Никола Марковић: СИНЕСТЕЗИЈА ЂОРЂА МАТИЋА – НИОТКУДА МОГУЋЕ, С ЉУБАВЉУ ЗАЦЕЛО

Да одмах отклоним сваку сумњу о томе како приступити овом тексту. Он је импресија, добронамерни братски савет и више него заслужена благодарница. Није нити скерлићевска, нити богданпоповићевска критика, она од које се јеже савремени писци што Ђорђе Матић несумњиво у исто време и јесте и није. Његова савременост, одмерено сидри у дубоким морима архаичног. Где су скупа и Његош и Крлежа. И Ветрановић и Цријевић. А понајвише Црњански.

Флуидан, као и његова проза која вешто плеше по ивици сечива што се поезијом зове.

Јеванђелски речено, језиком религије коју Матић с правом сматра интимним чином, пазимо…


ЈЕЗИК “РОДА МОГА“ КАО КЊИЖЕВНИ НАДЛИК

Ако неко хоће да схвати зашто Срби, хрватски језик често зову српским, нека чита Матића.
Ако неко хоће да схвати због чега Хрвати, хрватски језик зову хрватским, нека чита Матића.
Нема бољег чувара српског у хрватском, као ни ненаметљивијег чувара хрватског језика, оног од Вука рођеног, преко Броза до Крележе клесаног, од Матића.
Делује да се, када је реч о Матићевом језику, сва критика усијала од тврдњи да он пише високим стилом. Био бих слободан да кажем да у томе нема ничега претенциозног, иако се тако нешто може закључити када се човек лати критике, пре него његове прозе.

Језик књижевности, књижевноуметнички штимунг, то је оно чиме Матић баш вешто барата.

Језик доречености.

Као да се у свим тим одисејевским заносима, у апатридској носталгији, Матић ужелео свих речи својих народа. Његова насушна потреба да се враћа пансловенском принципу, оног заједничког прајезика, чини да од културне хетерогености Срба, Хрвата и осталих племена, наново везе надсловенски гоблен. И утолико је његов језик, а и његова књижевност моћнија.

Када као дете не желиш да причаш, како не би потрошио све речи, он је у туђини ћутао. Па у лирском роману ударио контру, хотећи да исприча све оне речи на којима је тако дуго ћутао. Да их се подсети. Никада нисам видео да неко више речи на свом језику жели да каже. Ваљда да провери да их није заборавио.

Његов језик дословце има карактеризацију. Као књижевни лик. Метафоричку карактеризацију. Словенску потребу да сам себе подцрта. Те су језичке дидаскалије некада препуне апозиција, а некада барокно пребојене „свијетлозеленим, тамномодрим и правокутним“. Што би му неко можда и замерио. Ја, засигурно, не.

Како год, види се да је речи које је дуго скривао у корицама, Матић извукао незарђале, са жељом да освоји сав онај исконски књижевни простор који је преостао, попут острва, у морима жанрова.

СЕВЕР-ЈУГ, ПА ОПЕТ СЕВЕР

Матићева се емотивна, поетска, и романескна трансверзала протеже правцем север-југ, или боље речено југ-север, ако посматрамо хронолошки лутања његовог лирског субјекта, који се игром прозних околности зове књижевним ликом.

У тим пресецањима проживљених и измаштаних паралела и меридијана, кала и контрада стари се словенски богови каткад обрачунавају са униполарним хтонским бићима обученим у мантије или са кипама на глави.

И ту где се стари богови и нови њихови идентитети срећу, лелуја његова Маша Коен, Матићева “Јелена које нема“ или већ ко зна која, које је сигурно било.

Таква се књижевност, дубоко проживљена, једноставно не може одглумити.

Осећа се у његовим лутањима Рим-Амстердам и сав сплин који је са собом као багаж вукао Чарнојевић, али и нека сулуда нада са којом Штулић креће у Вијену, да пронађе дјеву. Ти литерарни рељефни премази, готово као код Шумановићевог “Бара у Паризу“ у Матићевој се књизи могу руком опипати.

Звече однекуд вериге о којима приповеда Љуба Ненадовић у „Писмима из Италије“, све некако уваљане у блуз и у ону чудесну пискаву нит Чета Бејкера, који је у истом том Амстердаму и скончао.

Одавно ме, заиста одавно, тако добро није дотакао спој свих овом свету познатих уметности у једном делу, које се пуким случајем назива књижевним. Иако је у њему више музика и питура него по концертима и музејима савремених уметности.

Како човек, располућен од толиких потреба да напусти себе, може да о носталгији каже, можда најлепшу реченицу у мени доступној савременој књижевности?

„Родни је град, покретна елегија, жалобна болна пјесма над неодживљеним временом у њему“

SOUNDRTRACK ОД БОЖУРОВА ДО FUNNY VALENTINE

Ова књига се, као што сам поменуо, не доживљава само једним чулом.

