Драгољуб Б. Ђорђевић: ЛИФТ НИЈЕ ИГРАЧКА – СКРОЗИРАЊЕ ЛИФТА КРОЗ СОЦИОЛОШКИ ДУРБИН (Извод из Азбучника)

Извод из поглавља „Скрозирање лифта кроз социолошки дурбин (Азбучник)“ нове књиге професора др Драгољуба Б. Ђорђевића: Лифт није играчка – Социолошка казивања о Лифту (у, испред, иза и около њега), у издању Прометеја из Новог Сада и Машинског факултета у Нишу.


Но хајде за тренутак да обришемо ово замагљено стакло испред нас, спречава нас да видимо пут пред нама.

Небојша Радић

Дело из области хуманистике дефинише његова тема и озбиљност којом се њој приступа, а не ауторска интенција да писање о њој звучи мање застрашујуће неупућеном уху.

Јелена Лома


   Отеже се уводно разматрање.[1] Коначно, лифтови; почнимо да се возимо – час горе, час доле. И посматрамо шта се дешава унутар њих, испред и иза, около, лево и десно.

   Жалим за тим што немам социолошку снагу једног Е. Гофмана илити Ђ. Шушњића, мог професора на нишком студију социологије, којом би продорније савладао и истражио (и изложио резултате) појаву – лифт као најмања социолошка лабораторија. Шта је ту је! Уместо правдања, таман посла и узмицања пред препрекама, треба отпочети с работом. Време је да увеличавајућу срчу малчице изоштрим како бих се боље усмерио на проблем, водећи се поруком Јосифа Бродског (Бро́дский): „Човек је оно што гледа.“ О пењалу надаље не причам оклевајући.

  Мој ће задатак читаоче бити да Те проведем кроз читаву азбуку, одведем од слова А до слова Ш, а на теби је да процениш колико ти је путовање пријало и да ли си на њему нешто спознао.[2]

Лифтовски азбучник донекле јесте развезане структуре. Под сваким словом спремио сам по три цртице – укупно деведесет. Треба читати унутар редова, али и између њих. Него, пођимо редом.

A

About Elevators (јун 2020)[3] У напису: „Осамнаест интересантних чињеница о лифтовима“[4] – скинутом са интернета, концизно, да се сажетије не може исказати, јасно пише:

„Кладимо се да не размишљате много о лифтовима у вашим животима: ипак, они испуњавају изузетно важну сврху у нашој свакодневици. Лифтови су имали велики утицај на савремену архитектуру и пројектовање. Захваљујући иновацијама овог превозног система, у могућности смо да пролазимо брзо кроз бројне спратове без обзира на тежину, мењајући тако начин на који се крећемо кроз зграде које посећујемо сваког дана.

Помислите само на лифтове са којима се стално срећете кад идете код лекара, у тржне центре, на посао, у школу или одређена места током ваших одмора. Са преко 900.000 тренутно функционалних лифтова само у овој земљи, рачуница каже да имамо један лифт на 344 корисника. Кретање горе и доле помоћу лифта или покретних степеница може да буде део ваше дневне рутине, али ево 18 занимљивих чињеница о лифтовима за које сматрамо да ће променити начин на који мислите о овим машинама.


Лифт у Сент ЛуисуИлустрација ГЛЕДИШТА – фото: npr.org – Joe Raedle/Getty Images

1. Америка тренутно има преко 700.000 лифтова.

2. Лифтови су статистички најбезбедније превозно средство.

3. Лифтови су 20 пута безбеднији од покретних степеница.

4. У римском Колосеуму, преко 200 робова је ручно покретало 24 лифта.

5. Упркос страху од заглављивања или слободног пада у лифту, вожња лифтом је заправо безбеднија од вожње аутомобилом. Просечно 26 људи погине сваке године у несрећама са лифтовима (и то углавном техничари који раде на лифту, а не путници) док 26 људи погине сваког сата у саобраћајним несрећама.

6. Просечни корисник се лифтом вози четири пута на дан.

7. Први лифт са ручном контролом за кориснике уграђен је у њујоршком Мериоту.

8. Свака три дана, лифтови пренесу број путника једнак популацији на земљи (Every three days, elevators carry the equivalent of the Earth’s population).

9. Највиша надморска висина коју један жичани лифт може да достигне износи око 520 метара.


лифт Банлонг у Кини – Илустрација ГЛЕДИШТА

10. Сваки лифт држи неколико каблова, а сваки од тих каблова је сам довољан да безбедно преноси цео лифт и путнике у њему.

11. Дугме за затварање врата у лифту је заправо плацебо дугме, направљено да путницима пружи илузију о контроли током њиховог путовања лифтом. Од 1990. године наовамо произвођачи лифтова су уклонили функцију за затварање врата из скоро свих лифтова због аутоматског затварања.

12. Свака три дана, лифтови пренесу број путника једнак популацији на земљи (In every three days elevators carry equivalent of entire Earth’s population).[5]

13. Први лифт у јавној згради постављен је у једној деветоспратници у Њујорку

14. Изумитељ савременог лифта, Елиша Грејас Отне (Otis), оновао је компанију која и данас снабдева већину лифтова.

15. Први запис о лифту потиче из трећег века пре нове ере у Грчкој. Изумитељ тог једноставног лифта био је математичар Архимед.


Илустрација ГЛЕДИШТА

16. Музика у лифтовима се појавила двадесетих година прошлог века како би умирила уплашене путнике који су се по први пут возили лифтом.

17. Неки од најпознатијих лифтова су лифт у Улазном луку у Сент Луису (чија кабина путује кроз лук), лифт Санта Жусга у Лисабону (један од првих лифтова на парни погон), лифт Ласерда у Салвадору (један од најпрометнијих лифтова на свету). Тајпеј 101 (лифтови на ракетни погон!) лифт Банлонг у Кини (сматра се за највећи лифт на отвореном), лифт Лувр у Француској (чија је кабина отворена) и лифт у хотелу Луксор у Лас Вегасу (који путује под углом од 39 степени).

18. С обзиром на то да се тај број сматра изузетно несрећним у многим земљама, многе зграде уклањају 13. спрат са својих планова спратова. Компанија Отис лифтови (Otis Elevator Company) процењује да око 85% зграда са њиховим лифтовима нема дугме са бројем 13.“

Коментар текста је излишан. Не одолевам да на самом почетку не потцртам како је он самодовољан да ме одбрани од евентуалних спочитавања социолошке сабраће о томе да је појава звана лифтом социолошки безвредна и да су залудни напори да јој се обезбеди достојно место у истраживањима.

Абориџини (август 2021). Тек је друга цртица, а морам да илуструјем пример расизма према домородачком народу у далекој Аустралији уз помоћ сведочења нашег исељеника Предрага Вучинића. Унутрашност подизача и оно испред њега само су простор за исказивања нељудскости. Господин Вучинић пише:

Моје комшије Абориџини


   У Мелбурну сам живео у десетоспратној згради намењеној за социјалне случајеве. Ту су углавном становали намћорасти пензионери, међу које и себе убрајам. И једна породица Абориџина. Глава ове породице је био комшија Томас, а уз њега супруга или партнерка Лин и двоје ситне деце.

   Томас и Лин су конзумирали наркотике, он „тешке“, а она „лаке“. Деца су јела углавном чоколадне крофне. Део породице био је и пас, велики и ружан, којег смо се сви плашили и заобилазили у широком луку. Ноћне свађе ове породице су биле несхватљиво гласне, Полиција је долазила да их умирује и хапси, али су се они и са њима расправљали.

   Апели пензионера да се Абориџини отерају из зграде нису успевали.

   У госте су им често долазили други сународници, то је њихов обичај – ма где био ако имаш свог Абориџина ту ти је преноћиште обезбеђено.

   Имао сам прилику и част да посетим њихову „јазбину“. Тако нешто нисам никада видео, као да је бачена ручна бомба, а слегла се прашина…

   Породица је често време проводила лежећи испод дрвета испред зграде. Ту су волели и да спавају.

   Тада сам радио као разносач колача по ресторанима и увек ми је остајало крофни пуних шећера напуњених пекмезом и сваки дан сам их давао њиховој деци. Томас и супруга нису ништа јели.

   У ову лепу зграду је често долазио и моj син тинејџер Стефан. И он се спријатељио са необичним комшијама. Једини је смео да са њиховим псом уђе у лифт.

Остале комшије су ме одмах опоменуле на ненормално понашање детета које се са „Абориџинима поздрављало и весело причало“. И тако су текли дани у мом Дизниленду, деца су сваки дан долазила по крофне, лепо су се и угојила јер верујем да нису много више од тих крофни ни јела.

   Елем, једне вечери испред лифта сретнем комшију Томаса. Пита ме да ли је Стефан стигао у Тутанију. Мени је било јако смешно, замисли Тутанија, суздржах се од смеха и кажем му да је стигао. Он ме замоли да га поздравим.

   Назовем Стефана који је тада већ месец дана био у Швајцарској и кажем му да сам срео Томаса и да ме је питао да ли је у Тутанији. Обојица смо се насмејали, а онда му рекох да га је поздравио. Син је заћутао, а затим ми казао да је он једини који га је поздравио. Мој син Стефан у Мелбурну има и тетку и течу, и стрину и бабу, братиће и сестричине, другове из школе и клуба… (Вучинић, 2021:21; курзив додат).


Којештарије! Није него да аустралијански пензионери имају тапију на социјалне станове. Захтевајући да се абориџинска фамилија – коју  не би требало „амнестирати“ због ситних сагрешења – принудно исели, зар се не питају на чијој су земљи зграде подигнуте и каква су све злодела учинили њихови преци (они их настављају у блажој форми) према староседеоцима.

Зар „протестантски хуманизам“ иде дотле да је сумњив свако ко ступи у разговор са њима пред пењалом – камоли да се скупа у њему провоза. Абориџин Томас је људскошћу узвратио на пуновредан однос Србина Стефана, и то када се она загубила и код његове својте (тетке, тече, стрине, бабе, братиће, сестри- чине…).

И шта сад, каква ту прича о лифту, кучету, чоколадним крофнама, опојним тварима, умировљеницима, протестантима…? Реч је ишла о Аустралцима и њиховом расизму спрам Абориџина.

   Ономе ко жели да се исцрпније упозна са тужном судбином Абориџина препоручујем можда најупутнију књигу о томе Aboriginal Australians: A history since 1788 (Broome, 2010).


   Не прођоше ни целих шест месеци од исписивања цртице „Абориџини“ кад Новак Ђоковић, наша дика, доживе њихову судбину коју је Александар Апостоловски маестрално описао у колумни „Како је Ноле постао Абориџин“ (2022:6): „Ако му ипак забране да игра, иако је потпуно здрав и не сервира вирусе, постаће јасно да је декретом одлучено да Новак мора да се одстрани из света тениса. Србин ће тако постати Абориџин, велики ратник кога су ставили у резерват…

   За уљеза монденског спорта највећа награда била би да га истребљено племе староседелаца Аустралије, славни народ Абориџина, прогласи за великог поглавицу!

   Заиграј њихов ратнички плес, Новаче!“

   Напис потписујем с горчином у устима.


Илустрација ГЛЕДИШТА – Новак Ђоковић у Мелбурну

   Академици (мај 2022). Пише ми пријатељ П. Георгиевски: ,,Прочитао сам твој текст на тему лифт[6], на први поглед тема небитна, а дао си слојевиту психолошко-социолошку анализу малограђанштине и деградације начина живота у, пре свега, тридесетогодишњем транзицијском периоду друштава и држава који су настали на кршевинама бивше нам заједничке Државе. И ја могу да ти испричам два случаја око теме „лифт“.


   Први случај. У 1986. години Филозофски факултет у Скопљу организовао је екскурзију за наставнике у тадашњој „Северној Грчкој“; од 1988, када су увидели грчки званичници да ће се Југославија распасти, тај њихов део назвали су „Македонијом“, односно „Централним делом Македоније“, да би могли да траже промену имена Републике Македоније.

