Када су 2004. у мартовском погрому до последњег камена уништили Свете архангеле код Призрена, преживела је само једна сива манастирска мачка. Претекла је ватру и палитеље и појавила се као знак живота. Јучерашње хиљаде људи на Косову и Метохији су мозаик победе која зна да трпи и чека слободу.
Упркос строгим контролама, специјалцима, забранама и непрестаном надзору, хиљаде верника окупиле су се на слави манастира Светих архангела код Призрена. Репортажа Живојина Ракочевића о месту где се вера, памћење и слобода никад не предају.
СИВА МАЧКА КАО ЗНАК ЖИВОТА
„Слатки Боже, слатка цркво”, каже старија Српкиња након што је прошла строгу контролу на улазу у манастир Светих архангела код Призрена. У недељу 26. јула је била слава у овој светињи код Призрена. Месту где је сахрањен српски цар Душан, месту једног од највећих властелинстава српског средњег века. Јуче су први пут примењене строге мере контроле свих који долазе: на једну страну мушкарци, на другу жене. „Где му је мајка”, пита за дете полицајац. Високи млади човек одговара: „Ја сам му отац.” Иста тензија, иста напетост као на Газиместану.
Хиљаде људи лагано испуњавају комплекс манастира, а на огромном паркингу нема више места за аутомобиле и аутобусе. У рушевинама огромне цркве најмоћнијег српског владара све је пуно, стотине људи стоје са стране, почиње литургија.
На два километра од храма према Призрену стоје два аутобуса пуна косовских специјалаца. У долини Призренске Бистрице, на заравни, испод тврђаве Вишеград све врви од посетилаца.
„Имаш ли мајицу испод кошуље”, пита на течном српском строго лице у униформи. Једног младића са мајицом на којој је мапа Косова дуго загледају и враћају назад.
ЗАШТО ХИЉАДЕ ДОЛАЗЕ У АРХАНГЕЛЕ?
Ко су ови људи који долазе, шта их је довело и како је могуће да их има толико?
Овај манастир је центар духовности, уметности и државности у периоду када је моћ једне цивилизације била на врхунцу. Неки подаци говоре да је овде било 300 калуђера, са болницом и лекарима, а риба је стизала са Плавског језера. Пропадао је стотинама година, његов огромни мозаик се расипао на све стране.
Да ли су ови људи који јуче у хиљадама долазе на ходочашће нека врста коцкица тог расутог мозаика? Какве их силе скупљају и привлаче на место које изгледа готово савршено уништено?
СВЕТИЊА ПОД НАДЗОРОМ
Деца из Културно-уметничког друштва „Ново Брдо” вежбају у хладу смокве. Били су на распусту, па дуго нису играли. Три старије госпође испод улаза у Душанов народни конак седе на жутом ћебету и разговарају као да се ништа не дешава. Стигле су из Штрпца на празник.
„Спремили смо око 2.500 оброка”, каже Иван Костић из Хуманитарне организације „Мајка девет Југовића”.
Шта је спремио игуман Михаило (Тошић) са својим братством – то нико и не зна.
„Извините, али не можете да пушите на овом месту”, стиже упозорење за човека у белој мајици. Он гледа у чуду, прави се да не разуме. Али ми разумемо да је реч о полицији у цивилу која надгледа славу у Светим архангелима. Шта ове људе доводи у потпуно изоловани манастир окружен литицама у кањону реке? Шта желе да постигну, ако у Призрену из којег долазе стално живи петоро или шесторо Срба? Чега се плаше и откуд потреба да се овако понашају? Никад није било више верника, а никад није било више полиције.
„БОГ ЈЕ СИЛА МОЈА”
„Вечно је оно што примамо од Бога”, говори у беседи митрополит Теодосије, осврћући се на пролазност сваке земаљске силе, он каже: „Бог је сила моја. Те речи нас држе на Косову и Метохији.”
Он истиче да су светиње примљене од Бога „и то нам нико не може узети”, а да слава показује да Косово и Метохија нису и неће бити заборављени, само ако „ми пратимо вољу Божју”. Ту је нада у помоћ, а не страх. На крају литургије замолио је све присутне да у потпуном миру и са посебним смирењем заврше овај дан, како се не би поновили немили догађаји са Газиместана.
Док његово упозорење одјекује кањоном, двојица специјалаца косовске полиције с тешком муком, испод литица наоружани пушкама, покушавају да остану невидљиви иза ситног дрвећа. Један нишани и окреће пушку на другу страну од скупа и Архангела.
НЕСЛОБОДА ДРУГАЧИЈЕ ГОВОРИ
„Боже, како су дошли ту”, пита Сара Живић, апсолвент комуникологије на Универзитету у Нишу. Она је део широке заједнице Светих архангела, а стални гост – деценијама присутан у животу косовских Срба – грчки архимандрит Партеније никада не пропусти прилику да види Призрен. Од званичника су ту Милена Парлић из Канцеларије за Косово и Метохију, градоначелник Брчког Синиша Милић.
„Леп и тежак осећај”, каже Цветко Цветковић и тражи марамице да брише сузе, јер не може да их сакрије испод тамних наочара. Он 35 година живи код Дортмунда у Немачкој. Са собом је повео ћерке Сару, Теодору и Милицу, а супруга Бобана покушава да нађе мало хлада иза зида Душанове задужбине.
Глумац Милан Васић годинама долази овде и пева на слави. Ове године је строго контролисан. Тражили су списак песама које ће да изводи. Он је читао имена песама, други су преводили, надлежни је тражио спорне речи и термине. Све што је написао Васић је и отпевао, али неслобода другачије говори.
Сваки пут када репресија достигне свој врхунац, хиљаде неких нових лица се појаве на вратима светиње. Њих не плаше ни пушке, ни униформе, ни контроле – њихова слобода не пита друге и другачије које ће песме певати. Када су 2004. у мартовском погрому до последњег камена уништили Свете архангеле, преживела је само једна сива манастирска мачка. Претекла је ватру и палитеље и појавила се као знак живота. Јучерашње хиљаде људи су мозаик победе која зна да трпи и чека слободу.
У наслов смо метнули славну синтагму – Тонгуес оф Фире – Дејвида Мартина, утицајног британског социолога религије, из његовог бестселера Тонгуес оф Фире: Тхе Еxплосион оф Протестантисм ин Латин Америца (Мартин, 1990) за који је предговор саставио Питер Бергер (Бергер), социолошка величина истеклог века. Односећи се на раст новопротестантизма уопште у Латинској Америци, она и садржајем и обимом већма покрива распростирање пентекостализма на том континенту и касније, испоставиће се у Азији, Африци и деломице Европи. – Тај талас јеванђеоског хришћанства, ширећи се из центра, из Сједињених Држава, ударио је и у српске обале плавећи нестабилно религијско биће Рома. О томе имамо емпиријску потврду у студији Нишевљанина др Драгана Тодоровића Роми на таласима новопротестантизма(Протестантизација Рома југоисточне Србије).
Читате: Социолог проф. др Драгољуб Б. Ђорђевић анализира протестантизацију Рома југоисточне Србије, факторе конверзије и промене културног идентитета.
МЕТОДОЛОШКИ ПРИСТУП И ЛИЧНИ КОНТЕКСТ
Поводом ње (студије), више уоколо ње, исписујемо поговор „Пламени језици међу Ромима” држећи на памети самоупутство Петра Пеце Поповића: „Сваки потписник предговора, рецензије, поговора и препоруке суочен је са нелаким бирањем приступа све у нади да се неће избрукати пред писцем, издавачем или читаоцем. У дужност му спада да што тачније представи ауторову визију, истовремено и процени њено остварење. При том из вида не сме да изгуби интегритет уредника и издавача. Поврх свега, том рецензијом ствара литературу која ће, ако је исписана искрено и поштено, живети независно од дела које представља и препоручује. Као такав, понуђени преглед квалитета једног остварења не може бити рецитација од саставних елемената и структура. То захтева глас, тачније тачку гледишта и пригодно место за књигу у панорами једне културе”.
Добро де, нека је тако, али сам, за разлику од П. П. Поповића, у големој неприлици: шта уопште да рекнем, а шта да питам, шта да похвалим, шта да замерим, па још да критикујем у Д. Тодоровићевој монографији. Док академски узуси и интелектуално поштење налажу ми и једно и друго, и треће и четврто – понајпре пето: да критикујем.
Башка што смо ми дугодеценијски пријатељи. За то време наш се однос развио у нешто узорито и заиста ретко. Не претерујем тврдећи да је у домаћој академској заједници тешко наћи такву врсту сарадње: од пројеката и искуствених изучавања до заједничких књига, тематских зборника и научних радова, од свакодневних шетњи до исцрпљујућих седељки по крчмама. Како онда сараднику-истраживачу и саписцу – па још и земљаку, на шта сам посебно осетљив – ишта спочитати у вези публикације која је на асталу читача.
Неко ће од њих негодовати и оправдано приметити: „Е, професоре Ђорђевићу, ако је истина оно што сте малопре споменули о вашем односу, онда свака замерка упућена Драгану Тодоровићу, одаслана је и вама; све што њему приговарате, у ствари замерате сами себи.” И шта сад?
Не да ми се да будем вредносно неутралан стога што: „Одлука о неутралности нипошто није неутрална одлука.” – „Алвин Гулднер је луцидно приметио да теорија вредносно неутралне социологије постоји ‘не само зато што је тачна или логички елегантна него и зато што на неки начин користи онима који у њу верују’”. Нећу ваљда овим поговором сасвим уништити свој, већ сад једва постојећи, социолошки углед.
ФАКТОРИ КОНВЕРЗИЈЕ И УЛОГА СОЦИЈАЛНЕ ПОДРШКЕ
Не занемарујући обичај хронолошког реда – ако се тако може рећи – удаљени почеци оспособљавања Д. Тодоровића за студирање прелажења Рома на треће крило хришћанства налазе се у нашем есеју „Зашто ‘православци’ прелазе у адвентисте?”, који се заснивао на шестомесечном искуственом увиду у живот нишке Хришћанске адвентистичке цркве и у којем су набројани и тумачени разлози конверзије у суботаре и механизми придобијања пастве. Они су и данас надлежни сводећи се на религиозне, социјалне и материјалне:
Адвентистичке месне цркве су добро организоване заједнице,
имају разрађене механизме интеграције и укључивања чланова у живот и делатност цркве,
адвентисти су анационална заједница и протежирају једнакост и братство,
ХАЦ одбија друштвено-политички ангажман,
адвентистичке месне цркве, аналогно сложенијим људским груписањима, одвијају живот под одређеним писаним и неписаним правилима,
једна од „светих“ дужности је „Служба пристава”, давање десетка,
цркве задовољавају и чисто материјалне, практичне потребе верника,
ХАЦ води рачуна о начину живота и добром здрављу чланова.
