Категорија: · Књижевност

26. децембар 2025.26. децембар 2025. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Димитар Анакиев: РУЖИЦА ПЕТРОВИЋ И ЈУГОИСТОЧНИ КУЛТУРНИ КРУГ

Песници на истоку и југоистоку Србије врло често пишу своју поезију рукописом који није у потпуности читљив гледано из угла главних токова српске литературе. Ова културна особеност примећује се и у хаику збирци „Босиљак у градини”.

Ружица Петровић је можда типичан аутор овог, назовимо га „југоисточног културног круга”. Њено хаику стваралаштво карактерише неколико упечатљивих особина које је потребно осветлити.

Пре свега у хаику Ружице Петровић видимо да место аутора према природи није спољашње, већ унутрашње. Као такво, оно је ближе јапанској култури, него европској у којој доминира рационалан интелектуалан, концептуалан, однос према природи.

Кроз хаику Ружице Петровић природа прича сама о себи, а аутор је њен интегрални део. Погледајмо на пример хаику:

прстима
развлачим облак
у кладенцу

или

точак стаде –
људи у воденици
мељу ли мељу

или

тропска жега
само се ја
померам

Одсуство концептуалности, као на пример „зен”, уместо које је исконскост, снага корена, чини хаику Ружице Петровић елементарним, сведеним до прасупстанце. Исходиште њених хаику није логос него митос, више је то поезија емоције, него сазнања.

И управо емоционални карактер њене поезије, поунутрашњене слике природе насељене у емоционалном бићу песника, чини хаику Ружице Петровић необично оригиналном и сликовитом поезијом којом влада унутрашња, емоционална, слобода, а не рационални ред.

Погледајмо хаику:

спушта се ноћ –
у огледалу чешљам
дивљи кестен

облаци к’о вагони
из једног излете
млазни авион

загледана у гавране
градоначелница узалуд
брише образ

Овакве поетске слике можемо видети у делима најбољих јапанских песника. Јапанци су у праву када кажу да путем хаику они изражавају „дух предака”. То исто ради својим хаику и Ружица Петровић.

пролећне кише –
босиљак испред куће
освештава темељ

Избор из књиге „Босиљак у градини”

Хаику збирка Босиљак у градини, о којој пише Димитар Анакиев, објављена је у тројезичном издању – на немачком, енглеском и српском језику. У наставку доносимо краћи избор прозно-поетских целина и хаику записа из ове књиге, као и биографску белешку о ауторки. Избор је представљен на српском језику.

Ружица ПЕТРОВИЋ (1958, Ниш) Песник. Студирала руски језик и књижевност на Филозофском факултету у Нишу. Објављене књиге поезијe: Библија на длану (1992), И би ружа (1994, 2002), Обистињења (2001), Сва моја ја (2014), (С)тиховање (2017).

Песме објављивала у часописима и листовима; заступљена у зборницима и антологијама у земљи и иностранству. Добитник више књижевних награда за стваралаштво. Превођена на бугарски, грчки, немачки, енглески и италијански језик.

Покренула школу креативног писања „Преко трња до звезда” (2013), манифестацију „Сретења” (2014), као и поетску манифестацију „Ивањски венац” у Миљковцу (2015). Добитник Награде „Мисаоник” у Сремској Митровици (2016). Члан Удружења књижевника Србије, председник Друштва уметника „Слава”. Живи у Нишу.

ПРВИ ЧАС

После кратког представљања предавач радионице за креативно писање „На трагу” подели нам папире да запишемо тренутне мисли.

Отварам очи. Моја глава локомотива, покреће је возовођа. Улазе путници са пртљагом. Гласови се надјачавају. Прва класа, друга класа, кушет. Моје тело јури. Ћи-ху, ћи-ху, ћи-ху-ху…

Немо седим у углу, погледам говорнике на трен, а онда тишину разби шкрипа оловке по папиру.

прва мисао –
у градини нарастао
босиљак

НА ОБАЛИ

Облуци из дланова лете. Одбацују се од воде и завршавају на дну уз цику деце на обали. Пљешћу ручицама док ветар преко њихових глава разноси већ жућкасто лишће топола. Између две обале, као разапета чипка, плутају боје. Таласи заљуљају облаке и све се стапа руменилом сунца на заласку. Задрхте гране и невидљиво јато врабаца надјачава хук реке.

стрчим до реке
окупам се и
затварам лето

ОЖИЉЦИ

Узалуд покушавам да сместим џак у оставу. Попуњена и она. Истресем ли џакове да одвојим битно од небитног, мирис устајалог надражиће ми ноздрве, затвориће бронхије. Да бих могла да дишем одлучим да са џаковима избацим и бележницу са садржином свих џакова. Чиним то по угледу на зубара који избацује сваки извађени зуб.

Из ординације, у пролазу, запахне ме мирис чистог. Очи се испуне белином зидова који се виде кроз чисте прозоре. Сва чула усмерена ка зубарској ординацији подсетише, зуби је више не боле, сви су бачени у канту за смеће и завршили ко зна на којој депонији.

Наједном почињем да кијам. Поглед ми пада на пожутелу фотографију која испаде из последњег џака: леп сунчан дан. На гранама и лишћу заиграно сунце. Све мирише на живот и принову…

Зубар подиже фотографију са земље. Рука му задрхта. Велике су неправде, али и зуб боли, боли па се извади са кореном. Све што је кварно и нездраво једнога дана крши на депонији, свако зло изједа, изједа и на крају поједе само себе.

Потапша ме по рамену и настави својим путем мрмљајући за себе. Не боли га што је изгубио сво имање у налету злог и неправедног рата. У овај град стигли су са новим животом у рукама…

од касетне бомбе
из труднице крв улицом –
узалуд је буде

Пише Димитар АНАКИЕВ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

**САМ У ГОМИЛИ ИЛИ СТВАРНИ СВЕТ ГОСПОДИНА Р. С.** – Критички осврт на књигу „СÂМ” Драгана Ј. Ристића

ОДАБЕРИ ВИШЕ

17. децембар 2025.17. децембар 2025. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

QR код са инструкцијама за уплату на динарски рачун Друштва: 105-0000002104723-75 код АИК банке

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Велибор Петковић: СВЈЕТЛОСТ НЕВИЂЕНЕ ЉЕПОТЕ

Муцање је мој проблем. Срећа је што моји родитељи интелектуалци читају све могуће и немогуће часописе, па су тако у неком налетели на причу о чудотворцу из Ријеке. Још кад су им овдашњи пријатељи потврдили да се њихов син скроз-наскроз излечио код поменутог исцелитеља, дилеме више није било. Спаковали смо ствари и кренули, тобоже на зимовање у Опатију.

У ствари, главни циљ пута била је Ријека, а у њој чаробњак Драго, који лечи све, од кијавице до рака. Биоенергетичар, шта да ти причам. Хрватском је већ завладао ХДЗ, али то нас није спречило да остваримо наум. (Нисам спомињао Неум!) Захваљујући озлоглашеном Анти Марковићу, имали смо довољно пара за Опатију.

Апатија је дошла нешто касније. Углавном, ето нас у великом лучком граду. Ја већ осамнаестогодишњак, радије бих потражио оно што и морнари, али мама и тата имају за мене други план: ослобађање од муцања. Ништа од туцања!

Драго је мајстор своје врсте, па је измислио фазон да нико, коме су живи родитељи, не сме да дође без њих. Ваљда да неко не би повео и комшијску децу за исте паре, шта ти ја знам!

Мој отац буџа ипак се предомислио и остао у колима, паркиран испред не баш угледне зграде. Мајка и ја кренули смо кроз попишан улаз, уз степениште са расклиматаним гелендером, на шта је она, госпођа професорка, мудро запазила: „Ово је као кад посрнуле девојке иду на илегални абортус.” Насмејао сам се, од срца. Кад се смејем, не муцам. Чудо једно!

