Категорија: · Друштвена питања

29. децембар 2025.29. децембар 2025. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Оливера Радовић: ЕКОНОМИЈА БЕСА – КАКО МЕДИЈИ ПРОИЗВОДЕ АФЕКТ

Оксфорд је за реч године, којом се много више описује стање у савременом друштву него у лексици, за 2025. годину прогласио „рејџ бејт” или мамац за бес.

Својевремено су наслови на појединим интернетским порталима код читалаца умели да доведу до разочарања и до осећаја изиграности. Кад смо освестили тај феномен „кликбејта”, који наслов користи како би привукао читаоце да отворе чланак или видео и који иза бомбастичне најаве нуди тек неку баналну тврдњу која са обећаним нема много везе, мислили смо да смо разоткрили манипулацију. А она се тек захуктавала.

ОД КЛИКБЕЈТА ДО „МАМЦА ЗА БЕС”

Технике отимања за пажњу у међувремену су знатно напредовале. Тако је Оксфорд за реч године, којом се много више описује стање у савременом друштву него у лексици, за 2025. годину прогласио „рејџ бејт” или мамац за бес. Ради се о садржају намерно обликованом тако да изнервира или испровоцира оне који га читају или гледају, да их наведе да се осете лично погођено.

Не зато што је тема нужно важна, већ зато што је бес најбржи и најсигурнији пут до клика, коментара или дељења, а онда и до већег домета тог објављеног садржаја. А такав садржај шири се брже од било ког другог, јер рачуна на тренутну реакцију, а не на промишљање. Од читаоца који трага за информацијом постајемо „корисници” садржаја чија се емоционална реакција унапред претпоставља и са којом се калкулише.

БЕС КАО МЕДИЈСКА И ПОЛИТИЧКА ТЕХНОЛОГИЈА

Бес, за разлику од радозналости, не захтева разумевање, контекст и не оставља простор за сумњу, он само тражи тренутно сврставање. Зато је вероватно и једно од омиљених средстава у политичкој и медијској комуникацији, нарочито у друштвима у којима су поделе већ дубоко укорењене. Или у друштвима где није увек лако разлучити да ли се бес с тастатура прелио на улице или је обрнуто.

У пракси, такви садржаји најчешће се везују за теме које и иначе лако производе поделу и нетрпељивост – за род, сексуалност, идентитет и мањине. Проверени окидачи беса. Није их тешко препознати ни у нашем окружењу, где се исти механизам прилагођава локалним политичким и друштвеним темама.

КАДА „РЕЈЏ БЕЈТ” ИЗАЂЕ ИЗ МЕДИЈА

Међутим, у Србији се у последње време то ипак најјасније види у начину на који се извештава о студентским протестима. „Бију децу” или „хапсе децу” у насловима медијских текстова вероватно је најбољи пример овог новодефинисаног феномена. Привид моралне јасноће постиже се потпуним брисањем контекста. То више није ни критика, већ хушкање.

Студенти су представљени као безгрешна, инфантилна маса лишена сваке индивидуалне одговорности, а свака контрареакција на њихове акције – унапред је проглашена злочином. Текстови, прилози, анализе, не само наслови, служе да мобилишу, да отклоне сваку могућност сумње.

Бес се производи плански и усмерава ка симболима – полицији, држави, „другој страни” – без намере да се испита шта се заиста догодило и зашто се баш тако догодило. У том процесу студенти су заправо средство емоционалне манипулације и изазивања негодовања и беса. И додатног учвршћивања подела које се већ одавно не заснивају на аргументима, већ на емоцијама.

РЕГИОНАЛНИ ОБРАСЦИ БЕСА

Сличан образац присутан је и у Хрватској, посебно кад је реч о Србима. Тврдње да „доносе свињски грип” или да представљају стални безбедносни и друштвени проблем немају информативну функцију. Њихова сврха није да објасне, већ да запале. Појединачни случајеви или непроверене тврдње користе се као повод за производњу колективног беса и учвршћивање старих, добро познатих наратива.

Било да је реч о језику и писму, појединачним инцидентима или политичким кризама, наратив се брзо своди на познату матрицу – Срби као провокација, Срби као проблем, Срби као стална претња, реметилачки фактор. Ћирилица се не третира као право, већ као изазивање, провокација, појединцима се намеће колективна кривица, а насиље се релативизује. Такав дискурс нема за циљ да информише, већ да произведе афект, да пробуди бес који ће се, по потреби, прелити и изван медијског простора.

То је и најопасније код овог феномена „рејџ бејта”. Који није новог датума, само је тек недавно дефинисан и евидентиран. Лако може да помери границу између медијског и реалног света. Не остаје само у дигиталном простору, у коментарима и објавама на интернету, већ се та клица лако прима и у стварном окружењу.

Преносимо П-портал

Пише Оливера РАДОВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Ђорђе Матић: **ПУШКИН ИЗА ДАСАКА – СТУДИЈА О ИДЕОЛОШКОМ ИЗОКРЕТАЊУ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

22. децембар 2025.22. децембар 2025. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Зоран Шапоњић: НА ШТА СМО СВЕ ПРИСТАЛИ – ТРИ ГОДИНЕ ОД ПОСЛЕДЊИХ СРПСКИХ БАРИКАДА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

„Схвата ли ико да смо пре три године, макар овде на северу, од Митровице до Јариње, од Звечана, преко брда, до Јагњенице, Зубиног Потока и Брњака били слободни – да је ово била слободна територија, а да смо сада окупирани?”

КАД СУ БАРИКАДЕ БИЛЕ СЛОБОДА

Три године од уклањања последњих српских барикада на Рудару, а мештани севера КиМ још тада су некако знали да су то последње барикаде и да ће их Куртијеви специјалци, кад их уклоне – по северу и „југу ловити као зечеве”. Сваки разговор са пријатељима са Рудара, са Јагњенице, Дудиног крша, Јариња или Брњака – тежак је као црна земља.

Много је више питања него одговора, боли свака реч, свако слово је на ивици суза.

„На самом почетку, не мислим ту на нас Србе са Косова и Метохије, јер ко нас шта пита – него на све Србе, на нашу Србију, пристали смо на прелазе, а у ствари то је била граница, на Јарињу, на Брњаку, на Мердару, на Белој Земљи… Пристали смо да тамо подигну објекте, да ставе рампе, да доведу царинике, своје полицајце…

Па смо после полако пристали на таблице, па на косовске личне карте и пасоше, нисмо се много бунили и кад су почели да нас зову Косоварима, па смо пристали, не мислим ту на нас са Косова, јер ко нас шта пита, него на све Србе, да нам укину динаре, па да нам укину банке, па после тога да нам укину, једну по једну све институције Србије”, прича ми пре који дан пријатељ из Северне Митровице, са којим сам дане и дане проводио под једним шатором на Рудару, крај бурета са наложеном ватром, оно кад су тамо биле барикаде.

И кад је тамо још била слобода.

Па наставља монолог:

„Још пре тога пристали смо да оскрнаве оно што нам је најсветије, гробове предака, да од споменика праве тротоаре и плочнике по својим двориштима, па смо пристали да отварају гробове, да кости наших мученика бацају псима да их пси развлаче… Пристали смо да нам скрнаве цркву по цркву, манастир по манастир, светињу по светињу, они су бацали крстове са наших светиња, поткопавали темеље, а ми смо писали саопштења, оштра да оштрија не могу да буду…

Пристали смо да нам прекрече оне мурале у Северној Митровици на којима смо се клели да ‘одавде нема назад’, ону слику по којој смо се распознавали на којој су мученици са Кошара, ликове нашег патријарха Павла који је био тапија нашег опстанка, митрополита Амфилохија који је, кад нико није смео ишао по Косову, од села до села, сахрањивао и држао опела побијеним нашим мученицима… Они нас понижавају, ми пишемо саопштења…”

КОРАК ПО КОРАК – ДО ТИШИНЕ

Наши разговори, када причамо о барикадама, о крсту на Рудару, о ноћима на Јарињу и Брњаку, на отвореном, под шаторима, крај металних буради у којима је наложена ватра кидају утробу и њему и мени.