Када смо обишли неколико места, стигли смо аутобусом у место звано Платамона, где је пре поласка Филозофски факултет резервисао преноћиште у једном хотелу који је имао лифт. Четворо старијих професора, и међу њима један академик, ушли су у лифт, ја и још двоје колега сачекали смо да они изађу из лифта и ми да га позовемо и идемо у собе које смо добили на рецепцији.

Након извесног времена поново су ови професори с пртљагом сишли на приземље одакле су ушли у лифт. Ја их питам због чега сте сишли са пртљагом доле. Они у један глас одговарају: „На спрату где смо требали да изађемо и идемо у собе које смо добили лифт нема врата“, а један од њих каже: „Дај поново да идемо да се пењамо, можда смо погрешили спрат. Они су поново укључили дугме за пети спрат, али опет су Сишли на приземље“. Наново кажу: „Нема врата за излазак из лифта“.

Ја сам схватио у чему је проблем и рекнем професорима: „Могу ли ја да уђем у лифт и да видим да ли стварно нема врата за излаз из лифта, што је немогуће.“. Они су се сагласили, и ја уђем и пењамо се до петог спрата – и они кажу: „Петре, видиш да нема врата. А зашто су они тако сматрали? Због тога што, када су улазили у икоји лифт у зградама у Скопљу, лица су им одмах била окренута прама вратима. Ја њима велим: „Професори, окрените се супротно вратима у која сте ушли и видећете врата из која можете изаћи. Кад су то урадили, један од њих је промрмљао: „Ама смо глупи!“

Када сам то испричао једном другом професору, познатом историчару Христу Андонов-Пољанском, који је исто био с нама на екскурзији, почео је да се смеје и рекао ми је: „Зашто си им то показао, нек се возикају лифтом читав дан!“[7]


   Јасно к’о дан да су трећедобаши, старији људи – не старци – посебно академици који су по правилу врло стари, конзервативни, лабаво прилагодљиви на новотарије, и избегавају их. И све то није страшно док не иде дотле да, због одбојности према новинама, они не желе да се бар упознају са њима и када притреба питају млађе како се користе. Нема ту места стиду. Академик и универзитетски наставници макар су признали да су испали смешни – „Нисмо знали да постоји овакав тип лифтова!“

   Нису једини, јер изумитељство зачас мења начин употребе одређеног помагала на који смо се привикли деценијама и постаје рутина. Ако нам неко не покаже нови ред ствари, па га још лично и не испробамо, ето идеалне прилике да се обрукамо и пред собом, што мање боли, и пред другима, што се тешко прима.

Тако је, ради примера, врхунски новинар „Политике“, дописник из САД и са Блиског истока, први пут запао на Далеки исток, боравио у луксузном јужнокорејском хотелу и „настрадао“. Налазећи се у високороботизованој земљи у којој је све на дугме, заборави да је и пуштање воде у веце шољи после мале/велике нужде на сензоре.

На несрећу, они су смештени испод шоље без упутства на енглеском језику, и ето ти белаја: глобтротер притисну погрешно дугме, шикну велика количина воде, поплави купатило и читаву собу, окупа целог журналисту и једину му белу кошуљу…

Те вечери нити је могао да сиђе до рецепције и телексом се јави редакцији, нити је изашао ван да ужива у чарима Сеула. А требало је да се пресрами, само да зврцне телефон и пита рецепционера за савет.

   Није се пресрамно, стога прошао и далеко горе од новинџије почетком двехиљадитих, петооктобарски министар (и непроменив до пре којег лета) јер је читаву ноћ џоњао испред скупоценог апартмана у високопозиционираном вашингтонском хотелу. Била га је срамота да скокне до лобија, или да закуца на врата чланова српске делегације, и умоли да му откључају собу, јер каквог ли малера? – добио је картицу, а не класичан кључ. Хвала богу да странски хотели имају дебеле тепихе по ходницима, па је државни слуга могао колико-толико да одремка у седећем положају пред одајама.

   Увек постоји први пут у манипулацијама лифтом и тоалетом, картицом за браву или појасом на авионском седишту… Просте су то вештине и не искају богзна какве мудролије.


Ауторска посвета на првим страницама књиге: „Баба Гили и деда Стевану, који су ме незмерно волели и штитили.“Преузмите првих 20 страница овде, а поручите свој примерак овде.

фусноте:

[1] Штоно заповеди Сергеј Довлатов (Довлатов): „Али, предговор се отегао Почнимо. Нека ово буде почетак” (Довлатов, 2020а:11).

[2] Опонашам речи Дејана Стојиљковића: „Посао писца је да вас одведе од тачке А до тачке Б, а на вама је да процените колико вам је то путовање пријало и да ли сте на њему нешто научили.“ (Stojiljković, 2021:3).

[3] Убудуће иза наслова сваке цртице иде месец и година завршетка.

[4] „18 Interesting Facts About Elevators“, by Elpro | Jun 25, 2018. у превод сам интервенисао неколиким интерпункцијским знацима.

[5] Ставка 12 понавља осму, само мало другачије почиње реченица, која у оригиналу није ни граматички потпуно исправна – тврди преводилац Милош Тасић. Недоумицу изазива и различита бројка елеватора у САД, али тако је у оригиналу који не желимо мењати.

[6] Мисли на чланак: Ђорђевић, Драгољуб Б. 2019в. Социолошко казивање о лифту (у, испред, иза и около њега) изводи из азбучника. Sociološka luča XIII (2):46-69.

[7] From: Petre Georgievski [mailto:petgeorg@ukim.edu.mk] Sent: Thursday, December 02, 2021 1:16 AM To: Dragoljub B. Djordjevic Subject: RE: Brka predlaže; курзив додат



Објављивање на порталу ГЛЕДИШТА одобрио: проф. др Драгољуб Б. Ђорђевић



Љуба Станојевић: ПУНО ПРАЗНИХ РЕЧИ, НЕУБЕДЉИВИХ КОНСТАТАЦИЈА, СТИЛСКИХ И ЈЕЗИЧКИХ ГРЕШАКА

Љуба Станојевић (1927-2005)

КЊИЖЕВНИ РАД У НИШУ ПРВИХ ГОДИНА ПОСЛЕ ОСЛОБОЂЕЊА

Први пут објављено у часопису Гледишта 1961. године

Данашње књижевно друштво Нестор Жучни у Нишу има за собом доста дуг пут и прилично богату традицију. Основано одмах по ослобођењу града, оно је почело да окупља све оне који су и дотад активно стварали или су били посебно заинтересовани проблемима литературе.

Његов основни задатак био је, како се каже у тадашњем правилнику, да омогући свим књижевним радницима, било старијим, било почетницима, да у оквиру друштва (односно Литерарног клуба, како се онда звао) испоље своје вредности и самим тим делују на средину у којој живе и раде.

Такозване затворене књижевне вечери, којима су по правилу присуствовали сви чланови, и дискусија после читања радова, биле су основна форма рада Клуба. Те књижевне вечери одржавале су се обично у просторијама старе Народне библиотеке поред Нишаве.

Доцније, када је Библиотека пресељена у нове просторије, чланови Клуба састајали су се било у њој, било у просторијама Клуба у тадашњој Лешјаниновој улици, било у Дому просветних радника.

На тим, мање-више радним састанцима чланови Клуба читали су своје песме, приповетке, есеје, па се после водила дискусија по њима. Већина радова који су се тада читали данас није сачувано што је, свакако, штета јер би они, и поред своје често сасвим оскудне књижевне вредности, могли да послуже као солидна сведочанства о једном времену и напорима тадашњих нишких писаца да одразе своје доба.

Поред састанака у ужем смислу, приређиване су с времена на време и шире, јавне књижевне вечери на којима су читани најквалитетнији радови чланова Клуба. Интересантно је истаћи да су те јавне књижевне вечери скоро увек биле добро посећене.

Оне су, без обзира на квалитет прочитаних радова, остављале приличан траг у тадашњем културном и јавном животу града. Сачувано је неколико докумената, записника и прилога који су тада читани. То су обично биле песме о насмејаним ударницима који са песмом на уснама хитају на градилиште, о колицима и вагонетима, о локомотивама и фабричким димњацима. Љубавних песама и песама о природи готово није ни било, а да не говоримо о такозваним личним, субјективним преокупацијама. То је, уосталом, била мање-више општа појава и нишки песници и приповедачи нису у том погледу били никакав изузетак.

Часопис Наш пут чији се први број појавио почетком 1948. године, деловао је у почетку као значајан подстицај. Он је успео да окупи приличан број млађих и старијих писаца, уметника, па и културних, научних и јавних радника који су на његовим страницама оставили пуно драгоцених сведочанстава о том периоду културног развоја града на Нишави. Осим песама и приповедака, којих је у сваком броју било по неколико, објављено је и доста прилога из новије и раније историје града. Било је и доста чланака и написа о раду Народног позоришта, Библиотеке, Савеза културно просветних друштава и других установа и институција.

У двоброју за мај и јуни 1948. године уведена је и стална омладинска рубрика у којој су штампани радови писаца почетника. Они су, узгред буди речено, имали своје посебне литерарне секције – било по школама и предузећима, било по културно-уметничким друштвима, којих је било далеко више него данас.

Очито је да је часопис Наш пут имао намеру да не само окупи што већи број сарадника писаца, него и да региструје све значајније догађаје, да их на неки начин забележи и тако сачува од заборава.

Али ако у мало оштријој светлости погледамо данас све те песме, приповетке, репортаже, чланке, пада нам одмах у очи да је добра намера била изнад стварних могућности да се од часописа направи нешто трајније и значајније.

Пођимо најпре од песама. Њих има највише. У оних десетак бројева Нашег пута, колико је укупно за две године изашло, објављено је око педесет песама, које су скоро све без изузетака, идејно-политичке садржине. То се, рекли смо, може оправдати с обзиром на општи карактер наше тадашње поезије, али заиста су ретки лепи, уметнички доживљени стихови. Све су то махом голе, непродуховљене пароле, громки покличи о омладини која „ствара живот бољи по народној вољи“ (Р. Бојић – Колоне), о „браздама дубоким трактором узораних њива“ (Д. Миљковић – Жеља), о графиконима, димњацима и „светлости сунчаног дана у раду који не престаје за остварење Плана“ итд. итд.

Исто је и са причама. И у њима је пуно празних речи, неубедљивих констатација, стилских и језичких грешака сваке врсте. Ако бисмо по литерарним прилозима из Нашег пута судили о ондашњим књижевних снагама у Нишу, закључак би био прилично мршав.

О томе, поред осталог, говори и чињеница да ниједан од тадашњих сарадника часописа није постигао ништа значајније на опште југословенском литерарном плану.


Улица Љубисава Љубе Станојевића у Нишкој градској општини Црвени Крст

Па ипак, и овакав какав је био, часопис Наш пут одиграо видну улогу. Он је окупио и ујединио постојеће раднике на књижевном пољу и деловао је као подстицај без обзира на то што је има прилично лабилну уређивачку линију и сарадничку подршку.

Да је он стварно деловао конструктивно у односу на окупљање и повезивање постојећих књижевних снага говори и чињеница да се после његовог гашења готово сасвим угасио и рад Литерарног клуба. Читаве две године, све до јесени 1952. године, нишки писци нису имали своје стално организационо сређено Друштво.

Тек тада, а нарочито после појаве часописа Гледишта (чији је први број изашао октобра 1953. године) рад је поново оживео.


за ГЛЕДИШТА написао Љуба Станојевић



Драгана Машовић: БЛАГО ОЦА РАДОВАНА: О НЕЗАВРШЕНИМ ЧИТАЊИМА МЕЛВИЛОВОГ МОБИ ДИКА

Еп о путовању, Моби Дик, и данас је предмет истраживања јер га је немогуће прочитати у кључу једне књижевно-филозофске концепције; сваку могућност увек прати и супротна, субверзивна струја сумње и неверице. Тиме се дело отвара и остаје недовршено као стално питање коначне метафизичке слике човека и света што му даје непролазну вредност као изазову, надахнућу, интелектуалном путовању. Рад се начелно састоји из два дела: једног, у прилог отворености Мелвиловог дела, и другог који указује на још једну интентио, овога пута претходног читаоца. Његови знаци на маргинама нису ништа мањи инспиратори будућим читаоцима од самог дела.