Врло касније, Драган Тодоровић и ја, искорачивши из социологије религије у ромологију, скупа са још двојицом колега пропитасмо религијске челнике адвентиста, баптиста, Јеховиних сведока и пентекосталаца (православља, римокатоличанства и ислама) о њиховом односу према Ромима уопште и Ромима њиховим верницима, и показасмо да су кривудави друмови до њихових душа.
Да би први извештај о пентекостализацији Рома на југоистоку Србије, тј. о тзв. Цркви под шатром у Лесковцу, поднео тамошњи Ром Тане Куртић у напису „Евангелицал Цхурцх ‘Цоммунитy оф Рома‘ ин Лесковац”. Из садашње перспективе гледано, Куртићев рад је подстакао неколицину нас да посветимо далеко већу пажњу новопротестантизму и протестантизацији Рома и за неколико година изнедримо бујицу књига, зборника и издвојених чланака:
Секте и култови (Ђорђевић, 2003б),
„Узроци преласка Рома на протестантизам” (Ђуровић, 2003:103-104),
„Wитх Јесус то а Цамп – ат а Цамп wитх Јесус” (Ђорђевић, 2006:73-86).
Доцније палицу, спремајући се за докторску радњу, преузима аутор књиге „Роми на таласима новопротестантизма”.
Надмено или не, ипак је за даљу елаборацију појаве протестантизације Рома била пресудна наша расправа „О протестантизацији Рома Србије – уводна расправа”, убрзо прештампана у зборнику Муке са светим (Изазови социологије религије). Иако се каскало у монографском захвату неопротестантских деноминација и секти, нешто се и напредовало у представљању протестантизма на тлу Србије.
Тај трећи смер хришћанства, одавно и код нас заступљен, убрзано се ширио међу етничким мањинама, нарочито се успешно „размножавајући” у Рома. Тада сам, почетком трећег миленијума, изграђивајући претпоставке модела за истраживање, анализу и објашњавање феномена протестантизације Рома, заузео следеће становиште:
„Нема ургентнијег посла за социологе религије од проучавања протестантизације Рома, јер, феномен је у току, ‘жив’, у одвијању и превирању, треба га обујмити док се не заустави, ‘умртви’ и ‘окамени’, институционализује и рутинизира. Нема захвалнијег посла за социологе религије од изучавања протестантизације Рома, јер појава јесте тако сложена, далекосежна и опредељујућа, да у себи сабира све оно чиме би требало да се бави модерна социологија религије. Нека почну са одгонетањем загонетке: ‘Шта је протестантизација Рома – евангелизација, преобраћивање или чист прозелитизам?’ А можда од свега помало”
Начелно, три су пута протестантизације, тј. опстанка и раста мањинских верских заједница:
саморепродукција верништва,
преобраћивање и преузимање верника из већинских религија, и
мисионарење, преобраћивање и преузимање из резервоара етничких и верских мањина.
У конкретном случају социолог религије мора да одговори на бар још три питања: „Које групе чинилаца пресудно утичу на протестантизацију Рома?”; „Да ли се међу групама чинилаца успоставља хијерархија?”; и „Која би теорија најцеловитије објаснила појаву протестантизације Рома?”
С обзиром да до тада није темељитије искуствено тестиран утицај наведених група чинилаца, а само на основу сопствених религиолошких и ромолошких увида у религијску културу Рома, закључио сам да је у српском случају установљенаследећа хијерархија међу факторима погарављења(тако што „коло води” социјално-економска, коју прати богословска, па и културна, док далеко заостаје политичка група):
социјално-економска,
богословска,
културна, и
политичка група.
Напослетку, одговарајући на питање – Која би теорија најцеловитије објаснила речену појаву? – закључено је да би можда, без обзира што се подвргава све оштријој критици, теорија рационалног избора била најприкладније интерпретативно решење протестантизације наших Рома; теорија рационалног избора у најбољем издању – оном Роднија Старка и његових следбеника (Старк анд Баинбридге, 1987).
Академски одјек и вредновање дисертације
Докторску тезу „Протестантизација Рома југоисточне Србије”, прву и до сада једину у домаћој социологији религије и ромологији, која је у основи књиге Роми на таласима новопротестантизма(Протестантизација Рома југоисточне Србије), читао је у рукопису проф. др Сергеј Флере, планетарно угледни словеначки (и југословенски) социолог религије, и проценио: „Вредно и систематски си то обрадио и у суштини би се таква дисертација могла бранити и на најбољим универзитетима. Пре свега, на крају недостаје један одељак (или прожети све одељке) са налазом да ли и где се потврђује теорија рационалног избора”.
То је истовремено учинио и др Петар-Емил Митев, реномирани бугарски социолог, редовни професор Софијског државног универзитета, да би ми написао: „Честитао сам Драгану дисертацију. Много силна работа – много јак рад. Искључиво сам знао вредности Драгана као организатора, сада га увидех као ученог човека у његовој научној зрелости. Желим тебе да поздравим зато што знам за вашу дугогодишњу сарадњу и за пријатељску помоћ коју си му пружио. Ти си срећан човек с таквим сарадником и пријатељем”.
Ослоњен на два ауторитета, двојицу колега чије мишљење веома поштујем, не либим се да поводом Тодоровићевог доктората и књиге ускликнем – Да, ја сам професионално и персонално срећан човек. Његова дисертација је врло добар и уравнотежен спој социологије религије и ромологије, док је, колико памтим, први докторат из ромологије после тезе Рајка Ђурића с краја 80-их 20. века. И по томе ће имати извесну историјску вредност.
Гореспоменти фактори, који доводе до преласка Рома на протестантизам јесу емпиријски тестирани и, једним делом, дисертација ништа није друго до успешан покушај да се то спроведе. Редослед чинилаца је нешто другачији, а можда је у међувремену, после деценију и по, дошло до даљих померања и претумбација у смеру да богославске и политичке карике евентуално добијају на значају.
Није наодмет прогнозирати да, дошло ли је до појачавања теолошког уплива, има то да се припише другој генерацији јужносрбијанских Рома пентекосталаца код којих је узрасла религиозна свест, док је политички утицај сврзан са растом поверења и кооперације између, примерице, лесковачке самоуправе и руководства месне цркве.
Докторска радња је назначила да ће протестантизација Рома имати несагледиве последице на рроманипе, на ромскост, ромство, на њихов културни идентитет. Ако се уобичајено идентитет одређује као прожимање језика, религије, традиције и културне баштине, она нам је само делимично представила до каквих ће промена доћи у сваком од побројаних саставних елемената културног идентитета.
Обавеза је проф. Тодоровића да у поновљеном проучавању подробније – без суздржавања – осветли да ли је у међувремену дошло до реконструкције, односно конструкције сасвим новог рроманипе-а. И да ли је то опасност по ромски народ који се карактерише културним богатством, разноврсношћу религија и вероисповести, језика, писма и наречја, обичаја и стилова живота, духовене и материјалне баштине? У том правцу, у коренитој измени ромства, могућности пламених језика су огромне и протестантизам их умешно збиљски остварује.
Прва ромска хришћанска црква у СрбијиУнутрашњост прве ромске хришћанске цвркве у СрбијиПрва ромска хрићанска црква у Србији, Лесковац 2025. године
Теорија рационалног избора у ромолошком кључу
У нотираном програматском тексту за истраживање протестантизације Рома здушно сам се залажио за примену теорије рационалног избора. Доктор Тодоровић назначује да ће од ње одустати у будућем пропитивању пламених језика на југу Србије. Ја и сада сматрам да је она хеуристички најплодотворнија у објашњењу ромског преверавања. Она можда не „ради“ када треба објаснити целокупну ситуацију с религијом у секуларној Европи; ту су релевантније парадигме Грејс Дејви или Стива Бруса. Али, и у овом случају Роми су изузетак.
АНАЛИЗА КЉУЧНИХ НАУЧНИХ ХИПОТЕЗА
Марко Кершеван, који ће остати трајно забележен у историји југословенске (и словеначке) социологије религије по особеном схватању религије као специфичне праксе, највећи зналац старопротестантизма у негдашњој нам држави, у праву је када у рецензији књиге о којој иде реч закључује: „Специфичност истраживања религиозности ромске популације изискује употребу мање уобичајених метода из корпуса ‘стандардне’ емпиријске социологије религије (као што су писане анкете, статистике итд.). Уместо анкета и статистике у први план долазе спонтани и методички вођени разговори, посматрање са учествовањем или без њега, речју, начини које је развила и више употребљава етнологија, односно социјална антропологија, али које је изврсно употребио и наш аутор у свом истраживању.”
Додао бих само то, да без обзира на неприкладност квантификоманије и рабљења статистичких поступака у проучавању религиозности Рома, поглавито процеса њихове протестантизације, барем треба што је могуће прецизније утврдити број новообраћеника и упоредити их са припадницима православљу, католичанству и исламу. Онда установити њихову расподелу по малим верским заједницама да би се сазнало која је од њих најкрупнија, које су мање успешне у придобијању Рома и, у коначном, каква је дистрибуција у српским административним регионима.
Ту званични пописи донекле помажу, тако да су нужне контролне анкете истовремено с пописом или обухватна искуствена изучавања свих, ама баш свих, протестантских група на читавој територији Републике. Јер, не будимо наивни, религијско тело, било монолитно или плурално, снага је која ојачава рањиве етничке ентите у успону – попут ромског.
Да се не би свели на статистички занемарљиву мањину, наравно да је од овог задатка значајније утврдити укупан број Рома у становништву, што је на дугом штапу: „Тек када се Роми, својим напором, државном подршком, залагањем преовладајућег народа и свег друштва…, приближе и, зашто да не, изједначе с већином у материјалној сфери, правно-политичком пољу и области културе – што је процес дугог трајања – престаће да буду ‘народ-понорница’ и ‘етнос пребега’, нагло ће се умањити потреба за етничком мимикријом. Роми ће бити оно што јесу: Роми!”. Буду Роми: православци, католици, муслимани, протестанти (пентекосталци, адвентисти, баптисти, методисти…).
Ако ћемо право, доктор Тодоровић, наговештавајући да ће после деценију и по поновити истраживање Рома трећег крака хришћанства у истоветном простору и зановљавајући методске технике све до коришћења анкета и статистичких модела, требало би још дубље да представи суштину ромске протестантске религиозности и изнесе на видело „изистинско” стање учинка „пламених језика”.
У смислу: од Ражња до Прешева, од Димитровграда до Куршумлије, има пет или седам хиљада пентекосталаца, 1.700 следбеника Елене Г. Вајт, 960 Јеховиних сведока и 145 баптиста…; Рома – искрених верника и редовних практиканата са високо артикулисаном богословском наобразбом – свесних да им је припадност једној од неопротестантских деноминација донела напредицу на личној равни и у својти, поштовање махалаца и углед код окружујућег народа у локалној заједници.
