Постоје тренуци у писању кад реченица не иде даље, не зато што нема шта да каже, већ зато што понекад мора да застане. Да се стави тачка и дубоко удахне. Да се направи простор за тишину. Тако и ова прича настаје: као предах. Не за крај, него као летња запета. Као отворен прозор у празној соби док цврчци цврче на јарком сунцу.
Читате колумну Есеј из сенке у наставку који најављује летњу паузу
ПРЕ ЛЕТЊЕ ТИШИНЕ
Пре ове паузе, пресабирам где смо све речима путовали. Са сенкама смо ходали: бојама Пол Гогена, гласом Волта Витмена, болом Фриде Кало, молитвом Достојевског, водом Вирџиније Вулф, и зидовима Франца Кафке. Сваки од тих гласова није био само тема, него и својеврсно огледало. Сваки од тих есеја је настао из потребе да се понешто разуме, не у њима колико у мени. У нама.
Гоген ми је показао да боја није украшавање, него побуна. Витмен – да песма није стил, него дрхтај тела. Достојевски – да се истина не налази у победи, него у исповести. Вирџинија Вулф – да писање тече као време, и да се оно што боли не мора рећи, него осетити. Кафка – да свет има зидове, али да ми имамо сенку. Фрида Кало ми је показала да отворена рана не представља нужан крај, него може да развеже језик. Шест гласова. Шест путоказа. Шест облика тишине.
А сад, на прагу летње паузе, осећам потребу да не додам ништа ново. Већ да се осврнем. Да питам: зашто сам ја све ово писао?
Јер свако лице које сам гледао у тим есејима није било туђа биографија. Била је то маска која ми је помогла да проговорим. Да склопим себе из туђих ломова. Да се заштитим. Или откријем. Понекад је било лакше да пишем као да сам неко други. Али сада, на крају једног круга, знам: сва та писма из сенке била су исповест, само под другим именима. Ја сам се крио иза њих да бих могао да кажем нешто што бих тешко рекао у своје име.
Постоји једна реченица коју сам записао у првом есеју, а која ме и сада прати: „Боја није бег, већ сведочење.” Данас бих рекао: сенка није бег, него је одраз. И у том одразу, кроз ових шест лица, покушао сам да пронађем један одговор – шта остаје кад се реч изговори?
Нећу га дати. Нека остане без одговора, али знам да остаје нешто. Остаје сасвим сигурно, макар била то бол која више не тражи име. Остаје дах који није ни реченица. Остаје празна столица за читаоца који ће једног дана можда у њој видети себе.
Есеј који сада пишем није нови. Он је само скуп свих претходних, као што је сенка најчешће сноп свих светлости које су прошле. У њима сам научио да се пише не да би се говорило, него да би се слушало. Јер најдубља истина не настаје кад нешто кажеш, већ кад нешто не можеш да изговориш, али ипак покушаваш упркос свему само не из очаја.
Зато овај текст није тачка. Нијe чак ни три тачке. Он је као што сам већ рекао предах између. Између онога што сам већ рекао, и онога што ћемо тек заједно научити да изговоримо.
***
Нека овај летњи одмор буде време тишине која лечи. Погледајте, изгледа као да је читавом свету потребан лекар. Зато, нека ова сенка у којој испијам хладан чај буде простор у којем ће се нове мисли сабирати. И нека читалац зна: вратићу се и ћемо и ћете. И сенка ће опет проговорити. До тада – нећу више ништа рећи. Али све ће већ бити речено.
Роман Огњена Авлијаша Виноград Мехмед-бега није само приповедање о једној парцели обрадиве земље на простору послератне Босне – него је и мучни, болни одјек сећања, гриже савести и непрекидне потраге за истином. Ставимо ли приповедача у положај повратника са истргнутим кореном, који купује парче брда не би ли поново пронашао себе, Авлијаш пред нас износи дубоко личну исповест. На местима ћутања јављају се гласови покојника, сенке рата, изгубљена љубав – и један Бег: утвара, савест и водич кроз ову причу.
Огњен Авлијаш – Виноград Мехмед-бега; Ликовни уредник књиге Миљан Недељковић
Језик књиге није обичан – он крвари. У њему има и новинарске и ратничке грубости, и библијске тежине попут новог Јеванђеља. Тамо где савремена књижевност бежи у цинизам или у иронију, Авлијаш, иако савремени српски писац, одлучно иде у религиозност или у сукоб, корачајући ка истини какву је човек доживи, а не каквом је свет мери. Приповедање није линеарано, већ представља унутрашње ослушкивање – оним Селимовићевим: „писањем као молитвом”, али у тону балканске земље, у којој и гроб и чокот имају исту тежину.
Описи самоспознаје бившег новинара су потресни. Нарочито кад након рата уочи своју „убилачку реч”, и напушта перо због лопате. Али, ни земља му не да мира: она проговара, и у њој затиче трагове давно ишчезле културе, заоставштине, духа Мехмед-бега, који није само оријентални остатак – него његов поетски двојник, можда чак, а што је врло вероватно, и alter ego приповедача. Њихова размена личи на литургију духова – где један испашта, а други слуша да би можда (још) једном проговорио.
Ако је Селимовићев Дервиш био фигура судбине, Авлијашев Бег је последња сенка културе која можда више и не постоји – и управо зато захтева, али и вапи за сведочењем. На крају, остаје питање: да ли је приповедач „одабран” да чува гроб, или да из њега ископа истину?
Виноград Мехмед-бега је антипод тржишне прозе: не нуди решења, не „пада лако”, али зато остаје, као шапат духова у тишини једног растргнутог места и времена. И као рана која се не затвара, али остаје занавек ту да нас подсећа да смо живи.
Као такав, овај роман негује дубоку симболичку и духовну димензију, у којој земља постаје више од пуке сценографије – она је жива метафора, исповедник и сведок бола, сећања и сопства. Управо у тој васељени, где земљу као вечити сведок прожима симболика судбине, од трајања жилавог корена лозе до тихог спокоја покојника, најбоље се осликава отварање романа који као да израња из самог прапочетка постојања.
У наставку доносимо управо такав одломак из књиге Виноград Мехмед-бега, у којем реч „земља” добија библијску тежину и постаје платно за исписивање судбине једног народа.
МАТИ ЗЕМИА
А земља бјеше без обличја и пуста, и бјеше тама над безданом; и дух Божји дизаше се над водом.
Пост. 1,2
Нема земље до Босне. И нема Босне до земље. Мало парче, откинуто од раја, које ђаво редовно залијева крвљу. И баш је не штеди. Ни крв, ни Босну. Ни она му не остаје дужна. Даје му његове омиљене плодове. Нема ћошка ове несрећнице који не памти клања, убиства, силовања, издају. Боже ме прости, овдје су и гријеси толико узнапредовали да су мање или више смртни.
У једном раздобљу тих ниски гријеха, животна бујица ме довела до мјеста гдје сам сад. Периоди у Босни имају исто име већ вијековима: ратови.
О завичају ми се не прича. И не пише. Можда ми се која ријеч о томе откине од срца. Можда у некој другој причи.
Ни о имену ми се не говори. Име кô име, тек пусти збир гласова на које се окрећеш. И ознака на гробу кад скончаш. Тек да би локални пијанци знали с ким наздрављају, док још има ко да ти обилази гроб и оставља литар ракије. За покој твоје несрећне и грешне душе. Кад више нико не остане да ти дође и за Задушнице остави дарове, престану те обилазити и алкохоличари. И они од тебе дигну руке, као што је друштво дигло руке од њих. Некада. Давно.
Србин сам. Од оних Срба који се Богу моле окренути истоку. Зову нас православни. Ваљда зато што смо рекли осталима да једино ми славимо Господа како треба.
Навикнут на брдо, сатјеран туђом вољом у равницу, љут и на себе и на оне које сам у старом крају оставио, а са којима сам одрастао; тражио сам парче земље да ми буде привремено боравиште до гроба. Нисам имао ни жеље ни воље за животом. Тако је то ваљда код свих оних који су у једном моменту имали велике животне ломове.
Док сам гледао и обилазио оранице и закрчене багремике на којима је требало да смјестим свој дом, имао сам само један захтјев: да земља коју ћу пазарити од остатака некадашњег малог богатства буде на брду. Када се ујутро пробудим, и срчем прву јутарњу кафу пресјечену хладном мученицом, не желим да гледам у непрегледне редове тек узоране земље. Гушило би ме то. Ми брђани волимо да видимо крај своје њиве. Да је заокружимо погледом као своју дјевојку на игранци. Да мрачан поглед испод обрва јасно дā до знања да је земља наша. Као да се та иста земља може подићи на леђа и однијети. Рат из ког сам недавно изашао показао је да земља остаје. И не миче се. Мрачили ми погледом око ње или не. Остаје. А ми нестајемо.
Кад су ме ујесен, поред свих силних имања и туђих кућа које сам загледао, одвели до ове парцеле, одмах сам знао да ће бити моја. Била је сама и јадна. Запуштена. Са свих страна огрезла у чемер и коров. Показали су ми је тек успут, уз подсмијех. Уз ријечи: „Ево, и ово се продаје!” Као израубовану мазгу, која је на леђима пренијела терета за два живота. Био је већ полумрак. Магла се скупљала на крајевима шуме. Било је и сабласно и прелијепо у исти мах.
Пружих руку посреднику. Извадих папирну превару усавршену у двадесетом вијеку. Дадох му новац на име капаре.
Због мрака који је падао, неискрченог шибља и магле, не видјех куда се пружао поглед са моје земље. Не видјех гробље.
Прве двије године након рата (они мудрији од нас га називају трагичним сукобом у региону, јер су они те и такве сукобе одавно завршили), проведох потуцајући се по туђим кућама. Бавио сам се свим и свачим, осим оним за шта сам се школовао и од чега сам хљеб јео до почетка рата. Нисам моралиста. Престао сам да се бавим новинарством кад је запуцало искључиво из страха. Мислио сам да једним метком и пушком коју сам задужио могу убити само једног човјека. То ми је било прихватљиво са аспекта савјести. Ако ја не убијем њега – он ће мене. Чувена ратна логика. С друге стране, рачунао сам, а мислим да ми је рачун био добар, једним новинарским текстом, написаним у тренуцима бијеса, нехотице – ако је то икакво оправдање за савјест – могу убити најмање хиљаду људи. Хиљаду људи, што својих, што њихових.
Када је пуцањ из пиштоља окрварио бијелу свадбарску кошуљу старог свата на Башчаршији, са сваком капи крви из тијела несрећног човјека, чији сандук прекрише заставом коју је као барјак носио на свадби, пресуши, кап по кап, мастило из мог пера.