„Шта је остало од нашег поноса, не мислим ту на нас Србе на Косову и Метохији, код нас га можда још и понајвише има, јер свако ко је остао овде, ко 25 и по година трпи ову тортуру и терор је, рекли би некад, народни херој, мислим на нас Србе као народ? Некад смо до последњег били спремни да бранимо мост у Митровици, дизали барикаде, спавали на барикадама, били спремни да се бијемо до последњег, гинули људи у улици крај моста, сад нам направише мост, отворише га, а ми пишемо саопштења.

Некад њихови специјалци нису смели да нам приђу, сад нам седе под прозором. Наше мајке и сестре, девојке и ћерке не могу увече на улицу, а да им комшије којих је сваке вечери пуно шеталиште и који долазе са оне стране Ибра не добацују, провоцирају их, вређају…

Они вређају, ми ћутимо. До пола шеталишта у Митровици су њихови локали, отети један по један, догодине ће сви бити њихови… Колико су станова за ово пар година отели по Митровици, Зубином Потоку, Лепосавићу”, ређа мој пријатељ са барикада чињенице, једну по једну.

Прича, косовски специјалци му седе под прозором куће сваке вечери. Не може до Звечана, пар километара магистралом, да га не заустави патрола, да га не претресу, ако су добре воље пусте га, ако нису, мало га малтретирају, чисто да се зна ко је власт и ко држи пушку у руци. Кад се из Звечана враћа кући, на улазу у Северну Митровицу дочека га табла на којој нема ћирилице него му на албанском желе добродошлицу у његов град, а кад одлази из града, на албанском му желе срећан пут.

СВАКОДНЕВИЦА ОКУПИРАНИХ

„Сада су наши градоначелници и одборници у зградама општина нашли иконе побацане у смеће, ископане очи светаца, да се десеторо нас окупило у Митровици, у Звечану, барем у Београду ако овде не може, да кажемо да то тако не може, да то није нормално, ни за толико нисмо били у стању да учинимо. Било само саопштење. Пристајемо, навикавамо се, а иза сваког њиховог непочинства дође следеће, још горе, још понижавајуће – нама још теже. И, томе нема краја”, прича.

У свему томе, поломљени шифоњери и фиоке, столице и фотеље по зградама општина, разбацано смеће, нагорели паркети, најмањи су проблем, вели. Све се то да поправити, очистити, уредити и уљудити.

„Проблем је што је то порука нама Србима. Свака икона бачена на под удар је наш образ, на нашу част, на све оно људско, човечанско што је у нама још остало. Није то учињено случајно, то је њихова политика, икона на поду значи да је то њихова земља, да ми овде нисмо добродошли, да можемо да се спакујемо и да идемо. То они нама поручују.

И сами себи кажу, ако Срби ћуте на оскрнављену цркву, на разорено гробље, на иконе побацане у смеће, онда ћемо ми да идемо даље, да их још више притискамо, понижавамо, то је њихова политика”, причамо, по сат понекад, у ствари више ћутимо.

Прихватили смо, понавља, њихове регистарске таблице, њихове личне карте, прихватили смо њихове ознаке на албанском на путевима, навикли се да гледамо порушене споменике по гробљима, навикли се на специјалце под кућним прозором, навикли да нас хапсе, затварају, суде, пресуђују, на све смо се навикли. На све пристали.

ПИТАЊЕ КОЈЕ СЕ НЕ ИЗГОВАРА

„Хоћемо ли сутра кад нам отму школе и болнице, и на то пристати? Хоћемо ли се навићи да нам деца иду у школу, а на школи застава Косова, у учионици слика Адема Јашарија? Да тамо уче да су терористи УЧК ослободиоци а да су наше цркве у ствари њихове? Шта нам гарантује да и то неће проћи поред нас као што пролази све ово што нам се годинама дешава.

Схвата ли ико да смо пре три године, макар овде, на северу, од Митровице до Јариње, од Звечана, преко брда, до Јагњенице, Зубиног Потока и Брњака били слободни, да је ово била слободна територија, а да смо сада окупирани? Да ли ико разуме, схвата, шта нам се догодило, где живимо, шта нас чека?

Објаве на телевизији да је за пар година КиМ напустило десет, петнаест посто, а вероватно много више Срба, и ми ћутимо. Све то прође мимо нас, нико бар реч да каже”, чињеницу по чињеницу набраја мој друг са барикаде.

Каже, 25 година није помислио да оде, да покупи жену и децу, да стави катанац на кућу и просто оде. Сад га и то питање копка. Разара му душу. Намеће му се и дан и ноћ. Не сме да га помене ни жени ни деци која су одавно одрасла.

А, зна да сви о томе мисле, свако за себе.

„Шта је нагоре? Понижења којима смо изложени и стање са којим се суочавамо, а у коме нема ни труна наде. Двадесет пет година, из дана у дан, из недеље у недељу само је горе. Испада да је стање од пре четири-пет година било песма за ово како нам је сад.

Деца су ми одрасла у овом безнађу, не верујем да ћемо дозволити да нам и унучад расту са албанским специјалцима под прозором. Често размишљам, колики ли су, какви ли су греси нас Срба овде, свих Срба кад смо овако дочекали. Или је ово само искушење од Бога, а он искушава оне које воли, оне у које се нада.

И раније је било тешко, нису наши преци живели и свили и кадифи, него су се борили, нису одустајали, питање је јесмо ли ми дорасли овом шта нам се дешава и спрема”, прича ми пријатељ са Јариња и Рудара и вели, пост је, а сваки пост донесе још теже искушење – „немој ово писати”.

„Можда сам ти рекао и нешто што није требало, понесу ме емоције”, каже ми.

А Божићни пост само што је почео, кад он прође, неће дуго, долази Васкршњи, још тежи и долазе нова искушења. За оно мало страдалног народа што је остао на Косову и Метохији, и за нас који све то гледамо онако, са стране, гледамо, а не тиче нас се много.

Чак нам је и досадило.

Пише Зоран ШАПОЊИЋ

Преносимо РТ БАЛКАН

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ОДАБЕРИ ВИШЕ

19. децембар 2025.19. децембар 2025. гледишта.срб

МИЛЕВА МАРИЋ АЈНШТАЈН – БРИЉАНТНА СРПКИЊА У СЕНЦИ ЗАТУЦАНЕ ЕВРОПЕ

Данас обележавамо 150. годишњицу од рођења Милеве Марић Ајнштајн, истинског генија чији је допринос науци дуго остао у сенци Алберта Ајнштајна, њеног бившег мужа због којег јој је живот био испуњен тријумфима, али и горчином.

СЕТИМО СЕ ЗАБОРАВЉЕНЕ ХЕРОИНЕ

Да одмах поставимо сведочење онако како јесте, није Милева била супруга генија, него је њен бивши муж, разбарушени несрећник, имао поред себе генија за физику и математику и то доказаног још у време кад су жене ретко где имале приступ високом образовању.

Као поносна Српкиња, Милева симболизује борбу за равноправност пред патријархалним ограничењима у европским оквирима. Данашње генерације, посебно младе жене у областима наука, технологија, инжењерства и математике треба да се угледају на њу као на славни пример да интелигенција и рад не познају границе по полу.

Навешћемо само неке од чињеница из њеног живота, доприносе и наслеђе, подсећајући све зашто Милева сасвим оправно заслужује значајно место у историји науке.

