писао о „флип-флоп” кретању у Мелвиловој прози, између дезинтеграције и кохеренције, (BRYANT 1993: 184, 200).

[10] Коментар Џона Апдајка у коме се даље каже да су осцилације заправо „пулс који се може осетити у храбрим изливима његове прозе” (UPDIKE 1997: xiii).

[11] Можда на овом месту треба додати и бројне одлике микроструктура стила која замагљују поларитете, пребацују, да кажемо језиком романтичара, „вео” преко изравних слика, језиком чија је синтакса збуњујућа и неретко надреална, стварајући атмосферу сањалачку и тајанствену; уз море архаизама, латинизама, неологизама, посебно именичке речи са суфиксом „ness” (безобалност, безкопненост); затим, приповедање обилује тропима, а нису ретке ни оксиморонске конструкције у карактеризацији (Ахав је, тако „добар човек који псује” (106) а Квиквег „чист људождер који пријатно изгледа” (40) док је за капетана Пилега Ахав „сјајан, безбожан човек што на бога личи” (105).

[12] Путовања књига у разним издањима, у разним културама, а према важећим звезданим консталацијама, навела су проф. Младена Јовановића да ме упозори, у време мог рада на Фокнеру: „Пазите, полако са Фокнером и Авесаломом. Можда не знате, тада је Фокнер добио налив перо и пунио га наизменично плавим, па зеленим, па црним мастилом а да га није пажљиво брисао – само га је пунио и писао – па се на рукопису књиге виде промене боје, у нијансама. Зато, опрезно!” Штампа је то изједначила, избрисала те нијансе. За добар део света, Фокнер је остао једнобојан, тамо где се поигравао. Ту и тамо, ипак, једнобојност су разбиле боје, његових читалаца.


IN MEMORIAM: проф. др Драгана Машовић (1955-2023)



Станислав Винавер: АКО СЕ РЕЧЕНИЦЕ НЕ ИЗГОВОРЕ КАКО ТРЕБА, ОНЕ ГУБЕ ОД СВОЈЕ УБЕДЉИВОСТИ, ЗНАЧАЈА, ВАЖНОСТИ!

Станислав Винавер и некадашњи ентеријер Народног позоришта у Нишу

Штампано у првом броју часописа ГЛЕДИШТА октобра 1953. године у Нишу


Тражите од мене, у вези са својом анкетом о позоришту, да вам нешто кажем о потреби или излишности савременога репертоара. Мислим да је савремени репертоар неопходан, па макар био и слаб и преслаб.

Живот се стално мења, а говорни акценти и говорна мелодија добијају стално нове одблеске и одсјаје. Оно што се некад моћно наглашавало, губи од нагласка у садашњем говору, и обратно: што је некада изгледало споредно, добија снагу и значај. Зато је велики савремени песник Елиот тражио: да се понова приближимо простонародном говору.

Зашто, упитајмо се опет и опет? Зато, што је ова убедљивост у боји гласа, у треперењу гласа, у акцентима, у ритму, у застанцима. Нека је мисао и нека је осећај већ и не знам како одређен и разговетан, ипак, ако се реченице не изговоре како треба, оне губе од своје убедљивости, значаја, важности.

А језик, као носилац убедљивости, располаже акцентима, ритмовима и застанцима, не само на предвидљив начин, него и на начин посве непредвидљив.

Свако доба има своју језичну убедљивост. Ствари које су некада биле наглашене нада све, у модерној реченици добијају сасвим другу звучну улогу. Убедљивост мења свој ритам: нешто се круни током времена, нешто се изнова сазнаје.

Зато се морамо држати живога језика, јер само он омогућава да будемо убедљиви и изразити, па и свесни и разумљиви.

Језик се стално обнавља, а још најмање у појединим речима и изразима. Он се обнавља тоном, преливима, скоковима, нијансама, колебањима, и свакојаким звучним покретима, који нису пописани, ни у граматике уписани, али који су гвоздени закони свакога раздобља.

Зато треба обновити чак и старе преводе. Већа је мука са старим текстовима. Смеју ли се мењати? Ако их буквално не мењамо, ипак наше данашње фразирање посве им мења смер, правац и снагу.

Да би се сачувао дух убедљивости појединих писаца, мора се прибећи новим језичним нагласима и прегласима. То ми чинимо чак и нагонски.

Потребно је да смо савремени: да бисмо могли да се служимо како треба савременим језиком. Српски књижевни језик необично се променио у току последњег столећа. Више но иједан књижевни језик садашње Европе. Тај језик данас, изражава најтананије слутње, а не само древне епске замахе!