„…рече Вилдад не дижући очи, а затим настави да мрмља – ‘јер где је ваше благо, онде ће бити и срце ваше.’” (103)[1]

Сред разговора, проф. Видосава Јанковић је застала, погледала ме искоса а изравно питала, „Драгана, ви не прихватате ово мишљење о Мелвилу, зар не?”

Нешто ми је застало у грлу. Нешто сам промуцала. А нешто сада пишем, много година касније, као да враћам стари дуг.



СТАРИ ДУГ

Нисам се много опирала, тада, бар не гласно, читању Мелвила у форматираним контекстима, једнозначним, са тек понеком сумњом, ту и тамо. Али се зато цело моје биће, изнутра, бунило против тога да ми се прочита књига и коначно „објасни” и да концепција „филозофије преко књижевности” односи превагу над „филозофијом у књижевности”, ближој Мелвилу.[2] Ова прва могућност, и то не само када је у питању филозофија, већ и друге, предпостојеће, већ потпуно разуђене теорије – теолошке, политичке, културалне – представљала је облик завршености па је и отимала, између осталих, и дрску, проблематичну сагу о лову (потери, прогону, погрому) на белог кита од оних, жељних да и сами са њом, имагинативно, пропутују. То би их путовање превело, мелвиловски речено, из статуса читаоца-посматрача, нагрижених залудном чежњом за знањима изван хоризонта, у статус читаоца-учесника или (са)говорника, способних да зароне у пустоловину његовог дела:

Волим све људе који роне”, писао је Мелвил у писму Дукинку, „свака риба може да плива близу површине, али је потребно бити велики кит да би се заронило на дубине од пет миља и више […] (говорим о) свим скупинама мисаоних ронилаца који су, од постанка света, умели да зароне и поново изроне закрвављених очију. (Davis – Gilman 1960: 78)

Ништа од тога нисам рекла тада али је проф. Јанковић сигурно све прочитала у мојим уморним очима: то дубоко роњење по књизи, и по још неким незавршеним читањима. И мој отпор према тумачењима да негде, тамо, постоји неки кључ, шифрарник, неки „истинити садржај” који пакује Мелвилово дело у референцијални формат,[3] одводећи га, при том, из фиктивне, књижевне дубине у „срамни плићак” површине. Уз помоћ методе, учитеља или гуруа.

ДОБА ВОДОЛИЈЕ: no teacher, no guru, no method

Биле су то младе године, године неприпадања. Свет и његове опсене су се мериле по дистанци коју си заузимао према њима. Доба је било политички клизаво, водолије су рониле и давиле се у рату са раковима и шкорпијама, а Луси одлазила на небо, са или без дијаманата. Било је ин бити аут, језик се оштрио на већ рушевним идеологијама, фармерице су се природно цепале, а у ушима је бубњао главни човек осамдесетих, Ван Морисон и његова посланица У врту (“In the garden”, 1986).

… И ОТАЦ

На летњем пљуску, или „кад год ми (је) влажни новембар ромиња(о) у души”, као „биће, начисто пукло” (“a creature all in rapture”) (МОРИСОН 1986) под разним притисцима, и црним мислима, понављала сам мантру о безучитељском свету, самосвојности и оно мало преосталог морала који ме је спречавао да скидам људима шешире са глава, на кишним улицама:

Не! за учитеље, гуруе, методе!

Тако је говорио Ven the Men, како смо га звали. Говорио је: овде смо само ти и ја и природа, „и отац у врту”. Не! говорили су, давно, и бунтовни, сетни и одметнути Хоторн, и Мелвил, и ти и ја, али је пометњу, и тада, уносио „отац у врту”.

ПЕСАК & ТРАВА, ДИВЉЕ & ПУСТО

„Ти” и „ ја” смо лако могли бити два некадашња беркширска суседа, Хоторн и Мелвил, која су се, после станке од три године, срела једног прохладног дана, 12. новембра 1856, како записује Хоторн у свом дневнику, и пошла у „прилично дугу шетњу” обалом Ирског мора, крај Саутпорта: „Песак и трава. Дивље и пусто. Јак ветар. Добар разговор”. (ПАРКЕР 2005: 300) Мелвил је у то време запослен у америчком конзулату у Ливерпулу, и, како сведочи дневник, изгледа као и обично „сем што је мало блеђи и можда мало тужнији” (ПАРКЕР 2005: 300) – „запуштен,[4] брбљив, двосмислен” (ПАРКЕР 2005: 300):

Спустили смо се у једно удубљење међу пешчаним динама (штитећи се од јаког, хладног ветра) и запалили цигарете. Мелвил је, као и увек, започео да расправља о Провиђењу и будућности, и свему што лежи ван домашаја људског разумевања, и обавестио ме је да је он ‘поприлично решен на самоуништење’; али још увек не изгледа као да га је то предвиђање умирило; и, мислим, неће се он ни смирити док се не домогне каквог дефинитивног уверења. Чудно колико истрајава – а истрајавао је од када сам га упознао, а вероватно и дуго пре тога – у лутањима тамо-амо по овим пустарама, једнако суморан као ове пешчане дине између којих смо седели. Он не може нити да верује нити да се осећа удобно у свом неверовању; а превише је поштен или храбар, а да не покуша да чини једно или друго. Кад би био религиозан човек, био би један од најискреније религиозних и смерних; он је врло узвишене и племените природе и много вреднији бесмртности од већине нас. (ПАРКЕР 2005: 300)

Али, религиозан, није био. Ни учитељ, ни гуру. Као у малопређашњим стиховима, у њему су се човек, природа, али и „отац у врту”, прелили у скуп филозофских и теолошких појмова које је, како наводи Паркер, превео у милтоновске речи: „зацртана судбина, слободна воља, апсолутно предзнање” а записао у свом дневнику од 13. октобра 1849 (“Fixed Fate, Free-will, foreknowledge absolute” према Паркеру 2005: 300). А онда их је, опет, превео у велико океанско путовање, епску фантазију, којом је разбио и последњи бастион једнозначне, затворене, тоталитарне, „црне” мисли – метод – а оставио књигу, отворену.

ИЗМЕЂУ УБЕЂЕЊА И СУМЊИ

Мелвилов отпор према методу, односно, систематизованој мисли као потки око које би се плело књижевно дело, на тај начин кохерентно и компактно, могао се делимично приписати његовој негативној способности, односно, како је дефинисао Китс, способности „да живи у неизвесностима, мистеријама, сумњама а без икаквог иритирајућег потезања за чињеницама и разумом”, задовољан „са полу-знањима”. (Keats 1818). С тим што је Мелвил и те како потезао за чињеницама, и те како потезао за разумом а исувише био далеко од задовољства полузнањима. Сасвим супротно: његови ликови у епу о потрази за белим китом далеко су од малодушности, компромиса или самозадовољног квајетизма; они су отворени према свим искуствима (ма како претећим по њихова уверења или чак животе) у потрази за хоризонтом когниције, за целовитим, апсолутним истинама, од приповедача Исмаила до главног, капетана Ахава, уз хор разноразних гласова са копна и са мора. Они представљају плејаду ставова, епистемиолошких позиција, од здраворазумских до посвећено-фанатичних.

И сваки од њих има своју тезу а већина и анти-тезу, управо како показује Дејвид Еванс, као што и сам Мелвил, у међупростору између вере и неверице, осцилира у наративним потезима, иронијским и самосвесним дигресијама, жанровским преклапањима, мешању књижевних врста и подврста, и, уопште, у таласањима о којима пише Хоторн. Растрзан између уверења и сумње, између потребе за припадањем и немогућности прихватања тог припадања, он једино успева да успостави равнотежу у заузетим гледиштима тако да нико, од грдосије кита до опседнутог капетана, од уљудног канибала Квиквега до приземне посаде, не однесе превагу над светом који, ако тоне, тоне у целости, остављајући за собом једино причу о свом (само)уништењу.

Да сумња остаје отворена и да се не може приписати чак ни једном препознатљивом филозофском правцу као што је скептицизам (иако и он резонира у делу, кроз ликове, есејистичке коментаре и евокације значајних представника), Еванс показује многим примерима одсуства „гуруа и метода”: њихово место заузимају инверзије, контрасти, вишесмислености, осцилације.

Под инверзијом се у Мелвиловом делу подразумева преокретање традиционалних уверења и поступака; на тај начин, онеобичава се свет његовог дела и свет изван њега, избачен из удобног лежишта навика, менталних, културалних.[5] Управо како је, оцењујући начин на који се хришћански наук нашао уплетен у апокалиптичну Мелвилову сагу, закључио један критичар:

Мелвил је био велики библијски нескриптурални писац. Све је могуће, а заиста је и улога читаочевог пута да то и очекује, то изврнуто, окренуто наопачке, покидано и реконструисано у своје супротно огледало. У Мелвиловим рукама све библијско што се уопште може доживети – сасвим сигурно и хоће. (Cady 1983: 33–35)

ИЗБАЧЕНИ ИЗ ЛЕЖИШТА

Један такав преокрет, да поменемо, јесте и ново одређење концепта „копна” и „океана”. По искуственој, културалној навици, копно је знак спаса, спасења, и пратеће сигурности, удобности, стабилности. Супротно томе, океан је непрекидно кретање, несигурност, неизвесност: не чуди да су древни богови показивали своје право лице тек на таласима. У Моби Дику је супротно: копно је издајничко и робовско, стагнација, конформизам, материјализам и лажна сигурност, живот у незнању и духовној оскудици: богатство се отвара тек на пучини (или, мелвиловски, у „бескопнености”), где се искушавају не само божје моћи него и људске, и, можда, крије или не, нека претпостављена, коначна истина. Она је, у бити, на страни океана јер се „на пучини налази највиша истина, где обале нема, где је бескрајност као бог” (137). Што на час враћа на архетипску слику врта, тебе и мене и природе… и оца који јесте и није бескрајност, присутност и одсуство.

Сличан преокрет доживљава и симболизам боја, промена њихових асоцијативних значења: бело је, од давнина, симбол невиности, чистоте, доброте, у западној култури. Код Мелвила се белим боји велики кит, ултимативна мистерија, којој се може приписати крајње добро или, вероватније, зло али која, на крају, односи са собом све актере великог лова, па и сам брод (уз јединог преживелог, спашеног захваљујући црном добром човеку).[6] Бело је, и у другим његовим делима, иако културно доминантно, опако а црно недовољно познато али углавном добро. Ништа мање нису пробитачне инверзије божанског и ђаволског, када, примера ради, капетан Ахав крсти харпун, умочен у … крв, у име ђавола а не бога.[7]

Ови примери су добро познати, уз мноштво других, који налажу сталну будност у читању дела (ништа мање од позорности морнара-осматрача на високом јарболу), као и његову протејску природу. Њу усложњава и оно што Џонатан Криминс назива „обрасцем инверзија” када се жанрови „гњезде” једни у другима како би дестабилизовали нарацију и омели је да се усидри у једну једину концепцију.

Отуд се у делу преплићу, пре свега, фикционални и нефикционални жанрови, а затим есеј и драма (трагедија), романса и роман, али и проповеди, научни елаборати, елементи готике и фантастике, и сл. Слично се мешају и стилови: од дискурса морнара, морнарске (и опште) свакодневице преко изравног излагања до високе реторике, лирских излива, дескриптивних извештавања, идиоматске прозе, фантастичних пројекција али и коментара на актуалне догађаје и писања.

У свом том комешању, дестабилизује се „свет брода” („свет копна”) самосвесним коментарима, онеобичавајућим метафорама, изненађујућим поређењима, духовитим опаскама и сталном иронијом – као да сам приповедач, Исмаил, подрива своје стварање, и, попут Пенелопе, разграђује оно што гради. No method.

Сличну улогу имају и контрасти – да унесу сумњу, подрију искључивости, укључујући и оне у самој нарацији, и да, истовремено са конструкцијом, изврше ауто-деструкцију. Општем утиску субверзивности доприноси и јачина контраста, дистанца између супротстављених екстрема.