РАНИ ЖИВОТ: ИЗВОРИШТЕ ТАЛЕНТА У СРПСКОЈ ПОРОДИЦИ

Милева је рођена у Тителу, варошици на југоистоку Бачке на северу Србије, која је тада била део Аустро-угарске. Њена породица била је имућна и образована. Њен отац Милош Марић, српски официр и земљопоседник, и мајка Марија, домаћица, подржавали су њену жељу за стицање знања од раног детињства.

Показивала је изузетан таленат за математику и физику још као дете. Према сведочењима оних који су је познавали, са само пет година је научила да чита и пише, а касније је познавањем градива надмашивала све вршњаке у школи.

У то доба, образовање девојчица било је ограничено, али Милош је инсистирао да његова ћерка добије најбоље могуће школовање. Похађала је основну школу у Тителу, потом Женску гимназију у Новом Саду, а затим и гимназију у Сремској Митровици, где се истицала изузетним успехом.

ОБРАЗОВАЊЕ И УЛАЗАК У ЕВРОПСКУ НАУКУ

Кад је имала 15 година, породица се сели у Румбурк, у данашњој Румунији, али Милева је тражила још више. Са 16 година, уписала је Вишу девојачку школу у Загребу, где је као једина девојчица похађала часове физике, предмет који је тада био резервисан за дечаке.

Њени учитељи били су запањени њеном способношћу да решава сложене проблеме, а она је постизала највише оцене. Специјалну дозволу да похађа Мушку краљевску класичну гимназију у Загребу добила је 1894. године, где је матурирала са одличним успехом. Ови кораци били су за то доба дословно револуционарни.

Милева је рушила стереотипе, доказујући да су жене равноправне у науци. Њен отац, поносан Србин, видео је у њој будућност народа, и подржавао је њену одлуку да студира у иностранству. По одласку у Швајцарску, Милева је најпре уписала студије медицине на Универзитету у Цириху, које је напустила након само једног семестра и са 21 годином, 1896. године, уписала Политехничку школу, као једна од првих жена на модерним студијама физике и математике. У класи од пет студената, била је једина жена, и брзо се истакла својим знањем и интелигенцијом.

Нове генерације треба да знају да је Милева била симбол еманципације у ери кад су жене широм света биле везиване искључиво за кућне послове, док је она путовала, учила језике – немачки, француски, енглески… и борила се за своје место у свету мушкараца. Њен српски идентитет био је јак, одржавала је везе са родним крајем, писала писма на српском и поносила се својим пореклом.

СУСРЕТ СА АЈНШТАЈНОМ: ЉУБАВ И САРАДЊА

На Политехници, Милева је упознала Алберта Ајнштајна, колегу са студија. Њихова веза отпочела је као интелектуална сарадња. Заједно су расправљали о физици, читали књиге и решавали проблеме. Алберт је био фасциниран њеном оштроумношћу. У писмима јој је писао: „Како сам срећан и поносан кад завршимо неки посао заједно!”

Љубав се родила, али није била лепршава. Милева је остала трудна 1902. године, пре венчања, вратила се у Србију и родила ћерку Лиезерл. Судбина тог детета је трагична јер је вероватно преминуло од шарлаха који је тада владао.

Венчали су се 1903. године у Берну, где је Алберт радио у патентном заводу. Милева је напустила студије због трудноће, али није престала да се бави науком. Имали су двојицу синова Ханса Алберта, рођеног 1904. и Едуарда, који се родио 1910. године. Овај брак је био спој љубави и интелектуалне сарадње, али и напетости јер је Алберт био непоуздан муж, а Милева је одржавала равнотежу између мајчинства и истраживања.

ДОПРИНОС НАУЦИ: КОНТРОВЕРЗНИ ПАРТНЕР У РЕЛАТИВНОСТИ

Најконтроверзнији део Милевиног живота је њен допринос Ајнштајновим открићима. Алберт је 1905. године, која је за њега била annus mirabilis, објавио четири револуционарна рада, укључујући специјалну теорију релативности. Многи истраживачи верују да је Милева била кључна. Поред тога што је била бољи математичар, она је прегледала све његове радове, кориговала грешке и доприносила новим идејама.

У писмима, Алберт је увек говорио о „нашој теорији” и „нашем раду”. Један њихов пријатељ, Абрахам Јофе, тврдио је да је видео оригиналне рукописе са оба имена. Милева је помагала у математичким прорачунима за релативност, фотоелектрични ефекат и брауново кретање.

Ипак, њено име није наведено у публикацијама, постала је жртва патријархалног система где жене нису имале равноправан статус. Неки научници, попут Евана Хариса Вокера, тврде да је Милева коауторка, док други то оспоравају због недостатка директних доказа. Кад је Алберт добио Нобелову награду 1921. године, обећао је новац Милеви као део разводне парнице, што неки виде као директно признање њеног доприноса.

Млади у данашњем времену и то треба да знају. Ова дебата сведочи како су и у тобоже „еманципованом свету” женски доприноси били маргинализовани у историји науке, као у случајевима Росалинд Франклин или Аде Лавлејс.

ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ, РАЗВОД И БОРБА

Милевин брак се погоршао кад је Алберт отворено доказао сву своју нелојалност и имао аферу са рођаком Елзом, после чега је, нимало чудно, Милева још дуго патила од депресије. Ипак, развели су се 1919. године, након 16 година брака.

Милева је добила старатељство над синовима и новац од Нобелове награде, али њен живот је био тежак. Ханс Алберт постао је успешан инжењер, међутим Едуард је боловао од шизофреније, што је исцрпљивало Милеву емоционално и финансијски.

Живела је у Цириху, радећи као приватни учитељ, али ју је неретко пратило сиромаштво.

Прилика да се подсетимо на жену која је допринела развоју савремене науке почетком 20. века

НАСЛЕЂЕ: ИНСПИРАЦИЈА ЗА БУДУЋНОСТ

Милева је преминула 4. августа 1948. године у Цириху, у 72. години живота, након можданог удара. Сахрањена је скромно, али њено наслеђе расте. Данас је она поносни симбол у науци, а славе је књиге, филмови и приређују се изложбе у њену част. У Србији, улице и школе носе њено име, а поводом 150. годишњице, коју обележавамо данас, прилика је да се подсетимо њеног српског порекла јер је и она одржавала везе са породицом у Србији и била поносна на своје корене.

Милевин живот остао је обележен радом који није добио јавно признање, и биографијом која је дуго била сведена на фусноту у туђем делу. Данас, кад се њено име све чешће враћа у историјске и научне расправе, постаје јасно да је реч о личности чији интелектуални пут заслужује самостално место.

Подсећање на велику Милеву Марић Ајнштајн представља чин историјске истине и културне одговорности, без накнадних митологизација, али и без даљег прећуткивања.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Леон Ћеванић: **ЧУВАРИЦЕ КУЋЕ И ИДЕНТИТЕТА**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

12. децембар 2025.12. децембар 2025. гледишта.срб

ВОЈВОДА КОЈЕГ СЕ И МРТВОГ ПЛАШИО БЕЧ!

Данас, кад се сећамо да је 12. децембра 1830. године, на београдском Ташмајдану, у присуству кнеза Милоша и београдског паше, свечано прочитан хатишериф султана Махмуда II о аутономији Србије, тешко је не призвати у мисли оне који су освојену слободу у наредним деценијама бранили својим животима.

У времену које је уследило после 1830. године, српска држава је корак по корак ширила своју стварну самосталност, али је тај процес увек имао своје чуваре на терену, оне људе који су личном храброшћу, често и без икакве формалне дужности, подржавали тек обновљену државност. Из те традиције никли су и јунаци са краја XIX и почетка XX века, на чијим се раменима наша слобода поново учвршћивала у доба највећих искушења.