Он то не постиже новим речником, колико новом говорном мелодијом. Закони тих промена очевидни су. Граматичари их нису утврдили, нису ни сањали о том да их утврде. Тај наш нови језик, та наша нова мелодија — драматични су.

Они занемарују излишне нагласке, и своде их на најмању меру. Они одбацују све излишне дужине.

Архаични наш човек, од пре сто година, не би уопште разумео садашњи говор — ма да би, наравно, разумео поједине речи које су остале исте. Душа нашега говора променила се. Она је модернија. Она је тананија. Она је озарена модерним тежњама и сновима. Она има другу перспективу, друге односе у реченици.


Погледај документарни филм ВИНАВЕР
Режија – Петар М. Теслић
Производња – Телевизија Београд 1991.

За то се неговање новијег репертоара — израженог, неминовно, на садашњем нашем драмском и ужурбаном језику, – намеће: не само као потреба времена, већ и као нешто неминовно у сваком погледу: ми морамо да будемо дословни свету у коме живимо, и себи самима.

Можда би неко рекао и ово: ако је тежиште проблема у новом говору, у новој говорној мелодији, Онда — узети старе текстове и стари репертоар, па их прерадити у новом духу.

Тај рецепт важи само донекле, јер наш нови језик, наша нова говорна мелодија више пристају уз модерни живот, изражен модерним репертоаром, у коме нема архаичних заокрета и околиша.


За ГЛЕДИШТА пише: Станислав Винавер



Иван Матејевић: КО ТО ТАМО РЕЧИ ТВОРИ?

Мирослављево јеванђеље – најстарији споменик српске писмености и културно наслеђе света

Не тако давно, или како се у последње време говори – ономад, на facebook (фејзбук – не знам нову српску реч која ће заменити ову одвратну енглеску), прочитах неке нове речи српског језика које би требало да замене одомаћене туђице.

Коментари су били врло неповољни, а онда се сетих да је то резултат такмичења у организацији сајта Мала библиотека из Лондона за најлепшу српску реч. Такмичење је почело у мају и трајало до 15. септембра. Резултати такмичења ми нису познати, а знам да су понуђене вредне награде. Прва награда је 600 евра, 400 друга и 200 трећа.

Сваки такмичар је могао да предложи до пет речи и претпостављам да је доста људи учествовало у такмичењу, а могао је да учествује свако, није било ограничења (или како кажу лимита). Циљ такмичења је стварање српских речи које би замениле туђице, или стране речи како се још каже, а све то зарад очувања језика.

И то није оригинална појава. Није само српски језик оптерећен таквим проблемима, мишљања сам да и остали језици трпе утицаје неких других, па се онда боре на овај начин. Тај проблем с употребом страних речи или туђица је можда сада израженији, али је вековни и друштвено је условљен, па за његово решавање треба уложити много напора и труда и кренути од почетка.

А почетак је ……….. Скоро да се не види.

Креативно језичко развиће се јавља код деце око треће године. Дете тада почиње да назива предмете и појаве логиком која је својствена деци. Тако да ће дете радијатор називати грејатором, јер њему реч радијатор не значи ништа, а пошто он греје зашто не би био грејатор. То креативно језичко развиће траје све док дете не пође у предшколке установе. Од тада па на даље, исправљаће га уколико не буде говорило онако како је уобичајено.

Уосталом, ако у продавници потражите грејатор, продавац вас неће разумети. То нас доводи до нормирања језика. И српски језик, као и сви језици је нормиран. За основу српског књижевног језика узет је народни говор. То још за Вука, и довело нас у повољну позицију да сви можемо да говоримо књижевним језиком, уколико упознамо његове законитости. А те законитости се изучавају у школама.

У нашем случају, основна школа је обавезна, бесплатна и сасвим довољна да се овлада књижевним језиком, поготово што је за његову основу узет народни говор. Сада ипак мора да обратимо пажњу на друштвену условљеност језика. Учи се да је језик жива материја, што је апсолутно тачно, и он се прилагођава садашњости. Називи појединих предмета су употребљиви у једном језику док је и предмет у употреби.

То наравно не важи само за предмете, ако данас питате шта или ко је абаџија тешко да ћете добити одговор. Тако смо ми добијали различите речи из различитих језика. Српски језик је, као већина европских, речи извлачио из грчког и латинског, али је претрпео и велики утицај турског, па онда угарског, германског и на крају енглеског. Није увек било лако наћи замене за те стране речи које су се одомаћиле у нашем језику, као што није лако ни данас, потврђује нам такмичење за најлепшу српску реч.