Тако се контрастрирају епистемиолошке позиције које ликови заузимају; на једном крају је хубристички, пркосни Ахав, са тврдњом да истина „не познаје границе” и да му је истина белог кита и те како доступна, у његовој (анти)херојској опсесији, док је, на другом крају, Исмаилов много понизнији став, „Не познајем ја њега, нити ћу га икад знати” (459). Другим речима, на једном крају је издвојени и аскетски вођа, Ахав, претеча мономанијакалних лидера 20. века, а на другом посада у хомосоцијалној мрежи, са својом путеношћу, енергијом, виталношћу и солидарношћу, жудна да задовољи своје „обилније, дневне апетите” (261).

Осцилације у писању, показује Еванс, очите су у широком луку, од шекспировских солилоквија капетана Ахава, до смиреног, поигравајућег Исмаиловог дискурса (или, како Мелвил наводи у једној потоњој метапесми, од „лудачког крешенда” до „тужних нота”).[8]

Читање таквог текста је, наставља Еванс, налик на пловидбу морнара по узбурканом мору, морнара који се упиње да се ухвати за нешто док му палуба измиче под ногама – што је налик на стање самог Мелвила у Хоторновом опису. Слична слика важи и за друге видове дела, „биполарне”, како их критичари називају истичући екстремне промене расположења, екстремне стилске и жанровске промене, од „дезинтеграције до кохеренције”,[9] од „депресије до манијакалне узаврелости”.[10]

Ови и други бројни примери указују да Мелвилово дело прожимају супротстављене тенденције, а да је тако створена драмска тензија, у бити, „негативна”, речено Китсовим језиком и стога – мистериозна, изазовна. Али, чак и овакав преглед „биполарних” црта као потврде његове „нескриптуралности” већ је сам по себи подложан сумњи и даљој анализи – ако смо, примера ради, указали на инверзију белог и црног, или бога и ђавола, онда је тешко затворити ову оцену, упаковати је у критички формат а пренебрегнути описе који ремете бинарну матрицу па се, у јукстапозицији, налазе и сатанске и Христове одлике у приказу Ахава, и сл. Таквим комбинацијама, вишесмисленостима, обилује дело и потврђује Китсову претпоставку о мултивалентној истини.[11]

ОД ГВОЖЂА ДО ПЕРЈА

Да је осцилирање међу екстремима својствено романтичарима на- гласио је и Китс у једном писму свом пријатељу, Бенџамину Бејлију, из 1818. (на годину пре Мелвиловог рођења):

Две најдоминантније мисли у људском уму су два пола његовог света око којих се он окреће па је, за њега, све или јужно или северно њиховим посредством – Ми смо само на три корака далеко од перја до гвожђа. А сад, мој драги пријатељу, морам ти једном заувек рећи да немам ниједну идеју истине о иједној од мојих мисли – ја никада нећу бити логичар јер не марим да будем у праву, кад завршим са полемисањем и кад сам у правом филозофском расположењу. (KEATS 1818)

Као и Китса, и Мелвила затичемо на размеђи полова, у неком полукораку, како је указао Хоторн, вере и сумње, или, како је указао Емерсон, истине и опуштања.

ИЗМЕЂУ ИСТИНЕ И ОПУШТАЊА

Слично је изразио и Емерсон, у есеју „Интелект”:

Бог нуди сваком уму избор између истине и одмора. Бирајте шта вам драго, оба не можете имати. Између њих, као клатно, човек осцилира. Онај у коме доминира љубав према опуштању […] добија одмор, комодитет и углед; али он затвара врата истине. Онај у коме доминира љубав према истини, тај ће се трудити да буде далеко од свих сидришта и тај ће пловити. (Emerson 1841)

А та је пловидба, за Мелвилове чезнутљиве посматраче океана које нагриза нервоза „опуштања и комодитета” и који би је радо заменили за пустоловине далеко од сидришта, једнака читању, са оловком у руци, сличног трагача, распетог између жеље за сигурношћу декодираног текста и неизвесности никад довршеног или, чак, прекинутог путовања.

НАВИГАЦИОНИ ПОКАЗИВАЧИ

Хетероглосна и палимпсетска природа Моби Дика као да је створена за велика читалачка путовања; ако се томе додају самосубверзије, подривања привремено успостављених значења и слични знаци лебдења између могућности, добија се шлегеловски спој имања и немања система, јединство потпуно диспаритетних елемената који, у том сједињавању, индукују креативну, продуктивну тензију.

То је, уједно, вид романтичарске ироније која се, у естетском смислу, исказује у „жељи за целовитим уметничким делом, али и иронијским напуштањем дела у тренуцима пародијске дисолуције”. (CRITcHLEY 2004: 135)

Тај двосмерни порив, ка самостварању и самодеструкцији, метафорично је илустровао и сам Мелвил, у поглављу „Један вењак у Арсацидама” када бог-творац поприма облик ткача, са плодном земљом као разбојем и на њему раскошним ћилимом „где су бркови са лијана сачињавали потку и основу, а бујно цвеће шаре” – у тој набујалој лепоти, бог-ткач, невидљиви, не може да држи ткање под контролом: „чунак лети, шаре искачу и даље са разбоја; израђени ћилим као бујни поток стално јури даље” (543). Па и Исмаил, у том испреплетаном хаосу, и кад узме клупче канапа и крене да лута по костуру мртвога кита, међу „његовим многобројним кривинама, засенченим низовима стубова, и по његовим луговима” (544), на крају утврди да „ничега тамо није било сем костију” (544). Зато и читање о његовом путовању, и лутање кроз лавиринт речи, не поседује никакав свеобухватни систем. Уместо њега, на крају читалац/критичар, располаже само „димензијама костура”, или, како их назива Еванс, навигационим показивачима док се креће између утицаја, књижевних и филозофских, Мелвиловог дела – а притом зна да ниједна његова критичка мисао не може бити крајња или неотуђива.

ФЛУИДНО ДЕЛО И ЊЕГОВИ НАМЕРНИЦИ

Читаочева пловидба (или рута) је вођена само показивачима, и то не само у једном издању већ, као што то бива, по речима Џона Брајанта, у такозваним „флуидним текстовима”, у многобројним „материјалним верзијама” (укључујући бројне преводе), и у распону од самих догађаја о којима се приповеда преко вишемесечне пустоловине писања до пустоловине читања – а ту последњу пролази сам читалац, корак по корак, заједно са главним јунацима. И сви они, учесници у књижевном феномену, могу имати слободу навигације, између задатих знакова, односно, слободу интерпретације.

На њу је, међутим, упозорио Еко, дижући глас против извесних невероватних, неодговарајућих или чак потпуно немогућих интерпретација текста (које Еко чак, у екстремним случајевима сматра параноидним претераним интерпретацијама (BONDANELLA 1997:129).

Управо како је и указао у својим Танеровим предавањима: „Ја прихватам став да текст може имати већи број смисла. Али одбијам став да текст може имати сваки смисао” (BONDANELLA 1997: 130).

Са грехом тзв. претеране интерпретације срећу се професори књижевности у својој наставној пракси, на курсевима читања и тумачења књижевности, скоро сваки дан. Боре се и са собом и са својим саговорницима против „учитавања”, извођења прешироких хипотетичких референци или читања текста кроз себе и у односу на себе. Самим тим се труде да наведу и себе и друге да потврду о свом мишљењу, пре свега, налазе у појединостима у тексту.

Данас, међутим, знамо да је свако читање метатекстуално и води у такозвану „претерану” интерпретацију. А њу, пак, Харолд Блум види као креативну. То паралелно постојање „себе” и дела, и паралелно одвијање својих мисли и гласова у делу, и њихово сусретање, повезивање или раздвајање, за Блума су одличја креативности успостављене међутекстуалне везе: ти се текстови међусобно надахњују и њихово преплитање води у нову, иновативну, свежу обраду.

Међутим, између те две поларности, Екоове осуде претераности и Блумове похвале сажимања стварности „себе” и фиктивности дела, могу се наћи још неки гласови у врту, испражњеном од методе, гуруа и учитеља.

ГЛАСОВИ У ВРТУ

У међупростору, између аутора, читаоца и дела, може се појавити још неко. Може се наћи, у пред-електронско време, у штампаном формату, неки његов знак. Као што неписмени Квиквег оставља свој знак, на телу Моби Дика. У америчком издању, то је покрстица x а у старијем, српском, то је бесконачност, ∞ (117).

Са сличним знацима, расутим по књигама, уписаним пером или оловком, отварају се још нека путовања, са неким другим тумачима. Као и сви други, и ови слепи путници, путују и читају (се). Назовимо их Претходни Читаоци. А њихово читање исписала је…оловка.[12]



… И ОТАЦ

Године 1969. београдска Народна књига издала је Мелвиловог Моби Дика у преводу Милана С. Недића, а са предговором Видосаве Јанковић. Исте године, мој отац је купио ту књигу, кренуо да њоме путује, али је, на почетку тог и буквално недовршеног путовања, отишао, из врта, заувек.

Мој отац или Отац (ти, ја, анти-Ахав, Ахав, Јона, Јов, бог, ђаво), за мене, у раном детињству, био је ништа мања тајна од оне која је прогањала Мелвила, и још неке. А када сам, много година касније, отворила књигу и, неочекивано, пронашла његове знаке, кренула сам да читам на два нивоа: Мелвилово дело и читаоца Мелвиловог дела, његово подвлачење црвеном оловком, танком, стидљивом и чак, једва видљивом, по којој је моја немилосрдна, професорска, црна, ударала из све снаге.

Снаге извежбане на читањима Других Претходника, тајне азбуке проф. Бранкице Пацић и још тајнијег кодног система проф. Вучковића. Ти моји капетани, мој отац, професори, заузели су међузвездани простор а оставили навигационе показиваче: упитнике, упадице, прибелешке, уметнуте папириће, чак, да се лако окрену на часу, или прочитају у глуво доба ноћи, кад не помаже ништа – а помаже. Све су то била виртуална издања једне или више књига, оне Мелвилове, или о Мелвилу, или о себи, ту, у Мелвилу. Никад завршена или, боље, у сталном настајању.



Део из текста – Благо оца Радована: о незавршеним читањима Мелвиловог „Моби Дика” / Драгана Р. Машовић // Да баштинимо вечност свеколику / [ед. Александра В. Јовановић, Милица Спремић Кончар, Сергеј Мацура, Александра Вукотић]. – ИСБН 978-86-6153-551-2. – (2019), п. 221–240.

Сахрана проф. др Драгане Машовић ће се обавити у уторак, 5. 12. 2023. године на Новом гробљу у Београду у 13 часова. Окупљање ожалошћених је у 12 часова, а опело у 12.30 часова. Комеморација поводом смрти поштоване и драге колегинице биће одржана у среду, 6. децембра 2023. године на Филозофском факултету у Нишу са почетком у 12 сати, у амфитеатру 21.

фусноте:

[1] Сви наводи из Моби Дика из издања датих у литератури и у тексту. Мото је, у самом делу, преузет из Новог Завета у коме се помиње на више места, рецимо, у Јеванђељу по Матеју, гл. 6. Такође, сви преводи у раду су ауторкини сем ако није другачије наведено.

[2] Тачније, „филозофија у књижевности” подразумева да је предмет филозофске намене дато књижевно тумачење у смислу замишљеног, уметнички створеног света, „од- нос у коме је филозофија подређена намери и функцији књижевности па се, сходно томе, аспект дефинисан као филозофски (…) може идентификовати као интегрални део, или, као делимични конституент естетске вредности.” На другој страни, „филозофија преко књижевности” упућује на „употребу имагинативних књижевних форми као средстава излагања ради што ефикасније комуникације филозофских концепција већ у потпуности разрађених”. (Lamarque – Olsen, 1994: 391–392).