Управо се навршило сто десет година од смрти Војводе Воје Танкосића (1880–1915), једне од оних фигура које су у нашу историју ушле као живи симболи отпора и части. Мајор српске војске, четнички војвода, завереник, добровољац и народни јунак, Танкосић је остао у памћењу као човек који се није склањао пред силом – човек кога се, чак и мртвог, плашио Беч.

ОД КОСОВСКОГ ЗАВЕТА ДО МАЈСКОГ ПРЕВРАТА

У историји српског народа постоје знаменити појединци који су својим животом прерасли сопствено време. Њихова судбина није само запис у хроникама, већ место где се укрштају бол и нада, вера и смрт. Један од таквих био је мајор српске војске и четнички војвода Војислав Воја Танкосић, човек због којег је дрхтао Бечки двор.

Рођен 1880. у селу Руклада код Уба, у дому Павла и Миље Танкосић, Воја је одрастао на причама о Светом Косову и заклетвама пред сабљом и Видовданским крстом. У Београду је завршио гимназију и Војну академију, где су га због стаса прозвали „Шиља”, али га је срце водило путем храбрости и непокора. Од младости је читао о јунацима, о онима који су за отаџбину знали само једну дужност – да јој предају свој живот на олтар части.

Кроз посвећени војнички живот ушао је сасвим заслужено у историју. Као потпоручник, био је један од завереника Мајског преврата 1903. и сведок краја једне српске династије и почетка нове. Са Карађорђевићима се отвара ново доба, а с њим и герилски покрет у Старој Србији, у коме ће Танкосић стећи славу и звање војводе. Његова чета деловала је на подручју Јужне Србије од Скопља, Битоља, преко Солуна и читавом Вардарском долином, у сталним окршајима са Османлијама и Арбанасима, чувајући српски народ и границу његовог достојанства.

ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА И СТРАХ БЕЧА

Од Челопека и Велике Хоче, преко Старог Повардарја, до Прокупља – свуда је остављао траг непоколебљивог војника и организатора. После аустроугарске анексије Босне и Херцеговине 1908. године, основао је четничку школу и мрежу добровољаца која ће у годинама пред Први светски рат постати темељ тајне организације „Уједињење или смрт”, познатије као Црна рука. Заједно с Богданом Раденковићем и Љубом Јовановићем Чупом написао је њен устав. У његовој визији, слобода није била идеологија, него завет.

Славу, али и страх непријатеља, стекао је током балканских ратова. Његов Лапски четнички одред први је отворио борбу код карауле Мердаре, два дана пре званичног почетка Првог балканског рата. Без наређења, али по унутрашњем закону части, Танкосић је повео људе у бој. Његови четници први су ушли у Приштину и ослободили Косово. За то је одликован Карађорђевом звездом са мачевима и унапређен у чин мајора.

У народној свести, Танкосић је већ тада био више легенда него човек. Аустроугарска га је означила као државног непријатеља број један, а у ултиматуму Београду после Сарајевског атентата изричито захтевала његово хапшење. Знали су да иза његовог имена стоји мрежа, идеја и вера које се не могу обесити ни затворити.

СМРТ И НЕПРОЛАЗНА СЕНКА СЛОБОДЕ

Кад је Велики рат најзад почео, 1914. године, војвода је већ био на првој линији. Командовао је добровољачким и четничким одредима у одбрани Београда, на Дрини, у Мачви и код Крупња. Извештаји аустријске штампе готово свакодневно су јављали да је погинуо, јер је непријатељ желео да народ лиши његовог имена, које је значило отпор. Али Воја Танкосић је наново израњао, као сенка слободе коју нико није могао да убије.

Последњу битку водио је у јесен 1915. код Великог Поповића, где је смртно рањен шрапнелом. Преминуо је у Трстенику, у тридесет петој години, и сахрањен тајно да му душмани не скрнаве гроб. Али ни то није помогло – аустријски агенти су пронашли и откопали његово тело, фотографисали га и објавили као доказ да је „дошао крај Воји Танкосићу”. Та вест више је открила њихов страх, него његову смрт.

Тек 1922. његови посмртни остаци пренети су на Ново гробље у Београду. Споменик који је требало да му буде подигнут 1941. није дочекао ни он, ни држава која га је дуговала својим јунацима. Али у народном памћењу споменик му стоји одавно у причама, у песмама, у свести да постоје људи који се не рађају случајно у српском народу.

Навршило се 110 година од погибије Војводе Воје Танкосића, једног од најславнијих српских јунака. Човек кога се и мртвог плашио Беч остао је симбол непокорности и завета слободе.

ЕП КОЈИ НЕ ПРЕСТАЈЕ

Воја Танкосић је био човек коме је живот био кратак, али еп о њему је вечит. Његово име, упркос тишини која га је због црвене напасти дуго пратила, и данас звучи као подсетник да се слобода не наслеђује, него заслужује.

Његова храброст, одлучност и оданост идеји слободе учиниле су да његов живот премаши једноставну биографију. Воја Танкосић постаје мит, његов лик инспирише данашње генерације, а бројни подвизи остају мерило за све оне који се боре за правду и част.

Српска историја није сиромашна херојима, али је ретко коме пошло за руком да и у смрти изазове страх код својих непријатеља. У том страху Беча и данас се чита истина о Војводи Воји Танкосићу да није био само ратник, него симбол непокорног духа српског народа.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Огњен Авлијаш: „**ЈЕБЕМ ТИ КАПУТ, ДА ТИ ЈЕБЕМ!**”

ОДАБЕРИ ВИШЕ

10. децембар 2025.10. децембар 2025. гледишта.срб

Историја и значај Сокобање: 130 ГОДИНА ОРГАНИЗОВАНОГ ТУРИЗМА У СРБИЈИ

Данас, у среду 10. децембра 2025. године, навршава се тачно 130 година од оснивања Друштва за унапређење и улепшавање Сокобање, догађаја из 1895. године који се сматра кључним тренутком у зачецима организованог туризма у Србији. Ова бања, смештена у источном делу Србије, представља природни драгуљ са термалним изворима и бујном вегетацијом и место богате историје која сеже дубоко у прошлост.

АНТИЧКА И ВИЗАНТИЈСКА ИСТОРИЈА СОКОБАЊЕ

Историја Сокобање као лечилишта почиње у античко доба, кад су Римљани открили и користили њене термалне изворе. Археолошки налази указују да су, током своје присутности на Балканском полуострву од 1. до 4. века нове ере, изградили терме и насеља око топлих вода, користећи их за лечење и одмор. Сокобања се помиње у римским изворима као место са лековитим својствима, где су војници и цивили долазили ради опоравка.

Извори, богати минералима попут сумпора и радона, били су део шире мреже римских бања на подручју данашње Србије, слично као у Нишкој Бањи или Врњачкој Бањи.

Прелазак у ромејско доба донео је даљи развој. Цар Јустинијан I (527–565) наредио је обнову и доградњу тврђаве Соко Град, која је служила као стратешка тачка на путу између Ниша и Београда. Тврђава, смештена на брду изнад бање, представља један од најзначајнијих византијских споменика у Србији, а и данас је популарна туристичка атракција.

Византинци су наставили традицију коришћења термалних вода, укључујући их у медицинску праксу. Пословица „Соко Бања, Соко Град, дођеш стар, а одеш млад!” вероватно вуче корене из овог периода, наглашавајући регенеративна својства бање. Археолошки остаци, попут римских новчића и византијских зидина, сведоче о континуитету насељености и коришћења природних ресурса, чинећи Сокобању једним од најстаријих континуирано коришћених лечилишта у Европи.