И прије те несрећне свадбе, видио сам сав бесмисао писања, али сам га због свог личног комодитета прикривао од себе. Знао сам да моје колеге и ја одврћемо чесму у тај ибрик крви. Потпаљујемо старе неугашене ватре. Дувамо у искрице не бисмо ли је поново разгорјели. Можда би се све десило и без нас као саучесника, а можда смо ми, као савјест друштва, могли бити онај шмрк којим се утишава пожар. Не знам одговор на то и вјероватно га никад нећу сазнати. Наравно, олако држећи да нисам крив, неозбиљно схватајући своју улогу у друштву, лакше ми је било да навлачим мрену преко очију. Мреном сам плаћао свој нарасли его. Мреном сам, да не назебу, покривао госпође из чијих кревета нисам избивао у данима кад су задригли и незаинтересовани мужеви били на службеним путевима са љубавницама, бранећи социјалистички морал. Мреном сам плаћао и све оне туре вињака и влахова које су окретали обожаваоци мог лика и дјела, схватајући тек сад да случајни познаници вјероватно нису прочитали више од бомбастичног наслова у омладинским новинама за које сам писао и које су биле популарне тих дана. У неком другом свијету то би била правична размјена; они су новинару полуалкосу плаћали туре. Заузврат, новинар би им поклањао своје друштво, па би тако забалављени одлазили у ноћ са осјећајем да су и једни и други направили добру трампу.
Било ми је лијепо. Када су у Сарајево пристизале прве избјеглице из Хрватске, окретао сам главу; мислио сам проћи ће; вратиће се они својим кућама, а ја ћу колико већ овог љета усолити гузицу у мору око Заострога. Сунчао сам своју кожу по шареним баштама кибицијући бруцошкиње; уваљивао се у дискотеке; довикивао се са жестоким момцима; избјегавао сваку помисао на женидбу и дјецу, подсмјевајући се том највишем степену малограђанштине.
Имао сам и њу. Имао сам је годинама. А годинама је и она имала мене. Фино, пристојно, одгојено дијете из беговске породице.
Елем, када се запуцало, и када су већ разни зидари, молери и шверцери воћа и предратни дилери девиза почели да савјетују политичаре, а помало и да се баве новинарством, сјетили су се и мене однекуд. Кад су ме позвали у команду да ми предложе ангажман и да ме извуку из рова – послао сам их у пичку материну. Вратио сам се икару, брљи смандрљаној од медицинског алкохола, пацовима који су извиривали и претрчавали изнад наших глава; вратио сам се онима са друге стране рова са којима смо се дописивали мецима и довикивали; збијали шале истим језиком у паузама између међусобног убијања. Вратио сам се и својим саборцима.
Након рата, зидари, молери, шверцери воћа и предратни дилери девиза већ су били политички естаблишмент. Неко је морао радити њихов посао, па сам се ухватио мистрије и лопате – за шверц никад нисам имао дара. И та мистрија и лопата биле су ми лакше од пера.
У роману Депјесаж, који носи поднаслов „Дневник анонимног полицијског чиновника”, Бранислав Милтојевић успева да истовремено оживи дух једне епохе и да жанровским средствима сагради напети криминалистички роман у духу српског модерног реализма. Радња се развија око „нишког случаја” – леша без главе, тачније трупа без руку, ногу и без главе пронађеног на Железничкој станици у Нишу, на Васкрс 1930. године.
Железничка станица Ниш, пре него што је током Другог светског рата потпуно порушена бомбама америчке и енглеске авијације
КРВ У ХОДНИЦИМА „НАЦИОНАЛА”: ОТКИНУТА ГЛАВА, РУСКИ ДОКУМЕНТИ
Стил је архетипски и богат: пун архаизама, аутентичне синтаксе, чак и фолклорних и административних фрагмената инспирисаних извештајима, али са маштовитом интерпретацијом стварности. Тиме ово необично књижевно дело добија и документаристичку вредност, али остаје жив и у жанровском смислу узбудљив – као што су, на пример, рани радови Стенлија Кјубрика засновани на извештајима из полицијских архива.
Милтојевић користи уводну причу у хотелу као најпогоднији улаз у приповедање: та епизода, измештена из Београда, са дубоким симболичким и политичким слојевима, гради се као врста унутрашњег трилера. Присуство руских имиграната, бугарских атентатора, српских функционера и фаталних певаљки прави колаж луде планете у малом – збрке, крви и параноје између два рата.
Депјесаж је омаж жанру, али и могућа слика једне историјске стварности. Отуд, будемо ли роман читали као сценарио, рекли бисмо да је пред нама нешто што је требало да постане филм у духу Бертолучија, али да је књижевност ипак победила – јер у реченицама, описима и искоса изреченим приповедачким заокретима, има више ритма него што би га могао поднети и најуспешнији филмски заплет.
ИЗ РОМАНА „ДЕПЈЕСАЖ”: ПРВИ СУСРЕТ СА МИСТЕРИЈОМ
У оквиру едиције Славиша Николин Живковић, која негује сећање на култног нишког писца, по којем носи име, до сада је објављено више прозних рукописа чији су аутори показали осећај за жанр и језичку самосвојност, роман Бранислава Милтојевића Депјесаж доноси изузетан литерарни приказ једног фиктивног, а дубоко утемељеног у јави „полицијског дневника” из прве половине 20. века.
Писан у форми сведочења чиновника Управе града Београда, гради узбудљиву причу на фону стварних политичких и социјалних прилика једног периода у Краљевини Југославији. Изабрани одломак, који доносимо у наставку, уводи нас у напету атмосферу хотелске ноћи, пуцњева, сумњивих докумената и првог леша – у неку врсту ноар-фикције на тлу Србије.
Ово је само један од многих фрагмената који показују зашто је Депјесаж посебна књига, и зашто овој едицији припада запажено место у историји српске књижевности.
Доносимо прву целовиту епизоду унутар фиктивног дневника, са напетим описом убиства у хотелу „Национал” и премијерним појављивањем тетовираног леша са руским документима и визит-картама. Одломак има довољно драматичности, историјског колорита и стилистичке особености, али вам неће открити главну радњу, већ ће вас ефектно увести у њу да похитате, чим пре, по свој примерак ове изузетне књиге.
Железничка станица Ниш – некада
ЗАКЛАДНОЙ БИЛЕТЫ – Поглавље из романа „ДЕПЈЕСАЖ”
Окрећем се и претурам по постељи. Не могу да заспим. Пусти санак никако да ме узме под окриље своје. Не, не, за мене нема ништа страшније него, тако, бити сам самцит у мрачној, па још хладној хотелској соби под покривачем, с пуном главом разних мисли и осећања. Размишљам о свему. Сутрашњем повратку у Београд, јутрошњем атентату, данашњој конференцији, силним обавезама које ме чекају.
Покушавам да заспим. Ал’ залуд. Не могу, никако.
Шетам у хотелској соби баксузног броја 3, тамо-амо, од огледала до прозора. Враћам се, поново, кревету. Таман кад сам пао у стање полусна, одједаред се тргох. Неко је снажно закуцао, па прстима загребао о врата. Устао сам, сео на кревет. Чекам, нестрпљиво!
Мрклу тишину разби бат кратких, одсечених корака: – Ко је?! – викнуо сам, уплашено. Прилазим ближе вратима. Ослушкујем. Залуд! Све је поново утихнуло. Свуд около, у ходнику и собама, владала је савршена празнина. Можда је какав пијани гост, случајно, закуцао на моја врата, па схватио да је погрешио, и удаљио се. Упркос свему, хтео сам да изађем у ходник и да сам осмотрим… Навлачим нови „реглан” капут.
Чекам. Уз шкрипу, отворише се суседна врата. У том трену, одјекну, као из топа, револверски хитац.
Ондак, још један…
Тишину прекину страховити јецај, па мукли тресак о под.
Потом, опет, завлада потмула, гробна тишина. Дограбио сам службени „наган”, с револвером у џепу истрчао из собе.
У ходнику скупила се повећа група људи – гости, келнери и собарице. Збуњени, већина у неглижеима. Доминирала је, у првом реду, старија дама у црном „пелц” мантлову. Сви су немо посматрали крвави призор. Између њих, у средини, на поду, лежао је непознати младић.
– Молим вас, пролаз! – промрмљао сам одсечено, објашњавајући присутнима да сам физикус.
Радознали гости повукоше се у страну. Устрељени човек, обливен крвљу, лежао је на поду. Два револверска метка пробила су му прса. Имао је, отприлике, око четрдесет година.
– Позовите полицију, одмах! – замолио сам најближег келнера.
Ставио сам чисти пешкир на рану и наредио да га пренесу у моју собу. Наступио је згодан тренутак да заменим лекарску за праву, истражитељску улогу. Морао сам то да чиним. Најпрво, констатовао да несрећник у руци, на којој је био видљиво тетовиран белег тетра-гамадиона, држи руски документ.
Кад су га унели у собу и спустили на кревет, изврнуо сам му џепове и нашао, поред осталих ситница, признанице „Петроградске Заложне Банке” или боље речено т. зв. „закладной билеты”, карту Европе, неискоришћени возни билеты „Оријент експреса” до Беча, визит карте и плакате, невешто срочене, следећег садржаја:
Користите прилику!
Само два дана – данас и сутра КУПУЈЕМ вештачке, нове, старе, покварене ЗУБЕ и чељусти. Плаћам врло добро. Само после подне од 2 до 6 часа испред Хотела «Национал»!
На визит карти уочио сам цариградску адресу неког Агарјанина, Керима Беја, доктора. Стрпао сам билеты у џеп и обратио се присутнима:
– Да ли сте приметили нешто сумњиво што би помогло истрази?
Нису знали да сам државни службеник, да у хотелу одседам као полицијско лице у пратњи високих државних чиновника. Чињеница што су поверовали да сам физикус, прибавила ми је извесно поштовање. Јер убрзо у собу уђе господин, у лепом оделу, огрнут новим „реглан” капутом и фино однегованим црним брковима. Казао бих, изразити тип париског ноћног кицоша.
– Ја сам први дошао на лице места – обратио се, и без питања додао: – Баш сам се пењао на спрат, кад су одјекнули хици. Потрчао сам уз степенице и угледао на поду овог несрећног господина. У ходнику није било никога.
Остали гости су потврдили његове речи, док је кицош подизао с пода собе црвени фес полулоптастог облика, јер убијеном несрећнику више није био потребан! У том тренутку појавио сe Срески Поглавар г. Драган Џунић, који је требало да започне истрагу.
Тек кад сам се вратио у собу, почео сам озбиљно да размишљам о немилом догађају.
Једна ствар ми није била јасна. Убица се можда преварио, јер чинило се да је имао намеру да убије мене или неког од државних челника наше, српске делегације који су, на срећу, у последњем тренутку, због честих терористичких упада бугарских комитских банди, тајно одсели у порти манастира Суково. Соба несрећника налазила се крај моје и пошто је и он чуо куцање, веровао је, можда, да њега неко тражи. Убица, који је чекао у заседи, мислио је да се налазим иза врата и опалио. Моја сумња или није била тачна или је убица био веома неискусан човек. Дилетант.
Уосталом, зашто би неко хтео да ме ликвидира у овом часу?!
Соба је поново утонула у полумраку. Као да се ништа није десило. Нека хладна језа поче да струји мојим преплашеним телом. А напољу пљушти киша, бије снажно о прозорска окна, шиба по крову, у млазевима се хучно слива кроз олуке у затамнело двориште.