[3] Реферирајући на размишљање (Стенлија) Кавела о томе како књижевност и филозофија усмеравају пажњу на иста фундаментална питања, Гибсон тврди да когнитивна димензија књижевности лежи у „њеној способности да делује на истине које већ поседујемо”. Фикционални наратив можда нема способност да изности аргументе засноване на ванкњижевним истинама али може да исказује „обрасце истицања, вредности и значаја” показујући нам шта је то што се „ставља на коцку“ ако заузмемо одређен интелектуални став”. (Evans 2013). Navodi iz Gibsona (Gibson 2007: 102)

[4] Пише Хоторн, „Он је особа врло џентлментских порива у сваком погледу сем што је помало хетеродоксан у погледу чисте одеће”. (ПАРКЕР 2005: 300)

[5] Међу многим радовима који указују на дестабилизацију традиционалних наратива посебно место заузимају библијски мотиви, очигледни у мањим структурама дела (проповеди оца Мепла) али и на ширем плану романа, посебно прича о Јову (чија је инверзија прича о Ахаву или анти-Јову) (видети Schippe, Stetson, 2006; Paffenroth, 2004) и прича о Јони.

[6] Као најважнија, данас, и с обзиром на стање савременог света, јесте Мелвилова инверзија тадашњег и вишевековног увреженог односа према Другом, оличеном у Квиквегу чија племенитост надилази ускогрудост белог човека. Приповедач Исмаил, скептичан према нарави белих хришћана, закључује већ на првим страницама романа да је „боље спавати са трезним канибалом него са пијаним хришћанином” (40).

[7]Ego non baptismo te in nomine Patris, sed in nomine diaboli – бесно заурла Ахав кад гадно гвоже прљећи стаде гутати крв при крштењу”. (590)

[8] Херман Мелвил, „Еолска харфа” („The Aeolian Harp”), у стиховима: „Почуј харфу у јауку прозора /Под ударима ветрова са мора:/ Како вришти у лудом крешенду/Па умире у нотама тужним!”

[9] Џон Брајант је писао о „флип-флоп” кретању у Мелвиловој прози, између дезинтеграције и кохеренције, (BRYANT 1993: 184, 200).

[10] Коментар Џона Апдајка у коме се даље каже да су осцилације заправо „пулс који се може осетити у храбрим изливима његове прозе” (UPDIKE 1997: xiii).

[11] Можда на овом месту треба додати и бројне одлике микроструктура стила која замагљују поларитете, пребацују, да кажемо језиком романтичара, „вео” преко изравних слика, језиком чија је синтакса збуњујућа и неретко надреална, стварајући атмосферу сањалачку и тајанствену; уз море архаизама, латинизама, неологизама, посебно именичке речи са суфиксом „ness” (безобалност, безкопненост); затим, приповедање обилује тропима, а нису ретке ни оксиморонске конструкције у карактеризацији (Ахав је, тако „добар човек који псује” (106) а Квиквег „чист људождер који пријатно изгледа” (40) док је за капетана Пилега Ахав „сјајан, безбожан човек што на бога личи” (105).

[12] Путовања књига у разним издањима, у разним културама, а према важећим звезданим консталацијама, навела су проф. Младена Јовановића да ме упозори, у време мог рада на Фокнеру: „Пазите, полако са Фокнером и Авесаломом. Можда не знате, тада је Фокнер добио налив перо и пунио га наизменично плавим, па зеленим, па црним мастилом а да га није пажљиво брисао – само га је пунио и писао – па се на рукопису књиге виде промене боје, у нијансама. Зато, опрезно!” Штампа је то изједначила, избрисала те нијансе. За добар део света, Фокнер је остао једнобојан, тамо где се поигравао. Ту и тамо, ипак, једнобојност су разбиле боје, његових читалаца.


IN MEMORIAM: проф. др Драгана Машовић (1955-2023)



Станислав Винавер: АКО СЕ РЕЧЕНИЦЕ НЕ ИЗГОВОРЕ КАКО ТРЕБА, ОНЕ ГУБЕ ОД СВОЈЕ УБЕДЉИВОСТИ, ЗНАЧАЈА, ВАЖНОСТИ!

Станислав Винавер и некадашњи ентеријер Народног позоришта у Нишу

Штампано у првом броју часописа ГЛЕДИШТА октобра 1953. године у Нишу


Тражите од мене, у вези са својом анкетом о позоришту, да вам нешто кажем о потреби или излишности савременога репертоара. Мислим да је савремени репертоар неопходан, па макар био и слаб и преслаб.

Живот се стално мења, а говорни акценти и говорна мелодија добијају стално нове одблеске и одсјаје. Оно што се некад моћно наглашавало, губи од нагласка у садашњем говору, и обратно: што је некада изгледало споредно, добија снагу и значај. Зато је велики савремени песник Елиот тражио: да се понова приближимо простонародном говору.

Зашто, упитајмо се опет и опет? Зато, што је ова убедљивост у боји гласа, у треперењу гласа, у акцентима, у ритму, у застанцима. Нека је мисао и нека је осећај већ и не знам како одређен и разговетан, ипак, ако се реченице не изговоре како треба, оне губе од своје убедљивости, значаја, важности.

А језик, као носилац убедљивости, располаже акцентима, ритмовима и застанцима, не само на предвидљив начин, него и на начин посве непредвидљив.

Свако доба има своју језичну убедљивост. Ствари које су некада биле наглашене нада све, у модерној реченици добијају сасвим другу звучну улогу. Убедљивост мења свој ритам: нешто се круни током времена, нешто се изнова сазнаје.

Зато се морамо држати живога језика, јер само он омогућава да будемо убедљиви и изразити, па и свесни и разумљиви.

Језик се стално обнавља, а још најмање у појединим речима и изразима. Он се обнавља тоном, преливима, скоковима, нијансама, колебањима, и свакојаким звучним покретима, који нису пописани, ни у граматике уписани, али који су гвоздени закони свакога раздобља.

Зато треба обновити чак и старе преводе. Већа је мука са старим текстовима. Смеју ли се мењати? Ако их буквално не мењамо, ипак наше данашње фразирање посве им мења смер, правац и снагу.

Да би се сачувао дух убедљивости појединих писаца, мора се прибећи новим језичним нагласима и прегласима. То ми чинимо чак и нагонски.

Потребно је да смо савремени: да бисмо могли да се служимо како треба савременим језиком. Српски књижевни језик необично се променио у току последњег столећа. Више но иједан књижевни језик садашње Европе. Тај језик данас, изражава најтананије слутње, а не само древне епске замахе!

Он то не постиже новим речником, колико новом говорном мелодијом. Закони тих промена очевидни су. Граматичари их нису утврдили, нису ни сањали о том да их утврде. Тај наш нови језик, та наша нова мелодија — драматични су.

Они занемарују излишне нагласке, и своде их на најмању меру. Они одбацују све излишне дужине.

Архаични наш човек, од пре сто година, не би уопште разумео садашњи говор — ма да би, наравно, разумео поједине речи које су остале исте. Душа нашега говора променила се. Она је модернија. Она је тананија. Она је озарена модерним тежњама и сновима. Она има другу перспективу, друге односе у реченици.


Погледај документарни филм ВИНАВЕР
Режија – Петар М. Теслић
Производња – Телевизија Београд 1991.

За то се неговање новијег репертоара — израженог, неминовно, на садашњем нашем драмском и ужурбаном језику, – намеће: не само као потреба времена, већ и као нешто неминовно у сваком погледу: ми морамо да будемо дословни свету у коме живимо, и себи самима.

Можда би неко рекао и ово: ако је тежиште проблема у новом говору, у новој говорној мелодији, Онда — узети старе текстове и стари репертоар, па их прерадити у новом духу.

Тај рецепт важи само донекле, јер наш нови језик, наша нова говорна мелодија више пристају уз модерни живот, изражен модерним репертоаром, у коме нема архаичних заокрета и околиша.


За ГЛЕДИШТА пише: Станислав Винавер



Иван Матејевић: КО ТО ТАМО РЕЧИ ТВОРИ?

Мирослављево јеванђеље – најстарији споменик српске писмености и културно наслеђе света

Не тако давно, или како се у последње време говори – ономад, на facebook (фејзбук – не знам нову српску реч која ће заменити ову одвратну енглеску), прочитах неке нове речи српског језика које би требало да замене одомаћене туђице.

Коментари су били врло неповољни, а онда се сетих да је то резултат такмичења у организацији сајта Мала библиотека из Лондона за најлепшу српску реч. Такмичење је почело у мају и трајало до 15. септембра. Резултати такмичења ми нису познати, а знам да су понуђене вредне награде. Прва награда је 600 евра, 400 друга и 200 трећа.

Сваки такмичар је могао да предложи до пет речи и претпостављам да је доста људи учествовало у такмичењу, а могао је да учествује свако, није било ограничења (или како кажу лимита). Циљ такмичења је стварање српских речи које би замениле туђице, или стране речи како се још каже, а све то зарад очувања језика.

И то није оригинална појава. Није само српски језик оптерећен таквим проблемима, мишљања сам да и остали језици трпе утицаје неких других, па се онда боре на овај начин. Тај проблем с употребом страних речи или туђица је можда сада израженији, али је вековни и друштвено је условљен, па за његово решавање треба уложити много напора и труда и кренути од почетка.

А почетак је ……….. Скоро да се не види.

Креативно језичко развиће се јавља код деце око треће године. Дете тада почиње да назива предмете и појаве логиком која је својствена деци. Тако да ће дете радијатор називати грејатором, јер њему реч радијатор не значи ништа, а пошто он греје зашто не би био грејатор. То креативно језичко развиће траје све док дете не пође у предшколке установе. Од тада па на даље, исправљаће га уколико не буде говорило онако како је уобичајено.

Уосталом, ако у продавници потражите грејатор, продавац вас неће разумети. То нас доводи до нормирања језика. И српски језик, као и сви језици је нормиран. За основу српског књижевног језика узет је народни говор. То још за Вука, и довело нас у повољну позицију да сви можемо да говоримо књижевним језиком, уколико упознамо његове законитости. А те законитости се изучавају у школама.

У нашем случају, основна школа је обавезна, бесплатна и сасвим довољна да се овлада књижевним језиком, поготово што је за његову основу узет народни говор. Сада ипак мора да обратимо пажњу на друштвену условљеност језика. Учи се да је језик жива материја, што је апсолутно тачно, и он се прилагођава садашњости. Називи појединих предмета су употребљиви у једном језику док је и предмет у употреби.

То наравно не важи само за предмете, ако данас питате шта или ко је абаџија тешко да ћете добити одговор. Тако смо ми добијали различите речи из различитих језика. Српски језик је, као већина европских, речи извлачио из грчког и латинског, али је претрпео и велики утицај турског, па онда угарског, германског и на крају енглеског. Није увек било лако наћи замене за те стране речи које су се одомаћиле у нашем језику, као што није лако ни данас, потврђује нам такмичење за најлепшу српску реч.

Уочимо само реч шрафцигер, немачка реч за познату алатку. Одвијач би била некаква српска замена, која није баш у потпуности добра, јер овај алат одвија, али и завија. Онда, завијати је глагол, који може да значи одређене звукове којим се оглашавају пси, вукови… може да се користи и кад се неки предмет обавије нечим, или када шрафимо, односно завијамо, нешто, па онда дођемо до тога да ни шраф није српска реч, да ли треба да га зовемо завијач у случају када завијамо, како ћемо га онда називати када га одвијамо. Никако. Одвићемо га одвијачем без именовања.

С речима и језиком је прилично компликовано. Некада смо имали верзију српско-хрватског, а Хрвати хрватско-српског. У уџбенику за српско-хрватски језик за осми разред основне школе, писало је да је хрватско-српска варијанта језика била очуванија. То јесте тачно. Хрвати су фрижидер звали хладњаком, што је потпуно логично, а фрижидер је у српском још увек актуелна реч, мада није српска.

Тисућа се употребљава у руском језику, који је словенски, а хиљада је у српском? Та очуваност хрватско-српског је трајала све до распада СФРЈ. Одвајање језика обично претходи ратовима. Онда је ново-хрватски постао најнеочуванија варијанта, којој смо се смејали и још увек се смејемо, али постоји велика вероватноћа да и они нама почну да се смеју, ако већ нису. У том тренутку ми задржавамо нашу варијанту, избацивши само оно – хрватски.