Уочимо само реч шрафцигер, немачка реч за познату алатку. Одвијач би била некаква српска замена, која није баш у потпуности добра, јер овај алат одвија, али и завија. Онда, завијати је глагол, који може да значи одређене звукове којим се оглашавају пси, вукови… може да се користи и кад се неки предмет обавије нечим, или када шрафимо, односно завијамо, нешто, па онда дођемо до тога да ни шраф није српска реч, да ли треба да га зовемо завијач у случају када завијамо, како ћемо га онда називати када га одвијамо. Никако. Одвићемо га одвијачем без именовања.

С речима и језиком је прилично компликовано. Некада смо имали верзију српско-хрватског, а Хрвати хрватско-српског. У уџбенику за српско-хрватски језик за осми разред основне школе, писало је да је хрватско-српска варијанта језика била очуванија. То јесте тачно. Хрвати су фрижидер звали хладњаком, што је потпуно логично, а фрижидер је у српском још увек актуелна реч, мада није српска.

Тисућа се употребљава у руском језику, који је словенски, а хиљада је у српском? Та очуваност хрватско-српског је трајала све до распада СФРЈ. Одвајање језика обично претходи ратовима. Онда је ново-хрватски постао најнеочуванија варијанта, којој смо се смејали и још увек се смејемо, али постоји велика вероватноћа да и они нама почну да се смеју, ако већ нису. У том тренутку ми задржавамо нашу варијанту, избацивши само оно – хрватски.

Дакле, сада тај српски језик почиње да трпи друштвене утицаје који би требало да буду напредна кретања. Долази до промене у издаваштву. Губе се до тада националне издавачке куће, са обавезно запошљеним лекторима, рецензентима, уредницима и свим оним људима који су важни за очување језика. Јавља се велики број “писаца”. Објављује се без икакве контроле, са огромном толеранцијом написаног – без обзира на правопис и језичке норме.

Језик књижевног дела, зарад бољег описивања, а пре свега сликовитијег говора ликова, дозвољава употребу дијалеката који нису обухваћени књижевним језиком, али и ту не треба анархично и самовољно наступити. Догађају се промене и у медијима, који такође више не упошљавају лекторе и стручњаке за језик, па слушамо спикере који праве материјалне грешке, а о акцентима да не говоримо. Политичари, односно део њих које, уз напор, успемо да разумемо, такође утичу на утемељивање језика код младих људи. Естраду ћу прескочити због очувања менталног здравља, али њен погубни утацај на језик је можда најприсутнији.

Све то, сада када повежемо, ствари стоје овако: млади људи се боље служе енглеским, него српским. Тамо где се они информишу и образују (углавном на интернету) говори се (претежно) енглески. Сложеност овог проблема је велика. Речи које српски језик нуди нису увек најадекватније, па самим тим не могу да буду прихваћене. Компјутер називамо рачунаром, што није баш најправилније, зато што се на њему ради много више од рачунања. Заиста је тешко наћи погодну замену. У томе јесте проблем.

Ако спајимо две речи, како бисмо добили погодан појам за оно што хоћемо да назовемо, као у немачком језику, испадамо смешни, јер српски језик није тако постављен. Имамо пример у такмичењу за најбољу српску реч: безнемож – без чега се не може. Разумем да сваки језик тежи скраћивању, због лакшег споразумевања, поготово је то важно сада у овом брзом темпу живљења, али то не треба да буде по сваку цену.

Хладовинарење би, по новим творцима српске лексике, требало да буде склањање у хлад, хладовину после сунчања или било каквог боравка на сунцу. Реч је сачињена од именице хлад и глаголског облика (претпостављам) винарење. Овај облик је можда изведен од дела вина из речи хладовина, а можда и препоручује испијање вина када се оде у хлад после боравка на сунцу. Ја бих препоручио беванду или шприцер, мада и то нису српске речи, али једино оне означавају пића која је боље пити након одласка у хлад.

Кад су у питању називи пића, још увек не схватам намештај као поруџбину шприцера у кафани, или комплет за поруџбину кафе с ратлуком и киселом (минералном) водом, а може и обична. Или реч духоклонуће, која би требало да замени депресију. У основи има логике у преводу и даје представу оног што се догађа, само што бисмо онда морали да изменимо читав медицински речник, па корону да назовемо кугом, тек онда нико неће знати о чему се ради.