Устао сам рано. Од синоћњег стреса, изгубио сам апетит. Нисам доручковао. Изашао сам брже него што сам могао испред Хотела. Чекао кочију да ме превезе на станицу. Пажњу ми је привукао сувоњав, ћосав дечачић средњег раста, кестењасте косе и очију. Бунован, седео и дремао на степеницима поред расклимане хоклице с три олињале четке за малање обуће. Упао ми је у очи због подеране одеће која се ретко сретала у овом делу земље. Носио је „пумпхозне” и смеђи капут с драгонером, рвачку шубару и тешке туристичке цокуле.
Чудновато. Ал’ у последње време ништа ме није могло да изненади, јер су се и у овој пограничној вароши укрштали путници пролазници разних вера и нација.
С том сликом у глави нисам ни приметио када је кочијаш зауставио вишљасто кљусе испред пиротске железничке постаје.
Удржавном вагону прве класе „Оријента” заборавио сам на синоћно убиство у Хотелу „Национал”. Пажњу ми је окупирала јутарња штампа и гужва у возу, док је устајали ваздух парао пискави глас кондуктера. Гласно се објашњавао с неким странцем, Бугарином ваљда. Из купеа је избијала тешка запара. Притисак је био несношљив, јер је увећавао топлоту, изазивао знојење, спречавао дисање, ојачавао гушење…
Локомотива писну још једаред, затресоше се вагони, зашкрипаше точкови и воз, коначно, крену ка Нишу.
Редакција књижевног програма градске установе културе – Нишког културног центра, приредила је књижевно вече посвећено песнику и писцу Звонку Карановићу. Повод је био представљање књиге Box Set 2 – Сабране песме 2012–2018, у којој су објављене четири збирке поезије: Месечари на излету (2012), Кавези (2013), Златно доба (2015) и Иза запаљене шуме (2018).
О овом издању, које на свој начин представља пресек једне важне фазе у Карановићевом стваралаштву, говорили су др Јелена С. Младеновић, књижевна критичарка и ауторка поговора, и сам аутор. Разговор је водила Милена Мишић Филиповић, уредница књижевног програма НКЦ-а.
Представљање књиге: Box Set 2 – Сабране песме 2012–2018 – Фото: Гледишта
ПОЕЗИЈА КАО ОТПОР
Сусрет са Карановићем, песником чији је глас у српској књижевности истовремено и урбани ехо и унутрашњи рез, био је више од представљања књиге – био је то позив на поновно читање света из угла поезије која не пристаје на баналност, на компромис, на заборав. Карановићеве песме, и кад су најинтимније, имају резон културне дијагнозе, као да увек нешто у друштву измиче, а поезија то бележи у последњем тренутку. У томе је и њен најјачи облик отпора.
Др Јелена С. Младеновић је у свом надахнутом излагању истакла естетску и културну комплексност овог циклуса, указујући на битну чињеницу: „Учинићете велику погрешку, ако читању Карановићеве поезије – сабраних песама из књиге Box set или ових у издању Box set 2, природном наставаку претходне колекције збирки – приступите логиком књижевности одавно непотребног читаоца који поезији прилази тако што тражи њен интерпретативни кључ. Нити је Карановић бравар, нити ћете, да се послужимо метафором до краја, приликом сусрета са сваком следећом књигом бити пред (истим) катанцем.”
Израз Box Set, познат пре свега колекционарима грамофонских плоча као назив за збир више музичких издања упакованих у једну целину, у овом поетском контексту добија нови смисао – постаје метафора за кутију у којој се, поред песама, ређају искуства, гласови и слике једне читаве деценије. Сам песник говорио је о писању као о начину преживљавања, о поезији као унутрашњем распореду слобода. Његово читање, праћено упадљивом тишином након сваког стиха, било је сведочанство да поезија не треба да виче да би била снажна.
Карановић је припадао и припада оном књижевном и егзистенцијалном слоју који се не уклапа лако – и зато траје. Његова поезија се не уљуљкује у традицију, али је не одбацује – она је гради изнутра, према границама које сам поставља. И у томе лежи њено сопство. У ономе што се не види на први поглед, крије се континуитет гласа који се не мири, не престаје, не заборавља.
ПОЕТСКА ГЕОГРАФИЈА ЈЕДНЕ ВЕЧЕРИ
Промоција је протекла у атмосфери тишине која није празна – него испуњена. Питањима, подсетницима, Звонковом личношћу. Било је и оних који су доносили своја ранија издања других Карановићевих књига да их потпише најчувенији нишки песник после Принца поезије. А неки да свој примерак издања Box set 2 први пут отворе баш ту након промоције. И свако је био део поетске географије која настаје кад књижевност није догађај него сусрет. Овај пут након осам година, поново у Нишу.
Ипак, како Јелена то прецизно записује у једном делу поговора: „Он није песник специфичне географије и топонимије. Нема у његовој поезији ни било чега регионалног. Простори ове поезије толико су урбани колико представљају обрисе анонимних мегалополиса, који могу бити било где, али се реализују у визијама где је стварност преобликована до непрепознавања. Његов постмодерни дистопијски мегалополис није његов родни Ниш, јер Карановић пише поезију која не болује од личног, од експлицитног мрцварења сопственог искуства, рабљења властитих емоција, већ ону која увек иде трагом другог и у томе лежи највећа урбаност његовог песничког гласа.”
У времену кад је поезија само наизглед скрајнута у културним политикама и јавном говору, вече са Звонком Карановићем у Нишу показало је да је поезија и даље простор у коме се мисли до краја, осећа без страха и говори без маске. Такав је и овај Box Set 2 – не само као књига, него и својеврсни албум слика, трагова и истина које само поезија уме да сабере у јединствену целину. Карановићева посебно, како закључује Јелена С. Младеновић: „Иако је његово песништво обележило последње деценија 20. и прве деценије 21. века, Карановић надилази управо генерацијске детерминације. Припадајући неколиким, он ипак остаје песник без нараштаја, чији се дух обнавља кроз аутокритичко превазилажење одабраних форми, проблема али и сижеа.”
„А” – СТРАНА КЊИГЕ И СНИМАК ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА
На концу овог уводног текста, желимо да кажемо да постоји нешто симболично у томе кад песник пажљиво бира прву песму у својој збирци – баш као што се некада на грамофонским плочама на А страни, под ознаком А-1, налазила она најјача ствар. Песма која „отвара плочу”, она која прва запуцкета у игли и прва пробије тишину. У овом избору – назовимо га и поетским сингловима из књиге Box set 2 – налазе се баш те прве песме из четири збирке које чине сабране песме Звонка Крановића од 2012. до 2018. године.
Овај избор првих песама, такозваних A-1 нумера из сваке збирке, није само увод у један поетски свет, већ је и подсетник да велике песме често стоје на самом почетку – не као увертира, већ као ударац.
Цео догађај који је овој књизи посвећен – промоција одржана у Нишу 5. јуна 2025. године – доступан је на самом крају текста и у радијском формату, са одабраним тренуцима у покретним сликама, као документ времена и сведочанство једне поетске енергије која не пристаје да ћути.
У ХОТЕЛСКОЈ СОБИ – Месечари на излету (2012)
Седео је на кревету у хотелској соби,
само у белим боксерицама које су му допирале скоро до колена.
Разговарао је телефоном с мајком.
Његова мајка била је одавно мртва.
Глас из слушалице само је личио на глас његове мајке.
,,Дубина детаља је пресудна у писању”, неко је говорио с друге стране.
Велика гола жена, широких рамена и масивних бутина, играла је иза њега.
Споро се извијала уз ритам електронске музике која је
тихо допирала из звучника распоређених по угловима собе.
Потом је чуо:
„Избегаваш женске ликове, фасциниран си машинама…
Твој отац је био на путу када сам те родила…
С изразом досаде на лицу, жена иза његових леђа је
пришла и прекинула везу.
,,Не треба писати о смрти, живимо у култури хепиенда”,
рекла је металним, роботским гласом.
Зажмурио је.
Нашао се у луксузном апартману пуном стриптизета.
Телефон је звонио.
Дуго му је било потребно да испружи руку
и подигне слушалицу.
,,Недостатак ограничења је непријатељ уметности…”
поново је зачуо мајчин глас.
Није више слушао.
Гледао је три плавуше на високим потпетицама
како му прилазе и праве круг око њега.
Две су ишчупале телефонски кабл,
обмотале га око његовог врата и почеле да га даве.
Трећа му је огромним силиконским грудима
притискала лице не дозвољавајући му да дише.
Добио је снажну ерекцију.
Није ни покушао да се одбрани, чак им је помагао
у гушењу.
Затезао је кабл око свог врата најјаче могуће, али
имао је утисак да безуспешно затеже дечији ластиш,
млитаву желатинску траку.
ПРОЛОГ (ОБЛАЦИ, ДИСКО-ИГРАЧИ) – Кавези (2013)
Машина у рукама Жицоликог има екран, емитује филм.
Сјајна дуга цев одлучно продире кроз кремасте,
црвенкасте и жућкасте облаке.
Великом ћелавом судији подвезују желудац.
Има сто осамдесет и два килограма, не може пертле да завеже.
Једва устаје из фотеље. Губи ауторитет на послу.
Сјајна дуга цев на врху носи камеру. Црвенкасти
облаци су желудац и црева. Пливају у жућкастој масноћи,
дрхтуравом салу. Желудац је величине лубенице. Камера
путује кроз облаке, ткива, слуз.
Жицолики мења програм. Целави судија сада има
четрдесет и девет килограма мање. Прошло је само
шест месеци од операције. Судија каже да је задовољан,
иако изгледа изнурено. Вози бицикл кроз природу.
Труди се да не изгледа задихано.
Жицолики одлази на подијум за игру. Не одваја се од машине ни за трен.
Судија је већ на одру. Компликације, унутрашње крварење, тромб.
Жицолики само жели да се опусти. Превише је меса, зуба, костију
које мора да савлада. Превише њих чека.
Жицолики каже Птицоликој с којом игра: „Дежурства ме убијају.”
Птицолика му спушта своје дугачке прсте на раме.
„Издржи још мало”, каже. „Нашла сам хотел у Берлину.
Спојићемо посао и задовољство.”
СОБА ОДЈЕКА – Златно доба (2015)
био је то сан, кошмар, гушење, дуготрајно гушење
наизглед исповест човека ужаснутог пред смрћу
саплетеног у тренутку када је замахнуо према дубини
његов избезумљени поглед, његове исколачене очи
док пада у глуву тишину, у мрак
у мраку
у том мрклом мраку
на месту где сам застао
на ничијој земљи
иза сивог неба
помаљало се још једно такво небо
стакла су се заустављала
надомак лица
ко ће ослободити све те животиње?
ко ће помоћи свим тим људима?