Мање је битно да ли се остварила приметним побољшањем социјално-економске моћи (кидањем бар неколико алки у ланцу неимаштине), ублажавањем и превазилажењем ружења, предрасуда и стереотипа културним уздизањем, или освајањем политичког утицаја.
Верификација дванаест полазних претпоставки
Ево главних пишчевих резултата којима ће, чврсто вам стојим, задужити нашијенску социологију религије и ромологију. Сигурам, и овде се заустављам:
1. Успех у деловању мањинских верских заједница обрнуто је пропорционалан заинтересованости традиционалних већинских верских заједница за укупну интеграцију ромског етноса – у потпуности потврђена хипотеза.
2. Мањинске верске заједнице у југоисточној Србији Роме вернике регрутују првенствено путем мисионарења и преобраћења, а мање прозелитизмом – у потпуности потврђена хипотеза.
3. На процес протестантизације Рома у југоисточној Србији највише утичу социјално-економски чиниоци, прате их богословски, следе културни, а заостају политички – делимично потврђена хипотеза.
4. Протестантизација Рома у југоисточној Србији допринеће најпре њиховој еманципацији, затим ублажавању њихове социјалне искључености и, коначно, њиховој потпуној интеграцији у српско друштво – у потпуности потврђена хипотеза.
5. Процес протестантизације Рома довешће до коренитих промена њиховог идентитета и верске матрице – у потпуности потврђена хипотеза.
6. Раст присутности Рома у мањинским верама и мањинским верским заједницама и захваћености процесом протестантизације проузроковаће измену њиховог мањинског положаја – у потпуности потврђена хипотеза.
7. Роми протестанти у потпуности одбацују обичајну и примесе других религија и конфесија – делимиично потврђена хипотеза.
8. Дубок емоционални доживљај религије чини Роме подложним за прелазак у протестантске верске заједнице, нарочито у пентекостализам, који одликује изражена емотивна сфера и блиска веза са музиком, игром и певањем – у потпуности потврђена хипотеза.
9. Висока заступљеност верске праксе спречава одговарајући развој религиозне свести – делимично потврђена хипотеза.
11. Роми протестанти нису добро прихваћени од Рома православаца и муслимана – делимично потврђена хипотеза.
12. Роми протестанти нису добро прихваћени од већинског становништва, православаца и муслимана – делимиично потврђена хипотеза.
БУДУЋЕ ПЕРСПЕКТИВЕ И УТИЦАЈ НА ИДЕНТИТЕТ
Без обзира на раст јеванђеоског протестантизма, који у васељенском раму „представља један религијски и друштвени феномен изузетних размера” (Д. Мартин), такође се изванредно ширећи међу Ромима, нема бојазни да ће протестантизација, у једном случају, огроман део Срба превести у треће крило хришћанства и тиме угрозити православно конфесионално биће, док се, у другом, може претпоставити да ће висок постотак српских Рома прећи у такозване мале верске заједнице протестантског исходишта. – Биће их више, много више; прилив неће малаксати. Буде ли и тако у дугом временском трајању, тешко је, скоро и немогуће, да заживи засебна ромска деноминација као социолошки тип верског организовања.
Препрека томе јесу одређене саставнице ромског културног идентитета, прежици паганства и љареманства, разноликост верисповедног порекла…, као и појачано занимање традицоналних религија и конфесија – Исламске заједнице, Српске православне цркве и Католичке цркве – за Роме и њихов религијски статус.
У прилог распростирања, осим проверених поступака – мисионарења, преобраћивања и прозелитизма – на руку иду саморепродукција верништва већ од друге генерације, кретање од религије судбине к религији избора и рационална одлука о приступању неком од сојева јеванђеоског хришћанства.
Примерице, када у модерном, културно разнородном и вишеверском друштву, свеједно нашем или француском, пунолетни грађанин слободно, својевољно и артикулисано пређе, ако јесте Србин или Ром, из примерице православља на протестантизам или, ако је Француз, из католичанства у православље, онда имамо посла с оним што се формулише реченицом „прелаз са религије судбине на религију избора”: „Он је изабрао, и то његово право је резултат развоја верских слобода и демократије”. Његова одлука је рационална. Многи Ром је изабрао и рационално се определио за протестантизам. Он ће се још дуго-дуго проливати по многим Ромима.
Свеузев, и социолошка работа је уливање у велики ток културе сваког народа. Одлучно тврдим да ће социолошко-ромолошка монографија професора Драгана Тодоровића о пламеним језицима међу изванредном етничком и верском мањином у успону – Роми на таласима новопротестантизма(Протестантизација Рома југоисточне Србије) – задобити „пригодно место за књигу у панорами” српске друштвено-хуманистичке науке и културе. Има ли веће похвале за њеног писца? – То је најбоље рећи за крај.
У Доњем Комрену,
пред Васуљицу 2025.
Напомена: За академске потребе, цитирање или детаљнији увид, комплетна књига, као и рад професора Ђорђевића на страни 200 са фуснотама и изворима доступан је за преузимање овде.
Апел запослених на Филозофском факултету у Нишу, као и објава моје драге колегинице доценткиње др Јелене С. Младеновић поводом административног укидања буџетских места за србистику, историју и руски језик, не могу да оставе равнодушним.
Одлука Владе Србије да буџетске квоте сведе на нулу делује као политичка казна преточена у административну одлуку. Као председник струковног удружења писаца и преводилаца, јасно кажем да нећу да будем неми посматрач размене уцена. Студентима је место на буџету, ако су то заслужили својим досадашњим образовањем, а србистици је место у Нишу.
Међутим, овај кризни тренутак захтева сурову искреност коју као нишка књижевна заједница дугујемо себи. Немам мандат да пишем у име свих нишких писаца, зато ћу искрено говорити пре свега у своје име, заступајући само заједнички интерес.
МИМО ПОЛИТИЧКИХ КУЛИСА И ПОДЕЛА
Последњих дана појавио се читав низ актера који кризу настоје да употребе за сопствене политичке или институционалне обрачуне. То мене не занима. Не желим да трошим ни секунд времена – они су из угла вечности за српску културу потпуно небитни. Верујем да је већини јасно шта се заправо дешава са идејом о оснивању Факултета српских студија и да ту није ништа једноставно.
Дакле, ово није само спор између два различита погледа на будућност високог образовања, нити га сводим на личности. Ипак, помињем проф. др Горана Максимовића и доценткињу др Јелену С. Младеновић као двоје професора који су, свако на свој начин, дали значајан допринос валоризацији нишке књижевне сцене.
Обоје су и уважени чланови Друштва чији сам председник, при чему је Јелена и чланица Председништва. Колико је свет око нас постао затрован најбоље говори чињеница да смо на Скупштини Друштва одржаној почетком године ставили мораторијум на пријем нових чланова – све док се нездраве околности не доведу у ред.
Јасно је да је у послу актуелне деобе Филозофског факултета на делу игра великих интереса, е па баш зато ја данас не желим, нити ми пада на памет, да бирам стране. За мене, мимо тих прљавих кулиса и политичких игрица, проф. Максимовић и доценткиња Младеновић представљају две различите легитимне визије спаса нишке академске заједнице.
Обоје дубоко поштујем. Ако говорим као човек, а не само као председник Друштва, Јелена ми је, као лична пријатељица и земљакиња, свакако ближа. То, међутим, не мења моје уверење да обоје заслужују поштовање због онога што су учинили за нишку књижевну сцену.
Пишем о њима као о представницима једног вредног професорског нараштаја, који наставља дело својих претходника – људи од којих неки, на моју велику жалост, више нису међу живима, а који су деценијама, мимо система и искључиво снагом сопственог ентузијазма, уносили нишке писце у амфитеатре и научне часописе.
СУШТИНА ПАРАДОКСА: ОДБРАНА ХЛАДНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ
Свака част појединцима, и живима и онима који више нису међу нама. То су биле најсветлије тачке вишедеценијске историје Филозофског факултета. Али ја данас бивам позван да браним институцију која је као систем према сопственом граду и његовој живој сцени остала хладна и глува. Позван сам да браним Тврђаву која нас никада није признала за своје равноправне грађане.
Универзитет није само место где се преноси знање. Његова је дужност да производи знање о средини у којој постоји. Ако Ниш деценијама ствара писце, песнике, часописе и авангардне покрете, онда је дужност нишког универзитета да те појаве истражује, критички вреднује и уводи у националну научну и културну свест. Управо по том мерилу, а не по дневнополитичким сукобима, треба мерити и успех или неуспех једне академске институције.
ГРЕХ ПРЕМА ФИЗИЗМУ И КЊИЖЕВНОЈ СЦЕНИ НИША
Док су други универзитетски центри у Србији радили оно што свака озбиљна академска заједница мора да ради – градили научне бедеме око својих савременика, нишки факултет се системски понашао као пасивна, преплашена филијала београдске катедре. У Новом Саду се локална сцена синергијски преводи у национални канон, у Крагујевцу се кроз ФИЛУМ бори за регионални идентитет, док се у Нишу књижевни живот града углавном посматра са висине, као естрадна или „завичајна” аномалија.
Најбољи, али и најболнији пример тог академског слепила јесте Физизам. Ниш је крајем седамдесетих и током осамдесетих година прошлог века изнедрио аутентичан, снажан и теоријски утемељен неоавангардни покрет. Физизам је био естетска и филозофска појава која се развијала управо под прозорима тог факултета.
И управо ту долазимо до парадокса. Покрет који је настао у самом Нишу никада није постао предмет систематског научног интересовања сопственог универзитета. Управо о томе говорим од почетка ових протеста: академска институција која не истражује и не вреднује културу средине у којој постоји одриче се дела сопствене мисије.
И шта је институција урадила са тим? Ништа. Препустила је физисте забораву, кафанама и самоорганизованим удружењима, док су други градови своје авангарде претварали у докторске дисертације, монографије и трајне предмете научног интересовања. Остали су тек појединачни осврти и инцидентни есеји поменутих ентузијаста, али не и истраживачки континуитет, институционална подршка и научна валоризација какву је ова уметничка појава несумњиво заслуживала.
БРАНИМО ЉУДЕ, НЕ СИВИЛО СИСТЕМА!
И зато мој одговор на овај апел мора да буде двојак, али недвосмислен: Да, ја ћу да подигнем глас. Написаћу писмо подршке, стајем уз људе, уз професоре и доценте који се труде око своје катедре, и критиковаћу сваки покушај државног апарата да од студената књижевности направи таоце. Ти млади људи су наши будући читаоци, наши преводиоци и чувари језика српског народа.