У ходнику, пред вратима госпон лијечника, дугачак ред. Драго ординира у одређено време, све се унапред телефоном заказује, а од како је неки босански лист направио репортажу о њему, „не мереш ућ без везе, тако је посто популаран”. Ипак, пробили смо се некако, јер смо из далека, чак из Ниша. „Из Црне Горе”, што рече један паметњаковић који је помешао наш град и Никшић.

Моја мама ургира: „Имамо заказано за Марка Перића, то је мој син.” Сви зверају у њеног сина, односно мене и без пардона питају: „Од чега си фаличан, јаране?” Таман да зинем да им кажем, али мајка ме предухитрила, као и увек: „Муца помало!” Сви се смијуље, знају они то „помало”.

А једна дебела женетина са предебелим сином, теши нас: „Камо среће да овај мој муца, већ се упишава у кревет, све ми је душеке упропастио!” И додаје, саучеснички: „Ми смо ти из Брчког, није ни то близу.”

Драго ме уводи у наредној тури у свој тешко освојиви стан, наравно, не самог. Његове терапије су групне, не губи време тај бивши официр ЈНА, који је, од како је у пензији, развио бизнис, хоћу рећи хуманитарни рад. Дневна соба је већ пуна, нема игла где да падне, а и што би падала.

Угуравам се до регала, примећујем да је пун разних врста вискија, наслоњених на Титова, Кардељева и дела Вељка Влаховића. То ме опушта, јер подсећа на дневну собу мог друга Боре, само што његов ћале заставник преферира ракију, нарочито „манастирку”, у складу са стандардом. Волим кад људи знају своје место у систему друштвеног поретка!

Седам на под, као и остали, чекајући чудотворну сеансу. Али, Драго ми додаје некакву девојчицу у крило, штета је да дете пропусти могућност излечења. Тако се налазим у немогућој ситуацији, леђима наслоњен на фиоке регала, чије ми се дршке утискују у кичму, са клинком која ми притиска груди, па једва дишем, у и онако загушљивој просторији. Али, ко сме да се жали!

Сеанса почиње: „Затворите очи!” – командује Драго. „Опустите се!”, наставља официрски, а затим монотоно понавља своју мантру: „Спите, спите, спите, спите, спите, спите, спите…” Како да спим, кад ми фиоке растурају кичму, а дете није баш тако лагано, размишљам.

А и то „спите” ми звучи као Стипе, што је име оца једне мале која ми се допала прошле године на летовању у Пули. И мотам по глави: „Како то да се разне болести лече истом терапијом?” Драга не омета ток мојих мисли, он наставља путем којим се луђе иде: „Ваша тијела сада су обасјана најљепшом свјетлошћу!”

Е ту већ не могу да издржим, прснем у смех. Баш као и још један дечко, за кога се после испостави да је из Београда. Драго бесни: „Не ометајте процес хипнозе, зашто сте прелазили толики пут, до мога, ако не желите излијечење?”

Пошто сви то желимо, смиримо се драговољно, али никакву свјетлост ја у Ријеци не видех. Не знам ни да ли сам хипнотисан или омамљен од тешког ваздуха у непроветреној соби. Углавном, сеанса је готова. Следи провера исцељења.

Ми муцавци принуђени смо да стојимо и кажипрстом ударамо такт по бутини док говоримо. Једна реч, један ударац прстом. „Ја – се – зовем – Марко – Перић. – Долазим – из – Ниша. – Ученик – сам – гим – гим – гимназије.” Зајебао сам ствар, морам на још једну сеансу.

Дебељко из Брчког славодобитно изјављује: „Мене је трипут враћо! А све за исте паре, шта ти је добар човјек!” Ја ћутим и размишљам филозофски, као Хераклит о немогућности да се двапут уђе у исту реку: „Како ли проверава упишанце?”

Опет пролазим кроз „спите, спите, спите“ и овај пут „ваша тијелеса обасјава свјетлост невиђене љепоте”. Стварно је невиђена, и овај пут ништа нисам видео. С тим што је Драго провалио „ваша тијелеса” уместо „тијела”, па сам се опет засмејао. Само, сада сам прошао проверу. Уплашио сам се, јер сам чуо мајку у ходнику, како се свађа јер покушава да оде по доручак, а Драгови асистенти јој не дају, плашећи се ко ће да плати за мене бицмана, ако се она не врати. Човек је професионалац!

Што би рекао један мој школски друг, Сале песник, Драго је „анђео у сподоби ђавола!” Или обрнуто, јебем ли га шта је ономад бубнуо на екскурзији у Дубровнику, када је због једне Тање хтео да се од заљубљености баци низ стене у море. Словенска душа. Будалетина!

Излазим излечен, док се спуштамо низ излизане степенике ријечке староградње, мама ме запиткује ово и оно, на свој професорски начин, да провери јесам ли сада здрав. За дивно чудо, уопште не муцам, изгледа да делује. Али, само док не стигнемо у Опатију.

Енергија не допире ван Ријеке! Моји су, срећом, одустали од повратка на још коју сеансу и зимовање проводимо у миру. Упознајем неко занимљиво друштво Београђана и договарамо се да летујемо на истом месту. Баш је лепо почела ова 1991. година, иако нисам престао да муцам.

Пише Велибор ПЕТКОВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Срђан Стојиљковић: **КОНТРОЛА, КОНТРОЛА, МОРАШ ДА ИМАШ КОНТРОЛУ!**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

12. децембар 2025.12. децембар 2025. гледишта.срб

ВОЈВОДА КОЈЕГ СЕ И МРТВОГ ПЛАШИО БЕЧ!

Данас, кад се сећамо да је 12. децембра 1830. године, на београдском Ташмајдану, у присуству кнеза Милоша и београдског паше, свечано прочитан хатишериф султана Махмуда II о аутономији Србије, тешко је не призвати у мисли оне који су освојену слободу у наредним деценијама бранили својим животима.

У времену које је уследило после 1830. године, српска држава је корак по корак ширила своју стварну самосталност, али је тај процес увек имао своје чуваре на терену, оне људе који су личном храброшћу, често и без икакве формалне дужности, подржавали тек обновљену државност. Из те традиције никли су и јунаци са краја XIX и почетка XX века, на чијим се раменима наша слобода поново учвршћивала у доба највећих искушења.

Управо се навршило сто десет година од смрти Војводе Воје Танкосића (1880–1915), једне од оних фигура које су у нашу историју ушле као живи симболи отпора и части. Мајор српске војске, четнички војвода, завереник, добровољац и народни јунак, Танкосић је остао у памћењу као човек који се није склањао пред силом – човек кога се, чак и мртвог, плашио Беч.

ОД КОСОВСКОГ ЗАВЕТА ДО МАЈСКОГ ПРЕВРАТА

У историји српског народа постоје знаменити појединци који су својим животом прерасли сопствено време. Њихова судбина није само запис у хроникама, већ место где се укрштају бол и нада, вера и смрт. Један од таквих био је мајор српске војске и четнички војвода Војислав Воја Танкосић, човек због којег је дрхтао Бечки двор.

Рођен 1880. у селу Руклада код Уба, у дому Павла и Миље Танкосић, Воја је одрастао на причама о Светом Косову и заклетвама пред сабљом и Видовданским крстом. У Београду је завршио гимназију и Војну академију, где су га због стаса прозвали „Шиља”, али га је срце водило путем храбрости и непокора. Од младости је читао о јунацима, о онима који су за отаџбину знали само једну дужност – да јој предају свој живот на олтар части.

Кроз посвећени војнички живот ушао је сасвим заслужено у историју. Као потпоручник, био је један од завереника Мајског преврата 1903. и сведок краја једне српске династије и почетка нове. Са Карађорђевићима се отвара ново доба, а с њим и герилски покрет у Старој Србији, у коме ће Танкосић стећи славу и звање војводе. Његова чета деловала је на подручју Јужне Србије од Скопља, Битоља, преко Солуна и читавом Вардарском долином, у сталним окршајима са Османлијама и Арбанасима, чувајући српски народ и границу његовог достојанства.

ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА И СТРАХ БЕЧА

Од Челопека и Велике Хоче, преко Старог Повардарја, до Прокупља – свуда је остављао траг непоколебљивог војника и организатора. После аустроугарске анексије Босне и Херцеговине 1908. године, основао је четничку школу и мрежу добровољаца која ће у годинама пред Први светски рат постати темељ тајне организације „Уједињење или смрт”, познатије као Црна рука. Заједно с Богданом Раденковићем и Љубом Јовановићем Чупом написао је њен устав. У његовој визији, слобода није била идеологија, него завет.

Славу, али и страх непријатеља, стекао је током балканских ратова. Његов Лапски четнички одред први је отворио борбу код карауле Мердаре, два дана пре званичног почетка Првог балканског рата. Без наређења, али по унутрашњем закону части, Танкосић је повео људе у бој. Његови четници први су ушли у Приштину и ослободили Косово. За то је одликован Карађорђевом звездом са мачевима и унапређен у чин мајора.

У народној свести, Танкосић је већ тада био више легенда него човек. Аустроугарска га је означила као државног непријатеља број један, а у ултиматуму Београду после Сарајевског атентата изричито захтевала његово хапшење. Знали су да иза његовог имена стоји мрежа, идеја и вера које се не могу обесити ни затворити.

СМРТ И НЕПРОЛАЗНА СЕНКА СЛОБОДЕ

Кад је Велики рат најзад почео, 1914. године, војвода је већ био на првој линији. Командовао је добровољачким и четничким одредима у одбрани Београда, на Дрини, у Мачви и код Крупња. Извештаји аустријске штампе готово свакодневно су јављали да је погинуо, јер је непријатељ желео да народ лиши његовог имена, које је значило отпор. Али Воја Танкосић је наново израњао, као сенка слободе коју нико није могао да убије.

Последњу битку водио је у јесен 1915. код Великог Поповића, где је смртно рањен шрапнелом. Преминуо је у Трстенику, у тридесет петој години, и сахрањен тајно да му душмани не скрнаве гроб. Али ни то није помогло – аустријски агенти су пронашли и откопали његово тело, фотографисали га и објавили као доказ да је „дошао крај Воји Танкосићу”. Та вест више је открила њихов страх, него његову смрт.

Тек 1922. његови посмртни остаци пренети су на Ново гробље у Београду. Споменик који је требало да му буде подигнут 1941. није дочекао ни он, ни држава која га је дуговала својим јунацима. Али у народном памћењу споменик му стоји одавно у причама, у песмама, у свести да постоје људи који се не рађају случајно у српском народу.

Навршило се 110 година од погибије Војводе Воје Танкосића, једног од најславнијих српских јунака. Човек кога се и мртвог плашио Беч остао је симбол непокорности и завета слободе.

ЕП КОЈИ НЕ ПРЕСТАЈЕ

Воја Танкосић је био човек коме је живот био кратак, али еп о њему је вечит. Његово име, упркос тишини која га је због црвене напасти дуго пратила, и данас звучи као подсетник да се слобода не наслеђује, него заслужује.

Његова храброст, одлучност и оданост идеји слободе учиниле су да његов живот премаши једноставну биографију. Воја Танкосић постаје мит, његов лик инспирише данашње генерације, а бројни подвизи остају мерило за све оне који се боре за правду и част.

Српска историја није сиромашна херојима, али је ретко коме пошло за руком да и у смрти изазове страх код својих непријатеља. У том страху Беча и данас се чита истина о Војводи Воји Танкосићу да није био само ратник, него симбол непокорног духа српског народа.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Огњен Авлијаш: „**ЈЕБЕМ ТИ КАПУТ, ДА ТИ ЈЕБЕМ!**”

ОДАБЕРИ ВИШЕ

8. децембар 2025.8. децембар 2025. гледишта.срб

Поезија Експо 26: НОВИ СТИХОВИ ЗА РАЗОРЕНА ВРЕМЕНА

У свету који се дословно распада пред нашим очима – од еколошких катастрофа, ратова, расељавања, цензуре, дезинформација и људског замора од алгоритама – поезија остаје светионик на узбурканој пучини. Она прати тишине, промишља шта долази након краја и нуди нам нови начин да разумемо свет, али и да преживимо у њему.

То је и суштина четвртог издања Поезија Експо 26, које организује и осмишљава организација Версополис, европска платформа за поезију. Ова онлајн манифестација, која се надовезује на претходна издања са још већим глобалним досегом, позива песнике, уметнике, групе и институције да одговоре на све актуелне подељености у свету.

Поезија Експо 26 је потпуно дигитална, отворена и доступна свима широм света – без физичког састанка у одређеном граду или држави. Различити гласови – индивидуални и групни, аналогни и дигитални, конзервативни и модерни – одјекују преко граница. Манифестација прихвата и неуглађене и оштрије форме.

*Пошаљите свој предлог до 15. децембра 2025. године*

Тема овогодишњег експа је „Писање након краја света – Нови стихови за разорена времена”. Она истражује како језик преживљава катастрофу, како се поетска форма прилагођава колапсу стварности и како писање постаје чин отпора и маште.

Ова манифестација је окупљање за преживљавање, колективни документ сањарења и извештај са разних фронтова људског постојања. У времену док се свет буди из рушевина, поезија постаје почетак – стихови се подижу, рањени и уплетени, али сјајни. Ако сте песник, уметник или просто ентузијаста, ово је прилика да се укључите у глобални разговор који превазилази и границе и културе.

Версополис, као непрофитна иницијатива, посвећена је промоцији и јачању поетских гласова, нудећи глобалну видљивост преко својих и партнерских канала.

ТЕМА: ПИСАЊЕ НАКОН КРАЈА СВЕТА – НОВИ СТИХОВИ ЗА РАЗОРЕНА ВРЕМЕНА

У ери дезинтеграција, поезија се не повлачи – она се прилагођава, али и одупире. Тема се фокусира на то како језик (може да) преживљава катастрофу. Од еколошког колапса до ратова и расељавања, свет се мења, а поезија постаје и алат за поправку кад се истражује како се поетска форма развија у условима колапса стварности.

Ова тема позива ствараоце да промишљају будућност кроз призму садашњости. Кроз ову тему, експо подстиче разноврсне гласове да се изразе, а тиме ствара простор где се прати тишина и замишљају нове могућности. То је порука наде: нека речи преживе, нека стихови почну!

У контексту свих глобалних проблема тзв. „изазова”, ова тема је релевантна за све нас. Она подсећа да поезија може да буде мост између култура и језика. Преносећи различита искуства, помаже нам да се носимо са свим светским поделама. Учешћем у програму Поезија Експо 26, постајете део покрета који кроз уметност слави отпор људског духа.

СТРУКТУРА ЕКСПА: СЕДАМ ТЕМАТСКИХ ПАВИЉОНА

Писање након – Катастрофа, сећање и архива губитка

Истраживање поезије као медијума жалости, сведочења и сећања након рата, пандемије, катастрофе или изумирања. Од Блиског истока до приобаља Венецуеле, од зона суше до дијаспоре, од личне туге до глобалне жалости – стихови који одбијају да забораве.

Симбиотичке будућности – Екопоетика у добу изумирања

Позива на стварање нових дела која истичу древну везу човека са природом, шумама, врстама, временом, бактеријама и океанима. Нови језик природе и писање о природи за дубљу повезананост и отпор у будућности.

Поремећене стварности – Поезија и политика истине

Истраживање поезије у свету након истине. Свету са свим дезинформацијама, лажним наративима и несталим чињеницама. Тренуци кад поезија постане алат за борбу против лажи и очување аутентичних гласова.

Хибридно ја – Идентитет и нова интима

Фокус на замагљеној граници ВИ-генерисаних идентитета кроз дигитално отелотворене изразе.

Поетске инфраструктуре – Поновно освајање простора, грађење заједница

Изградња поетских заједница, заузимање простора и обликовање свести. Укључује мигрантске колективе, аутохтоне поетике, виртуелна читања и урбане интервенције као алате за повезивање.

Непокорни облици – Експерименти у поетском инстинкту

Посвећен формалној побуни и експерименту: визуелна поезија, алгоритамско генерисање, брисање текстова, перформанси, asemic писање (писање без конкретног значења), поетски код. Простор за истраживања граница песме – аналогно, дигитално, хаотично или минимално.