мој сан се вратио у мој ум
осећао сам се
као сопствено гласило
некада давно
поспани возачи шлепера
потрага за златним громобраном
сусрети са зидовима и вратима
ништа важно
бар тамо где сам живео
угушено, угушено
све угушено
зечије рупе затрпане
све рупе зартпане
бавио сам се
премештањем предграђа
својим репом миловао месец
клонио се епилептичних пајаца
и провидних гуштера
кретао се уназад, ка истоку
понекад у скоку
понекад пузећи
златне куполе Запада
срушене, крезубе
пуне смрвљених бисера
огледале су се у распараном небу
ха, ха, ха, церекала се мајка
пирамида је коначни задатак
циљ
сусрет с Удовицом
чудовиштем обријане главе
које лежи
на меканим јастуцима
и обилно се зноји
нисам јој веровао
личило је на шалу, претњу
застрашивање
на још једну мистификацију
памтио сам
а требало је да заборављам
звонио сам
на интерфоне непознатих људи
ослушкивао позиве у помоћ
сићушних
суши барова
лајао на осветљена шеталишта
друштво једнаких
заснива се на солидарности
моја Хермес торбица, вриснула је Мирел Дарц
био је то сан, кошмар, гушење, дуготрајно гушење
отимање ваздуха, наизглед исповест човека
ужаснутог оним што види, препуштеног окрутној
опери сунца, бездушној новембарској јари
његов поглед, његов избезумљени поглед
док пада у мрак, у глуву тишину
сањао сам оца
како се пење уз брдо
ходао је одлучно
попут библијске фигуре
фигуре митске
фигуре с мисијом
гледао га како неуморно гази
кроз шибље и камењар
шта он тражи?
да ли се сећа?
чега се он сећа?
он хода брзо, хода одлучно
по камењу
прашини
неуморно гази снег светлуцави снег
покривен бледом месечином
стиже у завејано село
лупа на врата
улази у загрејану собу
три голе жене
перу косу у бурету с водом
преплашена девојка тужних очију
постаје му невеста
потом све креће узбрдо
морамо подићи млазњаке
каже мајка
некролози не могу да чекају
када је остала удовица
мајка се посветила
затирању успомена
помагао сам јој у томе
непрекидним бележењем
једва сам преживео
народне бајке с разгласа
пропаст новца
жараче заборављене у ватри
пену дана
која је постајала пена ноћи
сумануте идеје које су ми
падале на ум
требало је елиминисати
мајка је диктирала
био сам њен
најпослушнији записничар
кривотворила је чињенице
породичну прошлост без почетка
и краја
зашто је то радила?
у огледалу сам видео
сву тројицу
жилаве прсте њиховог дрвећа
укочене прсте њиховог дрвећа
на умиваонику су стајали
пластични бријач
пластични дечији прст
и пластична фигурица свеца
све ми је то
однекуд било познато
чинило се да немам избора
био је то сан, кошмар, гушење, дуготрајно гушење
наизглед исповест човека ужаснутог, заплетеног
у густо клупко одјека, његов избезумљени поглед
док покушава да се сакрије у сну, у фантазији која му
за тренутак успорава пад, продужава наду
спремио сам се за неколико минута
као да бежим
у заштићеној зони зид зграде је личио
на Мондријаново платно
на улазу у Блок 46
стробоскопско светло
зора
лепљива стаза
Месец се дошаптавао с антенама
и сигурносним камерама
иако су свуда около била
цементна брда
из даљине је допирао тежак
промукли звук бродске сирене
колико ствари сам прећутао?
сан без почетка и краја
одабрао сам јастога за шифранта
распоредио своје бродове
у чело стола
сваке ноћи силазио сам у базен
пун цвећа и густог црног смеха
може се рећи да сам био срећан
тражио сам да ми допусте
спавање
у соларијумској капсули
дозволили су
тражио сам да ми допусте
коришћење кациге и џојстика
дозволили су
овде ти је добро
говорили су
говорили су
сунцу смо додали још два сунца
навукао сам гумену маску
одебљалог Председника
отишао у караоке бар
и одрецитовао песму
о мртвој чивави
мислећи на себе
било је то све
што сам могао да учиним
велика кривина коју сам заобишао
чекала ме је поново
летео сам
и то је изгледало као да
непрестано остајем без ваздуха
трчао сам
и то је изгледало као да
снег пролази кроз мене
излази из мене
чуо сам све те људе
како говоре
да су у врту уживања
примећена нова бића
то све објашњава
Платон, добро име за пса
Кататонија, добро име за брод.
Радијски запис и неколико покретних слика са представљања одржаног у Нишу
КРАТКА ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ ИЗДАЈЕ – Иза запаљене шуме (2018)
У организацији Нишког културног центра, у четвртак 29. маја у Спомен-соби Бранка Миљковића у Нишу, одржано је књижевно вече посвећено новом делу Радомана Кањевца – Продавница магле. Ово необично, есејистичко и путописно дело, у којем аутор промишља савремени свет и душу човека у њему, изазвало је велику пажњу књижевне публике.
Продавница магле у Спомен-соби Бранка Миљковића – Фото: Гледишта
Уз аутора, о књизи је говорио и легендарни музички новинар и публициста Петар Пеца Поповић, а разговор је водила уредница редакције књижевног програма Милена Мишић Филиповић.
Радоман Кањевац, познат по свом дугогодишњем раду у новинарству, публицистици и књижевности, у овој књизи сабира прозне записе, колумне и осврте настале током неколико деценија, откривајући свој препознатљив стил – иронијски, критички, а у исто време дубоко личан.
У наставку екслузивно преносимо одломак под насловом О читању и писању, у којем аутор на себи својствен начин разматра однос између речи, књиге и читаоца. Такође, при самом крају одломка још један ексклузивитет – можете чути радијски запис програма одржаног у Нишу, а Продавницу магле можете поручити код издавача једним кликом на слику испод.
О ЧИТАЊУ И ПИСАЊУ
У писму свом пријатељу Лоренсу Дарелу од 29. августа 1959. године Хенри Милер пише да му „уопште није јасно како настаје добра књига”, да то за њега и даље „остаје у домену чуда” и да сада зна о томе мање него када је почињао. „Знам, ако то нешто значи, да је књига, као и живот, плод онога што јеси сваког дана, укључујући и лоше дане, лење дане, јалове дане. Ниједан угледни критичар не може проценити суптилни квасац доколице – за неког писца и за јетру живота! … Нека сам проклет ако верујем да се у писању треба убијати од посла. (Нарочито после пете књиге.) Теоретски, ако си ти уживао док си то радио, има шансе да ће уживати и други.”
Уживање у писању разликује се од уживања у читању, отприлике као што се уживање у певању разликује од уживања у слушању. „Нека се други хвалишу страницама које су написали, ја се поносим онима које сам прочитао”, говорио је Хорхе Луис Борхес. Писање је даривање, испуњавање обавезе према сопственом таленту, читање је примање онога што ће се можда родити тек у машти читаоца. Писање је сетва, читање је жетва. Оно што је посејано у редовима неког штампаног текста, на празној површини папира, често никне у машти читаоца као плод укуснији и здравији од онога којег је писац очекивао.
У времену када свако има телефон и тастатуру за читање је често потребно више знања и стрпљења него за писање. Озбиљан читалац није мање ретка појава од доброг писца. О томе колико је једна књига добра некад више говоре имена људи који су је читали него онај који ју је написао. Има књига које би имао ко да напише, али не знамо да ли би имао ко да их прочита.
Понекад је место на коме читате важно колико и садржај. Има књига које треба читати само у тишини, у сопственој соби, без присуства било каквог спољашњег утицаја. Као што вино које пијете код куће никад није исто као када сте га пили у кафани тако је и књига коју читате у возу само по изгледу, имену аутора и наслову иста као књига коју сте читали на плажи или у сопственом кревету. Неке књиге које сте читали на одмору, као и неке жене које сте волели на мору, касније умеју да вас разочарају.
О томе да ли ћете једну књигу почети да читате, више од њеног аутора, издавача и књижевних критичара понекад одлучује њен наслов. Као што има добрих глумаца у погрешним улогама тако има добрих књига са лошим насловима. Наслов не служи само да привуче нашу пажњу, он је за књигу оно што је име и презиме за њеног аутора, по њему ћемо ту књигу памтити, она ће се по њему препознавати, са њим ће путовати, улазити у наше куће, живети онолико колико та књига буде живела.
Ова књига, на пример, требало је да има сасвим други наслов. Будући да је она нека врста наставка књиге Човек у сенци, дуго сам се двоумио између овога који се налази на њеним корицама и наслова „Човек на сунцу”. Тај други наслов, који би фонетски, по звучности био добар наставак оног првог, одбацио сам не само због тога што у њему нема довољно тајновитости и ироније до које ми је понекад стало, него и због тога што је мој однос према тој звезди око које кружимо, са осећањем да она кружи око нас, могуће упоредити са односом према некој особи које се, по савету озбиљних људи, клоните, упркос томе што вас она привлачи неком снагом у којој видите и проблем и решење, и пропаст и спасење. То, међутим, није разлог да тој звезди не посветимо неколико првих страница ове књиге у којој ћемо рећи нешто и о другим звездама, на самом њеном крају.
Предање каже да је Луј Четрнаести, шетајући парком Тиљери у Паризу, када је имао пет година, видео Сунце и узвикнуо: „Ја сам Сунце”. Био је најуспешнији краљ у историји галске монархије, владао је седамдесет две године, саградио версајски дворац и неке од најважнијих грађевина којима се и данас дивимо у Паризу. Сунце, међутим, није за свакога било симбол живота. За некога је оно представљало извор опасности. Последњих година, у време климатских промена, све је више знакова који, уместо лепоте, наговештавају невоље које нас тек очекују.
Бог Сунца, врховно божанство старог Египта, у краљевским гробницама у Луксору представљан је различито, у зависности од положаја Сунца на небу. У рано јутро је представљан као дете, у подне као одрастао човек, а у сумрак као старац. Храм Карнак на обали Нила, један од највећих верских објеката на свету, посвећен је Богу Сунца. У центру тог храма налази се чувени обелиск који представља стилизовани сунчев зрак. Египатске пирамиде, које својим обликом симболизују зрак усмерен са земље ка небу, окренуте су увек од истока ка западу, у смеру кретања Сунца.
Јазиди, етноконфесионална група Курда која живи у Сирији, Јерменији, Грузији, Турској и Ирану, клањају три пута дневно окренути Сунцу. Верују у једног бога и седам анђела, од којих је најважнији анђео Паун. Како хришћанство и ислам уче да је Паун пали анђео или ђаво, има људи који сматрају да су Јазиди „верници ђавола”. За припаднике народа који се моли Богу окренут Сунцу пре би се могло рећи да су обожаваоци живота него верници ђавола. Штавише, са мало маште, могло би се рећи да су Јазиди међу народима оно што је сунцокрет међу биљкама, цвет који се, током целог дана, окреће ка звезди која нам доноси живот.
У раном детињству био сам фасциниран том ужареном лоптом, по којој човек мери своје време и место у простору. Неколико година имао сам необичан тик, да сваких минут-два погледам у Сунце. Био је то један од оних ранопубертетских тикова, који се некако, са годинама, изгубио сам од себе. Остала је једино та фасцинација, скоро опсесија, коју носим из детињства на Висоравни, где се, током ведрих ноћи, голим оком могу видети милиони звезда, већих и важнијих од Сунца.