ПЕРИОД ВЛАДАВИНЕ ЛОЗЕ ОБРЕНОВИЋА И ПОЧЕЦИ МОДЕРНОГ ТУРИЗМА

У 19. веку, током владавине династије Обреновић, Сокобања добија снажан подстицај као туристичка дестинација. Кнез Милош Обреновић и његов син, кнез Михаило, често су боравили у бањи, користећи њене лековите воде у здравствене сврхе. Милош је посебно ценио бању због природних лепота и мирног окружења, што је допринело њеној популарности међу тадашњом српском елитом.

У време ослобађања од османске власти, развој инфраструктуре – путева, смештајних објеката и паркова – омогућио је лакши приступ бањи. Кнез Михаило је наредио изградњу летњиковаца и уређење паркова, а тако поставио и темеље организованом туризму. Европски путописци су је описивали као „српски Карлове Вари”, упоређујући је са познатим европским лечилиштима.

Овај период означава прелазак од спонтаног коришћења природних ресурса ка институционализованом туризму, где је бања промовисана не само због здравља, већ и због културних и природних атракција.

Сокобања – историјско лечилиште и туристички бисер Србије. Обележавамо 130 година организованог туризма и њену улогу у култури, књижевности и очувању природе.

ОСНИВАЊЕ ДРУШТВА ЗА УНАПРЕЂЕЊЕ И УЛЕПШАВАЊЕ СОКОБАЊЕ 1895. ГОДИНЕ

Кључни тренутак у историји српског туризма догодио се 1895. године, кад је Митрополит Михаило основао Друштво за унапређење и улепшавање Сокобање. Ово друштво, сачињено од угледних личности из црквених и грађанских кругова, имало је за циљ систематско уређење бање и њене околине.

Радови су обухватили изградњу стаза до Соко Града, уређење паркова попут Бањичког парка и промоцију туризма кроз публикације и догађаје. До 1897. забележен је значајан пораст броја туриста, што сведочи о успешности ових напора.

Друштво је представљало први организовани облик туристичке иницијативе у Србији, фокусирајући се на очување природе и културног наслеђа. Његов рад довео је до изградње првих хотела и павиљона, чиме је Сокобања постала модел за друге бање у земљи.

ПРВА ТУРИСТИЧКА ДОБРА И ПРИРОДНА ЗАШТИЋЕНА ПОДРУЧЈА У СРБИЈИ

Развој туризма у Србији блиско је повезан са заштитом природних добара, а Сокобања је одиграла пионирску улогу у том подухвату. Прва заштићена природна добра проглашена су још у Краљевини Србији. Познат је податак о заштити Обедске баре из 1874. године, међутим у модерном поимању све креће кад и широм света од 1948. године, убрзо после Другог светског рата, кад је усвојен нови Закон о заштити природе.

Водопад Рипаљка у Сокобањи један је од првих формално заштићених објеката природе у Србији, због јединствене геолошке структуре и биодиверзитета. Смештен у кањону Моравице, овај водопад постао је симбол еко-туризма.

Први национални парк у Србији била је Фрушка Гора (1960), а затим су уследили Ђердап (1974), Тара (1981), Копаоник (1981) и Шар-планина (1986). Паркови природе попут Старе планине, Голије и Сићевачке клисуре основани су касније, наглашавајући потребу интеграције туризма и очувања.

РАЗВОЈ ТУРИЗМА У СРБИЈИ НАКОН 1895. ГОДИНЕ

Након оснивања Друштва, туризам у Србији се интензивно развијао. У 20. веку, бање попут Врњачке и Нишке следиле су пример Сокобање, градећи модерне хотеле и инфраструктуру. После Другог светског рата, социјалистичка Југославија промовисала је масовни раднички и здравствени туризам.

Данас, Србија има више од 50 бања и преко 400 заштићених природних подручја, која привлаче милионе посетилаца годишње. Сокобања остаје лидер у еко и велнес туризму, са савременим спа центрима и културним фестивалима.

Сокобања није била само место лечења и одмора, већ и један од оних простора у Србији где су писци, уметници и интелектуалци налазили мир и подстицај за рад. Њена тишина, чист ваздух и издвојеност од градске вреве учинили су да постане својеврсно уточиште за ствараоце различитих генерација.

Сокобања – бисер на надморској висини од око 400 метара, окружена планинама Озрен, Ртањ, Девица и Буковик

СОКОБАЊА И КЊИЖЕВНИЦИ

Међу најпознатијим гостима био је Иво Андрић, који је у Сокобању долазио више пута и у њој налазио услове за несметан рад. Према сведочењима савременика и локалних хроничара, у бањи је уредно радио на својим романима, а више пута је повезиван и са завршним фазама рада на На Дрини ћуприја, што Сокобању ставља у шире културно памћење везано за његово стваралаштво. Чувени је Апартман 144 који чува сећање на Нобеловца.

Погледајте виртуелну туру коју је приредио Туристички центар Сокобање.

Бранислав Нушић је такође радо боравио у бањи, духовито бележећи њен амбијент и људе, а многи тврде да управо њему дугујемо за чувено: „Соко Бања, Соко Град, дођеш стар, а одеш млад”, које је временом постало готово народна мудрост. Нушићеви одласци у Сокобању често су били и радни и приватни, а бања је у његовим записима добила једну ведру, разиграну ноту.

Посебно место заузима Стеван Сремац, не само као гост, већ и као неко ко је своје последње дане провео управо у Сокобањи, у којој је и преминуо 1906. године. Бања је тиме, и хронолошки и симболички, ушла у оквир једне књижевне биографије која је темељ српског реализма.

Свој траг у Сокобањи оставила је и Исидора Секулић, која је у белешкама у више наврата помињала бањску атмосферу, истичући њен мир и лековиту тишину која погодује размишљању. А низ писаца се ту не завршава, ако не споменемо и Мешу Селимовића, Добрицу Ерића и друге. Боравци писаца нису били успутне епизоде, већ су допринели да се Сокобања у културној свести Срба обликује као средиште стваралачке концентрације. То је у духовној обнови Србије учинило да Сокобања добије посебно место у историји српске књижевности.

ТУРИСТИЧКА БАШТИНА И ЊЕНА БУДУЋНОСТ

Обележавање 130. годишњице од оснивања Друштва за унапређење и улепшавање Сокобање подсећа на дубок корен туризма у Србији. Од римских терми и византијских утврђења, преко Обреновића, породице Карађорђевић до првих заштићених подручја попут Рипаљке, Сокобања представља јединствено место чисте природе и историје.

Крилатица „Соко Бања, Соко Град, дођеш стар, а одеш млад!” и данас важи, и даље позива на обнову и духа и тела. У добу глобалног туризма, Србија треба да негује своје наслеђе и да осигура да природна добра остану доступна будућим генерацијама. Данашњи јубилеј је прилика за промишљање о одрживом развоју, где туризам треба да постане мост који повезује обале прошлости и будућности.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

НИШАЉКЕ – НИШКИ САЛАНЏИЦИ: **РАСПЕВАНА ЉУЉАШКА ИЗ СТАРОГ ГРАДА**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

8. децембар 2025.8. децембар 2025. гледишта.срб

Поезија Експо 26: НОВИ СТИХОВИ ЗА РАЗОРЕНА ВРЕМЕНА

У свету који се дословно распада пред нашим очима – од еколошких катастрофа, ратова, расељавања, цензуре, дезинформација и људског замора од алгоритама – поезија остаје светионик на узбурканој пучини. Она прати тишине, промишља шта долази након краја и нуди нам нови начин да разумемо свет, али и да преживимо у њему.