Поетика бриге – Интима, нежност, поправка

Простор за поезију која слуша и омекшава душе, посвећена оној поезији где је и интима врста отпора, а нежност као акција.

КАКО ДА СЕ УКЉУЧИ У #PoetryExpo26?

Позивају се песници, перформери, колективи, књижевне институције, издавачи, фестивали и интердисциплинарни уметници да поднесу предлоге, пројекте и садржаје. Формати укључују: читања или перформансе (видео или аудио), видео есеје или поетске документарце, експерименталну дигиталну поезију/ВИ-генерисану поетику, звучне радове или гласовне инсталације, мултимедијалне сарадње или поетске интервенције.

Учешће је бесплатно и подношење пројеката не подразумева котизацију. Учесници могу да добију ограничене финансијске подршке за превод или ко-продукцију.

Смернице за пријаву:

Дужина: аудио и видео пројекти не смеју прећи 60 минута
Језици: сви језици су добродошли; енглески титлови или синопсис за неенглеске поднеске
Формати: садржај хостован преко Vimeo, YouTube или уграђиве платформе
Број поднесака по учеснику: максимум два
Рок: 15. децембар 2025. године

Попуните апликациони формулар или пишите контакт имејлом: poetryexpo@versopolis.com

ПОДРШКА И ПОЗИВ НА АКЦИЈУ

Kао непрофитна иницијатива, Поезија Експо 26 посвећена је побољшању видљивости и промовисању поетских гласова. Нуди глобалну арену преко партнерских и Версополис канала, уредничке чланке за одабране пројекте, ограничене микрогрантове за превод или ко-продукцију, али и трајно присуство у дигиталној архиви експа – еволуирајућем поетском репозиторијуму.

Учешћем, не само да добијате признање, већ доприносите трајном наслеђу поезије у свету који се мења. Поезија Експо 26 је више од догађаја – то је живи покрет. Док свет тражи нове начине да се излечи и поново изгради, поезија нуди наду, пружа отпор и буди машту.

Придружите се глобалном окупљању и пустите да ваши стихови одјекују. Поднесите рад до 15. децембра 2025. године и будите део новог почетка: Нека речи преживеи и нек стихови почну!

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Јован Луковић: **ЧОВЕК НА ИВИЦИ БУДУЋНОСТИ ИЛИ ГДЕ СУ ИЗГУБЉЕНИ ВЕКОВИ РАЗУМА**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

5. децембар 2025.5. децембар 2025. гледишта.срб

ЧАСОПИС ГРАДИНА – 125 ГОДИНА КЊИЖЕВНОГ НАСЛЕЂА НИША

Кад се говори о културној историји Ниша, немогуће је заобићи Градину, часопис чији век и по постојања обухвата готово све крупне промене кроз које је град пролазио. Основана јануара 1900. године, као петнаестодневни лист „за забаву, поуку и књижевну критику”, Градина је настала у тренутку кад је Ниш тек започео да обликује сопствени културни идентитет после ослобођења. Била је то прва свесна намера да град добије свој књижевни глас и сопствену интелектуалну трибину.

У годинама уочи настанка Градине Ниш је био град у коме се културни живот тек обликовао. Како сведочи професор Јеремија Живановић, у то доба у граду готово да није било новина: један лист који је излазио нередовно, неколико часописа који су убрзо гасили, недовољно читалишта и још недовољнија навика читања. Та слика говори о средини која је осећала потребу за културним гласом, али није имала развијене установе које би га подржале.

Управо у таквом амбијенту неколико младих професора замишљало је лист који би подигао културни ниво Ниша и створио нови круг читалаца, уводећи их у савремену српску прозу, критику и есејистику. То је био дух из којег је израсла Градина – не као лист случајних сарадника, већ као први уреднички обликован пројекат нишке културе.

У тим раним бројевима штампан је и рани облик Станковићеве Нечисте крви – чињеница која није само занимљивост, већ доказ да је нови нишки лист имао амбицију да стане раме уз раме са водећим књижевним часописима ондашње Србије. На његовим странама окупљају се писци који ће чинити језгро модерне прозе и поезије, а град добија публику која почиње да прати и негује савремено књижевно изражавање.

ПРВИ ТАЛАС: 1900–1901

Први број појавио се јануара 1900. године. Уредник је био професор Милан Банић, док су редакцију чинили нишки професори Јеремија Живановић, Тодор Коблишка, Милан Костић и Светозар Обрадовић, уједно власник листа.

Рад редакције прве Градине имао је и своју свакодневну, готово романескну димензију. Први број, штампан у изузетно малом тиражу, морао је бити прештампан јер се у граду јавило неочекивано велико интересовање. Дистрибуција је била једноставна: часопис су носили и продавали ученици нишке гимназије, који су помагали редакцији да лист стигне до читалаца.

Трошкови издавања били су покривани уз много личног труда: чланови редакције су међусобно потписивали менице да би обезбедили средства за штампу, а хонорар за сараднике био је симболичан – чаша-две пива у кафани Апеловац. Иза тих наизглед скромних услова налазио се снажан уреднички ентузијазам и уверење да Ниш може да има свој озбиљан културни лист.

ИДЕЈА О КУЛТУРНОМ ЛИСТУ

Према сведочењима из тог времена, посебно из текстова Јеремије Живановића, прва Градина имала је јасан концепт уредничког програма. Лист није био замишљен као локални билтен, већ као културна свеска која треба да образује читаоца: књижевна критика, прикази, кратка проза, поука, пригодни есеји – све је било усмерено ка томе да се у Нишу подигне потреба за читањем и разумевањем савремене књижевности.

Тираж је био мали, али утицај несразмерно велики. Сарадници су били Алекса Шантић, Сима Матавуљ, Светозар Ћоровић, Тадија Костић и други – имена која су гарантовала квалитет и уливала поверење код читалаца. Иако је последњи двоброј (35–36) изашао у октобру 1901. године, кратко постојање оставило је дубок траг: у Нишу је створена свест да књижевни часопис није луксуз, већ основна културна потреба.

Поред напред побројаних познатијих имена, у Градини су објављивана и дела која су данас ретко помињана: Живановићеви путописи, Коблишкини преводи, Марчићеви приповедачки огледи, текстови Луке Спасојевића, као и прилози из словенских књижевности. Највреднији међу њима био је „тумачени” рукопис Борисава Станковића – рана верзија Нечисте крви, али и други прозни покушаји који су сведочили о томе како се модерна српска проза рађала у границама једног тада малог, тек ослобођеног града.

Мање је познато да је Градина у своја прва два годишта објављивала и архивску грађу од значаја за културну историју Србије. Захваљујући сарадњи са Гаврилом Витковићем, у листу је штампан и Меморандум кнеза Михаила из 1841. године, документ који је до тада био готово непознат широј јавности. Овај податак сведочи о амбицији првих уредника да Градина не буде само књижевни лист, већ и место на коме се објављују значајна историјска сведочанства.

ДРУГО РОЂЕЊЕ: 1966–1990 – СОЦИЈАЛИСТИЧКА ЕПОХА

Кад се Градина поново појавила 1966. године, више није постојала ни стара држава ни стара публика, али је идеја била иста: Ниш мора да има свој књижевни лист. Издавач је била Културно-просветна заједница општине Ниш, а уреднички тим чинили су Драгољуб Јанковић Јенки, Добривоје Јевтић и Никола Мељаницки.

Од првог броја Градина прераста у савремени часопис за књижевност, уметност и културу. Са добијањем ISSN броја, часопис постаје део националне издавачке мреже. Објављује се проза, есеји, теоријски текстови, преводи, критике, драме, фотографије, графике – целокупни културни живот добија медиј.