Четврт века након тих мојих необичних тикова, прво што су ми рекли након операције на Неурохируршкој клиници у Београду било је упозорење да нипошто не излазим на сунце. Сунчеви зраци делују на мождано ткиво тако што, на месту где је хируршки сечена мождана маса, могу да изазову епилептичне нападе и друге компликације. Од те године мој живот се најчешће одвија у хладу. То што је Сунце с временом постало опасност и за друге људе, за мене не представља никакву утеху. Кад ходам улицом, ако је сунчан дан, спонтано и непогрешиво бирам страну која је у сенци. Након свих ових година могло би се рећи да сам највећи део живота провео у хладу.
Рођен сам у Ступу, на последњој сунчаној падини Голије, у широкој пространој кући са чијих прозора је пуцао незабораван поглед на бескрајно пространство Пештерске висоравни. Кад сам имао годину дана преселили смо се у Штаваљ, центар те мале области око које се шири венац планина, по којем су и данас раштркана бројна пештерска села, која издалека изгледају као да нису планирана и грађена људском руком, него их је неко право са неба спустио и распоредио по ободима висоравни. Основну школу сам учио у Штављу, гимназију у Сјеници, факултет сам студирао и завршио у Београду. Где год сам живео био сам неко ко је однекуд дошао. Нигде се нисам осећао као код куће. Био сам нека врста живог доказа тврдње Фјодора Достојевског да је „човек без стана човек без психологије”. Кад сам се коначно у Београду уселио у свој стан било је, наравно, касно да радим на сопственом психолошком усавршавању. Најзанимљивије од свега је То што се, у дубини душе, ја и даље осећам као подстанар.
У детињству сам мислио да сам рођен у најзабаченијем крају на свету. Дуге и хладне зиме, кратка лета, далеко од великих градова и најважнијих путева, нису обећавале никакву будућност. Гледајући телевизијску емисију у којој су Драган Бабић и Љубивоје Ршумовић путовали на Северни пол чинило ми се да чак и деца на Гренланду имају срећније детињство. Веровао сам да је мој крај најзаосталији и најзабаченији у тој несврстаној земљи, која је и сама била далека европска провинција. Данас, међутим, видим да се полуострво на коме смо рођени налази у самом центру цивилизације, тамо где се укрштају најважније светске религије и културе, на сат лета од Рима и од Цариграда, од Венеције и од Дубровника. Са мало временске дистанце није тешко закључити да је велика срећа родити се и живети на месту са тако богатом историјом, традицијом, културом.
Научио сам да читам и пишем као веома мали. Тек што сам био пошао у школу моја наставница Љубисава Мрвић водила ме је у старије разреде као неко огледно дете, да старији ђаци чују како читам одломак из неког текста који би она одабрала и тутнула ми у руку. Никад касније у животу са толико сигурности нисам читао ни свој ни туђи текст. Био је то, у исто време, почетак моје фасцинираности речима. За разлику од већине људи, који верују у егзактне, лако проверљиве ствари, ја и данас верујем да речима може да се изрази све, пре свега оно што не може да се изрази бројевима.
Мој отац је био шеф трговинске радње у пештерском пољопривредном комбинату. Сваког четвртка, кад би у Сјеници био пазарни дан, он је носио у управу Комбината целокупан свој седмични пазар. Како је био савестан и веома педантан човек, волео је да сав тај новац буде не само тачно избројан него и беспрекорно сложен и спакован. Тако смо мој брат и ја, сваке среде увече, седели у гомили новчаница и бројали те силне банкноте, различитих вредности, боја и величина. Можда баш одатле, из те гомиле новца коју сам сваке среде морао да пропустим кроз своје мале прсте, потиче мој отпор према новцу и тривијалним материјалним вредностима. Тако сам ја, још у раном детињству, стекао неку врсту аверзије према ономе што већини људи целога живота представља неостварив сан. Можда никада не бих ни постао песник да још тада нисам схватио колико гомила новца у нечијим рукама не представља ништа нарочито, сасвим обичну ствар.
Радијски запис са видео сегментом програма одржаног у Нишу
Деценијама сам био некако престар за своје године. Дружио сам се са старијим људима и правио се да сам им по свему раван. А онда су одједном сви почели да ми персирају и да ми дају до знања да сам постао старији него што мислим. Оно што зовемо средњим животним добом или такозваним најбољим годинама, код мене, једноставно, није постојало. Нечији живот, тако, нема средину, има само младост и старост, само почетак и крај. Што сам старији све чешће срећем „познанике” које не познајем. У часу кад ми однекуд прилази човек са карактеристичним срдачним осмехом доброг познаника, чијег имена не могу да се сетим, не знам како да се понашам. И за њега и за мене увредљиво је да кажем како га се не сећам, а још је глупље да се правим да знам о коме је реч, јер се та неискреност лако види и препозна. Човек би у свом кратком животном веку требало да упозна само оне људе којих ће увек моћи да се сети.
Никад се нисам превише узбуђивао због крупних ствари, увек су ме нервирале, пре свега, ситнице. Крупне ствари подстичу на размишљање и траже објашњења. Ситнице производе фрустрацију и нервозу, коју најчешће није лако објаснити.
Бродски је говорио да је дугачка форма нешто што песник по свом темпераменту не подноси. Човек понекад, међутим, осети потребу да напише и неки дужи текст. У том тексту ће се, без обзира на његову тему и дужину, увек видети да га је писао песник.
Награда „Бранко Миљковић”, једна од најпрестижнијих књижевних награда у Србији, додељена је песникињи Радмили Лазић за збирку Живот после живота, у издању Народне библиотеке „Стефан Првовенчани” из Краљева.
Ову одлуку једногласно је донео жири у саставу: Горан Станковић (председник), проф. др Милан Алексић и Владимир Арсенић, на завршној седници одржаној 20. маја 2025. године.
ПОЕЗИЈА КАО ЛИТАНИЈА ЖИВОТА
У образложењу жирија истиче се да је реч о књизи у којој Радмила Лазић продужава свој препознатљиви песнички глас, али и улази у нове дубине – и личне и колективне. Живот после живота је збирка у два дела: „Гнезда на ветру”, у којем поезија постаје трагични модус живљења, и „Литаније”, где песникиња исписује кратке, горке, мудре и меланхоличне записе као своје интимне молитве и сведочанства о свету.
„Књига крајње редукованог језичког материјала и богате семантике исписује и трагичне и трајне истине”, наводи се у саопштењу жирија.
Поетски тон Радмиле Лазић бескомпромисан је и дубоко искрен. Између трауме, сведочења и самоиспитивања, њен лирски субјекат опстаје као сведок једног времена и једне женске поетике која није одустајала од питања смисла, страха, љубави и трајања.
Радмила Лазић (1949, Крушевац) једна је од најзначајнијих савремених српских песникиња. Ауторка је бројних збирки поезије, есеја и прозе, као и покретач феминистичке књижевне сцене у Србији. Њена поезија превођена је на више светских језика и награђивана најугледнијим домаћим признањима – од награда „Милан Ракић” и „Владислав Петковић Дис” до „Десанке Максимовић” и „Васка Попе”.
Била је оснивач и уредница првог домаћег феминистичког часописа ProFemina и антологија женске и урбане поезије.
ПЕСНИЧКИ ГЛАС У ВРЕМЕНУ ТИШИНЕ
У збирци Живот после живота посебно се издвајају песме које у себи носе глас тихе и отворене предаје постојању. У поезији као што су „Испосничка песма”, „Крај”, „Појам стрепње” и „Епилог”, чита се целокупна поетска позиција ове збирке: између смрти и наде, меланхолије и жудње за невиношћу.
„Сада други неко нека пева / о благу одрицања, о благу бола, / моје бисаге су празне”, пише Радмила Лазић у песми Крај – изговору личног завештања који одјекује као глас свих који више не могу, али знају да је песма ипак могућа.
НАГРАДА КОЈА НАСТАВЉА ДА ТРАЈЕ
Награда „Бранко Миљковић” додељује се од 1971. године за најбољу песничку књигу објављену на српском језику у претходној години. Награду додељује Град Ниш, а покровитељ награде је Министарство културе Србије. Организатор конкурса и свечане доделе награде је Нишки културни центар, градска установа културе.
Награда се састоји од повеље, статуете и новчаног износа. Свечана церемонија уручења награде биће уприличена у Градској кући у Нишу у току 2025. године.
ИЗМЕЂУ ТИШИНЕ И СВЕДОЧЕЊА: ПЕСМЕ ИЗ ЗБИРКЕ „ЖИВОТ ПОСЛЕ ЖИВОТА”
У времену кад речи често постају и сувишне и нечујне, поезија Радмиле Лазић проговара као нужност – тиха, али постојана. Песме које следе нису само уметнички исказ, већ облик личног и колективног памћења: сведочанства која се не намећу, већ трају. Њихов ритам је тиши од узвика, али јачи од заборава. То је поезија која остаје и онда кад све друго утихне.
ИСПОСНИЧКА ПЕСМА
Време тешко. Грла сува*.
Ноћ стражари,
Жмуре слова.
Крезуби месече,
Саспи у мој бокал
Руј сјајни
Овлажи ми усне,
Да не морам
Са далеких мора
Лизати со уместо пурпура.
И крунити речи
У зачеплене уши века.
____________
*Самјуел Тејлор Колриџ
КРАЈ
Дошао је крај теби и мени поезијо.
Не умем више да те са усне исцедим,
Не могу да се исцелим.
Црна сам тастатура без звука
Без азбучног откуцаја срца
Немушта.
Она што језик ми даде
У непојамну земљу
Са собом га однесе.
Невидљивим српом
Пререзаног грла
Пала сам у бунар самоће
Као камен.
Сада други неко нека пева
О благу одрицања
О благу бола,
Моје бисаге су празне.
Неко други нека сведочи
О горким водама
Што потапају свет.
И мене и мене.
ПОЈАМ СТРЕПЊЕ
страх ме лепоте страх доброте узимања давања
усхићујућих дана опојног мириса чисте радости
страх ме од ћутања од дугих реченица и путева
од нејасних порива и да не загрцнем се од смеха
страх ме је да запевам и заиграм страх да одлутам
страх ме је гордости и гнева изненадног вриска
страх ме од певца и миша храбрости и кукавичлука
од сласти и екстазе од обиља страх ме је великог неба
Седим у замраченој соби, са Госпођом Даловеј на столу, и осећам да ме њене мисли читају – прстима са мирисом црног чаја и трептајима свеће која се ближи крају, а она је трептала баш као Кларисина свест кад је видела Септимуса како пада кроз прозор – један тренутак вечности заробљен у стаклу. Полако свиће нови дан.
Читате четврти наставак колумне Есеј из сенке – Милоша Ђ. Видаковића
Вирџинија Вулф ми је увек прилазила као морски талас. Неочекивано, али дубоко. Меко, али разорно. Њене речи не пуцају као громови, већ шапућу као морске струје које милују обалу и остављају трагове који не нестају са првим сунцем. Како писати о Вирџинији Вулф, а не осетити да њен stream of consciousness, или српским речено – ток свести, продире у моје сопствене сенке док ми руке миришу на домаћи хлеб? Како је разумети, а не питати се: где је моја светлост, где је мој глас у свету који безобразно ућуткује све оне смислено гласније?
Овај есеј је мој покушај да зароним у унутрашње светове Вирџиније Вулф, да истражим време и свест кроз њене стваралачке визије, и да се понегде запитам: како је она, као жена, пронашла светлост у сувереном свету мушке књижевности?!