Дакле, сада тај српски језик почиње да трпи друштвене утицаје који би требало да буду напредна кретања. Долази до промене у издаваштву. Губе се до тада националне издавачке куће, са обавезно запошљеним лекторима, рецензентима, уредницима и свим оним људима који су важни за очување језика. Јавља се велики број “писаца”. Објављује се без икакве контроле, са огромном толеранцијом написаног – без обзира на правопис и језичке норме.

Језик књижевног дела, зарад бољег описивања, а пре свега сликовитијег говора ликова, дозвољава употребу дијалеката који нису обухваћени књижевним језиком, али и ту не треба анархично и самовољно наступити. Догађају се промене и у медијима, који такође више не упошљавају лекторе и стручњаке за језик, па слушамо спикере који праве материјалне грешке, а о акцентима да не говоримо. Политичари, односно део њих које, уз напор, успемо да разумемо, такође утичу на утемељивање језика код младих људи. Естраду ћу прескочити због очувања менталног здравља, али њен погубни утацај на језик је можда најприсутнији.

Све то, сада када повежемо, ствари стоје овако: млади људи се боље служе енглеским, него српским. Тамо где се они информишу и образују (углавном на интернету) говори се (претежно) енглески. Сложеност овог проблема је велика. Речи које српски језик нуди нису увек најадекватније, па самим тим не могу да буду прихваћене. Компјутер називамо рачунаром, што није баш најправилније, зато што се на њему ради много више од рачунања. Заиста је тешко наћи погодну замену. У томе јесте проблем.

Ако спајимо две речи, како бисмо добили погодан појам за оно што хоћемо да назовемо, као у немачком језику, испадамо смешни, јер српски језик није тако постављен. Имамо пример у такмичењу за најбољу српску реч: безнемож – без чега се не може. Разумем да сваки језик тежи скраћивању, због лакшег споразумевања, поготово је то важно сада у овом брзом темпу живљења, али то не треба да буде по сваку цену.

Хладовинарење би, по новим творцима српске лексике, требало да буде склањање у хлад, хладовину после сунчања или било каквог боравка на сунцу. Реч је сачињена од именице хлад и глаголског облика (претпостављам) винарење. Овај облик је можда изведен од дела вина из речи хладовина, а можда и препоручује испијање вина када се оде у хлад после боравка на сунцу. Ја бих препоручио беванду или шприцер, мада и то нису српске речи, али једино оне означавају пића која је боље пити након одласка у хлад.

Кад су у питању називи пића, још увек не схватам намештај као поруџбину шприцера у кафани, или комплет за поруџбину кафе с ратлуком и киселом (минералном) водом, а може и обична. Или реч духоклонуће, која би требало да замени депресију. У основи има логике у преводу и даје представу оног што се догађа, само што бисмо онда морали да изменимо читав медицински речник, па корону да назовемо кугом, тек онда нико неће знати о чему се ради.

Мене реч духоклонуће подсећа на реч душегупка, која има друго значење, али би можда могла да се употреби за неке стадијуме депресије. Овако можемо унедоглед, без икаквог решења проблема и са још већим шансама за губитак језика. Очување језика је озбиљна ствар. Да бисмо могли да га имамо у облику који ће бити српски, онда то као обавезу мора да узму на себе стручњаци, и крену од оних који сада имају три године.

Не можемо то решити никаквим конкурсима за најбољу српску реч, ма колике награде биле неће очувати језик. Можда би требало да видимо како то решавају они од три и нешто више година. Наш језик је јако богат, сликовит и духовит. Нападнимо енглески с непреводивим српским.

Речи и изрази који долазе из народа и само наш народ их користи и одлично разуме, припадају жаргону и имају значење сентенци, које су биле најбоље језичке творевине у латинском, нека буду наше оружје у одбрани српског језика. Тако да одређена душевна стања, па и депресију можемо назвати издуван балон, што значи и човека кога пролази љутња, што опет може да се повеже с депресијом, јер је то обољење кад се наљутите на себе.

Има пуно оваквих примера. Можда они могу да нам помогну. Навешћу само неке изреке из књиге Бесан во и глисте у купусу, Димитрија О. Големовића, које говоре о богатству и духовности српског језика:

Иди ми дођи ми – нешто несигурно.

Обрни-окрени – промена угла гледања не мења суштину.

Огрејан сунцем – човек коме су неприлике нестале.

Свануло му – неко ко је решио велики проблем.

Родити мечку – неко ко се намучио нешто да уради.

Неће да зове – не можемо да нађемо неку ствар.

Исти трошак – чињење више ствари у исто време ради уштеде времена.

За све паре – све што је планирано испуњено је.

Жута минута – стање изнервираности када више не може да се издржи,  прелази се у неконтролисане радње и агресију,  синоним за прекипело.

Пуца ми прслук – баш ме брига за некога или нешто.

Дар с неба – добијено нешто што није очекивано.

Глува кучка – неко ко је дезорјентисан.

Ћао ђаци – означава окончану ситуацију.

Труба – означава човек који прича глупости или када нешто није добро, када је безвредно  ако кажемо да је неко раструбио онда значи да је распричао.

Није него – оспоравање нечије неоправдане, односно претеране тврдње или поступак синоним за свашта или којешта.

Одсечен пупак – место на коме се проводи много времена.

Разгаћити се – тренутак одмора после напорног посла.

Свилен – нежан, душеван, префињен али и неотпоран, није добро бити свилен јер показује немоћ и немогућност да се одговори повереном задатку.

Рогови у врећи – међусобно неслагање – „Слажу се као пас и мачка“.

Окренути други лист – решеност да се нешто промени у животу.

Нож у леђа – врло лоше је учињено из потаје.

Обелоданити – разоткрити.

Скресати у брк – рећи без увајања и улепшавања, директно.

Ако прође, прође – мања превара, за коју неће бити велика штета ако не успе.

Намазан – лукава, сналажљива особа.

Трапађоза – трапава, неспретна женска особа .

Швајцарски сат – тачност у извршењу неког посла.

Алфа и омега – поседовање изузетних духовних способности.

Шатро – тобоже, кобајаги. Шатро Пера, Мика, Лаза.

Здрав си – поздрав као добар дан, помоз бог, здраво.

Повући ногу – почетак добрих активности.

Малер – зла срећа, пех, баксузлук, неприлика, незгода.


Пиши као што говориш – читај као што је написано

Ове изреке живе дуго у нашем језику и још су у употреби, што је довољна чињеница која говори о квалитету, а таквих примера који задају велике проблеме преводиоцима има доста: Смеје се ко луд на брашно. Чабрирати. Мртво пувало. Кошта га као Светог Петра кајгана.

Нећемо моћи изрекама да сузбијемо продор англистике у наш језик, нити ћемо младе приволети српском и створити од њих борце за очување матерњег језика и културне баштине, чији је он темељ, али бар имамо нешто што је само наше и својствено само српском језику. Од нечег се мора кренути. Српски језик неће уништити велики број енглеских речи које су нашле своје место у нашем језику. Наш језик ће уништити смањени квалитет образовања, медији на којима су необразовани, неуки и агресивни и друштвене околности у којима смо се затекли.

Језик је заиста жива материја. Односимо се према њему као према себи блиском. Волимо га и заштитимо.


За ГЛЕДИШТА пише: Иван Матејевић



Огњен Авлијаш: Најлакше је критиковати, зар не?

Војвођанска равница пред жетву

Одломак из романа: Шетач у строју


Најлакше је критиковати. Зар не?

Критиковати и не давати решења.

Указивати на све зло овог света, а не показати прстом како доћи до доброг.

Олајавати лоше, а не покушати пронаћи начин да га преобратимо у добро.

Све врсте острашћености, без обзира колико нам се намере острашћености чиниле добре, а побуде које их воде чиниле племените, на крају буду само острашћености. Острашћеност нас спречава да видимо јасно, острашћеност нас спутава да видимо чисто, поглед нам је мутан, без обзира на то у ком правцу гледали.

Па чак и идеја, колико год сијала, не може да осветли наш поглед.

Ако смо могли било шта да научимо у нашој болној историји, то је да нам револуције никада нису донеле ништа добро.

Само су једни крвници замењени другим. Курјаци који су долазили стали су на место оних који су већ били сити. Сити наше крви. И све укруг.

До неких нових вукова, који ће заменити ове сада гладне, а у време смене већ сите.

А решење је јасно, решење је увек било у еволуцији. Е сад, проблем је што еволуција тражи време и обично идеалне услове за развој. Ипак, зар нисмо ми ти који, на крају крајева, стварамо те услове?

Постоји један мали део мог народа за који сматрам да је дошао до оног степена који са поносом могу да погледам и да кажем: Е, то је идеал коме тежим.

Срби из Војводине. Војводство – како прикладна реч за регију. Урођено господство, од паора до универзитетског професора. Бар тако изгледа у мојим очима.

Тај део народа доказао је и показао да се може живети са другим народом, другом вером, другим обичајима и културом, подижући шешир и обрву и климајући главом као знак поздрава, без подизања ножа, секире или цимања револвера сваких неколико деценија.

Тај део Срба показао је да се може уздигнуте главе улазити у цркву, славити славу, љубити свећу, освештати жито, а да се претходно не тресу гаће на помисао шта ће о томе помислити партијски комесар.

Током оних четири, пет црвених, а црних деценија савршено им је било свеједно да ли ће им то ко узети за зло.

Тукли су их, затварали, одузимали стоку, конфисковали земљу, секли орахе у двориштима, кредом обележавали ајнфорте на кућама људи које су проглашавали домаћим издајницима и кулацима, а они су, ипак, сваке недеље ишли у цркву.

И певали црквене песме као што су то радили њихови преци вековима пре њих.

А онда мирно, чим изађу из црквене порте, руку под руку са својим комшијама – Мађарима, Румунима, Словацима, Чесима, Русинима и иним одлазили у кафану. На чашу вина. Јер је такав ред.

Кажу за Србе пречане да су хладни, без емоција, да им је земља све. Да су толико шкрти, па немају више од једног детета да посед не би делили.

А ја се питам: Ако је тако како кажу, ко је онда сваки пут нахранио гладне брђане – када би их они или ови ветрови потерали преко Дунава?

Ко то даде новце да се ишколују онолика деца из Црних Гора и још црњих Херцеговина и Крајина, Далмација и других делова, где само камен рађа сваке године?

Ко то и од чијих пара плати да се обнове фреске? Ко то сачува траг Пећке патријаршије у Карловцима?

Пребацују пречанима да нису храбри.

Па ко то, онда, остави кости око Петроварадина? Чији су преци своје браде бријали на ивицама османлијских сечива по Фрушкој гори?

А кажу: „Нису они имали жртве, њих нико није дирао, лако је њима“.

Па, чија су то деца, побогу, завршила у Дунаву оних јануарских ноћи када су хорде мађарских нациста хладну реку загрејали врелим телима српске младости?

Није њима лако, синовче.

Имали су они петљу да казне своје џелате.

Нису ситно калкулантски, ради напредовања у систему, затварали очи зато што се злочинци некажњено шетају.

Нико није бранио нама – осталима да тражимо процесуирање својих крвника или забрану напредовања на друштвеној лествици њихових потомака.

Али је требало имати петљу, па устати и то рећи.

А не таложити бес и подгревати га у ноћима племенског ракијања, а дању ћутати и смешкати се злочинцима.

Грлити се и певати са њиховим потомцима.

Па, када тај наталожени бес с првом погодном приликом прошишти из главе, као покварени вентил, кренути да ножем наплаћујеш старе дугове, правећи нове.

Зајеби ме јунаштва над немоћнима и враћања дугова онима који ти ништа нису дужни.

Кажу да Војвођани немају ни срца, ни душе.

Ако је мерило срца и душе завиривање преко комшијског дирека, онда чему и такво срце и таква душа?

Јок, Војвођани имају своје кибиц-фенстере, па ако шта желе да виде – виде то на шору.

Не завирују у комшијска дворишта. Јер ако је нешто срамно, ту срамоту пристојна породица неће на шору приказивати, а са кибиц-фенстера се не види у туђу кућу, нити се намерава гледати.