То је и суштина четвртог издања Поезија Експо 26, које организује и осмишљава организација Версополис, европска платформа за поезију. Ова онлајн манифестација, која се надовезује на претходна издања са још већим глобалним досегом, позива песнике, уметнике, групе и институције да одговоре на све актуелне подељености у свету.

Поезија Експо 26 је потпуно дигитална, отворена и доступна свима широм света – без физичког састанка у одређеном граду или држави. Различити гласови – индивидуални и групни, аналогни и дигитални, конзервативни и модерни – одјекују преко граница. Манифестација прихвата и неуглађене и оштрије форме.

*Пошаљите свој предлог до 15. децембра 2025. године*

Тема овогодишњег експа је „Писање након краја света – Нови стихови за разорена времена”. Она истражује како језик преживљава катастрофу, како се поетска форма прилагођава колапсу стварности и како писање постаје чин отпора и маште.

Ова манифестација је окупљање за преживљавање, колективни документ сањарења и извештај са разних фронтова људског постојања. У времену док се свет буди из рушевина, поезија постаје почетак – стихови се подижу, рањени и уплетени, али сјајни. Ако сте песник, уметник или просто ентузијаста, ово је прилика да се укључите у глобални разговор који превазилази и границе и културе.

Версополис, као непрофитна иницијатива, посвећена је промоцији и јачању поетских гласова, нудећи глобалну видљивост преко својих и партнерских канала.

ТЕМА: ПИСАЊЕ НАКОН КРАЈА СВЕТА – НОВИ СТИХОВИ ЗА РАЗОРЕНА ВРЕМЕНА

У ери дезинтеграција, поезија се не повлачи – она се прилагођава, али и одупире. Тема се фокусира на то како језик (може да) преживљава катастрофу. Од еколошког колапса до ратова и расељавања, свет се мења, а поезија постаје и алат за поправку кад се истражује како се поетска форма развија у условима колапса стварности.

Ова тема позива ствараоце да промишљају будућност кроз призму садашњости. Кроз ову тему, експо подстиче разноврсне гласове да се изразе, а тиме ствара простор где се прати тишина и замишљају нове могућности. То је порука наде: нека речи преживе, нека стихови почну!

У контексту свих глобалних проблема тзв. „изазова”, ова тема је релевантна за све нас. Она подсећа да поезија може да буде мост између култура и језика. Преносећи различита искуства, помаже нам да се носимо са свим светским поделама. Учешћем у програму Поезија Експо 26, постајете део покрета који кроз уметност слави отпор људског духа.

СТРУКТУРА ЕКСПА: СЕДАМ ТЕМАТСКИХ ПАВИЉОНА

Писање након – Катастрофа, сећање и архива губитка

Истраживање поезије као медијума жалости, сведочења и сећања након рата, пандемије, катастрофе или изумирања. Од Блиског истока до приобаља Венецуеле, од зона суше до дијаспоре, од личне туге до глобалне жалости – стихови који одбијају да забораве.

Симбиотичке будућности – Екопоетика у добу изумирања

Позива на стварање нових дела која истичу древну везу човека са природом, шумама, врстама, временом, бактеријама и океанима. Нови језик природе и писање о природи за дубљу повезананост и отпор у будућности.

Поремећене стварности – Поезија и политика истине

Истраживање поезије у свету након истине. Свету са свим дезинформацијама, лажним наративима и несталим чињеницама. Тренуци кад поезија постане алат за борбу против лажи и очување аутентичних гласова.

Хибридно ја – Идентитет и нова интима

Фокус на замагљеној граници ВИ-генерисаних идентитета кроз дигитално отелотворене изразе.

Поетске инфраструктуре – Поновно освајање простора, грађење заједница

Изградња поетских заједница, заузимање простора и обликовање свести. Укључује мигрантске колективе, аутохтоне поетике, виртуелна читања и урбане интервенције као алате за повезивање.

Непокорни облици – Експерименти у поетском инстинкту

Посвећен формалној побуни и експерименту: визуелна поезија, алгоритамско генерисање, брисање текстова, перформанси, asemic писање (писање без конкретног значења), поетски код. Простор за истраживања граница песме – аналогно, дигитално, хаотично или минимално.

Поетика бриге – Интима, нежност, поправка

Простор за поезију која слуша и омекшава душе, посвећена оној поезији где је и интима врста отпора, а нежност као акција.

КАКО ДА СЕ УКЉУЧИ У #PoetryExpo26?

Позивају се песници, перформери, колективи, књижевне институције, издавачи, фестивали и интердисциплинарни уметници да поднесу предлоге, пројекте и садржаје. Формати укључују: читања или перформансе (видео или аудио), видео есеје или поетске документарце, експерименталну дигиталну поезију/ВИ-генерисану поетику, звучне радове или гласовне инсталације, мултимедијалне сарадње или поетске интервенције.

Учешће је бесплатно и подношење пројеката не подразумева котизацију. Учесници могу да добију ограничене финансијске подршке за превод или ко-продукцију.

Смернице за пријаву:

Дужина: аудио и видео пројекти не смеју прећи 60 минута
Језици: сви језици су добродошли; енглески титлови или синопсис за неенглеске поднеске
Формати: садржај хостован преко Vimeo, YouTube или уграђиве платформе
Број поднесака по учеснику: максимум два
Рок: 15. децембар 2025. године

Попуните апликациони формулар или пишите контакт имејлом: poetryexpo@versopolis.com

ПОДРШКА И ПОЗИВ НА АКЦИЈУ

Kао непрофитна иницијатива, Поезија Експо 26 посвећена је побољшању видљивости и промовисању поетских гласова. Нуди глобалну арену преко партнерских и Версополис канала, уредничке чланке за одабране пројекте, ограничене микрогрантове за превод или ко-продукцију, али и трајно присуство у дигиталној архиви експа – еволуирајућем поетском репозиторијуму.

Учешћем, не само да добијате признање, већ доприносите трајном наслеђу поезије у свету који се мења. Поезија Експо 26 је више од догађаја – то је живи покрет. Док свет тражи нове начине да се излечи и поново изгради, поезија нуди наду, пружа отпор и буди машту.

Придружите се глобалном окупљању и пустите да ваши стихови одјекују. Поднесите рад до 15. децембра 2025. године и будите део новог почетка: Нека речи преживеи и нек стихови почну!

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Јован Луковић: **ЧОВЕК НА ИВИЦИ БУДУЋНОСТИ ИЛИ ГДЕ СУ ИЗГУБЉЕНИ ВЕКОВИ РАЗУМА**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

5. децембар 2025.5. децембар 2025. гледишта.срб

ЧАСОПИС ГРАДИНА – 125 ГОДИНА КЊИЖЕВНОГ НАСЛЕЂА НИША

Кад се говори о културној историји Ниша, немогуће је заобићи Градину, часопис чији век и по постојања обухвата готово све крупне промене кроз које је град пролазио. Основана јануара 1900. године, као петнаестодневни лист „за забаву, поуку и књижевну критику”, Градина је настала у тренутку кад је Ниш тек започео да обликује сопствени културни идентитет после ослобођења. Била је то прва свесна намера да град добије свој књижевни глас и сопствену интелектуалну трибину.

У годинама уочи настанка Градине Ниш је био град у коме се културни живот тек обликовао. Како сведочи професор Јеремија Живановић, у то доба у граду готово да није било новина: један лист који је излазио нередовно, неколико часописа који су убрзо гасили, недовољно читалишта и још недовољнија навика читања. Та слика говори о средини која је осећала потребу за културним гласом, али није имала развијене установе које би га подржале.

Управо у таквом амбијенту неколико младих професора замишљало је лист који би подигао културни ниво Ниша и створио нови круг читалаца, уводећи их у савремену српску прозу, критику и есејистику. То је био дух из којег је израсла Градина – не као лист случајних сарадника, већ као први уреднички обликован пројекат нишке културе.