Попут Гогена, који је трагао за мистеријом светлости на Тахитију, Витмена, који је окретао лице ка сунцу, и Достојевског, који је видео божанску искру у најмрачнијим умовима, Вирџинија Вулф је тражила своју светлост – не у далеким земљама или теолошким висинама, већ у обичним тренуцима, у мислима које теку као велика река.
СВЕТЛОСТ У ТАЛАСИМА: КАД МИСЛИ ПЛОВЕ КАО ЛИШЋЕ НА ВОДИ
Застао сам читајући Госпођу Даловеј. Читам страницу где Клариса бира цвеће на лондонској пијаци, а њене мисли се разливају као сунце кроз лишће. Баш као што је моја бака узимала босиљак са трема, пре него би ме звала: „Дођи, вечера је готова!” – а ја сам знао да ће у њеном посуђу увек бити места макар за још једно питање. Звук Биг Бена, мирис улице – отвара капије прошлости, младости, чежње. Ово је њен ток свести, ток свести који није само техника, већ светионик.
Ток свести Вирџиније Вулф није дакле само књижевна техника; то је начин да се светлост ухвати у лету, док пролази кроз прсте. Као кад сам први пут видео мајку како плаче читајући, а да ли је то био мирис старе коже или јефтиног папира што ми се урезао? – крила је лице у књизи, али сузе су падале на наборе њене сукње. Ликови – Клариса, Септимус, госпођа Ремзи – нису само измаштани ликови из књига; они су пејзажи, где светлост мисли осветљава сенке страха, туге, пролазности.
Питао сам се, пишући својевремено о Гогену: „Шта чини светлост тако посебном?” Одговор је био у њеној двострукој природи – присутна, а неухватљива. Вирџинија то разуме. Њен ток свести је покушај да ухвати ту светлост, да заустави мисли које теку као вода.
У Таласима, ликови говоре у монолозима, а њихове речи се подижу и падају, осветљавају тренутке радости и бола. Као да Вирџинија каже: не можеш задржати светлост, али можеш је доживети. Ова идеја одјекује са Витменовим позивом да се „навикнемо на њу – блиставу, сваког часа!”
Али док је Витмен славио тело и природу, Вирџинија Вулф слави ум – посебно женски ум, који је изгледа дуго био у сенци мушкости.
Било је вечери кад сам, попут Кларисе стајао на некаквом раскршћу. Не оном буквалном, као Раскољников, већ унутрашњим дилемама. Сећам се једне зиме у Београду, кад сам лутао Калемегданом, а снег је падао мало, по мало као да неприметно покрива моје мисли.
У том тренутку сам живо чуо глас Вирџиније Вулф: „Погледај. Осети. Све је ту, у овом часу.” А пала ми је на памет баш негде код места на Калемегдану где је снимљена једна од сцена из култног филма Ми нисмо анђели. Њен ток свести ми је показао да не бежим од хаоса у глави, већ да га прихватим, да у њему потражим своју светлост. Као што је Достојевски видео божанску искру у Соњи, Вирџинија види искру у свакој мисли, чак и оној обичној, пролазној.
ВРЕМЕ КОЈЕ ПУЗИ КАО МЕМЛА: СА ЗИДОВА ДО ДНЕВНИКА
Слушам како сат на кућном зиду откуцава секунде – тик-так, тик-так – као да ме моли да га ослободим његове досадне дужности и обавезе. Вирџинија Вулф је опседнута временом, али не овим са сата. Њено време је унутрашње, као таласи који се разбијају о хриди и враћају на широку пучину.
Она је знала да време није права линија. Оно је спора, бескрајна спирала. У Ка светионику, време пузи по зидовима куће на Хебридима као мемла који оставља трагове своје влаге – невидљиве, али увек присутне. Сећам се да је тако у нашој старој кући, на Фрушкој гори код баке, влага стварала обрасце на тапетама, ликове које сам као дете тумачио као тајне поруке.
Госпођа Ремзи меша чорбу у кухињи, а сат у ходнику одбројава тренутке који ће се изгубити у мору сећања. Као што је моја бака држала коцке шећера у џепу од сукње за „оно касније” – а то касније никада није стизало.
Време Вирџиније Вулф је течно, али ту некако није као река – више је попут чаја који се полако хлади у шољи, док трагови паре настају и нестају тик уз површину. Као да оставиш шољу да се охлади, а она ти у међувремену исприча целу причу о пролазности, о људима и вековима.
Оно што је генијално код њеног приказа времена је управо то – показује нам да сваки тренутак садржи читав свет, али да га ми, у свом ужурбом животу, често пропуштамо да видимо. Као што сам пропустио да приметим кад је мајка први пут села на кауч без уздаха, без оног „ах” које је пратило њено седање читав мој живот.
Други део, „Време пролази”, прескаче деценију у неколико страница – смрт, рат, пропадање куће. А у трећем делу, „Светионик”, Лили довршава своју слику, проналазећи равнотежу између тренутка и вечности. Ово ме подсећа на Достојевсковог Зосиму, који показује Аљоши да је сваки тренутак прилика за љубав, за светлост.
Светионик, као симбол, стоји усред хаоса, попут Соњине вере или Витменовог сунца, нудећи оријентир. Дакле, није светло нешто што се хвата – већ оно што се постаје.
Питао сам се, пишући о Достојевском: „Како читати великана, а не осетити да ти чита мисли?” Вирџинија Вулф мени поставља то исто питање. Њено време није линеарно; оно је круг, спирала, талас.
У Госпођи Даловеј, Кларисина шетња Лондоном је низ тренутака – звук звона, осмех пролазника, мирис цвећа – који се спајају у мозаик. Као да је чула Витменов позив: „Довољно је да си жив.”
Али Вирџинија Вулф додаје женску перспективу: Кларисини тренуци су обојени свешћу о старењу, о улози домаћице, о сенкама које друштво баца на њу. Њена светлост је крхка, налик оној коју је Гоген видео у тропским зорама – лепа, али пролазна.
Једна од мојих дилема, док пишем, слична је тој из есеја о Гогену: „Како задржати светлост, кад је она тако неухватљива?” Вулф одговара уметношћу. Њена Лили Бриско слика да би ухватила тренутак, као што сам ја, у својим тренуцима на планинама или градовима, покушавао да запишем осећај и да га тако ухватим.
Њен ток свести је начин да се време заустави, да се светлост мисли сачува. Као православни хришћанин, видим у томе нешто сродно веровању Достојевског у божанску светлост: чак и кад тама притиска, светлост је ту, чека да је прихватимо.
Док пишем ове редове, сат у мојој соби застаје на пет минута до дванаест. Подне. Можда покушава да ми каже нешто. Или можда само, као и сви ми, жели мало одмора од сталног одбројавања.
ЖЕНСКИ ГЛАС КОЈИ ПРОБИЈА ЗИД
Кад пише: „Жени је потребна соба и пет стотина фунта”, ја чујем своју мајку како шапће: „Имала сам само трошан орман за одећу, али тамо сам крила књиге – између зимских капута и старих чаршава.” Сећам се како је једном, док је прала судове, рецитовала Црњанског – њени прсти су били пуним сапуна, али глас јој је био чист као стакло на којем је остављала трагове прстију.
Вирџинија Вулф је, као и Витмен, славила појединца, али њен фокус је на женама, чији су гласови вековима били гушени. У Сопственој соби, она пише: „Жени је потребна соба и пет стотина фунти годишње да би писала.” Ове речи су ми одзвањале док сам писао о Витмену: „Како се окренути ка светлости у доба сенки?”
Вулф одговара стварањем простора где жене могу да сијају. Њени ликови – Клариса, госпођа Ремзи, Лили – нису хероине у некавом епском смислу, као поједини од јунака Достојевског. Оне су жене које трагају за светлошћу у свакодневици, у свету који их своди на мајке, супруге, сенке.
Као Раскољников на раскршћу, Вулф стоји пред избором: да ли да пише у оквирима мушке традиције или да створи нови језик? Она бира ово друго. Њен ток свести је побуна, начин да прикаже сложеност женског ума. У Ка светионику, госпођа Ремзи је уметница живота, спаја породицу својом топлином; Лили је сликарка која одбија брак да би следила своју визију. Обе подсећају на Соњу Мармеладову, чија светлост сија упркос патњи. Али док је Соњина светлост у вери, ова код Вирџиније Вулф је у уметности, у храбрости да се буде само свој.
Сећам се тренутака кад сам, читајући Сопствену собу, помислио на мајку. Радила је, подизала нас, али увек је имала књигу на столу – често поезију. Никад није имала „сопствену собу”, али је ипак налазила своју светлост у тим страницама.
Вулф пише за њу, за све жене чији је глас можда ућуткан. Њена борба је слична оној који је водио Достојевски: као што је он веровао у слободу избора, Вирџинија Вулф верује у слободу стварања. Њен ток свести је њен начин да каже: „Имам право да певам, као што је Витмен певао.”
СЕНКЕ И СВЕТЛОСТ: ЛИЧНА БОРБА
Писао сам о Гогену и питао се: „Како расти кроз бол, кроз таму?” Вирџинија Вулф ми даје одговор: у обичним тренуцима. У Госпођи Даловеј, Клариса стоји на забави, окружена гомилом, и осећа радост што је жива. Та радост је крхка, јер је прати Септимусов очај, ветерана који бира смрт.
Вирџинија, као ни Достојевски, не бежи од таме. Њени дневници говоре о депресији, о борби са сенкама ума. Али њена дела су сведочанство да светлост постоји, чак и у мраку.
Као у есеју о Витмену, кад сам видео девојку која фотографише лишће уместо да га гледа, Вирџинија ме опет пита: „Да ли је твој ток свести сенка или светлост?” Одговарам: обоје.
Њене речи су покушај да се ухвати лепота, али и признање да је лепота пролазна. У Ка светионику, Лили довршава слику, али се пита да ли је вредна. Ова дилема је и моја, чини ми се вечита, као што је била у есеју о Достојевском: „Можда он није писао да нас просветли, већ да покаже колико дубоко можемо да паднемо тражећи светлост?” Госпођа Вулф показује да је пад део пута, али да је светлост – у уметности, у љубави, у тренутку – увек ту.
Било је ноћи кад сам, попут Вирџинијине Кларисе, осећао да ми време клизи кроз прсте. Седео сам закључан, са гомилом књига и непрочитаних порука, и питао се: где је моја светлост? Тада сам узео Таласе и читао Џинине речи: „Живим, дишем, постојим.” Као да ми је Вирџинија шапнула: „Довољно је.” Ова једноставна истина, коју сам нашао код Витмена, код Достојевског, код Гогена, сија и код Вирџиније Вулф: живот је чудо, чак и кад га сенке притискају.