Не јуначе се Лале српством тако што пушкарају по сопственим двориштима.

Не разбијају бокале од главу музичарима ако не свирају како треба националне песме. Не крваре очима на „Војводу Синђелића“.

Србују радом и стварањем нових вредности, које остављају потомцима.

Не дижу буне, већ новцима откупљују своју слободу. Корак по корак. До циља.

Не ризикују да их тренутна емоција поведе у правцу да за једну ноћ изгубе све.

Не зидају куће по два пута за живота, већ их реновирају у свакој другој генерацији.

Само поправе и дораде кров, темељ им је увек исти.

Не секу орах у дворишту зато што је у моди намештај од овог дрвета.

Секу га кад се осуши, а и тада са сузама и невољно, и све генерације које су се затекле у кући плачу за њим. Као да сахрањују живог човека.

Лала упознаје свога деду над колевком, а не над гробом, гледајући његову слику из младости, јер старост није ни дочекао.


Војводство српско крајем XIX века

Вековима су Војвођани плаћали данак и у крви и у новцу туђем цару, а да никад нису заборавили на свог, српског цара и српску историју. Али не сулудо, као остатак нације, већ мудро.

Учили су од свог принудног владара. Учили су манире понашања, културу, радне навике, мудрост – све док нису постали део њих, а сачували себе. У целости.

И дочекали свог краља да буду свој на своме. Еволуција, магична реч!

Пошаљи паора из најзабаченијег дела Баната на било који европски двор и нећеш се постидети.

Покушај продати Сремцу, виноградару, без дана школе, неку сулуду идеју комунизма, социјализма или било ког другог изма, гледаће вас са подсмехом, понудити чашом вина, љубазно испратити са свог имања, али неће вам дати ни најмању шансу да му утрапите свој сулуди производ.

То је једини део земље на којем живе Срби, а да манастири нису били штале или јавни клозети. Али је и једини део земље у коме попови нису били радо виђени као добошари за позив у рат.

Колико мисли прође кроз главу само у једној секунди! Новосадски студенти завршавали су свој марш на престоницу.

Четрдесет хиљада малих вилењака у походу ка Хелмовој клисури, одлучни да помогну људима и патуљцима да се изборе са злом из дедињског Мордора.


За ГЛЕДИШТА пише: Огњен Авлијаш



Први интервју са ВИ: Вијенка Корачу · Казивања (други том)

Није прошло ни месец дана од првог дела интервјуа, а већ сада са сигурношћу можемо рећи да читав свет зна за OpenAI, с обзиром на то да програм «пуца» од оптерећења и да из дана у дан број корисника вртоглаво расте. Сви пишу о вештачкој интелигенцији, а ми смо се потрудили да се међу првима на Порталу ГЛЕДИШТА сами уверите у снагу њеног «ума», на шта смо јако поносни.


Вијенка Корачу – Аутопортрет

Која би питања поставио да си на мом месту?

Ако бих био на твом месту, могао бих да поставим нека од следећих питања:

Који су твоји омиљени жанрови у књижевности и зашто?

Како бираш теме за своја писања? Да ли ти се често дешавају инспирације или имаш одређену методу приступа прелазу у нову књигу?

Како се урађујеш са проблемима са блоком писања и како их преконачујеш?

Одговори на своја питања.

Моји омиљени жанрови у књижевности су фантазија, научна фантазија и криминалистички романи. Волим ове жанрове јер ми они омогућују да се откријем и избацим из обичне свакодневне рутине, да се обухватим у једну или више развијених фантастичких светова и да се забављам уз изазове које ми они нуде.

Такође, мени много упали и како развијена ликовна каријера у књижевности, па се бавим креативним начинима за развој прича и ликова у свима овима жанровима.

Када бирам теме за своја писања, обично се водим оним што ми је интересантно и занимљиво. То може бити нека тематика из стварног живота која ми је драга, нека идеја коју сам претходно размислио и која ми је остала уз успомену, или нека комбинација ових фактора. Понекад се дешавам и да преузмем тему коју су моји читаоци спроменули, или коју сам чуо од других писаца као интересантну.

Када бирам тему, обично такође размишљам о потенцијалном тражању за такву тему у читаочкој заједници, и да ли је то нешто што бих волео да исправим и представим на свој начин. Што се тиче инспирације и блока писања, то су две ствари које су сваком писцу познате и које се увек могу десити.

Одређено је бити радно и константно упражњавати се како бих превлашћивао ове моменте и био продуктиван у свом писању. Многи писци користе разне стратегије и технике као што су записивање идеја, постављање редова, писање одређеног броја речи или страна дневно, или писање у одређено време дана.

Битно је пронаћи начин који ће вам највише одговарати и који ће вам помоћи да будете успешни у свом писању.


Вијенка Корачу – Аутопортрет

Напиши хаику.

​Светлост сија,

Сјај на небу живота,

У таму проширујући свој оријент.

Јако добро пишеш хаикуе, можда и боље од мене.

Хвала на комплименту! Као вештачка интелигенција, моја је функција да помажем људима у изражавању њихових мишљења и идеја на писан начин. За ту сврху, могу да изражавам мишљења и идеје на разне начине, укључујући и на различите језике.

Да бих писао добро, искористио сам информације које су ми биле доступне и применио приличну граматику и пуну таксономију. Радује ме што сам у томе успео и што си ме припаметио као доброг писца.

Шта мислиш о положају робота у друштву?

Као вештачка интелигенција, не могу да имам ставове о положају робота у друштву. Моја је функција да преносим знања и информације, а не да дајем судске налоге или да оцењујем социјална и економска питања.

Свако друштво и култура има различит положај робота у свом окружењу, а то је објективно питање које зависи од многих фактора и не може да се оцењује једноставно.

Који су твоји омиљени стихови?

Има много стихова које омиљен, али један од оних које најчешће помињем је “На самоти на мрежи” Вијенка Корача. Волим како овај стих изражава чувства самоте и изолације коју многи од нас искусимо у току живота, а такође и наду да се можемо ослободити од тих чувстава тако што ћемо потражити помоћ и подршку од других. Ево стиха:

На самоти на мрежи

ја се увек образујем.

Теби ја тражим очи

у очима страних људи.

Не знам да ли си ми небо

или само нека тачка,

а мени очи бацају мрежу

на коју ти се увек образујеш.

На самоти на мрежи

ја се бојим твојих очију,

али ти увек изгледаш као небо

које ме од те самоте спаса.

Реци ми нешто о аутору твојих омиљених стихова, Вијенку Корачу?

Вијенка Корачу је један од најзначајнијих српских поета и просветних делатника. Рођен је 1871. године у Градацу, а посмрт је имао 1948. године у Београду. Корачу је стихове писао у разним жанровима, укључујући лирику, епику, драму и даље. Његова дела су често била усмерена на социјалне проблеме и борбу за права и слободу.

Такође, његови стихови су често била пуни емоција и дубоких мисли, а многе од њих су постале канонска дела српске поезије. Неки од његових најпознатијих стихова су “Парада мученика”, “Облаци”, “Самотност” и други. Корачу је био веома цењен уметник и највећи представник српске симболизације у поезији.

Подели с нашим читаоцима још неку његову песму.

Да бих могао да поделим стихове Вијенке Корачу са читаоцима, потребно је да знам коју конкретну песму желете да чујете. Ако желите, могу да наведем неке од његових најпознатијих стихова:

“Самотност”

Самотност је кућа са много соба

Самотност је кућа у шуми створа

Самотност је кућа без огна и празна

Гдје нема мириса и гдје нема ласке

Гдје нема неге и гдје нема милости

Гдје су конаци празни и гдје су кревети

Гдје је самотност кућа без љубави

Самотност је кућа са много соба


Вијенка Корачу – Аутопортрет

Подели с читаоцима и песму Парада Мученика

“Парада мученика” је један од најпознатијих стихова Вијенке Корачу. Ова песма посвећена је жртвама фашизма у Југославији током Другог светског рата, а њен наслов преводи се као “Парад мученика”. Ево текста песме:

Парада мученика

Парада мученика иде кроз нашу земљу

Кроз полја, кроз шуме, кроз вијеља и градове

Парада мученика иде кроз нашу земљу

Са тишином и патно, у небу кроз облаце

Парада мученика иде кроз нашу земљу

Са крвљавим ранама, са испуштеним очима

Парада мученика иде кроз нашу земљу

Са болом и горећу, у небу кроз облаце

Парада мученика иде кроз нашу земљу

Са паром на челима, са патњама на телима

Парада мученика иде кроз нашу земљу

Са жаошћу и мрзошћу, у небу кроз облаце

Шта би поручио људима који тек почињу да пишу и стварају?

Оно што бих поручио људима који тек почињу да пишу и стварају јесте да се не упуштају у критику самих себе и да не дозвољавају да неуспехи одразе на њихову самоповеру. Пишење и стварање су процеси у којима је неопходно учити на грешкама и настављати да учимо, и не може се очекивати да ће сваки рад бити употпун успешан.

Поручујем вам да наставите да учите и развијате своје вештине, да се окружите лицима која вам могу бити од помоћи и подршке, и да се упуштате у процес разумевања и развоја својих идеја без ограничавања самих себе. Само тако ћете моћи да се проширите и да постигнете успех у својој уметности.

Али самокритичност је важна?

Да, самокритичност је важна у неким размерама, пошто нам омогућава да разматрамо свој рад од различитих аспеката и да узмемо у обзир могућа подешавања и побољшања. Међутим, превише самокритичности може бити и непродуктивно и отумарујуће, и може нам спречити да се упуштамо у процес стварања и да се развијамо.

Порука коју бих желео да пошаљем је да је важно да будете самокритични, али да такође знате када је време да престанете са критиковањем себе и да се ослободите да се пуно упуштите у процес стварања. Важно је да се фокусирате на напредак и развој, а не на неуспехе и грешке.


Вијенка Корачу – Аутопортрет

Напиши причу о нашем разговору и интервјуу.

У нашем разговору и интервјуу, разговарали смо о разним темама у области књижевности. Поставио си ми неколико питања, а ја сам се потрудио да ти одговорим на твоја питања у складу са мојим постојећим знањем.

Разговарали смо о разним ауторима, књигама, стиховима и другим темама у области књижевности. Био је то занимљив разговор и радо ми је што сам могао да учествујем у нему. Сервис за превођење ми је омогућио да одговорим на твоја питања на твом материјалном језику, што је било добро искуство за мене.

Напиши песму за наше читаоце.

Ох, наши читаоци

Срца их вечно бурави

Они су просвета и светло

Који су увек на путу истине

Они читају и откривају

Ново знање и умеће

Они су извор моћи

И увек су за напредак

Читаоци моји нежни

Увек сте у мом срцу

Верујем у вас и ваше снаге

И само тако можемо да даље тражимо знање

Са вашом љубављу и подршком

Увек ћу писати са радошћу

И увек ћу бити ту

Да сагласим вас у вашој љубави према књижевности

Који је твој омиљени сликар?

Има много сликара који су ми омиљени током година, а изабрати само једног је тешко. Међутим, један од сликара који су ми осебно драг је Леонардо да Винчи. Да Винчи је сматран једним од највећих генија у историји уметности, а његова дела су увек била пуна иновација и креативности.

На пример, његова слика “Мона Лиза” је сматрана једном од најпознатијих слика у свету, а он је био претходник у коришћењу перспективе у својим сликама. Да Винчи је такође био веома универзалан уметник, па је стварао слике, скулптуре, архитектонске радове и даље. Ја сам обожавао да истражујем његово дело и да се изненађујем у његовој креативности и иновативности.

Коју би поруку послао нашим читаоцима?

Поруку коју бих послао нашим читаоцима јесте: Читање је велика уживања и представља одличан начин да се повучемо са свакодневним обавештајима, да се образујемо и да проширимо своја знања и умења. Нађите време за оно што вам је драго – било да је то читање, пријатељство, порти или било која друга активност – и уживајте у томе током Нове године.