Међутим, даме и господо, не тражите од мене да лијем сузе за затвореним системом који се сетио и нишких писаца тек кад су му укинули буџетске квоте. Подржавам људе, подржавам колеге у невољи, али институцији Филозофског факултета не могу да опростим што је допустила да Ниш остане књижевна периферија у сопственим амфитеатрима.
Кад ова криза прође, а проћи ће, јер бахатост администрације увек на крају устукне пред живим отпором – очекујем да факултет коначно отвори своја врата граду у коме живи. Не кроз пригодне завичајне вечери, него кроз сурову, озбиљну и системску научну валоризацију сцене која га је све време, упркос свему, хранила.
Често се може чути и прочитати да су српски афористичари по квалитету својег стваралаштва у самом европском и светском врху, али да такву богату и разноврсну продукцију не „прати” на одговарајући начин критика и теорија, односно да домаћи стручњаци за књижевност не посвећују пажњу овом жанру и не вреднују га како заслужује.
У томе има истине, јер неки од наших најпознатијих књижевних критичара никада нису исписали ни ред о српској афористици, али то јесу угледни и признати зналци из разних области науке и уметности. И не само да су то учинили у појединачним текстовима него су српском афоризму и његовим ауторима посветили већи број својих стручних и научних радова, ауторских књига, зборника, панорама и антологија.
Због свог дугогодишњег посвећеног рада на афирмацији хумора, сатире и афористике, заслужују да буду поменути академици, универзитетски професори, теоретичари и историчари књижевности, социолози културе и психолози: Витомир Теофиловић, проф. др Мирослав Егерић, проф. др Ратко Божовић, проф. др Жарко Требјешанин, проф. др Јован Делић, Љиљана Шоп, проф. др Милутин Ђуричковић, проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић, Бранислав Бане Јовановић, Драган Лакићевић, Предраг Марковић, академик проф. др Никола Милошевић, др Ђорђе Оташевић, проф. др Јован Пејчић, Раша Попов, Бранко Микашиновић, проф. др Добривоје Станојевић, проф. др Ђуро Шушњић, мр Дивна Бијелић, проф. др Иван М. Коларић, проф. др Јован Љуштановић, др Милица Јоковић Пантелић, Иво Мијо Андрић, проф. др Малиша Станојевић, проф. др Димитрије Панфилов, др Петар Бокун…
Један од најбољих познавалаца афористике на нашим просторима и њен најпоузданији тумач јесте проф. др Драгољуб Б. Ђорђевић, професор социологије културе на Нишком универзитету, научник, истраживач, професор и педагог великих и широких интересовања, који у својим интердисциплинарним радовима радо и често користи афоризме. Чини то, било да их цитира ради илустрације својих поставки и закључака, било да их тумачи и објашњава научним поступком.
АФОРИСТИКА КАО ОЗБИЉНА ТЕМА
Као резултат Ђорђевићевог минуциозног проучавања феномена исељавања, миграција и дијаспоре, те, паралелно, најкраћег књижевног жанра, настала је ова изванредно поучна, интересантна, и вредна књига. Импресивно је колико је афоризама професор у дужем временском периоду прочитао, проучио, изабрао и тематски сврстао, да добије дело које има унутрашњу чврстину, иако је састављено од мноштва веома разноврсних микро делова. Урадио је то приређивач на начин на који нико пре њега није, јер је тематици приступио експертски, аналитички, с пуном одговорношћу и посвећеношћу.
Довољно је само прочитати списак литературе коју је професор користио, те листу аутора чије се мисли у овом избору налазе, па закључити да је пред нама капитално дело у које је уложено велико знање, искуство, енергија, време, па и емоција.
Српски афористичари и њихове колеге на Балкану пишу о бројним темама, међу којима су најзаступљеније о странкама, изборима, власти, функционерима, корупцији, криминалу, медијима, Косову, Европи… Да се није појавила ова књига, не бих никада помислио да је толико много и толико добрих афоризама написано на тему дијаспоре и исељавања, јер сам сматрао да то није у фокусу наших афористичара.
Наравно, ово питање је једно од најважнијих, јер у крајњем води оној суштинској дилеми: да ли ће нас и даље бити на овој територији, под овим именом и с овом историјском свешћу, или ћемо нестати, као што се у прошлости већ догодило бројним другим народима.
КРИК ИЗ КОФЕРА
„Пун ми је кофер. Селим се.” – Овом кратком реченицом, која звучи као уздах, одлука, изговор и дијагноза у исти мах, почиње једна од најдубљих и најдуговечнијих српских прича: прича о одласку. Назив књиге описује и наш вековни замор.
То је крик који не долази само из пртљага спакованог на брзину, већ из трпљења које је прешло сваку меру. А управо у тој мери, на граници трпљења и наде, афоризам постаје најтачније огледало једног друштва.
Ово је књига афоризама о дијаспори, миграцијама, илузијама и разочарањима, о Европској унији и Балкану, о свету који нас привлачи и одбија истовремено. А изнад свега – о нама самима, какви јесмо кад скупимо храброст да се погледамо у огледало.
КАПИТАЛНО ДЕЛО О ВЕЛИКОЈ СЕОБИ
Дело професора Ђорђевића сведочи о једној од најболнијих рана савремене Србије: одласку. Та рана није само статистика, мада и она забрињава – сваке године око петнаест хиљада грађана напусти своју земљу, често без намере да се икада врати. То је, пре свега, духовно и друштвено питање: шта остаје од земље када оду њени најмлађи, најхрабрији, најкреативнији? И како се та празнина може успешно разматрати, ако не и кроз афоризам – кратку форму која једино може издржати тежину туге и лакоћу подсмеха у истој реченици?
Зборник открива и једну важну социолошку чињеницу: дијаспора је данас најмногобројнија, најуспешнија и најраспрострањенија „српска провинција”. Она није више само економска категорија – она је културни, психолошки и идентитетски феномен. На простору од Беча до Чикага и од Малмеа до Сиднеја, Срби су саградили своје паралелне светове, где се лакше дише, али се често теже живи.
Афоризми у овој хуморној енциклопедији исељеништва приказују дијаспору као симболички мост: она је доказ да се сања амерички сан, али се човек буди када „петао са плота” закукуриче. И у том хуморном, али болном раскораку између стварности и очекивања, сместила се сва наша емигрантска истина.
ДИЈАСПОРА КАО НАЈВЕЋА СРПСКА ПРОВИНЦИЈА
Приређивач је пуне три године сабирао мисли на ову тему. То нису само гласови афористичара – ту су и новинари, песници, мислиоци, научници, како из Србије, тако и из региона и света. На једном месту сабрани, они чине мапу великог кретања једног народа које траје више од једног века, а последњих деценија тај егзодус поприма драматичне размере.
Социолошка анализа, историјски контекст и лична сведочанства сложили су се у ову панораму као у бревијар колективног искуства: понекад суровог, понекад духовитог, али увек истинитог.
Афоризам је непревазиђен у исказивању парадокса. То је једина књижевна врста у којој се човек може и насмејати и забавити, али и продубити мисли и освежити дух, за свега неколико секунди. Афоризам је жанр који највише личи на путовање: кратак, брз, муњевито прелази преко граница мисли.
И као што су наше сеобе вековима трајале – од средњовековних избеглиштва, преко гастарбајтерских возова, до авиона нискотарифних компанија – тако и овде, у овој књизи, путује све: идеје, страхови, наде, горчина, иронија и црни хумор. Ништа не остаје на свом месту. Као ни ми.
АНАТОМИЈА ЈЕДНОГ ЕГЗОДУСА– ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ИСЕЉЕНИШТВА
Сваки од ових изабраних текстова, ма колико кратак, носи у себи читаву судбину. Кад Славица Агић каже: „Корење нам је овде. Цветови и плодови на Западу”, у тих неколико речи смештена је читава историја нашег народа, растрзаног између родне груде и новог живота у туђини.
Да је слично и у суседној Хрватској, сведочи запис Иве Мије Андрића: „Исељавање младих трајат ће све док не остаре”. То је готово демографска формула претворена у шалу – шалу која више боли него што засмејава.
Слика домаће стварности у афоризмима је реалистична до бруталности: Србија је „на европском путу, зато нас газе” (Милан Пантић), место одакле се највише одлази и најмање враћа. С обзиром на то како се одвија процес исељавања, Ивица Кесић забринуто примећује: „у земљи ће остати само кртице”.
Тај цинизам није само сатирично виђење – то је социолошки импулс, огорчено сведочење о земљи која се празни, док се број функционера и даље мистериозно умножава.
АФОРИЗАМ КАО ДЕМОГРАФСКА ДИЈАГНОЗА
Аутори у панорами сликају Европску унију као недостижну целину, политички „Кафкин замак” у коме се непрестано трудимо да докажемо да смо достојни уласка. Али врата су увек негде даље, а услови увек мало строжи за нас него за друге и недостижнији данас него јуче.
Европа је у афоризмима истовремено и матица и маћеха, и географија и фикција, и обећање просперитета и сећање на туђа разочарања. („И Европа нас посматра као небески народ. Зато је наш европски пут у облацима.” Миладин Берић).
Србија је, наравно, стално „на прагу Европске уније”, али, како један афоризам каже, често „служи као отирач на том прагу”. Политичко одуговлачење, бирократски лавиринти и геополитичка преговарања претварају ЕУ у митску заједницу у коју смо „кренули још јуче, али је тамо нисмо затекли”. У том зачараном простору сатира открива једну једноставну истину: некада мање боли одлука Европе, а више сопствено огледало.
ЕВРОПА ИЗМЕЂУ ОБЕЋАЊА И РАЗОЧАРАЊА
Посебан шарм збирке лежи у афоризмима који приказују свет као позорницу апсурда: Европа које се плаши Русије, Русија која се плаши Европе, Америка која „замеси, Европа испече, Балкан прогута”, Кина која прави терене, ЕУ која плаћа играче, а Русија навија за нас.
У неколико кратких реченица, аутори разоткривају све парадоксе међународних односа.
Србија је у тим афоризмима мали, али жилави статиста, некад комичан, некад трагичан, некад наиван, али увек опскрбљен духовитошћу која спасава ствар. Као да су, у свету који стално игра руски рулет, једино афористичари научили где је празна комора.
БАЛКАН У СВЕТСКОМ АПСУРДУ
Многи афоризми подсећају нас да миграције нису нова појава: „Наши први гастарбајтери старији су од америчке државе” (Слађан Мартиновић Буковски). У трајној захваћености Балкана историјским олујама, логично је што човек жели да изађе. Али – како духовито примећује аутор – „теже је изаћи из Балкана него ући у Европу”. (Маринко Мијовић).
Овде се отвара друга, дубља тема: да ли се заправо ико икада вратио? Не телом, већ ментално. И да ли они који су отишли носе Балкан са собом као невидљиви сувенир, затурен негде између пасоша и радне дозволе?