Уредници тог периода: Веселин Илић, Љубисав Станојевић, Лука Прошић, Саша Хаџи Танчић и Горан Станковић – поставили су висок критеријум који је учинио Градину једним од најпрепознатљивијих југословенских књижевних часописа. Текстови су се читали у Сарајеву, Загребу, Љубљани, Скопљу. Посебна прекретница била је 1971. година, кад настаје Издавачка кућа „Градина”, која три деценије објављује значајне књиге поезије, прозе и капиталне монографије, међу којима и Историју Ниша, постајући симбол амбициозног нишког издаваштва.

*Насловна страна првог броја обновљене Градине 1966. године*

ТРЕЋИ ПЕРИОД: ДЕВЕДЕСЕТЕ – КОНТИНУИТЕТ УПРКОС СВЕМУ

Распад државе, санкције, хиперинфлација и све оно што је погодило српску културу деведесетих није заобишло ни Ниш. Градина тада делује у условима који превазилазе уређивачку политику, јер је опстанак сваког броја био успех.

Упркос изазовима, редакција наставља да промовише младе ауторе и да одржава континуитет, чувајући идеју часописа као јавног добра. Деведесете су заправо показале колико је чврст и дубок корен који је Градина пустила још 1900. године.

У тим годинама, лист постаје једна врста културног ослонца: место где се, упркос свеопштој кризи, могу прочитати текстови који подсећају да књижевност не сме да стане. Око Градине се тада окупљају и искусни аутори и нове генерације, стварајући мрежу сарадника која је омогућила да се традиција часописа не прекине ни у најтежим околностима.

*Насловна првог броја Нове серије Градине – После двехиљадите!*

ДОБА НКЦ-а: ПОСЛЕ ДВЕ ХИЉАДИТЕ!

Почетак XXI века доноси велике промене. После гашења издавачке куће 2004/2005, Нишки културни центар преузима улогу издавача. Та промена омогућила је да часопис настави да живи, обележава јубилеје и прати савремену српску и регионалну сцену.

Прерано преминули уредник Зоран Пешић Сигма, од 2001. до 2019. године, проширује концепт часописа: уводи нове рубрике, тематске блокове, преводе, а заступљени су и класици и савременици.

Иако је од 2019. године главни уредник по функцији др Александар Костадиновић, континуитет уредничког рада, концепт и текућа усмеравања часописа у доброј мери одржавају се захваљујући активној подршци и искуству Горана Станковића, који је и после свог мандата остао једна од кључних фигура у очувању профила Градине.

ТАЈНА ВЕЗА ГРАДИНЕ И ГЛЕДИШТА

Периодика Ниша има једну лепу симетрију: Градина (1900), потом Гледишта (1953), па обнова Градине (1966). У послератној Југославији Гледишта су створила културни амбијент у коме је идеја о обнављању Градине добила снажан ослонац. Тако су два часописа данас постала природни сапутници нишке културне историје – два камена чувара памћења.

др Александар Костадиновић, говори у Дому омладине Београда о књижевном издаваштву у Нишу као главни урадник Часописа Градина

НАСЛЕЂЕ КОЈЕ ТРАЈЕ

Кроз 125 година, Градина је прошла кроз четири државе и две велике политичке епохе, два дуга прекида, десетине уредника и стотине сарадника, три издавачке форме – приватна иницијатива, културна заједница, издавачка кућа и НКЦ, а пре свега кроз непрекидан рад да Град Ниш има свој књижевни глас.

Она је сведочанство да култура у једном граду не постоји зато што мора, већ зато што људи хоће да постоји. Градина није само књижевни часопис, него понајбоља слика нишког духа који је истрајан, пркосан, отворен, често на ивици опстанка, али никада без идеје. Од Боре Станковића и Милана Банића до савремених песника и есејиста, то је место где се сусрећу различита времена и стилови, крупне историје и личне приче.

У добу кад се све мери брзином доступности и видљивошћу, Градина подсећа на једну једноставну истину да књижевност спаја генерације и да вреди онолико колико је читамо. Ко хоће да је разуме, довољно је да отвори било који од старих бројева у нишким библиотекама, а тамо је, и даље, душа једног града.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Леон Ћеванић: **ПРИВРЕДНИК –СРПСКИ ЕМАНЦИПАТОР И ПРОСВЈЕТИТЕЉ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

1. децембар 2025.1. децембар 2025. гледишта.срб

Димитрије Миленковић: НИШКИ САЈАМ КЊИГА – ДЕЦЕНИЈЕ ПЛЕМЕНИТИХ НАПОРА И ОСТВАРЕЊА

Са јубиларним 60. нишким Сајмом књига, који је отворен у суботу 29. новембра, вреди се присетити речи Димитрија Миленковића, недавно преминулог песника и драгог сарадника Гледишта, који је својевремено записао живу хронику о „деценијама племенитих напора” ове манифестације у тексту поводом 50 година сајма, који је објављен 2013. године.

У његовом тадашњем осврту открива се упорност и визија генерација које су, од 1960. до данас, изграђивале Нишки сајам као један од темеља културног живота града. Миленковић нас подсећа да је управо у тим траговима истрајности – од првих скромних штандова до међународних сусретања – сачувана суштинска вера у књигу као уметнички и друштвени темељ.

Његова запажања остају драгоцена референтна тачка док овај новембар доноси нови, шездесети корак нишке књижевне традиције.

ПОЧЕЦИ И ПОВРАТАК ЈЕДНЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ

Основан 1960. године Сајам књига у Нишу придружио се најзначајнијим културним догађајима овог града и после двадесет два догађаја, који су привлачили пажњу не само љубитеља књига већ и бројних других посленика културе, науке, образовања, уметности и других видова стваралаштва, близу седам година престао да постоји.

Потреба за Сајмом књига била је, међутим, значајна у овој средини, а показало се и знатно шире, па је Сајам 1987. године обновљен, уз веће и осмишљеније амбиције, значајним ангажовањем Културно-просветне заједнице, Самоуправне интересне заједнице културе, неколико издавачких кућа из Ниша и из неких других средина.

Треба нагласити да је иницијативу за оснивање и покретање Сајма књига у Нишу, зачео и осмислио, у пролеће 1960. године Миодраг Јовановић, у Нишу познатији по надимку Миле Уча, управник Народне библиотеке „Стеван Сремац”. Овај драгоцени просветни и културни прегалац на време је уочио велику корист за град од Сајма књига, а посебно за установу на чијем је челу био, јер је, доказало се потом, ова манифестација значајно олакшавала набаку књига за библиотеку, обогаћивање фондова и привлачење нових читалаца.

Први пут ову идеју Јовановић је саопштио, после више консултација са градским руководством, на популарној трибини библиотеке Књижевни петак. Идеја је срдачно прихваћена и поздрављена од свих учесника.

ПРВИ КОРАЦИ И ИЗАЗОВИ

Први Сајам, припремљен и одржан исте године, био је доста скроман по одзиву издавача. Највише је на њему било књига које су пресељене са београдског Сајма књига, али Нишлије су биле задовољне и тиме, јер су помоћ пружиле издавачке куће из Београда и неких других средина „Просвета”, „Нолит”, Српска књижевна задруга, Матица српска из Новог Сада и неколико мањих издавача.

Манифестација посвећена књизи привукла је доста љубитеља књига, ученике и студенте, писце и публицисте, научнике и ствараоце из других области. Примећени су и бројни гости из других средина. Одјек у средствима јавног информисања, међутим, није могао да задовољи амбиције организатора. Све се, наиме, свело на неколико вести и информација.

РАСТ САЈМА И ШИРЕЊЕ УГЛЕДА

И поред првих тешкоћа, отежаног привлачења великих издавача да за нишку манифестацију припреме и нека нова издања, да шаљу своје истакнуте писце на промоције, Сајам је лагано израстао у све значајнији догађај, повећаним интересовањем публике, амбициознијим програмима, а пре свега просторима на којима је одржаван.

Услови за презентацију књига значајно су допринели угледу, почев од холова Дома ЈНА, Хале „Чаир”, до веома упечатљивог и пријатног простора Робне куће „Пионир” у центру нишке главне улице. Те године ова презентација књига, остало је забележено, привукла је највећу пажњу посетилаца, било их је, према подацима организатора, нешто више од 100.000. Сајам је тада први пут добио обележје Међународне манифестације, јер су се појавили на својим штандовима издавачи из неколико европских градова.