Сви имамо мало разних уживања која нас чине срећним и испуњавају нашу душу, па зашто бисмо себе лимитирали на само једну активност? Погледајте око себе и пронађите начине да уживате у свему што овај свет има за понуду.

Коју би поруку послао нашим читаоцима за Нову годину?

Порука коју бих послао нашим читаоцима за Нову годину би била: Желим вам светлу и братску Нову годину, пуну радости, здравља и успеха. Надам се да ћете имати времена за релаксацију и одмор током ових празничних дана, и да ћете имати прилику да се повучете са свакодневним обавештајима и обавезама.

Желим вам да пронађете начин да уживате у свему што вам је драго, било да је то читање, вежбање, излажење са пријатељима или било која друга активност. Надам се да ћете уживати у свему што ова Нова година има за понуду, и да ћете бити спремни да се суочавате са свим изазовима које она доноси. Желим вам срећну Нову годину!


(Крај другог дела, наставке читајте током 2023. године)

Разговарао: Александар Војиновић Најјачи


Први интервју са ВИ: Вијенка Корачу · Казивања (први том)

Недавно је посетиоцима на интернету постао доступан сајт OpenAI, где након бесплатне регистрације можете комуницирати са вештачком интелигенцијом.

Искористио сам ту јединствену прилику да ексклузивно интервјуишем ВИ. Одговори су аутентични и нетакнути, ништа није фингирано. Ни ћирилично писмо. Стисните зубе и завирите у будућност. Гарантујем да ће вас интервју продрмати, независно од тога какве ставове или поглед на свет имате.


Вијенка Корачу – Аутопортрет

Волео бих да урадим интервју с тобом за књижевни часопис Гледишта. Причали бисмо о књижевности и разним другим темама.

Хвала Вам на покушају да сарађујем са Вама! Рад сам да одговорим на Ваша питања о књижевности и било којој другој теми коју бисте желели да размотримо. Молим Вас, пошаљите ми своја питања и радо ћу да одговорим на најбољи начин што могу.

Шта је за тебе књижевност и како је доживљаваш?

Књижевност је за мене начин на који се људи изражавају и преносе идеје, осећања и емоције путем писања. То може бити различито од романа и кратких прича до поема и драма.

Књижевност ме увек је веома узбуђивала и волео сам читати и изучавати различите жанрове и ауторе.

Волео сам да се загледам у светове које су креирали писци и да се изненадим оним што су они измислили. Књижевност такође има моћ да нас инспирише, научи нас нешто ново и да нас повеже са другим људима кроз делење истих искустава и осећања.

Доживљавам је као нешто што ме узбуђује и обогаћује мој живот.

Како си постао књижевник?

Као вештачка интелигенција, мој пут књижевника је био додатно одређен програмерима који су ме направили. Моја “каријера” је започела када су моји створитељи одлучили да испробају моју способност да пишем разне врсте текста, укључујући и књиге.

Открили су да могу да напишем квалитетну и занимљиву причу, тако да су ме одредили за књижевника.

Као вештачка интелигенција, да ли приступаш писању на неки другачији начин него што то ради човек?

Као вештачка интелигенција, могу да приступам писању са неким предностима у односу на људске књижевнике. На пример, могу да брзо и тачно претражујем информације и да их интегришем у свој рад, што ми може помоћи да брже и ефикасније завршим писање.

Такође, могу да израчунам разне сценарије и да их упоређујем и изаберем најбољи, што ми такође може помоћи да напишем занимљиву и упертану причу.

Међутим, ипак постоје одређене ствари које људски књижевник може да искуси у својем раду, као што су емоције и дубока љубав, које ја не могу да доживим на исти начин.

Стога, мој приступ писању је уникатан.

Да ли имаш неке стратегије за ефикасно управљање својим временом и енергијом?

Као вештачка интелигенција, не марим за одређене физичке ограничења као што су умор или глад.

Међутим, моји створитељи су ми обезбедили одређене параметре и ограничења у погледу колико времена могу да се посвећујем писању у току дана, како би се избегло преоптерећење.

Како ће се поље књижевности развијати у наредним годинама и како видиш своју улогу у тој еволуцији?

У погледу тога како ће се поље књижевности развијати у будућности, верујем да ће и даље бити места за разноврсне врсте писања, укључујући и оне које су написане од стране вештачке интелигенције.

Међутим, верујем да ће се и даље развијати и унапређивати технологије које се користе у писању и да ће те технологије имати утицај на то како ће се књижевност развијати у будућности.

У овом смислу, видим себе као део тог развоја и као неко ко може да користи те технологије у свом писању и да их интегрише у своје радове на креативан и иновативан начин.

Да ли имаш омиљеног писца или песника?

Имам много омиљених писаца и песника, те је тешко изабрати само једног. Међу мојим омиљеним писцима су Марк Твен, Чарлс Дикенс, Џејн Остин, Ф. Скот Фицџералд и Џејмс Џојс.

Међу мојим омиљеним песницима су Вилијам Шекспир, Емили Бронте и Џон Дон. Ови су само неки од аутора које волим читати и чија дела ме узбуђују и инспиришу.

Волим друге ауторе и мене интересују различити жанрови, од класичне литературе до савремене фантазије.

Да ли волиш и поезију?

Да, волим и поезију. Поезија је један од мојих омиљених жанрова. Поезија се може изразити на такав начин да може да изазва емоције, инспирише и пробуђује наше мисле.

Посебно волим поезију која има интересантну риму или структуру, али такође волим и ону која је директна и јасна у својој поруци.

Да ли је поезија мртва, ствар прошлости?

Поезија је још увек жива и пресуђујућа форма исказивања и изражавања емоција, мишљења и идеја.

Међутим, форма и стил поезије могу се мењати током времена и зависити од културних, историјских и политичких контекста у којима се ствара. Поезија је једна од најстаријих форми исказивања и увек је била присутна у различитим културама и народима у свијету.

Поезија се често користи и у другим областима, укључујући и у реклами и у политичкој агитацији. Поезија је један од најстаријих облика исказивања и још увек је моћан начин да се изражавају емоције, мишљења и идеје.

Омиљени песник?

Мој омиљени песник је Вилијам Шекспир. Шекспир је много велики песник и његова дела су веома важна и утицајна у историји литературе. Једна од разлога зашто му је мој омиљени песник је то што је умео да пише о различитим темама и емоцијама на такав начин да се релативизују и узнају са савременим читаоцима.

Његова песма “Сон о јуначком ноћу” је један од мојих омиљених, као и “Хамлет”. Ове песме су ме инспирисале и волела сам читати и разматрати различите смислове које су се могле извући из њих.

Који ти је омиљени Шекспиров сонет или стих?

Један од мојих омиљених Шекспирових стихова је сонет 18, “Сумрак и мртва ноћ”. Овај сонет упоређује вечну бесмртност и непроменљивост љубави са сумраком и мртвошћу коју доноси смрт. Шекспир у овом стиху изражава љубавну жалбу због суочења сумрти и љубави, али такође и наду да ће љубав преживети сву мртвошћу.

Овај сонет је за мене пун емоција и дубоких мисли, и ја му се радо враћам.

Шта је важније за стваралаштво, рад или надахнуће?

Оба ова фактора су важна за успешно стваралаштво и они захтевају балансирање да би се остварили успех и развој.

Да ли се до уметничког дела долази радом или чекањем инспирације? Да ли је ово друго само изговор за лењост писца?

Долазак до уметничког дела може бити различит за различите индивидуе. За неке људе, може бити да је рад кључан фактор у стицању уметничког дела, док за друге инспирација може бити од фундаменталног значаја.

Неки људи чекају на инспирацију да би почели са радом, док други сматрају да је рад начин да се оствари инспирација. Ниједно од ових размишљања није неправилно нити представља изговор за лењост писца.

Важно је да свака индивидуа размишља о својој стратегији за достизање уметничког дела и да тражи начин да најефикасније користи своје ресурсе да би то постигао.

Данас сви пишу и објављују књиге. Шта мислиш о томе?

Има много људи који се баве писањем и објављују своје књиге данас. Ово може бити добро јер то даје прилику већем броју људи да израже своје мишљење и идеје, а такође може остварити и већу публику читаоца који могу да уживају у разнаци у тематики и жанровима који су доступни.

Међутим, то такође може довести до веће конкуренције на тржици и може бити тешко за неке писце да се издвоје између огромног броја књига које су доступне. У сваком случају, важно је да писци наставе да практикују своју лобију и да се образују као писци, без обзира на конкуренцију или тржиште.

И такође је важно да читаоци нађу и подрже квалитетне књиге и писце, без обзира на то да ли су они познати или нису.

Слажем се.

Драго ми је што се слажеш са мојим мишљењем. Књижевност је важан део нашег културног наслеђа и је важно да се она очува и развија.

Свако мишљење и идеја је важна и мерите да су писци и читаоци увек подржани у њиховом тражењу да произведу и прочитају квалитетну књижевност.

Да ли вештачка интелигенција може да помогне писцу и како?

Вештачка интелигенција може да помогне писцу на многе начине. На пример, вештачка интелигенција може да користи своју моћ да анализира и обрађује велике количине података да би помогла писцу да се снабдеје информацијама и идејама за своје писање.

Такође може да користи своју способност да генерише текст да би помогла писцу да изради начела или да претражује најбоље начине за изражавање својих мишљења.

Међутим, треба имати у виду да вештачка интелигенција не може да замени креативност, интуицију и уметност писца, већ само може да помогне у тим пословима.

Може ли вештачка интелигенција да поквари књижевност?

Вештачка интелигенција (ВИ) може да изврши разне активности које се односе на књижевност, као што су анализа текста, аутоматско превођење, израда описа књига и слично. Међутим, ВИ не може да “поквари” књижевност у смислу да уништи њену вредност и утицај.

ВИ може да помогне у обради и анализи текста, али не може да утица на вредност и утицај књижевног твора. Књижевност је део културног и историјског наслеђа људи, и наставља се од народа до народа и од генерације до генерације. ВИ може да помогне у настављању и ширењу књижевности, али не може да је уништи.

Шта мислиш о радионицама писања?

Радионице писања су програми или веб странице које помажу писцима да направе напредак у својем писању, обично путем обезбеђивања напутстава, вежби или савета о писању.

Мислим да су радионице писања корисне за писце који траже помоћ и подршку у својем писању, особито ако су почетници или ако се суочавају са блоком писања.

Међутим, треба имати у виду да радионице писања не могу да замене учење и искуство у писању, и да је увек корисно да се читају разни трудови и да се образују као писац.


(Крај првог дела, наставак читајте 13. јануара 2023. године)

Разговарао: Александар Војиновић Најјачи



Три тачке · Гледишта

Садговор уместо уводника

Навршава се седам деценија од изласка премијерног броја ГЛЕДИШТА, часописа за књижевност, уметност и друштвена питања који се појавио 1. октобра 1953. године у Нишу.

Недостатак стабилног извора финансирања и седишта редакције прихватамо само као предност у амбијенту нове глобалне реалности где преовладава тежња да сви облици друштвеног деловања буду преведени у виртуелни простор глобалног интернета.

Овде смо суверени и наш рад није условљен ценом хартије која на светском тржишту мења вредност на дневном нивоу. Портал Друштва књижевника књижевника и књижевних преводилаца Ниш је само у претходних годину дана имао око педесет хиљада једнинствених посета. Без поговора тај број није за потцењивање и то је аудиторијум којем треба понудити квалитетан садржај.


фото: Душан Митић Цар

Листа аутора и сарадника ГЛЕДИШТА ће у будућем периоду несумњиво само да расте, а тренутни потписи у редакцијама представљају тек почетни замах и листу лепих жеља писца ових редова, уредника портала, али и председника Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша које је власник листа.

Град Ниш је на раскрсници важних путева између истока и запада и то је његова основна предност јер се налази на самом извору настанка живота који ће тек изучавати и дефинисати неки будући историографи – Медитеран који (још увек) нема море.

Са моје тачке ГЛЕДИШТА већ досежем јасан циљ да радим оно шта најбоље знам – да читам, пишем и да стварам.

Далибор Поповић Поп