У тим раним бројевима штампан је и рани облик Станковићеве Нечисте крви – чињеница која није само занимљивост, већ доказ да је нови нишки лист имао амбицију да стане раме уз раме са водећим књижевним часописима ондашње Србије. На његовим странама окупљају се писци који ће чинити језгро модерне прозе и поезије, а град добија публику која почиње да прати и негује савремено књижевно изражавање.

ПРВИ ТАЛАС: 1900–1901

Први број појавио се јануара 1900. године. Уредник је био професор Милан Банић, док су редакцију чинили нишки професори Јеремија Живановић, Тодор Коблишка, Милан Костић и Светозар Обрадовић, уједно власник листа.

Рад редакције прве Градине имао је и своју свакодневну, готово романескну димензију. Први број, штампан у изузетно малом тиражу, морао је бити прештампан јер се у граду јавило неочекивано велико интересовање. Дистрибуција је била једноставна: часопис су носили и продавали ученици нишке гимназије, који су помагали редакцији да лист стигне до читалаца.

Трошкови издавања били су покривани уз много личног труда: чланови редакције су међусобно потписивали менице да би обезбедили средства за штампу, а хонорар за сараднике био је симболичан – чаша-две пива у кафани Апеловац. Иза тих наизглед скромних услова налазио се снажан уреднички ентузијазам и уверење да Ниш може да има свој озбиљан културни лист.

ИДЕЈА О КУЛТУРНОМ ЛИСТУ

Према сведочењима из тог времена, посебно из текстова Јеремије Живановића, прва Градина имала је јасан концепт уредничког програма. Лист није био замишљен као локални билтен, већ као културна свеска која треба да образује читаоца: књижевна критика, прикази, кратка проза, поука, пригодни есеји – све је било усмерено ка томе да се у Нишу подигне потреба за читањем и разумевањем савремене књижевности.

Тираж је био мали, али утицај несразмерно велики. Сарадници су били Алекса Шантић, Сима Матавуљ, Светозар Ћоровић, Тадија Костић и други – имена која су гарантовала квалитет и уливала поверење код читалаца. Иако је последњи двоброј (35–36) изашао у октобру 1901. године, кратко постојање оставило је дубок траг: у Нишу је створена свест да књижевни часопис није луксуз, већ основна културна потреба.

Поред напред побројаних познатијих имена, у Градини су објављивана и дела која су данас ретко помињана: Живановићеви путописи, Коблишкини преводи, Марчићеви приповедачки огледи, текстови Луке Спасојевића, као и прилози из словенских књижевности. Највреднији међу њима био је „тумачени” рукопис Борисава Станковића – рана верзија Нечисте крви, али и други прозни покушаји који су сведочили о томе како се модерна српска проза рађала у границама једног тада малог, тек ослобођеног града.

Мање је познато да је Градина у своја прва два годишта објављивала и архивску грађу од значаја за културну историју Србије. Захваљујући сарадњи са Гаврилом Витковићем, у листу је штампан и Меморандум кнеза Михаила из 1841. године, документ који је до тада био готово непознат широј јавности. Овај податак сведочи о амбицији првих уредника да Градина не буде само књижевни лист, већ и место на коме се објављују значајна историјска сведочанства.

ДРУГО РОЂЕЊЕ: 1966–1990 – СОЦИЈАЛИСТИЧКА ЕПОХА

Кад се Градина поново појавила 1966. године, више није постојала ни стара држава ни стара публика, али је идеја била иста: Ниш мора да има свој књижевни лист. Издавач је била Културно-просветна заједница општине Ниш, а уреднички тим чинили су Драгољуб Јанковић Јенки, Добривоје Јевтић и Никола Мељаницки.

Од првог броја Градина прераста у савремени часопис за књижевност, уметност и културу. Са добијањем ISSN броја, часопис постаје део националне издавачке мреже. Објављује се проза, есеји, теоријски текстови, преводи, критике, драме, фотографије, графике – целокупни културни живот добија медиј.

Уредници тог периода: Веселин Илић, Љубисав Станојевић, Лука Прошић, Саша Хаџи Танчић и Горан Станковић – поставили су висок критеријум који је учинио Градину једним од најпрепознатљивијих југословенских књижевних часописа. Текстови су се читали у Сарајеву, Загребу, Љубљани, Скопљу. Посебна прекретница била је 1971. година, кад настаје Издавачка кућа „Градина”, која три деценије објављује значајне књиге поезије, прозе и капиталне монографије, међу којима и Историју Ниша, постајући симбол амбициозног нишког издаваштва.

*Насловна страна првог броја обновљене Градине 1966. године*

ТРЕЋИ ПЕРИОД: ДЕВЕДЕСЕТЕ – КОНТИНУИТЕТ УПРКОС СВЕМУ

Распад државе, санкције, хиперинфлација и све оно што је погодило српску културу деведесетих није заобишло ни Ниш. Градина тада делује у условима који превазилазе уређивачку политику, јер је опстанак сваког броја био успех.

Упркос изазовима, редакција наставља да промовише младе ауторе и да одржава континуитет, чувајући идеју часописа као јавног добра. Деведесете су заправо показале колико је чврст и дубок корен који је Градина пустила још 1900. године.

У тим годинама, лист постаје једна врста културног ослонца: место где се, упркос свеопштој кризи, могу прочитати текстови који подсећају да књижевност не сме да стане. Око Градине се тада окупљају и искусни аутори и нове генерације, стварајући мрежу сарадника која је омогућила да се традиција часописа не прекине ни у најтежим околностима.

*Насловна првог броја Нове серије Градине – После двехиљадите!*

ДОБА НКЦ-а: ПОСЛЕ ДВЕ ХИЉАДИТЕ!

Почетак XXI века доноси велике промене. После гашења издавачке куће 2004/2005, Нишки културни центар преузима улогу издавача. Та промена омогућила је да часопис настави да живи, обележава јубилеје и прати савремену српску и регионалну сцену.

Прерано преминули уредник Зоран Пешић Сигма, од 2001. до 2019. године, проширује концепт часописа: уводи нове рубрике, тематске блокове, преводе, а заступљени су и класици и савременици.

Иако је од 2019. године главни уредник по функцији др Александар Костадиновић, континуитет уредничког рада, концепт и текућа усмеравања часописа у доброј мери одржавају се захваљујући активној подршци и искуству Горана Станковића, који је и после свог мандата остао једна од кључних фигура у очувању профила Градине.

ТАЈНА ВЕЗА ГРАДИНЕ И ГЛЕДИШТА

Периодика Ниша има једну лепу симетрију: Градина (1900), потом Гледишта (1953), па обнова Градине (1966). У послератној Југославији Гледишта су створила културни амбијент у коме је идеја о обнављању Градине добила снажан ослонац. Тако су два часописа данас постала природни сапутници нишке културне историје – два камена чувара памћења.

др Александар Костадиновић, говори у Дому омладине Београда о књижевном издаваштву у Нишу као главни урадник Часописа Градина

НАСЛЕЂЕ КОЈЕ ТРАЈЕ

Кроз 125 година, Градина је прошла кроз четири државе и две велике политичке епохе, два дуга прекида, десетине уредника и стотине сарадника, три издавачке форме – приватна иницијатива, културна заједница, издавачка кућа и НКЦ, а пре свега кроз непрекидан рад да Град Ниш има свој књижевни глас.

Она је сведочанство да култура у једном граду не постоји зато што мора, већ зато што људи хоће да постоји. Градина није само књижевни часопис, него понајбоља слика нишког духа који је истрајан, пркосан, отворен, често на ивици опстанка, али никада без идеје. Од Боре Станковића и Милана Банића до савремених песника и есејиста, то је место где се сусрећу различита времена и стилови, крупне историје и личне приче.