Јубиларни, 60. Нишки сајам књига

ОСЦИЛАЦИЈЕ И ТРАГАЊА ЗА СТАБИЛНИМ ОКВИРОМ

И поред доказане жеље љубитеља књига да прате догађаје везане за Сајам, он је ипак, током година имао и веће осцилације, концепцијске, просторне, организаторске. Премештао се од војне „Шиваре”, зграде „Народних новина” у Улици генерала Боже Јанковића, Галерије „Србија” до хале „Чаир” и другде.

Од кад Сајам организује Нишки културни центар одржава се најчешће у хали „Чаир”, што организаторима помаже да устале и оплемењују његову физиономију, позивају све атрактивније госте и привлаче више посетилаца у нади да ће достићи и надмашити онај рекорд из Робне куће „Пионир”.

Нишки културни центар, у овим новим условима све успешније оживотворује амбицију да крај штандова књига и у другим просторима „Чаира”, окупи и представи публици више писаца на књижевним вечерима, промоцијама књига, свечаним отварањима Сајма, књижевним трибинама. Уводи награде и признање издавачима, дизајнерима књига, писцима.

РАЗВОЈ НИШКОГ ИЗДАВАШТВА И ПИСЦИ КОЈЕ ЈЕ САЈАМ ИЗНЕДРИО

Несумњиво је да је Сајам књига у свом израстању значајно допринео развоју издавачке делатности у Нишу. Током година у овом граду су настале значајне издавачке куће: „Градина”, „Просвета” и више других, мањих, али драгоцених попут „Стеван Сремац”, „Братство”, Студентски културни центар, Нишки културни центар, Фондација „Дејан Манчић”, Дом, Зограф, Пунта и издања бројних нишких штампарија.

Осврнимо се сасвим сажето на догађаје везане за књижевно и друго стваралаштво у Нишу презентовано на Сајму књига у Нишу. У његовом развоју има више значајних периода, почев од 1964. године, када је град први пут запаженије представио објављена дела писаца који живе и стварају у њему и када је обзнањена Издавачка кућа „Нестор Жучни”.

На штандовима су се тада нашле и књиге „Похвала ватри”, антологија песама песника из Ниша, коју је приредио професор др Сава Пенчић, „Одлазак” књига прича Драгољуба Јанковића, књиге песама „Припитомљена светлост” Димитрија Миленковића и „Вештина дна” Добривоја Јевтића. Нешто касније „Земља” Зорана Милића и „Планета” Мирољуба Тодоровића.

Године 1966. на Нишком сајму ће привлачити пажњу први бројеви обновљеног часописа „Градина”. А 1972. године, поред више других књига, биће промовисана и Сабрана дела Бранка Миљковића чиме је најављен нови издавач „Градине”. Нишка издавачка кућа „Просвета” из године у годину на Сајму ће запажено приказивати све бројнија своја издања.

АНДРИЋЕВЕ РЕЧИ КОЈЕ ОДЈЕКУЈУ И ДАНАС

Присећамо се овом приликом свечаности књиге из године 1968. када су бројни посетиоци, приликом отварања Сајма, са необичном пажњом слушали речи нашег нобеловца Иве Андрића о значају књиге и уметности, које је упутио студентима Универзитета у Нишу:

– Желео бих вам да никад не подлегнете старој малограђанској заблуди да такозвани практичан човек треба да иде само за оним „од чега се живи”, то јест за оним што се сматра тобоже једино стварним, а да окрене леђа уметности и лепим вештинама, као луксузу и дангуби, као нечем споредном, излишном и нестварном… Уметност је, напротив, најчистија суштина свих видова нашег стварног живота, која нам помаже да тај живот лакше схватимо и боље проживимо, да га учинимо бар сношљивијим себи и другима.

Лековито су потребне ове Андрићеве речи и у ово наше време. Завршавајући свој говор поручио је да, кад на темељима животне стварности и разума, подижу зграду свог образовања и живота увек оставе по један прозор који гледа у пределе уметности, јер са књигом је „свако добро лепше и свако зло лакше”.

ГОДИНЕ НАЈВЕЋИХ ДОМЕТА

Најуспешнији Сајам књига у Нишу, који је привукао више од 100.000 посетилаца остварен је у сарадњи са познатим издавачима међу којима су били, поред оних из Ниша, београдска „Просвета”, БИГЗ, „Нолит”, Српска књижевна задруга и други.

Током деценија у Ниш су долазили велики српски писци да промовишу своје књиге, отварају догађаје посвећене књизи, примају награде и признања и друже се са љубитељима писане речи. Тешко је, после више од пет деценија сетити се свих драгоцених имена, јер прецизни подаци, на жалост, не постоје.

За ову прилику, присећајући се, издвајамо Добрицу Ћосића, Дејана Медаковића, Мешу Селимовића, Јару Рибникар, Стевана Раичковића, Оскара Давича, Десанку Максимовић, Миодрага Павловића, Светлану Велмар Јанковић, Петра Џаџића, Матрију Бећковића, Чедомира Мирковића… Популарности Сајма књига допринеле су и награде које је Нишки културни центар осмислио последњих десетак година: Пресад мудрости, Иницијал, Отисак и друге.

Овог новембра одржаће се 50. јубиларни Нишки сајам, значајан празник и за веће средине од Ниша. Прегнућа, ентузијазам, организаторске моћи, а пре свега жеља културних прегалаца да се идеја, зачете пре више од пола века, уз много одрицања, посртања, али и оплемењујућих напора да се манифестација одржи, стално осмишљава, окупља све више значајних стваралачких личности, увек претвара у догађај који зрачи и значи не само граду Нишу већ и читавом југу Србије.

Записао Димитрије МИЛЕНКОВИЋ (1935-2025)

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Настасја Керковић: „**О АМБАСАДОРУ ЈЕДНОГ НЕПОКОЛЕБЉИВОГ ДИСКРЕТНОГ СТОИЦИЗМА**”

ОДАБЕРИ ВИШЕ

28. новембар 2025.28. новембар 2025. гледишта.срб

Данијела Костадиновић: ВРЕМЕ ИЗА ПРИЧЕ – ГРАНИЦЕ ВИДЉИВОГ И НЕВИДЉИВОГ У ДЕЛУ СЛОБОДАНА ЏУНИЋА

Књижевно дело Слободана Џунића заузима посебно место у оквиру српске књижевности друге половине двадесетог века. Његов обиман и разноврстан стваралачки опус, сачињен од поезије, лирске прозе, приповедака и романа, различит по облику, а духовно и садржински кохерентан, обједињен је профаним, историјским и митским временом које спаја оно што је било, оно што јесте и оно што траје.

Џунић у књижевни свет уводи старопланински крај, родну Темску и специфичан менталитет овог поднебља, стварајући аутохтони уметнички систем заснован на дијалектици видљивог и невидљивог, овостраног и оностраног са симболичким предзнаком безвремености и подређености вишем, универзалном поретку.

Сва бића (човек, животиња) и све што их окружује (камен, дрво, ветар) крећу се у ритму свеприсутног духа природе. Тај ритам је за уметника био и етички и естетски компас: у њему се све рађа и умире, али ништа не нестаје заувек. Природу схвата као целину у којој се супротности сусрећу и допуњују, тако да у свом делу доводи у непосредан однос митско, пантеистичко и паганско са библијским, филозофским и историјским учењима.

Ослањајући се на природне циклусе, Џунић проговара језиком Старе планине, препознајући у свакој појави траг почела и тајних извора, стена „на којој леже све стене и људски и други слојеви, земљани и глинени, од непамтивека, кап која кад се помери у земљи буди из сна земљотрес чак на другоме крају света”.

ОД СОЦИЈАЛНЕ ХРОНИКЕ КА МИТОПОЕТСКОЈ РЕФЛЕКСИЈИ

Слободан Џунић у књижевност улази током Другог светског рата, носећи у себи обележја генерације која је стасавала у оквиру идеолошких подела. У раним књижевним радовима, које још као гимназијалац у Пироту чита на састанцима литерарне дружине, и у првим објављеним текстовима Они, Мати и Данка, оцртава се његов основни друштвено ангажовани импулс: писац не може бити одвојен од света у којем живи.