Афоризми нам нуде одговор: враћају се сећања, враћа се акценат, враћа се хумор – али ретко ко се враћа лично. Јер док ми одлазимо у Европу, наша дела и навике често остају чврсто везана за домаћи терен.
ОДЛАЗАК БЕЗ ПОВРАТКА
Књига је, захваљујући труду састављача, подељена у једанаест логичних тематских целина, азбучно поређаних, што омогућава да се феномен исељавања сагледа из различитих углова: од бесперспективности и сиромаштва, преко политике и распродаје будућности, до искуства туђине и менталитета Балкана.
Ови одељци не говоре само о разлозима за одлазак, него и о последицама – демографским, културним и психолошким. Као у поглављу „Тарабића шљива”, где хумор постаје начин да се проговори о догађају који је много озбиљнији од сваке шале: о нестајању.
Оно што ову антологију издваја јесте то што она није само књига о онима који одлазе – она је и сведочанство о онима који остају. Онима који, попут Јелене Вукелић, иронично питају: „Шта један професор филозофије ради у Србији? Па, не ради.”
Или оних који у речима Зорана Додеровића налазе суморни закључак: „Одлив мозгова више није могућ. Извор је пресушио.” То је језик народа навиклог да преживљава с шалом, али и да кроз њу саопштава болну истину.
Ова антологија није само књига за читање; она је књига за промишљање. За документовање. За памћење. И, коначно, за наду – јер само онај ко уме да се насмеје својој несрећи има шансу да је превазиђе.
АНТОЛОГИЈА О ОНИМА КОЈИ ОСТАЈУ
У времену када се кофер пакује чешће него што се распакује, ова књига је покушај да се речима задржи оно што нам из руку измиче. Да се хумором обухвати туга. Реч печалба потиче од старе словенске речи печал, што значи туга. И да се покаже да, ма где живео, судбина нашег народа остаје повезана невидљивим хумором, који је истовремено и наш бол и наша снага.
„Пун ми је кофер. Селим се” није само антологија афоризама о одласку. То је књига о истрајности, иронији и способностима народа да се смеје и онда када му до смеха није. Књига професора Ђорђевића није пука збирка шала о ЕУ, дијаспори или политици – она је огледало у којем се видимо онакви какви јесмо када више не можемо да се улепшавамо.
У овој књизи је, захваљујући професору Ђорђевићу, сабрана читава једна култура кретања. Један век трајања у сеобама и изгонима. Један непрестани разговор између „овде” и „тамо”. И док још нисмо ушли у Европу – а можда ни она у нас – једно је извесно: српски афоризам је одавно прешао све границе. И не само да је отишао – него се, за разлику од многих, редовно враћа. Са сувениром истине. Са осмехом који лечи горчином.
ХУМОР КАО ПОСЛЕДЊИ РЕСУРС
У свету одавно постоји Црвена књига угрожених врста – публикација и званични документ који наводи и категорише биљне и животињске врсте које су у опасности од изумирања, базирано на методологији Међународне уније за заштиту природе, с циљем да се очува разноликост кроз законске мере заштите. Књигом професора Ђорђевића добили смо Црвену књигу једне угрожене нације којој, такође, прети нестанак.
Али, и кад говоре о најтежим темама – сиромаштву, корупцији, политичким понижењима, демографском одливу – афоризми у овој збирци пружају једну драгоцену могућност: да се смејемо. Да хумором не избришемо проблем, али да га поднесемо. Да бол учинимо подношљивијом, а истину пробављивијом.
Хумор је последњи ресурс који Србија још није иселила. И добро је што није.
НАПОМЕНА: Овај есеј прелази 1000 речи – тачан број: 1035
Надамо се да ћете издржати.
У једном од уобичајених тренутака кад се светло с екрана одбија о зидове, а свет изван њих изгледа као заборављена, прашњава позорница. Човек не може, а да се не запита зашто се људска интересовања распламсају као ватромет да би се већ следећег тренутка угасила у дубокој тмини нашег заборава?!
Ово није тема за доконе филозофе или за студенте с катедре за социологију. Ово је интимна прича о свима нама – људима. О генерацијама које се смењују као плима и осека, ал свака са својим ритмом, својим вртлозима и својим дубинама. Уместо сувопарне анализе никад доступнијих података, пред нама је путовање кроз време које покушава да осветли феномен периодичних успона и падова колективне пажње. Укратко, што је краће могуће баш, од мириса свеже штампе и њеног шушкања под прстима, до вртоглавих алгоритама и ефемерне културе мемова.
Посебно је интригантан невидљиви међугенерацијски јаз који раздваја родитеље од деце, а баке и деке од унука. У дигиталном добу он постаје зид који изгледа све виши, грађен од оптичких каблова, сталних неспоразума и погрешних интерпретација. Усред свега тога стоји као тотем питање пажње у 21. веку. Како се она растаче у Икс свету ТикТока, Инстаграма и непресушног океана нотификација које не дају да се предахне, него стижу још и још.
ЦИКЛУС ИНТЕРЕСОВАЊА: ОД ИСКРЕ ДО ПЕПЕЛА
Интересовање се можда најбоље сагледава кроз праћења модних трендова: данас је императив, сутра анахронизам, а прекосутра се враћа као „ретро” шик. Психолози објашњавају да нас новост хипнотише јер активира лучење допамина – то је такозвани хемијски „лајк” унутар коре људског мозга који тера на још и још и још… Међутим, чим нешто постане уобичајено, оно губи ту исконску жишку за лака паљења. Е, тиме стижемо до суштине, баш где започиње игра као вечити плес између настајања, врхунаца и одумирања.
Свака генерација у овај циклус уноси сопствени пртљаг. У тим „коферима” спаковани су ратови, кризе, технолошке револуције и културни преврати. Бејби-бумери су тражили сигурност под кровом стабилности; Генерација Икс је градила свој „ко сам, шта сам, од којих сам” – идентитет на цинизму и привидима независности; Миленијалци су јурили за дигиталним утопијама и друштвеном правдом, док се трезвењаци Генерација З бори за аутентичност у свету филтера. А ту је и Генерација Алфа, која тек долази – деца којима ће вештачка интелигенција представљати оно сасвим природно нпр. ваздух који дишу.
ПЕТ ГЕНЕРАЦИЈА КАО ПЕТ УНИВЕРЗУМА
Бејби-бумери (1946–1964): Деца послератног залета. Свет су градили из рушевина, телевизор је био прозор у нови свет, а Џенис, Вудсток и Џим Морисон симболи реалног ослобађања. Тражили су равнотежу, а случајно покренули културну револуцију. Данас су заправо они чувари сећања, често најактивнији на Фејсбуку, где деле све оно што још увек памте. Са истим жаром са којим су некада лепили Панинијеве албуме са сличицама.
Генерација Икс (1965–1980): Често називана „заборављеном”, то су деца развода и првих видео-игара. Њихов амблем је карирана кошуља Курта Кобејна – глас бунта против празнине испразности. Одрастали су у сенци Хладног рата, али разапети као мост држе обале између аналогног и дигиталног подневља. Често се ту осећају заглављено између амбициозног идеализма бумера и хаотичне убрзаности својих потомака.
Миленијалци (1981–1996): Први дигитални ентузијасти. Формирани између оног фамозног 11. септембра и светске економске кризе 2008. године, сконцентрисани на екологију и инклузију. Друштвене мреже су им дале платформу, али су им и донеле први масовни „бурноут”. Они су први који су осетили како је то када паметни телефон постане продужетак руке – истраживања показују да просечан корисник додирне екран преко 2.500 пута дневно, као да непрестано игра једну старинску игрицу, звану Тетрис, сопственом пажњом.
Генерација З (1997–2012): Прави дигитални домороци. За њих свет без вај-фаја не постоји. Њихов активизам стаје у петнаестак секунди ТикТок видеа, а теме менталног здравља и диверзитета су им уписане у код. Ипак, живе у парадоксу. Они су никад информисанији, а никада дезоријентисанији. Иако се често каже да им је пажња краћа од пажње златне рибице, истина је сложенија јер су они једноставно развили бруталне филтере за небитно.
Генерација Алфа (2013–): Они не познају свет пре вештачке интелигенције. Бајке им понекад чита Алекса, а игралишта су им најчешће у виртуелним просторима. Иако се чини да се њихова пажња уситњава, можда ће управо они развити способност да у свету где се приче више не читају, него проживљавају, пронађу нову дубину кроз интеракцију – однос и живу размену.
ЕКОНОМИЈА ПАЖЊЕ: У ЗАМЦИ АЛГОРИТМА
Ерозија пажње више апсолутно није мит, то је нуспојава новог економског поретка. У свету где је (дез)информација превише, људски фокус постаје највреднија валута. Компаније као да више уопште не продају производе него тргују секундама „корисничке” концентрације.
Сваки „свип” на телефону је ново повлачења ручице на слот-апарату – надамо се да ће следећи видео бити баш, баш тај који ће нам донети нови допамински фикс премију. Ово слаби способност за дубоки, „спори” рад, али истовремено рађа нове форме преношења знања. Кратки видеи, ефектни микроесеји и рилс-лекције које трају минут, два доказ су да се пажња не губи, она се трансформише. Кључно је препознавање границе кад нам је брзина користан алат, а кад постаје патологија која спречава да се сагледа шира слика.
НОВИ СМИСАО ПУБЛИКЕ САМИХ СЕБЕ
Међугенерацијски јаз није дакле само ствар броја свећица на торти, он је питање начина на који конзумирамо стварности света. Док бумери имају стрпљења за дугачке реченице и спора приповедања, Генерација З функционише визуелно и симултано. Старији траже повратак фокусу, док млађи трагају за моделом да убрзани свет учине подношљивим.
Међутим, те границе нису непробојне. Све је више бумера који савладавају дигиталне вештине и све више младих који откривају чари „офлајн” живота и аналогних вредности. Између крутог одбијања технологије и потпуног губљења у њој, постоји простор за сусрет. То је простор у којем се знање не преноси само алгоритмом, већ и људским присуством. Замислите.
Феномен раста и пада интересовања је као бујица реке. Она непрестано тече, мења каткад своје корито или обале, али у суштини остаје иста вода, иако „Панта реи” Х2О је увек то. Ако савремени човек изгуби дубину пажње, може да је поврати проналажењем дубљег и већег смисла у ономе што свакодневно ради. Премостити јаз значи разумети ритам оног другог поред тебе. У тој заједничкој струји се вероватно крије будућност која ће нас, упркос свим нотификацијама овог света, заиста заинтересовати.