ВИРЏИНИЈА ВУЛФ У НАШЕМ ВРЕМЕНУ: СВЕТЛОСТ У ДИГИТАЛНОЈ ТАМИ
Као што сам писао о Достојевском, у свету „анксиозности, отуђења и губитка смисла”, Вирџинијина порука је лек. Живимо у доба екрана, где светлост није Гогенова тропска зора, већ плави сјај телефона. Питао сам се, код Витмена: „Да ли је фотографија лишћа сенка?” Вулф би рекла: зависи од тога шта видиш. Њен ток свести је супротност површности друштвених мрежа. Он тражи тишину, дубину, спремност да зарониш у себе. Као православни хришћанин, видим у томе нешто сродно молитви – тренутак кад се суочаваш са собом, са Богом, са светлошћу.
Вирџинијина борба за женски глас је и даље жива. Жене пишу, стварају, али притисак да се уклопе у „прихватљиве” приче остаје. Вулф нам доказује да је светлост у аутентичности. Њен позив за „сопствену собу” је позив за ментални простор где свако може да пева своју песму, као што је Витмен опевао влати траве, као што је Достојевски писао спев о покајању. У свету алгоритама, Вулф нас подсећа: твоја прича је довољна.
УМЕСТО ЕПИЛОГА: СВЕТЛОСТ КОЈА НЕ ГАСНЕ
Док заокружујем мисли, ветар лупа у прозор као да је сама Вирџинија дошла да провери да ли сам схватио. Чујем је како шапуће: „Погледај мало боље. Видиш ли оно зрнце прашине на столу? То је твоја душа – недодирљива, али увек присутна.”
Вирџинија Вулф је тражила светлост. Њен ток свести – stream of consciousness је мост ка унутрашњим световима, где време тече као таласи, а свест сија као воштаница. Као жена у мушком свету, пробила је ток свести из сенки, стварајући простор за женски глас. Њена порука је стих Јованов Богослова: Светлост светли у тами, и тама је не обузе!
Док пишем, опет се досећам ноћи на Калемегдану, кад је снег падао, а ја тражио смисао. Вулф ми је тада била сапутник, као што би били Гоген, Витмен, Достојевски. Њене речи су светионик: не мораш баш увек ухватити светлост, само је доживи.
У сваком тренутку – у шетњи, у мисли, у речи – постоји искра. Као православни хришћанин, верујем да је та искра божанска. Као читалац Ворџиноје Вулф, знам да је и уметничка. А док корачам кроз сопствене сенке, чујем њен глас: „Погледај. Осети. Све је ту, у овом часу.” Потражи светлост, јер она је у теби. Или њеним речима речено – Ако не причаш истину о себи, не можеш је причати ни о другим људима.
Дакле, Вирџинија је тражила светлост у тренуцима, а ја сам је пронашао у мајчином набору на челу док је читала ове редове – онај тренутак кад је погледом тражила моје одобрење, а ја сам га дао ћутањем.
Четврти наставак колумне Есеј из сенке
За ГЛЕДИШТА пише Милош Ђ. ВИДАКОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
Милош Ђ. Видаковић: „СВЕТЛОСТИ И СЕНКЕ НАШЕГ УМА – ДОСТОЈЕВСКИ И ТРИЈУМФ БОЖАНСКЕ СВЕТЛОСТИ”
Анђа се данас запутила пјешице пут рода да посјети братову породицу. Док је у овом забитом планинском селу пролазила поред школе сјетила се Љубице. Њих двије су сједјеле од првог до осмог разреда у истој клупи. Послије завршене осмогодишње школе, иако боља ученица, Анђа није наставила школовање. Са осамнаест се удала у дотичном селу.
Идући путем, полако пјешице, није се могла одбранити од мисли, које су је нехотиимично, више него икада раније, почеле вући да се присјећа дружења са Љубицом.
Читате одломак из књиге прича Укус камена – Вукосава Делибашића
Размишљала је како је прошло толико времена, а да им се није указала прилика да се поново сретну. Тек што је мислима прешла на друга дешавања и почела оживљавати успомене из дјетињства и ране младости, иза себе је чула звук мотора.
Долазила су нека кола. Подигла је руку, али црвени аутомобил је пројурио. „Нека госпођа… Нешће, вала, ни погледат… Боље што ми не стаде, морала бих сјести уз онога пса позади, или поред ње, па да ми њуши иза врата.”
Заокупљена којекаквим битним и небитним мислима за час стиже до родске куће, која више није ни споља ни унутар онакава какву је оставила када се удала. Брат је споља уредио као да је нова, а унутар је снаха и поред свих пољских радова уредно одржава, па у њој све блиста.
Анђа се обрадује томе напретку, а негдје у дубини душе отвори се рупа из које провири жал што кућа није баш онаква какву је оставила. И овај пут, као и сваки претходни, када се испоздравља са укућанима, осврну се некаквим празним погледом по просторији.
У углу скоро сакривена иза тросједа и фотеље, празна столовача на којој је сједио отац. У овој просторији нема више баш ништа што би је потсјетило на мајку. Када је прошли пут долазила видјела је њену скрињу, тамо у оној малој шупи, гдје се оставља пољопривредни алат и неке старудије, за оно „може ваљати”.
Видјела је тада на њој ситне рупице, а под њом дрвену прашину умотану паучином. Глође је сипац.
„Све је ово лијепо. Иде се напријед. Живот је лакши и угоднији, а мени некако хладно без огњишта, верига и котла у којем се крчка ручак. Како је лијепо знала замирисати кућа од вруће мајчине погаче, кад је открије испод сача.
Нема округле синије ни на њој тепсије из које је мамила пита савијуша, а нас шесторо уз смијех око ње се нагуравали да свако добије своје парче, које је мајка унапријед издијелила. Све јој се то за трен премотало у глави, прије него је сјела.
Пошто су ручали уз уобичајена узајамна питања из свакодневног живота и евоцирања успомена, Анђа се сјети и жене са црвеним аутом:
– Прошла ме колима, нека жена на кривини код Проданова крша.
– Црвени ауто? – пита је брат.
– Јес!
– То је Љубица Божидарова.
– Уу! Баш сам данас на њу мислила. Стала би она но ме није познала.
– Вјероватно да би!
– Гледате ли се с њом, кад дође ту?
– Ријетко долази вако љети и остане по неколика дана. Видим јој ауто ту и пса. Шта ћу причати с њом? Једном је питах ђе живи, а она ме и не погледа, но ми про зле воље вели „у велеград”. Од тада назовем помага Бог и прођем.
– У велеград? Онда је у иностранству.
– Не знам, на колима јој стоји ПГ.
– Ма шалиш се!
– Не шалим образа ми.
– Била ми је добра другарица, а сиротиња. Вазда је била слабо обучена. Није ни чудо, док јој се удало пет старијих сестара свакој је требало свадбу отрсит. Она је носила оно што оне прерасту, или што им остане послије удаје.
– Сад ти ође не долази веће госпође од ње.
– Ја бих се радо виђела с њом. Знам да би и она мене радо виђела.
– Ето, знаш ђе јој је кућа, па ако ти је толико до гледања отиди, па се сите нагледајте и испричајте.
– Морам узет некакав дар у продавницу, па идем сјутра по подне.
Кад се сјутрадан, послије подне помолила надомак Љубичине куће, видје да нема аута. „Отишла је, али кад сам већ ође идем до куће. Све ми је познато. Долазила сам ође сто пута, док смо се дружиле”.
Таман што је кренула, за сваки случај да покуца на врата, иза кривине се појави онај ауто. Долази Љубица. Анђи се од радости разли осмјех на лицу, срећна што ће послије педесет година, видјети другрицу из дјетињства.
Љубица је паркирала аутомобил, па је нешто пребирала и тражила у њему, док је Анђа чекала да изађе, питајући се: „Да ли ме познаје? Зашто не изађе да се поздравимо, па има кад сређивати ствари у колима”. Напокон, изашао је огромни црни пас, па она:
– Анђо, како си остарала, једва те познах?
– Можда и ја тебе не бих познала да смо се ђе друго виђеле.
Наизглед обје су се обрадовале сусрету, али сами загрљај и пољубац их је одавао и говорио да њихова осјећања у том сусрету нијесу ни приближо иста. Анђа је чврсто пригрлила Љубицу и пољубила је у образ.
Кренула је да је по обичају, пољуби још два пута, али Љубица се није ни једном пољубила са њом како треба, него је тамо негдје иза њеног уха сиса ваздух, вјероватно да не поквари руж, а онда су обје на тренутак застале.
Анђа је с чуђењем гледала Љубичино воштано лице. Пожељела је да јој види очи, али су биле скривене крупним тамним наочарима. Једино на врату поред широке огрлице, која га је прекривала примијети млитаву и наборану кожу.
Таман је у себи помислила: „Види ово чудо. Баба ка и ја, обукла котулу пед изнад кољена, на сваки прс’, по прстен на обје руке златне наруквице. Но ко је мени крив што сам остала сељанка, Љубица је завршила школу, а мени не дадоше. Јесте госпођа, а вала је прећерала”. Тај бљесак мисли прекиде јој другарица:
– Ух, како си посијеђела? – хладно понови Љубица, без било какве мимике на лицу. Анђа би затечена, не зато што мисли да није посијеђела, него се запита, зашто баш толико пoтeнцира старост, као да је то најважније питање у сусрету послије низа деценија.
Прозре да је у овом сусрету изостала топлина, коју је очекивала са Љубичине стране, али се уздржа да јој не скреше у лице све оно о чему је малочас размишљала, па јој умјесто тога са широким осмјехом одговори:
– Ја сам дошла с намјеро да се видимо оћеш ли ме звати у кућу да пијемо каву, па ћемо причати?
– Хоћу! Хајде, изволи. Откључавајући врата скоро заповједнички, Љубица рече: „Скини ту обућу!”
Док је скидала обућу, пас уиђе прије ње. А она се већ питала, док је скидала припросте опанке, који и нису били њени, него је узела снахине да не упропасти ципеле док пређе преко крша: „Шта је са овом женом? Није ово она Љубица са којом сам дијелила клупу осам година”.
Кад уиђе у кућу, крену да сједне у фотељу, која је заузимала средишњи дио дневног боравка:
– Не, не!… Ту ја сједим.
– У реду! – узврати Анђа, примјећујући да је на двосједу већ легао пас, па се помјери и сједе на тросјед.
Љубица се ували у фотељу, па чим сједе:
– Јадна што си тако остарала?… Посијеђела си!
– Јадан ти душманин. Љубице, о чему ти причаш? Ја остарала, а ти млада. Мени се чини да имамо једнако година, одговори Анђа, смирено и помало иронично.
– Имамо!
– Па?
– Ја се не дам годинама!
– Љубице све ми је јасно но ми реци, чула сам да си завршила неке велике школе, ђе си радила?
– Завршила сам фризерску.
– О, па и није ти то нека школа. А ђе си радила?
‒ Радила сам мало у неком салону, па сам отишла у Холандију, тамо сам зарадила пензију. Видјела сам како се у свијету живи, вратила сам се овамо и основала невладину организацију. Борим се за права жена.
Жене имају своја права и не смију више бити робови мушкарацима. И ти си могла бити господар свога живота, а онако си живјела по мужевом диктату. Погледај како си посијеђела ‒ настави Љубица вадећи из обилате торбе повелико огледало.