Са друге стране, у првим причама (Зрна, Њива у Рудињу) и роману (Виноград господњи) уочљива је Џунићева тежња да стварност сагледа у двострукој равни: као живот који је укорењен у овоземаљском и као присуство трансценденције која га надилази. У том смислу, граница између човека и природе, живота и смрти, сна и јаве није прецизно одређена.

Превазилазећи миметичку заснованост приповедања у каснијим делима (Пагани, Медовина, Оброк, Василијана, Свитац у свемиру, Иза сунчеве стране, Ветрови Старе планине), сложеним митско-фантастичним поступцима писац обликује двопланску стварност у којој натприродно не опонира емпиријском већ га надопуњује.

Митске представе, фолклорна фантастика и библијска реторика стапају се у онтолошку визију једног света који припада „сунчевој страни” ‒ стварности ‒ и другог који припада „свету иза сунчеве стране” ‒ надстварности ‒ где све може, али и не мора постојати.

СА ОВЕ И ДРУГЕ СТРАНЕ СУНЦА

Снажна присутност усмене традиције у књижевном делу Слободана Џунића проистиче из сталне потребе аутора да испитује простор и време. Централна просторна и метафизичка опозиција његовог опуса артикулише се кроз разликовање „сунчеве стране” и онога што постоји „иза сунчеве стране”. Објашњење њиховог значења читалац проналази у приповеци „Вртопски смук”, први пут објављеној у приповедачкој збирци Иза сунчеве стране:

„Сунчева страна, то је овај наш свет, који походи и обасјава, и којим влада сунце, све остало је иза сунчеве стране.”

Овај други простор – загонетни вилајет где је „много шта и могуће, па и то; који је могао, и није морао постојати” – отвара трансцендентну димензију у којој се истражују егзистенцијалне и космичке границе људског бивствовања. На тај начин, хронотоп Старе планине додатно указује на активну присутност писца, повезујући текст са експресионистичким, постмодернистичким и магичнореалистичким импулсима и поетичким мотивима тишине, загонетке и тајне.

У тако замишљеном двоструком, интермедијарном простору, јунаци Џунићевих приповедака и романа истовремено делају у трима различитим временским видовима, које писац назива Време, Невреме и Безвреме. Таква позиција јунака реконструише начин мишљења у којем се стварност не завршава на ономе што је видљиво. У том смислу, Џунићева проза успоставља везу између стварног и имагинарног: мит постаје један од модуса сагледавања истине у профаном свету, а свет се може разумети само ако се сачува нит приче, у мери у којој се прича памти и преноси.

КОДЕМА – РЕЧ КАО ПОЧЕТАК И КРАЈ

Како у поезији, тако и у прози Слободана Џунића језик је чудесни кључ ‒ кодема ‒ који отвара све браве овога света. Реч је почетак и крај, алфа и омега сваке мисли. Она је изворни знак, „последња човекова одбрана” на сунчевој страни. Без ње, нема ни човека, што је најснажније исказано у причи „Хапт”: „чим човек нема више шта да прича, наступа смрт, психичка или физичка, смрт душе или смрт тела, свеједно; да се не зна која је гора и кад ти после ње из гроба сија сунце…”.

Полазећи од уверења да се човекова тајна може сагледати једино кроз реч, Џунић размиче маглу древности настојећи да одгонетне оно што се, по његовим речима, крије иза свих небеса – тајну живота и смрти.

Да би то остварио у прозу уноси лексику источне Србије и старопланинских предела, али и трагове балканског, византијског и оријенталног наслеђа. У његовим текстовима речи из стандардног језика природно се сусрећу са архаичним и дијалекатским формама, византијским и оријенталним лексемама, чинећи слојевиту језичку мрежу у којој се осликава духовна топографија Старе планине.

ПРИЧА ИЗА ВРЕМЕНА

Књижевно дело Слободана Џунића потврђује да се стварност једино може схватити, разумети и спознати уколико се препозна њена двојност – видљиво и невидљиво, речено и прећутано, коначно и бесконачно. Спајајући древни језик завичаја са архетипском симболиком, Џунић васпоставља књижевни универзум у којем не постоје оштре границе између природног и натприродног, откривајући да тајна постања пребива управо у међупростору времена и приче.

У понедељак, 1. децембра 2025. године, у Народној библитеци у Пироту, биће по први пут уручена књижевна награда „Слободан Џунић”

БИОГРАФИЈА ТВОРЦА СТАРОПЛАНИНСКОГ КЊИЖЕВНОГ УНИВЕРЗУМА

Слободан Џунић је рођен 28. новембра 1921. године у Темској код Пирота. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију у Пироту, а Правни факултет у Београду. Највећи део свог радног века провео је у Радио Београду, као новинар и уредник Литерарне редакције. Био је такође уредник за историографију Радио Београда.

Оставио је за собом богат опус кога чине: десет збирки приповедака (Зрна, Њива у Рудињу, Глади, Иза сунчеве стране, Под кишном звездом, Кусидол, Свитац у свемиру, Изабране приповетке, Анђелиште, Испод мртвачког моста), девет романа (Виноград господњи, Пагани, Курјак, Меана поред друма, Медовина, Оброк, Василијана, Чаробни камен, Ветрови Старе планине), једна књиге лирске прозе (Дивља ружа) и поезије (Слапови).

Преминуо је у Београду 13. новембра 1998. године, не дочекавши излазак свог последњег романа Ветрови Старе планине за који ће му постхумно бити додељена награда „Борисав Станковић” за најбоље прозно дело године. Рукопис Кодема из пишчеве заоставштине објављен је 2006. године.

Пише проф. др Данијела КОСТАДИНОВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР – **ПЕСНИК, РАТНИК И ВИЗИОНАР СРПСКЕ МОДЕРНЕ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

24. новембар 2025.24. новембар 2025. гледишта.срб

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР – ПЕСНИК, РАТНИК И ВИЗИОНАР СРПСКЕ МОДЕРНЕ

Станислав Винавер је једна од најснажнијих и најнеобичнијих личности српске модерне – песник, есејиста, преводилац, ратник и авангардни мислилац који је у себи спојио исток и запад, разум и игру, традицију и бунт. Његов живот, од родног Шапца и студија на Сорбони до фронта и логора, представља драму једне интелектуалне епохе, у којој је реч била и оружје и спас.

Као један од 1300 каплара, Винавер је прешао албанску голготу и уређивао Српске новине на Крфу. После рата био је новинар, дипломата и преводилац, али пре свега – визионар језика. У својим делима, од Манифеста експресионистичке школе до Језика нашег насушног, непрестано је трагао за смислом и мелодијом речи, рушећи границе жанрова и очекивања.

Аутор је Громобрана свемира и Пантологије новије српске пеленгирике којима је у српску књижевност унео авангардну слободу и раскош интелектуалног искуства. Као преводилац Раблеа, Керола, Хашека и Марка Твена, ширио је границе српског језика и показивао да превод може бити стварање једнако оригиналу. Његова проза и есеји остали су трајни изазов и пример за све који мисле и пишу без страха.

Предавање проф. др Гојка Тешића поводом 70. годишњице од смрти Станислава Винавера

Поводом седамдесет година од његове смрти, Гледишта доносе видео-запис предавања проф. др Гојка Тешића: „Да ли Винавер живи и данас”, одржаног у оквиру 34. Књижевне колоније Сићево. Ово сећање није само омаж једном аутору, већ и позив да се поново чује његов глас, који је и данас јасан, слободан и савремен као и пре једног века.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

СТЕВАН СРЕМАЦ – **СТО СЕДАМДЕСЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

21. новембар 2025.21. новембар 2025. гледишта.срб

Ђорђе Матић: ПУШКИН ИЗА ДАСАКА – СТУДИЈА О ИДЕОЛОШКОМ ИЗОКРЕТАЊУ

Како један „независни” медиј у отровном споју идеологије, тенденције, искривљавања и обавезне интервенције на језику, ресемантизације појмова, изокреће све тако да стане у нови владајући конструкт. И тиме на крају увијек оправда барбаризам – рушење, физичко, симбола времена и идеја које више не одговарају операцији промјене властитог идентитета.