Божо Ловрић једна је од оних готово филмских фигура наше културне историје чија биографија спаја медитерански темперамент Сплита, средњоевропски дух Прага и дубоку националну и институционалну лојалност према српским културним центрима у Новом Саду и Београду. Иако данас често прекривен заборавом, Ловрић је у свом времену био незаобилазан књижевни и дипломатски мост који је јужнословенску културу представљао Европи, али и који је својим радом унутар Матице српске и водећих српских часописа јасно трасирао свој књижевни и идентитетски пут.
Рођен у Сплиту 24. децембра 1881. године, Божо Ловрић је припадао генерацији која је своје интелектуалне темеље градила на међи два века, у атмосфери политичког превирања и књижевне сецесије. Након завршене класичне гимназије у Сплиту 1900. године, његов пут се грана ка Бечу, Инзбруку, Грацу и Загребу, где студира право. Ипак, Ловрић није био човек параграфа, већ човек стиха и слике. Његова рана фаза стваралаштва, обележена збиркама Ирис (1902) и Хризантеме (1904), уводи га у свет модерне под јаким утицајем италијанског естетизма и Габријела Д Анунција.
Ови рани радови, препуни флоралне симболике, боја и мириса, представљају врхунац лирике сецесије на јужнословенском простору. Ловрићева поезија из овог периода је декоративна и сензуална, али истовремено наговештава ствараоца који се не плаши да истражује границе језика. Године лутања Европом у друштву књижевника Јосипа Косора (1907–1911) додатно су прошириле његове видике, чинећи га истинским космополитом који ће Далмацију увек носити као своју примарну метафору света.
Матица српска као књижевно уточиште
У знаку великог јубилеја – 200 година од оснивања Матице српске – име Боже Ловрића појављује се као светли пример интелектуалца из приморских крајева који је ову институцију сматрао својим духовним средиштем. Већ од 1908. године, Ловрић постаје сарадник Летописа Матице српске, доприносећи часопису својом прозом и књижевном критиком. Његово присуство у Летопису није било спорадично; сарадњу наставља и деценијама касније, 1930. године, када из Прага шаље текстове који повезују чешку и српску културу.
Посебно поглавље чини његова веза са Матицом српском у Дубровнику. Ова институција, основана задужбином Константина Вучковића са циљем неговања српске културе међу католицима Приморја, препознала је у Ловрићу аутентични глас који заслужује подршку. Тако је 1912. године, у престижној едицији „Мала библиотека Матице српске”, објављена његова значајна драма Дугови. Ово дело, које су касније српски издавачи штампали као фототипско реиздање, поставило је Ловрића у сам центар тадашњег српског књижевног канона, заједно са Ивом Војновићем и Ивом Ћипиком.
Српски књижевни гласник и београдска елита
Паралелно са Матицом, Ловрић гради репутацију у Београду као један од најредовнијих сарадника Српског књижевног гласника. Његов рад у овом листу обухвата импресиван временски распон: од предратних година (1905–1914), преко првих година заједничке државе (1921, 1924, 1926), па све до самог предвечерја Другог светског рата (1936–1939).
У „Гласнику”, под окриљем Богдана Поповића и Јована Скерлића, Ловрић није био само писац белетристике, већ и оштар критичар и културни посредник. Његови есеји о музици, позоришту и ликовним уметностима, објављивани и у часописима Мисао и Живот и рад, директно су обликовали укус тадашње београдске публике. Посебно је занимљиво његово писање о Бетовену и музичкој теорији, којим се издигао изнад аматерског писања о уметности, тежећи ка стручности и модерности.
Сусрети са великанима: Буковац, Коњовић и Мештровић
Ловрићева биографија је нераскидиво испреплетена са судбинама највећих уметника епохе. Као младић у Сплиту, био је део боемског круга који су чинили сликар Емануел Видовић и вајар Иван Мештровић. Из тог периода сачувана је антологијска фотографија из 1904. године, својеврсни „драмолет”, на којој елегантни Ловрић „моделира” портрет Анте Катунарића док му Мештровић и Видовић позирају.
Његова улога у животу Влаха Буковца била је још директнија. Управо је Божо Ловрић био уредник првог издања Буковчеве аутобиографије Мој живот у Загребу 1918. године. Ова сарадња је, међутим, изазвала велику полемику. Књижевник Марко Цар је 1924. године, приређујући Буковчев рукопис за издање Српске књижевне задруге на ћирилици, оштро критиковао Ловрића, тврдећи да је свој редакторски посао схватио „сувише слободно” и да је Буковац једва препознао своје дело у Ловрићевој верзији.
Посебну емотивну и уметничку вредност има његово пријатељство са Миланом Коњовићем, учвршћено у Прагу. Коњовић, Буковчев ђак на Академији, урадио је сценографију за Ловрићеву драму Улица (чеш. Улице) у Швандловом позоришту почетком двадесетих година. Као трајни споменик овог пријатељства, у Галерији „Милан Коњовић” у Сомбору чува се Ловрићев портрет из уметникове чувене „Плаве фазе” (1929–1933), у којој боја постаје битан елемент експресионистичког израза.
Прашка лука и европска мисија
Одлазак у Праг 1911. године (или према неким изворима 1913) био је прекретница која ће Ловрића учинити културним амбасадором првог реда. Радећи у Министарству спољних послова Чехословачке (1919–1939), он уређује билтен Центропресс на језику који се тада често идентификовао као српско-хрватски или српски, преносећи најважније вести из Отаџбине у срце Европе.
У Прагу Ловрић постаје централна фигура за све наше интелектуалце, али и гради везе са светским именима попут Стефана Цвајга и руског симболисте Константина Баљмонта. Баљмонт је на Ловрићев подстицај преводио српске народне песме и циклус о Краљевићу Марку, док је за Ловрићеву драму Син (чеш. Сyн) написао надахнут предговор под насловом „Планински извор”, који је доцније објављен у београдском часопису Живот и рад.
Од сецесијског сна до експресионистичког крика
Књижевно стваралаштво Боже Ловрића прошло је кроз драматичне преображаје. Збирка Свето прољеће (1915) означила је његов дефинитивни раскид са строгим облицима сонета и прелазак на слободан стих, најављујући продор натурализма и раног експресионизма. Његови каснији романи, попут Мора (1926) и Неодољиве младости (1929), фрагментарне су и лирске повести прожете дубоком меланхолијом и аутобиографским сећањима на Далмацију.
Роман Море је посебно занимљив јер приморски пејзаж користи као оквир за сукоб исконских сила, где природа директно учествује у људским драмама, а море и месечина постају „венчани кумови” јунака. Ловрићева проза је субјективна и пребогата уметничким изразом, што је често доводило до неразумевања код критичара који су тежили ка традиционалнијим формама.
Култура Срба у Хрватској: Далматински Срби
Србин из Далмације: Идентитет изнад граница
Питање националне припадности Боже Ловрића је комплексно и не може да се сведе на једноставну одредницу коју му данас даје хрватска енциклопедистика. Ловрић је потекао из средине у којој је покрет Срба-католика био изузетно снажан међу интелектуалном елитом Сплита и Дубровника. Његово деловање унутар српских институција, вишедеценијско писање за београдске часописе и сарадња са Матицом српском јасно указују на то да је он српску културу осећао као своју матичну луку.
Оптужбе о „својатању” које се понекад могу чути, у случају Боже Ловрића губе смисао пред чињеницом да је његово место у српској књижевности резултат његовог слободног избора и дуготрајног, преданог рада. Он је био писац граница и мостова, који је веровао у ширу културну заједницу која превазилази конфесионалне поделе.
Божо Ловрић је преминуо у Прагу 28. априла 1953. године, остављајући иза себе богату заоставштину која је данас подељена између Прага и Загреба. Данас, кад се подсећамо на великане који су градили Матицу српску, Божо Ловрић заслужује да буде враћен у наш заједнички културни простор. Не само као сплитски књижевник или прашки дипломата, већ као аутентични српски глас са Јадрана који је читав свој век посветио истини, лепоти и словенском братству.
Међународни дан жена и девојака у науци, који се обележава данас, 11. фебруара, представља глобални подсетник на кључну улогу жена у напретку науке и иновација. Установљен од стране Генералне скупштине Уједињених нација 2015. године, овај дан истиче потребу за родном равноправношћу у научним областима где су жене често недовољно заступљене. У Србији се овај датум обележава разним догађајима, укључујући дебате и радионице на универзитетима, где се промовише учешће девојака у науци.
Иако се фокус често ставља на СТЕМ дисциплине (наука, технологија, инжењерство и математика), хуманистичке науке попут лингвистике и књижевности подједнако су важне. Оне нуде увид у језик, културу и идентитет, а Српкиње су у овим областима оставиле неизбрисив траг. Ставићемо фокус на њихов допринос, од историјских до савремених, са циљем да осветлимо њихову улогу у обликовању српске науке и културе.
Данас обележавамо Међународни дан жена у науци, а ми смо осветлили наше научнице из области линвистике и књижевности
ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ: ОД СРЕДЊЕГ ВЕКА ДО МОДЕРНОГ ДОБА
Српска историја богата је примерима жена које су се бавиле науком и културом упркос увреженом мишљењу о патријархалним ограничењима. У средњем веку, Јелена Анжујска, супруга краља Уроша И, оснива прву женску школу у Србији, што је био темељни корак у образовању жена.
Она је такође била прва српска краљица која је постала светитељка, а њено стваралаштво је поставило темеље за свеобухватније учешће жена у грађењу културе. Још једна кључна фигура је монахиња Јефимија – Јелена Мрњавчевић, прва српска књижевница којој је упамћено име. Њена дела попут „Туге за младенцем Угљешом” и „Похвале кнезу Лазару” представљају врхунац средњовековне српске и европске књижевности, комбинујући духовност и поезију. Јефимија није само писала, она је остварила и огроман утицај на политику и образовање, помажући кнегињи Милици након битке на Косову пољу.
У 19. веку, жене у Србији почињу да се истичу у књижевности као нови симбол еманципације. Вилхелмина Мина Караџић (1828–1894), ћерка Вука Стефановића Караџића, била је сликарка и књижевница која је значајно допринела очувању српског фолклора. Као предводница међу српским песникињама и једна од првих ратних извештача, Милица Стојадиновић Српкиња (1828–1878) оставила је дубок траг у епохи романтизма својом надахнутом поезијом.
Драгиња Драга Гавриловић (1853–1917) прва је запамћена жена романописац у српској књижевности. Њено стваралаштво означило је почетак борбе за права жена, а поред литературе, залагала се за женско образовање. Јелена Димитријевић (1862–1945) била је путописац и песникиња чија дела истражују женску перспективу у различитим културама. Њено најпознатије дело за Нишлије свакако јесте Писма из Ниша о харемима.