Анђа, иако није завршила школовање, кад год јој се указивала прилика, никад није престала да прочита све што јој допре до рука, а природно виспрена умјела је Љубици на прву одговорити, али се уздржала вјерујући да није баш тако зла, иако је послије оваквог дочека посумњала у њену добронамјерност:
– Љубице, не треба мени твоје огледало. Виђела сам ја тебе у њему прије него што си га извадила из торбе. Може се у њему виђети моја сиједа коса, а премалено је да би се у њему могла огледнути моја чиста душа.
Могу се виђети и боре на лицу, које су запис моје душе и мог живота. На мом лицу се види дух времена. Види се оно што природа даје свакоме живом инсану. У свакој мојој бори се виде отисци, зрелости, мудрости и среће.
Погледај ти у том огледалу своје замрзнуто лице, без крви, без живота, без осмјеха. Љубице, Љубице! Године се не могу зауставити. Господ ради своје, а ми своје. Но ако мислиш пристављат ту каву, стави је.
Док је то говорила, осјетила је жал што је дошла. Није јој се пила Љубичина кафа. Мислила је да се што прије заврши та банална формалност. Иако благородна душа и увијек смирена жена, у њој је почела кључати љутња. Радо би што прије напуштила кућу бивше другарице, па покуша да скрене причу у другом правцу и да је пита о стварном животу:
– Љубице пушти сад ту причу, но реци ми о породици?
– Имам ћерку и сина.
– Син ожењен?
– Син живи у Холандији са дечком, а ћерка је тренутно слободна и вратила се са мном овамо.
– Значи већ имаш унука од сина?
– Немам унука!
– Па рече ми да син има дечка?
– Има партнера, а не сина.
Анђи није било баш све јасно, али је прећутала да не испадне глупа, па је приупитала за ћерку:
– Је ли шћер удата ?
– Удата?… Није луда да жури са удајом!
– Ради ли?
– Није јој потреба да ради. Живи и проводи се. Ја сам јој све приуштила. Отац јој има фирму и он даје капом и шаком.
– Колико има година?
– Тридест четири.
– Значи вршњакиња моје средње. Она већ има ђецу од десет и седам година. А чојек ти?
– Немам мужа.
– Рано си остала удовица.
– Разведена сам. Ћерка је од првог мужа, син од другог, а са трећим нисам имала дјеце.
– Немаш мужа, па имаш првог, другог и трећег. Ништа ми није јасно… Толико пута разведена?
– Не трпим ја никога. Имам свој живот, а не ка ти. Привезала си се за једног и трпиш га
– Не трпим никог, а све да трпим, боље је трпјет једног него три. Што се тиче живота, живим овај један, овоземаљски који имам. Живим свој живот и живот своје породице. Живим за своју ђецу.
– Колико их имаш?
– Петоро. Два сина и три шћери.
– Па шта радиш с толико дјеце?
– Нијесу то ђеца Љубице, но сви породични људи. Имам и осморо унучади.
– И сви живе на селу, да их јади бију као тебе.
– Моја ђеца су завршила високе школе и раде одговорне послове у Црној Гори и Србији, а двоје ми је у иностранству.
– Изволи, рече Љубица стављајући кафу пред Анђом, па додаде – А муж?
– Чојек ка и други људи.
– Знам да је као и други, но видим да си остарала, па те питам пије ли, бије ли те?
– Пије воду. А што би ме био? Нијесам размишљала ка ти да тражим другога и трећега, па да ме бије, но смо радили заједно и подизали ђецу.
– Тако су мислиле наше прабабе. Свијет се осавремењава, иде се напријед. Данас су жене господари свога живота, раде на томе да и у старости изгледају привлачно.
– Коме привлачно? Ми смо, само, бабе, Љубице.
– Ти јеси зато што тако хоћеш, а ја нисам.
– Здравија сам и бржа сто пута од тебе. Ево ако ћеш да се потрчимо ка оно некад у школи, па да видиш колико сам бржа од тебе, а можемо се и појакати. Ја видим да у тебе нема жива дамара. – Љубица као да је није чула настави своју причу:
– Држиш животиње, је ли?
– Држим у штали, а не у колима и у кући.
– Ух, ту је пуно балеге. Како живиш са мувама? Мене једна уишла у кућу. Напала ме, једва сам се бранила. Слети ми час на руку, час на лице. Чини ми се да сам изашла из куће она би замном.
– Мене нападају челе и осе, а муве не… Никад!
– А што пчеле и осе?
– Челе и осе иду на мед и на цвијеће, а ти и сама рече муве на балегу, зато си се једва одбранила.
‒ Довиђења Љубице! – рече Анђа, брзо излазећи из куће. Кафа остаде, неомирисана.
Идући према братовој кући мисли су јој се премотавале: „Мора јој кожа бити затегнута кад је пуна безобразлука, не може јој више под њом стајати. Црнога добра о којем она прича. Слушах је и не могах разумјети шта је старост, а шта младост, нити ко се с ким жени, а ко за кога удаје.
Хвала ти Господе, што си ми био наклоњен да живим у овој слободи. Само ми дај снаге да сачувам памет и чувај ми ђецу да не излуде по градова ка што је полуђела ова Љубица.
Откријте још узбудљивих одломака из књижевних дела Вукосава Делибашића – кликните на књигу и зароните у његов свет на званичној интернет страници!
Ух, Боже ми опрости, о чему ја причам, као да у граду нема нормална свијета, а има. Ђе год инсан живи сам себе и свој крст носи. Кад се роди записано му је какав ће бити, можда и прије управ у крви, његових предака.
Ово зло је иста мајка. Вазда је прешлицу носила. Више је на куђељу сјеђела но што је прела, а цио свијет је облајавала.
На мој живот се надовезивала срећа и радост, кроз рађање, подизање и школовање ђеце. Сад хвала Богу и кроз унучад. Подигли смо их, Јован с блање и сјекире, ја с натре и прешлице и довели их до високих школа.
Није било лако, али је то давало правац и смисао животу. Овој Љубици је и живот затегнут ка она маска на лицу, зато се онако понаша. Ништа јој те паре и богатство о којем прича не значе.
Она је незадовољна собом и дубоко у себи несрећна, са оним надменим држањем крије неку велику муку. Чујеш, пита ме за балеге и за муве умјесто да прича о нормалном животу. Брзо ће је котрљани ваљати као лопту направљену од балеге”.
Поезија Љиљане Сретовић Радовић делује као шапат који не жели да заглуши свет, али га упорно бележи – тачно, иронично, нежно и понекад болно. Њени стихови долазе из свакодневице, али не остају у њој: они се, као и песникиња, повлаче корак у страну и посматрају живот као да је реч о необичној уметничкој поставци. Сагледавајући њену поезију на овај начин, можемо говорити и о сродности с Виславом Шимборском – у промишљеној, али нипошто хладној поетици.
Из збирке Северна страна солитера одабране су песме које сведоче о снази интимног гласа, гласа који не тражи велике и драматичне преокрете. Баналности града, породичне драме, социјалне пукотине и наслеђене ране обликују се у јасну, ненаметљиву и интелигентну поезију, која свог читаоца не тражи, али га сасвим извесно проналази. Е, управо у томе и лежи њена највећа вредност.
Овај избор, дакле, није антологија, већ поетски извод – циклус који се може читати и као мала књига у књизи. Он открива један препознатљив глас савремене српске поезије који, иако личан, не познаје ограничења теме, тона или времена. Као и код Шимборске, ту је смех у трагедији, свест о пролазности у ситници, и љубав у реченици без емоционалног вишка.
Нову књигу поезије Љиљане Сретовић Радовић – Северна страна солитера можеш поручити у Књижари « НЕСТОР ЖУЧНИ »једним кликом на ову слику
СЕВЕРНА СТРАНА СОЛИТЕРА
Моја соба повраћа хаљине
гаји паукове и осушено цвеће
одувек је ружна, али и у њој
су се смејали људи
сада оптужује мене
а ја само седим
у чекаоници поред које
не пролазе возови.
ПОСЛЕ ТРЕЋЕ СМЕНЕ
Неонка у купатилу трепери
бела четкица за зубе дежура
изнад лавабоа, сама у чаши
без срца, без ума, а корисна
од њеног одраза у огледалу
учинило ми се да видим себе.
КАДА ЛАЖЕМ ПЕСМЕ
У мени расту песме
танке и бледе
развлачим их по папиру
од кога направим чамац
и усидрим га у марину
изнад мог писаћег стола.
ПРАЗНИЧНО ВЕЧЕ У МОМ ДОМУ
Дан ме гура: мисли, ходај, причај
увече, тиху срећу покида свађа
око бежи једно од другог
уши би шамарале образе
лева рука пребацује десној
што се руковала са њим
желудац виче престаните
а први је потегао праћку
окупљања почињу усхићењем
а већ, грлећи се, вадимо бодеже.
KУТИЈА ЗА ЦИПЕЛЕ
Извлачим коверте са дна
жуте, зелене, љубичасте
прва је направљена од постера
тинејџерски часопис из осамдесетих
прелећем преко косих слова
имам све петице, када долазиш
с неких су скинуте маркице
о, како сам се синоћ љубила
последње су са црвено-плавим рубом
мом сину је никао први зубић
данас добијам пуно мејлова, али
немају мирис писама из кутије.
НЕОБЈАШЊИВО ГЛУПИ ПОСТУПЦИ
На благајни болнице
бројим тражени износ
дају ми признаницу
љубазно се захваљујем
сестра ме прозове
докторкa не пита за име
незамисливо боли
али није то ништа
летњи је дан
моја хаљина ледена од зноја
пре уласка у стан
намештам усне у осмех.
НОЋНИ РАЗГОВОРИ С ОЦЕМ
Када су објављене моје песме, био си тужан
као да су ти саопштили да имам леукемију
погрешним поклоном сам покушала да се искупим
у твојој библиотеци није било места за моју књигу
говорили смо о љубави различитим језицима
најбоље смо се разумели у башти, у тишини
једног лета си направио љуљашку мени, одраслој жени
тада смо престали да вучемо уже свако на своју страну
Да бисмо вам обезбедили најбоље корисничко искуство, овај портал користи такозване колачиће (cookies) – технологију за чување и приступ информацијама на уређају са којег приступате садржају. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски обрађује одређене податке. Недавање или повлачење сагласности неће утицати на основне функционалности портала. Међутим, поједини садржаји, као што су слике или изглед странице, могу бити делимично ограничени, у зависности од вашег избора писма или поставки прегледача.
Часопис Гледишта задржава сва ауторска права на своје садржаје – текстуалне, визуелне, звучне материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дељење или коришћење било ког дела овог портала без изричите дозволе власника ауторских права представља кршење закона и подлеже одговарајућим правним последицама.
Ставови изречени у текстовима не одражавају нужно и став Редакције Гледишта.
Основни
Увијек активан
Техничко складиштење или приступ који је стриктно неопходан за коришћење услуге коју изричито захтева претплатник или корисник, или у једину сврху обављања преноса комуникације преко електронске комуникационе мреже.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Маркетинг
Техничко складиштење или приступ су неопходни за креирање корисничких профила ради слања огласа, или за праћење корисника на веб-сајту или на више веб-сајтова у сличне маркетиншке сврхе. Међутим, не покрећемо рекламне кампање.