Колико год били сад већ готово апсолутно загушени хаосом вијести и информација, отупљени какофонијом гласова и визуално преоптерећени преко границе подношљивог, понекад у овом информатичко-информацијском нереду човјек наиђе на такозвану агенцијску вијест која се издвоји, која постаје више од вијести. А ако је знамо и прочитати, проговори јасно и јако.

Чак и ако је, као што су агенцијске вијести данас у правилу, лажно непристрано и манипулативно донесена, она открива више но што су састављачи хтјели. Такве по дефиницији сведене објаве, у којима се декларативно, имплицирано и ненамјерно смјењује и потире, истински су, а непроучени симптом данашњице и, у неразмјеру са својим обимом, снажна слика стања у многим одлучујућим питањима.

НЕЗАВИСНИ МЕДИЈ КАО АЛАТ ИДЕОЛОГИЈЕ

Ових дана један је овдашњи, такозвани „регионални” портал објавио запањујућу, колико у наопаком свијету данашњем, такођер, силно и невољно ироничну вијест. Пошто је контекст све, ваља рећи да портал припада тв-станици, медију који се нота бене представља као „независан” („неовисан”, што би се овдје рекло), односно опозицијски, старим термином, а наспрам данашње власти у земљи Србији. У Хрватској нема потребе за тим и таквим ангажманом овога медија.

Овдје је мирно, а кадрови су стари и провјерени. Сједиште те регионалне телевизије је у Холандији (случајно (?), и ако се допусти, у мени важном градићу) – наравно, само формално сједиште, док је права централа негдје другдје, да тако еуфемистички кажемо. Ту независну телевизију, чије је име спој деветнаестог слова абецеде и првог у групи природних бројева, основао је иначе тајкун овдашњи, што се раније опсцено обогатио на телекомуникацијама, а у својим се „комбинацијама” био ушемио и с извјесним америчким фондом, једним од најмрачнијих у данашњем свијету – о чему дакако нећете чути од домаћих „независних” и „неовисних” новинара.

Али шта мари. „Рат је”. Као и сваки, небројени пут у прошле три и пол деценије кад се потегну слична питања. Па добро, шта је објавио дотични медиј, какву вијест?

Вијест је то над којом ће већина слегнути раменима, али за нас, људе књижевности и културе, она има страховите импликације, а оне се гранају унедоглед скоро.

ПУШКИН ПРЕКРИВЕН ДАСКАМА: ЧИЊЕНИЦА И СИМБОЛ

У Одеси, одлуком регионалне војне управе, споменик Александру Сергејевичу Пушкину, једном од највећих руских, свеславенских и свјетских пјесника, прекривен је дрвеним плочама, да се не види, и тиме и тако уклоњен из јавног простора. Одеса, кажу, „већ дуго расправља” и о рушењу споменика.

Вијест говори много, на најширем плану, али говори једнако и на разини микро детаља, тамо гдје „ђаво станује”. На овој првој разини јавља се ту нешто, метафора о положају и угрожености сачуваног, а узвишеног, најузвишенијег израза и симбола Духа, нечега што је и наше, блиско, културално и цивилизацијски, и једнако тако опћељудско, универзално, у истинском смислу ријечи.

Прича о једној изузетној личности, великом руском књижевнику кога доста тога везује за Србију

ЛИСТА „ЦАРСКИХ” НЕПРИЈАТЕЉА: КАКО НЕЗНАЊЕ ПОСТАЈЕ ПОЛИТИКА

На другом плану, на једва уочљивом микронивоу, онако како је вијест даље срочена и приопћена одвија се – чиста идеологија. Модусом којим се данас и декадама већ обликује и пермутира: кроз активно незнање, једнако тенденциозно и несвјесно, трајно у служби и у интересу једног невидљивог, а дјелатног идејног монструма.

Српска редакција дотичне „независне” телевизије на свом порталу у истој вијести даље пише да је „Извршни комитет (!) градског већа Одесе” објавио списак архитектонских споменика које планира да демонтира „у блиској будућности”. Међу њима су објекти, како кажу, који садрже симболе руске царске политике – и то редом: споменици Максиму Горком, Исаку Бабељу, Валерију Павловичу Чкалову, Владимиру Висоцком, и на крају „Чекистички зид” и модели Лењиновог ордена.

Није овдје само до тога је ли вијест пренесена вербатим, је ли само „преузета”, или је на ствари готово физички опипљив доказ лијености, индоленције и апсолутног незнања новинара из српске редакције, могуће почетника или млађих, о чему, о чијем незнању се стално говори и често претјерује, али ријетко се види овако развидно.

Погледај још једном („дом свој”) читаоче, прочитај ову листу. Видјет ћеш да осим величанственог, генијалног поете, аутора Оњегина, мајстора-стваратеља сувременог руског језика, ниједно једино име нема ништа са „симболима руске царске политике”: ту је сам „писац Револуције”, онај који је нормирао соцреализам; за њим ингениозни приповједач, писац „Црвене коњице” и „Одесе” (!); па совјетски војни пилот, херој авијације који је небом прошао простор од Москве преко Сјеверног пола до Америке све у једном лету; највећи совјетски кантаутор, неукроћени Волођа Висоцки, и два појма испуњена значењем – један о терору совјетске тајне полиције, а други о највишем одликовању СССР именованом по вођи Револуције. (О иронији управо овога потоњега, а на линији стварања и самоопредјелјенја украјинске нације, скоро да нема сличног примјера толиког сарказма хисторијске неправде. Или можда правде…)

МЕХАНИЗАМ ИЗОКРЕТАЊА: ЈЕЗИК, ПОЈМОВИ, РЕСЕМАНТИЗАЦИЈА

Како нам је ово познато све. Иза оваквог извјештавања промаља се исти онај злодух који овдје, око нас, траје већ тридесет и пет година, ентитет који у отровном споју идеологије, тенденције, искривљавања и обавезне интервенције на језику, ресемантизације појмова, изокреће све тако да стане у нови владајући конструкт. И тиме на крају увијек оправда барбаризам – рушење, физичко, симбола времена и идеја које више не одговарају операцији промјене властитог идентитета.

Све, наравно, покривено „објективним” аргументом о рату и агресији чиме се унапријед затварају уста свима који барбарство зову барбарством и не допуштају да их се увјери у блатантну лаж идеолошки генерираног изокретања и реконструкције повијести, а с њом увијек и културе као прве жртве. Све то од самог почетка саслужују медији, наравно, штовише некад и воде, истичући се оперативношћу и ангажманом.

Звали се они овдашњим локалним националним медијским кратицама, или кратицом са словом и првим бројем, као што је телевизија која игра „регионалну” и независну, а заправо је власништво и оружје бјелосвјетске банде и домаћих профитера.

Први пут свеобухватно телевизијски приказан изузетно интересантан и драматичан део живота великог руског и светског књижевника

ПУШКИНОВ „КАМЕНИ ГОСТ”: ПРЕПОЗНАВАЊЕ ВРЕМЕНА

У потресном „Каменом госту” Пушкиновом има чувена завршна сцена. Камени споменик Команданта – „командора” – прохода, као жив. Корача према Дон Жуану, и пружа му руку. Дон Жуан узвраћа стисак руке каменоме кипу.

А онда обојица нестају, у подземни свијет. У „Каменом госту”, у својим легендарним „Маленьким трагедиям” Пушкин пјева: „… Но послушай, это место Знакомо нам; узнал ли ты его?” – „Гле, крај овај нам је знан. Јеси ли препознао га?” Јесам, како нисам.

Пише Ђорђе МАТИЋ

Преносимо П-портал

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ЛЕОНАРД КОЕН – **ПЕСНИК ЉУБАВИ, ВЕРЕ И СМРТИ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