Награда „Бранко Миљковић”, једна од најпрестижнијих књижевних награда у Србији, додељена је песникињи Радмили Лазић за збирку Живот после живота, у издању Народне библиотеке „Стефан Првовенчани” из Краљева.
Ову одлуку једногласно је донео жири у саставу: Горан Станковић (председник), проф. др Милан Алексић и Владимир Арсенић, на завршној седници одржаној 20. маја 2025. године.
ПОЕЗИЈА КАО ЛИТАНИЈА ЖИВОТА
У образложењу жирија истиче се да је реч о књизи у којој Радмила Лазић продужава свој препознатљиви песнички глас, али и улази у нове дубине – и личне и колективне. Живот после живота је збирка у два дела: „Гнезда на ветру”, у којем поезија постаје трагични модус живљења, и „Литаније”, где песникиња исписује кратке, горке, мудре и меланхоличне записе као своје интимне молитве и сведочанства о свету.
„Књига крајње редукованог језичког материјала и богате семантике исписује и трагичне и трајне истине”, наводи се у саопштењу жирија.
Поетски тон Радмиле Лазић бескомпромисан је и дубоко искрен. Између трауме, сведочења и самоиспитивања, њен лирски субјекат опстаје као сведок једног времена и једне женске поетике која није одустајала од питања смисла, страха, љубави и трајања.
Радмила Лазић (1949, Крушевац) једна је од најзначајнијих савремених српских песникиња. Ауторка је бројних збирки поезије, есеја и прозе, као и покретач феминистичке књижевне сцене у Србији. Њена поезија превођена је на више светских језика и награђивана најугледнијим домаћим признањима – од награда „Милан Ракић” и „Владислав Петковић Дис” до „Десанке Максимовић” и „Васка Попе”.
Била је оснивач и уредница првог домаћег феминистичког часописа ProFemina и антологија женске и урбане поезије.
ПЕСНИЧКИ ГЛАС У ВРЕМЕНУ ТИШИНЕ
У збирци Живот после живота посебно се издвајају песме које у себи носе глас тихе и отворене предаје постојању. У поезији као што су „Испосничка песма”, „Крај”, „Појам стрепње” и „Епилог”, чита се целокупна поетска позиција ове збирке: између смрти и наде, меланхолије и жудње за невиношћу.
„Сада други неко нека пева / о благу одрицања, о благу бола, / моје бисаге су празне”, пише Радмила Лазић у песми Крај – изговору личног завештања који одјекује као глас свих који више не могу, али знају да је песма ипак могућа.
НАГРАДА КОЈА НАСТАВЉА ДА ТРАЈЕ
Награда „Бранко Миљковић” додељује се од 1971. године за најбољу песничку књигу објављену на српском језику у претходној години. Награду додељује Град Ниш, а покровитељ награде је Министарство културе Србије. Организатор конкурса и свечане доделе награде је Нишки културни центар, градска установа културе.
Награда се састоји од повеље, статуете и новчаног износа. Свечана церемонија уручења награде биће уприличена у Градској кући у Нишу у току 2025. године.
ИЗМЕЂУ ТИШИНЕ И СВЕДОЧЕЊА: ПЕСМЕ ИЗ ЗБИРКЕ „ЖИВОТ ПОСЛЕ ЖИВОТА”
У времену кад речи често постају и сувишне и нечујне, поезија Радмиле Лазић проговара као нужност – тиха, али постојана. Песме које следе нису само уметнички исказ, већ облик личног и колективног памћења: сведочанства која се не намећу, већ трају. Њихов ритам је тиши од узвика, али јачи од заборава. То је поезија која остаје и онда кад све друго утихне.
ИСПОСНИЧКА ПЕСМА
Време тешко. Грла сува*.
Ноћ стражари,
Жмуре слова.
Крезуби месече,
Саспи у мој бокал
Руј сјајни
Овлажи ми усне,
Да не морам
Са далеких мора
Лизати со уместо пурпура.
И крунити речи
У зачеплене уши века.
____________
*Самјуел Тејлор Колриџ
КРАЈ
Дошао је крај теби и мени поезијо.
Не умем више да те са усне исцедим,
Не могу да се исцелим.
Црна сам тастатура без звука
Без азбучног откуцаја срца
Немушта.
Она што језик ми даде
У непојамну земљу
Са собом га однесе.
Невидљивим српом
Пререзаног грла
Пала сам у бунар самоће
Као камен.
Сада други неко нека пева
О благу одрицања
О благу бола,
Моје бисаге су празне.
Неко други нека сведочи
О горким водама
Што потапају свет.
И мене и мене.
ПОЈАМ СТРЕПЊЕ
страх ме лепоте страх доброте узимања давања
усхићујућих дана опојног мириса чисте радости
страх ме од ћутања од дугих реченица и путева
од нејасних порива и да не загрцнем се од смеха
страх ме је да запевам и заиграм страх да одлутам
страх ме је гордости и гнева изненадног вриска
страх ме од певца и миша храбрости и кукавичлука
од сласти и екстазе од обиља страх ме је великог неба
одвајкада страх ме је среће
јер с тугом сам (с)рођена
страх ме страха
…шта са преосталом шачицом живота?
ЕПИЛОГ
О, свете невиности и наивности
Teбe иштем
Teбe бих да певам,
Да те славим.
Румених образа стиде
Немушти, муави свете
Изворе чисте радости
Који јеси,
У сузи што се скотрља низ образ
у бистром потоку
У јагњету,
И сваком другом младунчету,
У зори коју певац оглашава.
У свему оном што видех
Детињим очима,
И свако други од искони
Што гледаше.
ИЗ ЦИКЛУСА ЛИТАНИЈЕ
1.
Туђ је ово век
Обогаљен и слеп
Нелеп
Ипак, сребрни цвета
Снег
2.
Ти који излаз тражиш
Од буке света
Који те омета
Да себе чујеш
Мој ти је савет
– Пад у себе!
И ја сам се тако суновратила.
3.
Језик ми беше
Отекао од ћутања
Док нисам
Зајецала у песмама.
Избор и опрема Редакција ГЛЕДИШТА © 2025
Пише Радмила ЛАЗИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ
20
20