У добу кад се све мери брзином доступности и видљивошћу, Градина подсећа на једну једноставну истину да књижевност спаја генерације и да вреди онолико колико је читамо. Ко хоће да је разуме, довољно је да отвори било који од старих бројева у нишким библиотекама, а тамо је, и даље, душа једног града.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Леон Ћеванић: **ПРИВРЕДНИК –СРПСКИ ЕМАНЦИПАТОР И ПРОСВЈЕТИТЕЉ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

3. децембар 2025.3. децембар 2025. гледишта.срб

МЕЂУНАРОДНИ ДАН ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ: ПУТ КА СВЕОБУХВАТНО СОЛИДАРНОМ ДРУШТВУ

У свету где се свакодневно суочавамо са изазовима неједнакости, Међународни дан особа са инвалидитетом, који се обележава данас 3. децембра, представља важан подсетник на неопходност свеобухватне солидарности и равноправности међу људима.

Овај дан није само симболичан датум у календару, већ глобални позив на акцију за промовисање права и добробити особа са инвалидитетом. Према проценама Уједињених нација, око 1,3 милијарде људи, или 16% светске популације, живи са неким обликом инвалидитета, а они се често суочавају са баријерама у приступу образовању, запошљавању, здравственој заштити и социјалној интеграцији.

У Србији, где се овај дан обележава са све већим ентузијазмом, фокус је на локалним иницијативама које промовишу равноправност и подршку. Овај есеј истражује историјат обележавања овог дана, његове главне поруке и циљеве, као и традицију и програме у Србији, са посебним освртом на Ниш. Кроз ову анализу, желимо да истакнемо како свеобухватна солидарност није само хуманитарно питање, већ темељ напретка друштва.

ИСТОРИЈАТ ОБЕЛЕЖАВАЊА

Корени Међународног дана особа са инвалидитетом сежу у 1981. годину, кад је Генерална скупштина Уједињених нација прогласила Међународну годину особа са инвалидитетом, са фокусом на равноправне могућности и рехабилитацију. Ова иницијатива поставила је темеље за шире разумевање инвалидитета као друштвеног, а не само медицинског феномена.

Званично обележавање дана започето је 1992. године, кад је Генерална скупштина УН усвојила резолуцију 47/3, проглашавајући 3. децембар Међународним даном особа са инвалидитетом.

Првобитно назван „Међународни дан инвалидних особа”, назив је 2007. године замењен у „Међународни дан особа са инвалидитетом” у складу са Конвенцијом УН о правима особа са инвалидитетом. Током година, овај датум еволуирао је у платформу за глобалне кампање.

Осамдесетих и деведесетих година фокус је био на подизању свести о баријерама, док су касније деценије у први план ставиле приступачност технологија и инклузију у оквиру одрживог развоја. Стратегија Уједињених нација за инклузију инвалидитета из 2019. године додатно је појачала напоре, праћена годишњим извештајима о напретку.

Данас се овај дан обележава конференцијама, радионицама и медијским кампањама широм света, док се у Србији традиција обележавања негује од самог почетка, од 1992. године, кроз активности удружења и институција.

ГЛАВНЕ ПОРУКЕ И ЦИЉЕВИ ОБЕЛЕЖАВАЊА

Главне поруке Међународног дана особа са инвалидитетом усмерене су на промовисање достојанства, права и инклузије. Особе са инвалидитетом нису пасивни примаоци помоћи, него активни учесници и носиоци промена у друштву.

И даље се суочавају са вишим стопама сиромаштва, неједнаким приступом запошљавању, здравственој заштити и образовању, што резултира дубоким социјалним и здравственим неједнакостима. Зато је инклузија, односно свеобухватна солидарност неопходна за напредак, јер инвалидитет није изузетак, већ део људске различитости.

Декларативно, подизање свести, елиминација стигме, пуно учешће у друштвеном животу и повезаност са одрживим развојем представљају водеће циљеве.

Тема за 2025. годину гласи: „Промовисање инклузивних друштава за особе са инвалидитетом ради унапређења друштвеног напретка”. Нагласак је на учешћу особа са инвалидитетом у доношењу одлука и доступности нових технологија. У Србији, ове поруке огледају се у националној стратегији која наглашава личност, а не недостатке.

ОБЕЛЕЖАВАЊЕ У СРБИЈИ И НИШУ

Традиција обележавања Међународног дана особа са инвалидитетом у Србији подразумева бројне конференције, кампање, културне манифестације и радионице које промовишу разумевање, равноправност и права. Удружења сваке године организују програме посвећене култури солидарности и подршци.

Град Београд, као и други центри широм Србије, редовно припремају активности 3. и 4. децембра – од трибина до креативних програма за младе. На државном нивоу, последњих година расте и буџетска подршка, уз јасне поруке о смањењу дискриминације и подстицању запошљавања.

Ниш, као један од културних и институционалних центара на југу Србије, има развијену праксу обележавања овог дана. Иницијативе које укључују удружења, школе, институције културе и градску администрацију дугорочно граде свеобухватно солидарну локалну заједницу. Прошле, 2024. године град је постао богатији за Радни центар и кафић „Звуци срца”, место где млади са сметњама у развоју раде и стичу самосталност. Тај пројекат, отворен управо 3. децембра, постао је симбол инклузије кроз запошљавање.

Током 2025. године најављена су већа издвајања за подршку особама са инвалидитетом, а нишко удружење обележило је 50 година свог постојања, што сведочи о дугој традицији борбе за права и достојанство.

АЛЕКСАНДАР ВОЈИНОВИЋ НАЈЈАЧИ: СНАГА ЧОВЕКА У ПРВОМ ЛИЦУ

У оквиру овог датума, желимо да посебно истакнемо нашег колегу Александра Војиновића Најјачег – једну од оних личности које својим животом и ставом превазилазе границе личног искуства. Александар живи са мишићном дистрофијом, али је својом енергијом, радом и отвореношћу постао један од најпоузданијих и најинспиративнијих сарадника Друштва и редакције Гледишта.

Пре неколико година снимљен је документарни филм „Дистрофија блуз – Дневник необичног живота”, који прати његову свакодневицу, изазове и победе. Управо поводом овог Међународног дана, филм ће премијерно бити постављен на званични Јутјуб канал Гледишта, као наш први видео садржај. То је, за нас, више од премијере – то је избор да гласови који носе искуство, храброст и истрајност буду први који ће испунити наш дигитални простор.

Александар Војиновић Најјачи годинама сведочи да инвалидитет не умањује човека, већ открива његову меру. Његов пут, његова упорност и ведрина уче и нас и све који га познају да је солидарност ствар решености и избор достојанства.

Дистрофија блуз – Дневник необичног живота
Поетски документарни филм о животу и стваралаштву песника Александра Војиновића Најјачег

ДОСТОЈАНСТВО КАО ПУТОКАЗ

Међународни дан особа са инвалидитетом није само датум који се памти, већ дан који нас изнова обавезује да промислимо историју и пажљиво чујемо савремене поруке које стижу широм света. Оне нас подсећају данас да је свеобухватна солидарност темељ од којег зависи достојан живот сваког појединца у заједници у којој живимо.

Напредак је често спор, понекад једва приметан, међутим већ самим буђењем воље учинили смо један стварни помак унапред.

У Србији, а посебно у Нишу, ти помаци се виде у примерима бројних појединаца који својим животом руше сва физичка ограничења и подижу свест људима. Само заједно можемо да саградимо свет у којем инвалидитет није препрека, него део различитости која нас чини бољима.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Александар Војиновић Најјачи: **СЛИКЕ ИЗ ГРЧКЕ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