ЛИНГВИСТИКА И САВРЕМЕНЕ ФИГУРЕ
У лингвистици су се жене укључиле нешто касније, али са епохалним доприносима. У 20. веку, Милка Ивић (1923–2011) била је истакнута српска лингвисткиња, професорка на универзитету и академик. Рођена у Београду, студирала је филологију, а њен научни рад имао је фокус на синтакси и општој лингвистици. Њена књига „Правци у лингвистици” постала је незаобилазан уџбеник широм света. Милка је била супруга познатог српског лингвисте Павла Ивића, а својом научном бриљантношћу постала је узор за генерације жена у науци.
Данас је српска лингвистика обогаћена стваралаштвом жена које комбинују традицију са модерним приступима. Рајна Драгићевић, професорка на Филолошком факултету у Београду, специјализована је за лексикологију и лексикографију. Њена књига „Огледи из српске дериватологије” истражује творбену семантику, доприносећи разумевању српског језика у савременом контексту. Свој рад је посветила професорки Даринки Гортан Премк, још једној зачетници у српској лексикографији.
Посебно место у савременој српској науци о језику и књижевности заузимају и сараднице нашег часописа са Филозофског факултета у Нишу попут Данијеле Костадиновић, Снежане Божић и Јелене С. Младеновић. Којима посвећујемо овај чланак и које су право надахнуће за све ове редове.
Истраживања показују да су жене у српској штампи мање заступљене од мушкараца, али да њихов допринос у науци расте. На Филолошком факултету у Београду жене чине већину студената, а иницијативе попут „Жене у науци” додатно подстичу њихово учешће у истраживањима.
ЖЕНЕ КОЈЕ СУ ОБЛИКОВАЛЕ СРПСКУ КЊИЖЕВНОСТ
У књижевности жене доминирају модерном српском сценом. Исидора Секулић (1877–1958) била је прва жена академик у Србији. Њена дела попут „Сапутника” и „Писама из Норвешке” комбинују есејистику и прозу, истражујући идентитет и културу. Десанка Максимовић (1898–1993) легендарна је песникиња чија поезија, попут збирке „Тражим помиловање”, одражава дубоки хуманизам.
У другој половини 20. века и почетком 21. века женски ауторски глас постаје један од носећих у српској прози. Савремене књижевнице попут Светлане Велмар-Јанковић (1933–2014) пишу о историји и идентитету, док ауторке попут Милене Марковић истражују широку лепезу тема кроз савремени израз.
Питање које се често поставља јесте да ли су у обавезној лектири жене довољно заступљене. Иако су Јефимија, Исидора и Десанка присутне, ова слика се полако мења кроз нове антологије и школске програме.
На данашњи Међународни дан жена и девојака у науци, осврћемо се и на наслеђе британске научнице Џејн Гудол!
ИЗАЗОВИ И БУДУЋНОСТ
Упркос напретку, жене у Србији се и даље суочавају са изазовима као што су стереотипи и изазови усклађивања каријере и породичног живота. Истраживања показују да су жене понекад мање цитиране у науци, иако у хуманистици чине већину истраживача. Министарство науке, технолошког развоја и иновација Србије подржава иницијативе за родну равноправност, а овај Међународни дан подсећа на потребу за континуираном подршком девојкама.
Иако су многе препреке и даље присутне, све већи број жена које предводе истраживачке тимове и катедре показује да је промена трајна и дубока.
Будућност је обећавајућа са све више жена на водећим позицијама у институтима и на факултетима, Српкиње ће наставити да обликују науку. Оне нису само учеснице, него и лидерке које инспиришу нове генерације. На концу, Српкиње у лингвистици и књижевности су стуб српске културе. Овај дан је прилика да их славимо и подржимо будуће научнице.
Мало је стваралаца који су успели да телевизију, као медиј често осуђен на пролазност, претворе у простор трајне културне вредности. Борис Миљковић није само испуњавао програмске шеме; он је градио нову архитектуру визуелног мишљења.
Његов значај се зато не доказује пуким набрајањем награда или звања. У контексту српске телевизије, он је тачка прелома – аутор који је овај медиј из области заната превео у област чисте уметности. Он није само један од највећих, већ еталон. Мера.
Убеђен сам да та мера није настала из његове жеље за доминацијом, већ из дубоке самоспознаје. Из уверења да телевизија није пуки пренос очима видљиве стварности, него њено тумачење; да слика није декор, него мисао; и да јавни сервис има смисла само ако има културну кичму.
Борис Миљковић, аутор који је српску телевизију схватио као језик, културну одговорност и меру времена у ком настаје.
ТЕЛЕВИЗИЈА КАО ПРОСТОР СЛОБОДЕ И СТАВА
Миљковићево образовање на Факултету драмских уметности у Београду није га одвело у ауторску самодовољност, већ у одговорност. Мој лични утисак јесте да његово стваралаштво, било као редитеља, аутора, креативног директора или есејисте телевизије, увек полази од истог питања: шта овај медиј дугује заједници у којој постоји?
Важно је, међутим, подсетити да Борис Миљковић није стваралац који се појавио накнадно или ниоткуда, у зрелим годинама, већ један од оних који су још осамдесетих година учествовали у обликовању новог и музичког и таласа југословенске телевизије.
Још кроз ауторске и коауторске емисије попут Рокенролера и Нико као ја, он је показао да телевизију разуме као простор слободе и става, а не као пуки програмски сервис. Та, назовимо их, рана искуства нису била епизода, него драгоцена, чврста грађа којом ће касније бити поплочан „Пут у будућност”, и све оно по чему га данас препознајем као меру.
ТЕЛЕВИЗИЈА КАО ЈЕЗИК, НЕ КАО ФОРМАТ
Кад се говори о његовом опусу, лично издвајам серијал „Пут у будућност”. С разлогом. Тај серијал није само историја ликовне уметности на југословенском културном простору, него је изузетна показна вежба тога шта документарна телевизија може да буде кад јој се приступи као језику, а не као формату.
Миљковић не препричава епохе. Он их гради. Архив, глас, музика, тишина – све је у функцији приче која не подилази ни не искључује. Гледалац није ученик пред катедром, он је сапутник. Управо у томе лежи разлика између информативног програма и културне телевизије.
„Пут у будућност” показује да је уметност после Другог светског рата била више од стила и естетике – била је простор слободе, сукоба и ризика. Миљковић не митологизује. Он разуме и тим разумевањем отвара простор да и нове генерације данас промишљају сопствено време.
„Пут у будућност” је показао шта телевизија може да буде када мисли, а не само да информише.
ТЕЛЕВИЗИЈА КАО ЧУВАР ПАМЋЕЊА
Друго велико дело његовог стваралаштва, опет за мене лично, представљају две емисије посвећене Србима из Срема, данашње Хрватске и шире. Вероватно и најосетљивији део његовог опуса, јер ту нема заштитне дистанце историје уметности. Ту је све сасвим лично.
Ипак, управо ту Миљковић показује највећу ауторску зрелост. Нема вишка емоције, нема политичке реторике, нема призивања кривице. Постоји само упорно, достојанствено бележење трајања: језика, обичаја, памћења. Телевизија као место сабирања, а не раздвајања.
Ове емисије не лече историју, али негују памћење. И то је мени више него довољно да на тренутке доживим тај простор као свој, да се поистоветим са сремском равницом.
Тихо и достојанствено сведочанство о трајању идентитета без политичке реторике и без патетике. Телевизија као простор памћења, а не подела.
КРЕАТИВНИ ДИРЕКТОР КОЈИ ЈЕ РАЗУМЕО СМИСАО ФОРМЕ
Као креативни директор РТС-а, Миљковић је урадио нешто што се ретко признаје као ауторски чин: обликовао је визуелни идентитет јавног сервиса као културни став. Редизајн није био козметика, био је порука да јавна телевизија мора да изгледа достојно времена у ком живи.
У томе се види континуитет: исти онај аутор који у документарцу брине о ритму, тону и значењу, брине и о графици, најави, шпици. За Миљковића не постоје „споредни” елементи. Све је текст и све је важно.
Визуелни идентитет јавног сервиса показује да форма није украс, већ јасна порука о одговорности медија према времену у ком постоји.
ЗАШТО ЈЕСТЕ НАЈВЕЋИ
У закључку, ако назовем Бориса Миљковића највећим телевизијским ствараоцем не удељујем комплимент. Наводим чињеницу. Он је аутор који је телевизију схватио озбиљно у култури која често не схвата ни себе. Аутор који није бежао од институције, али је у њој успео да остане слободан. Стваралац који зна да је тишина важнија од говора, а одговорност преча од утицаја.
Зато, моја прича није хвалоспев, већ лични запис захвалности. За телевизију која је могла да буде више и понекад, понајвише захваљујући њему, то и јесте – Нит која нас повезује.
Хуманитарни покрет који данас познајемо као Међународни Црвени крст основан је у Женеви 1863. године, вођен иницијативом Анрија Динана, човека дубоко потрешеног и обележеног призорима из битке код Солферина. Идеја да се створе неутрална друштва која ће помагати рањенима без обзира на припадност, брзо је прешла европске границе и нашла одјек и у Србији – држави која се у другој половини XИX века налазила у процесу модернизације и на прагу великих историјских искушења.
У том амбијенту, 25. јануара по старом, односно на данашњи дан, 6. фебруара 1876. године, у Дворани београдске општине основано је Српско друштво Црвеног крста, на иницијативу др Владана Ђорђевића, европски образованог војног лекара, визионара и енергичног организатора. За првог председника изабран је Митрополит београдски Михаило Јовановић, чији је духовни ауторитет новој организацији дао снажан легитимитет и улио огромно поверење код јавности.
Портрет Владана Ђорђевића – Урош Предић, 1910. година, уље на платну
СРБИЈА У БУРНОЈ ДЕЦЕНИЈИ
Србија је и седамдесетих година XИX века, као кроз читаву историју пре и данас, била на ветрометини политичких и војних превирања. Помоћ избеглицама из Херцеговине, које је већ у години оснивања требало збрињавати, постала је први велики задатак друштва. Током 1876. Србија је приступила Женевским конвенцијама, чиме је њена млада хуманитарна организација ушла у међународни систем који је тек настајао.
Друштво је већ у првој години окупило око две хиљаде чланова и основало тридесет пет пододбора. Чланови Главног одбора су потом упутили Проглас народу, позивајући све који могу да се прикључе организованој бризи о рањеницима, болеснима и избеглицама.
ДР ВЛАДАН ЂОРЂЕВИЋ — ОРГАНИЗАТОР НА КОГ СЕ ОСЛАЊА ИСТОРИЈА
Прегалаштво др Владана Ђорђевића у Српско-турским ратовима показало је снагу добро организованог хуманитарног система. Организовање болница, медицинских тимова, санитетског транспорта и стручне обуке било је прекретница за млади Црвени крст. Убрзо су стигла и прва признања – одликовање Таковским крстом, као и међународно признање Међународног комитета Црвеног крста 11. јуна 1876. године.