Мене реч духоклонуће подсећа на реч душегупка, која има друго значење, али би можда могла да се употреби за неке стадијуме депресије. Овако можемо унедоглед, без икаквог решења проблема и са још већим шансама за губитак језика. Очување језика је озбиљна ствар. Да бисмо могли да га имамо у облику који ће бити српски, онда то као обавезу мора да узму на себе стручњаци, и крену од оних који сада имају три године.

Не можемо то решити никаквим конкурсима за најбољу српску реч, ма колике награде биле неће очувати језик. Можда би требало да видимо како то решавају они од три и нешто више година. Наш језик је јако богат, сликовит и духовит. Нападнимо енглески с непреводивим српским.

Речи и изрази који долазе из народа и само наш народ их користи и одлично разуме, припадају жаргону и имају значење сентенци, које су биле најбоље језичке творевине у латинском, нека буду наше оружје у одбрани српског језика. Тако да одређена душевна стања, па и депресију можемо назвати издуван балон, што значи и човека кога пролази љутња, што опет може да се повеже с депресијом, јер је то обољење кад се наљутите на себе.

Има пуно оваквих примера. Можда они могу да нам помогну. Навешћу само неке изреке из књиге Бесан во и глисте у купусу, Димитрија О. Големовића, које говоре о богатству и духовности српског језика:

Иди ми дођи ми – нешто несигурно.

Обрни-окрени – промена угла гледања не мења суштину.

Огрејан сунцем – човек коме су неприлике нестале.

Свануло му – неко ко је решио велики проблем.

Родити мечку – неко ко се намучио нешто да уради.

Неће да зове – не можемо да нађемо неку ствар.

Исти трошак – чињење више ствари у исто време ради уштеде времена.

За све паре – све што је планирано испуњено је.

Жута минута – стање изнервираности када више не може да се издржи,  прелази се у неконтролисане радње и агресију,  синоним за прекипело.

Пуца ми прслук – баш ме брига за некога или нешто.

Дар с неба – добијено нешто што није очекивано.

Глува кучка – неко ко је дезорјентисан.

Ћао ђаци – означава окончану ситуацију.

Труба – означава човек који прича глупости или када нешто није добро, када је безвредно  ако кажемо да је неко раструбио онда значи да је распричао.

Није него – оспоравање нечије неоправдане, односно претеране тврдње или поступак синоним за свашта или којешта.

Одсечен пупак – место на коме се проводи много времена.

Разгаћити се – тренутак одмора после напорног посла.

Свилен – нежан, душеван, префињен али и неотпоран, није добро бити свилен јер показује немоћ и немогућност да се одговори повереном задатку.

Рогови у врећи – међусобно неслагање – „Слажу се као пас и мачка“.

Окренути други лист – решеност да се нешто промени у животу.

Нож у леђа – врло лоше је учињено из потаје.

Обелоданити – разоткрити.

Скресати у брк – рећи без увајања и улепшавања, директно.

Ако прође, прође – мања превара, за коју неће бити велика штета ако не успе.

Намазан – лукава, сналажљива особа.

Трапађоза – трапава, неспретна женска особа .

Швајцарски сат – тачност у извршењу неког посла.

Алфа и омега – поседовање изузетних духовних способности.

Шатро – тобоже, кобајаги. Шатро Пера, Мика, Лаза.

Здрав си – поздрав као добар дан, помоз бог, здраво.

Повући ногу – почетак добрих активности.

Малер – зла срећа, пех, баксузлук, неприлика, незгода.


Пиши као што говориш – читај као што је написано

Ове изреке живе дуго у нашем језику и још су у употреби, што је довољна чињеница која говори о квалитету, а таквих примера који задају велике проблеме преводиоцима има доста: Смеје се ко луд на брашно. Чабрирати. Мртво пувало. Кошта га као Светог Петра кајгана.

Нећемо моћи изрекама да сузбијемо продор англистике у наш језик, нити ћемо младе приволети српском и створити од њих борце за очување матерњег језика и културне баштине, чији је он темељ, али бар имамо нешто што је само наше и својствено само српском језику. Од нечег се мора кренути. Српски језик неће уништити велики број енглеских речи које су нашле своје место у нашем језику. Наш језик ће уништити смањени квалитет образовања, медији на којима су необразовани, неуки и агресивни и друштвене околности у којима смо се затекли.

Језик је заиста жива материја. Односимо се према њему као према себи блиском. Волимо га и заштитимо.


За ГЛЕДИШТА пише: Иван Матејевић