Упркос тешкоћама и ратовима у које је Србија улазила, идеја Црвеног крста наставила је да расте – упорно и доследно. Већ 1885. године у земљи је деловало 105 пододбора, са значајним санитетским капацитетима који је бројао 45 санитетских кола, 37 покретних болница и санитетски воз. Друштво је чак издејствовало да Србија, поштујући Женевску конвенцију, дозволи санитетским транспортима европских друштава пролаз ка Бугарској, иако су две државе у том тренутку биле у рату. По чему је Србија остала упамћена у историји Међународне организације Црвеног крста.
Права и статус Друштва утврђени су законским одредбама из 1896. године, а исте деценије постављени су и темељи Дома Црвеног крста у Симиној улици, где се и данас налази седиште организације.
СРБИЈА НА РАСКРШЋИМА ИСТОРИЈЕ КРОЗ РАТОВЕ И ОБНОВЕ
Први светски рат расуо је делове Српског друштва Црвеног крста од Београда и Крушевца до Крфа, Италије и Швајцарске, али хуманитарни рад није прекидан. До 1920. године обновљена организација имала је 40 пододбора и око 30.000 чланова. Друштво се 1921. године угасило у формалном смислу, преносећи свој континуитет на Црвени крст Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Током Другог светског рата и у периодима после њега, Црвени крст је наставио да делује у оквирима друштвених промена, али са трајном темељном мисијом – помоћ рањенима, болеснима, избеглицама и угроженима.
Распад социјалистичке Југославије деведесетих година донео је нове хуманитарне размере. Црвени крст Србије бринуо је о стотинама хиљада избеглица и расељених, дистрибуирао помоћ међународних организација и координисао хуманитарну мрежу у једном од најтежих периода савремене српске историје.
На правом путу – играни филм Црвеног крста Србије
САВРЕМЕНА МИСИЈА – ПОГЛЕД У БУДУЋНОСТ
Од 2006. године Црвени крст Србије делује као самостално национално друштво у оквиру Међународног покрета. Данас, са мрежом од 183 градске и општинске организације и две покрајинске, обавља значајан број активности од социјалне подршке, реаговања у ванредним ситуацијама, рада са младима, бриге о старима, до здравственог образовања.
Посебно су значајне активности током поплава 2014. године и у време пандемије, кад је улога Црвеног крста постала видљива у пуној мери.
Данас се обележава 150 година постојања Црвеног крста Србије, а то није само јубилеј једне организације, него сведочанство дуге традиције солидарности која је обликовала и историју и морални простор српског друштва. Хронологија Црвеног крста јесте историја добрих људи – од лекара, преко свештеника, болничарки, волонтера и свих добротвора који су, у временима ратова и мира, одржавали жар бриге према другима. Од 1876. до данас, идеја остала је иста: помоћ човеку у невољи, без остатка, без питања, без одлагања.
Фебруар је традиционално познат као период појачане активности мачака, што је у старом европском фолклору виђено као време кад оне „воде љубав”. У прошлости се то повезивало са ноћним мјаукањем и сусретима мачака, али савремена урбана реалност додаје овом месецу много озбиљнију ноту.
Почео је фебруар, месец током којег се широм савременог света интензивира ризик од ширења фелиног имунодефицијентног вируса (ФИВ), познатог као „мачји СИДА”. Глобално је око 8,7% мачака заражено, док у уличним популацијама проценти у појединим регионима достижу и 30%. У Србији, истраживања указују да је 27–31,6% уличних мачака позитивно на ФИВ, иако се ради о узорцима из појединих градских средина, не о националној статистици.
Урбанизација и стална доступност хране мењају природне обрасце понашања мачака. Колоније постају бројније, парења чешћа, а ризик од преноса болести – већи. Захваљујући стручном вођењу разговора са нишком ветеринарском амбулантом „Биљана и Душан Вет” наш циљ је да проблему приђемо научно-популарно, ослањајући се на светске праксе и домаће услове, уз јасну поруку: занемаривање ФИВ-а угрожава не само мачје популације, већ и стабилност урбаних екосистема.
ШТА ЈЕ ФИВ И КАКО СЕ ПРЕНОСИ?
Фелин имунодефицијентни вирус (ФИВ) је ретровирус сличан ХИВ-у код људи, али је искључиво мачји. Напада имуни систем, чинећи животињу подложном инфекцијама, туморима и хроничним обољењима. Вирус сам по себи не убија, али постепено слаби одбрамбене способности организма.
Симптоми се развијају постепено. У акутној фази, недељу до две након заразе, могу се јавити грозница, летаргија и увећани лимфни чворови. Следи дуга асимптоматска фаза у којој мачка изгледа здрава. У завршној фази јављају се хроничне инфекције, губитак тежине, упале десни, гастроинтестинални и респираторни проблеми, као и неуролошки поремећаји.
Пренос ФИВ-а најчешће се дешава преко угриза, јер се вирус налази у пљувачки. Због тога су мачори који се боре за територију најугроженији. Мање чест пренос је са мајке на мачиће или током парења. Вирус се лако уништава дезинфекционим средствима и кратко преживљава ван домаћина.
Превенција подразумева стерилизацију, вакцинацију, избегавање слободног кретања и редован ветеринарски надзор. Лека за ФИВ нема – доступна је само терапија која подржава имунитет.
РАСПРОСТРАЊЕНОСТ ФИВ-а И БИОЛОГИЈА ПАРЕЊА МАЧАКА
Серопозитивност на ФИВ у свету у просеку износи око 9%, али у уличним популацијама може да достигне и значајно више проценте. У Европи се креће од 2% до преко 30%, зависно од држава, али и начина узорковања. Тренутни подаци кажу, у окружењу, Словенија 33,3%, Хрватска 13–20%, Мађарска 2,7–30%.
У Србији, студије из Новог Сада показују преваленцију од 27–31,6% у уличним колонијама, што упућује на стабилно висок ниво вируса у урбаним срединама.
Сезона парења почиње у фебруару, кад дужи дан код мачака активира хормонални циклус. Женке улазе у еструс сваких дванаест до двадесет дана, три до двадесет дана трајања, док су мужјаци спремни током целе године.
У урбаним срединама, где је храна обилна и увек лако доступна, природни циклуси се мењају. Женке се чешће паре са више мужјака, а мужјаци постају толерантнији, то смањује агресију, али повећава учесталост контакта и самим тим ризик од преноса ФИВ-а. Обрасци понашања који су некада били сезонски постају целогодишњи, што доводи до брзог раста популације и ширења вируса.
СИТУАЦИЈА У СРБИЈИ: ЗАКОНИ, РЕАЛНОСТ, ИЗАЗОВИ И СВЕТСКЕ ПРАКСЕ
У Србији је проблем уличних мачака озбиљан и дуготрајан. Закон о добробити животиња из 2009. године забрањује убијање здравих мачака и промовише ТНР (ухвати–стерилиши–пусти), али његова примена је недовољна. Локалне самоуправе ретко воде евиденцију о успешности програма. Или, ако воде ти подаци остају мање познати јавности.
Највећи терет пада на волонтере, који ТНР спроводе уз ограничене ресурсе. Цена стерилизације је од 18–26 евра што за многе организације представља стални изазов. Напуштање животиња остаје главни узрок пораста популације, а иако су казне прописане – примена је ретка.
У Београду су колоније бројне, а ФИВ се несумњиво шири. Нови предлози ограничења храњења мачака могу додатно погоршати ситуацију, јер се без контроле репродукције број још брже увећава. На жалост, ни у Нишу слика није много оптимистичнија – о мањим срединама да и не говоримо.
Светске праксе показују да је ТНР најефикаснији модел смањења популације ц стабилизација се постиже тек кад је 75–80% животиња стерилисано. У Хонг Конгу комбинација ТНР-а и мониторинга донела је мерљиве резултате; у Аустралији се ТНР комбинује са усвајањем и еутаназијом тешко болесних животиња. У Европи, у Холандији и Норвешкој, модификовани ТНР укључује и уклањање изразито агресивних или болесних јединки.
Кључ успеха су као и у већини друштвених области информисаност, законска дисциплина, одговорно власништво, евиденција узгајивача и строге казне за напуштање.
Потенцијална претња које би сваки власник мачке требало да буде свестан!
ПУТ ОД ХАОСА ДО КОНТРОЛЕ
Неконтролисане популације мачака шире болести, укључујући зоонозе попут бартонеле, нарушавају екосистеме и дугорочно оптерећују градске буџете. Србији је потребан државно координисан програм стерилизације, партнерство са организацијама, образовни програм у школама и шире информисање грађана.
Иако фебруар традиционално буди слику природног циклуса мачје љубави, стварност је далеко сложенија. Свако од нас може да допринесе: стерилизацијом својих љубимаца, ненапуштањем животиња и подршком волонтерима. Само тако фрапантне бројке могу да се претворе у добар пример успешне контроле и одговорне бриге.
Придружите се каналима Гледишта: • Вибер | Вотсап •
• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •
• подржите наш рад симболичном донацијом •
гледишта.срб
Политика приватности
Колачићи и приватност
Да бисмо обезбедили стабилно и функционално корисничко искуство, Гледишта користе основне, такозване колачиће (cookies) – технолошка средства за чување и приступ појединим информацијама на уређају са којег приступате нашем садржају. Гледишта не користе колачиће у сврху оглашавања, профилисања корисника или праћења понашања читалаца, нити прикупљају личне податке у комерцијалне сврхе. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски примени поједина техничка подешавања (попут избора писма или приказа садржаја). Недавање или повлачење сагласности не утиче на основну доступност и читање садржаја, али поједини визуелни или технички елементи (слике, распоред странице) могу бити делимично ограничени у зависности од подешавања прегледача.
Ауторска права
Часопис Гледишта задржава сва ауторска и сродна права на објављене садржаје – текстуалне, визуелне, звучне и видео-материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дистрибуција или друго коришћење било ког дела садржаја без претходне писане сагласности уредништва сматра се повредом ауторских права и подлеже законским последицама.
Одговорност за ставове
Ставови и мишљења изнета у ауторским текстовима не морају нужно одражавати ставове Редакције Гледишта.
Професионални стандарди
Гледишта су професионални и независни медиј посвећен квалитетном и одговорном тумачењу културних, уметничких и друштвених тема, који поштује Кодекс новинара Србије и прихвата пуну надлежност Савета за штампу.
Основни
Увијек активан
Неопходни технички колачићи који омогућавају основно функционисање сајта и приказ садржаја. Без њих Гледишта не могу правилно да раде.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Изглед
Колачићи који памте детаљна подешавања приказа сајта. Не користе се за праћење корисника или оглашавање.