Можда пре него иједним другим чулом, књига је то која се слуша.

Нису то постмодернистички фолови, хиперлинкована стварност коју живимо, већ превазиђени постмодернизам у једној мери рестартован на антику. Као некаква музичка неоренесанса.

Да књижевност не мора да буде линеарна, демонстрирали су Црњански и Настасијевић, у модерном пре модерног, а Ђорђе сада као медијум шета свог приповедача по туђим аурама и мислима.

Не мора све што се литерарно калеми на џез да буде биопик. Нешто једноставно може да буде „Whiplash“ у књижевности.

Ова је књига утолико боља јер нема залудне потребе да се лута Јесењиновим стопама, угаженим стрњикама и житним пољима, тамо где градови миришу на мачју мокраћу и расквашени асфалт.

То и Матићев лик памти. Не мирис липе. Него пријатан смрад градских улица. И зато му верујем.

Сигуран сам да се инспирација за назив ове књиге баш и крије у печалбарским пословима под светлима неонске хале, међу поштанским маркама, где се попут разгледнице са летовања које се никада не завршава, негде срамежљиво наметнула фраза “Ниоткуда с љубављу“.

Зато што је цела као да припада неком другом, заборављеном свету.

Где је у реду бити луцкаст као Тин Ујевић.

Где су песници господа и витезови.

Зато је ниоткуда.

Јер је одсвакуд.

Сваком блиска и позната.

А тако универзално ничија.

А да је с љубављу – довољно је само погледати у чаробно плаветно око Маше Ко(р)ен, коју да бисте упознали морате да потражите међу страницама Матићевог првенца.


Ђорђе Матић – Фото: Иво Цагаљ/Pixell

СПАРИНГ ПАРТНЕР МЕЂУ ЛИКОВИМА – ТО СВАКАКО МОЖЕ БОЉЕ

Занесу се ствараоци у прављењу лика из „Ich forme“ да некада забораве на карактеризацију ликова који чине атмосферу драматичнијом.

Ако је овој књизи потребно тражити ману,(а вратимо се на почетак да ово није критика, већ братски савет) онда се та мана сигурно крије у лику Кнеза, који је бескрајно симпатичан, али чији се лик понекад гради као пасивна контратежа главном лику, како би у некој мери он интелектуално издоминирао. Као некакав џак за ударање или пак хроми спаринг партнер.

Да баш не зна ко је Јуриј Гагарин или шта је номинатив, а шта вокатив, не чини ми се вероватним.

А управо то прави добар темељ оним правим критичарима који пишући о Матићу у суперлативу карикирају његов бескрајни језички потенцијал.

Такви стилски слепи рукавци, ипак нису најпотребнији, јер интелект се назире и без тога.

Ова је књига, (last but not least) као да је Чет Бејкер устао из гроба и снимио нови албум. Једна од оних које нема потребе читати споро, како би се крај одгодио.
Она се друкчије и не може читати, до са пуном пажњом и свих пет и више чула.



Извор: Кумулонимбус.ме

Објављивање на порталу ГЛЕДИШТА одобрио: Никола МАРКОВИЋ



Eнес Халиловић: АНТИЧКИ МУДРАЦ ЗАЛУТАО У ПОЛУДЕЛО ДОБА – БОРИСЛАВ БОРА РАДОВИЋ

Неко беше Радовић Борислав. Бора. Песник. Преводилац. Уредник. У зрело доба есејист. У младости глумац.

Као почетник, негде у лето 1992. године, читао сам књигу стихова млађих југословенских песника објављену 1963. године. Наишао на имена: Миодраг Павловић, Васко Попа, Изет Сарајлић, Иван Сламниг, Весна Крмпотић, Петар Гудељ… И међу њима: Борислав Радовић. У књизи је била заступљена једна његова песма „Ноћу”, завршавала се речима: неко каже: свиће.


Борислав Бора Радовић  (Београд, 10. март 1935 — Београд, 26. април 2018)

Потом сам, причајући са старијим песницима, чуо о Сен-Џон Персу чију књигу Морекази је превео Борислав Радовић. Млад, превео обимну књигу која тече многим рукавцима француског језика. Потом сам читао и Мореказе и све песничке књиге Борислава Радовића.

Године 1998. у београдском кафићу „Moonlight”, у Улици Светозара Марковића, као студент и млади песник – већ сам имао иза себе књигу стихова – седео сам понекад са Мухаремом Первићем и запиткивао га о Васку Попи и Бори Радовићу. И о много чему још.

И, кад сам основао часопис „Сент”, прву организациону и лобистичку подршку дали су ми Срђан В. Тешин и Марија Кнежевић. Мени, младом уреднику који је имао тада 23 године, Тешин је дао имејлове многих писаца, а Марија Кнежевић ми је дала бројеве телефона многих песника. И телефон Борислава Радовића, али га дуго нисам позвао.

Слао сам му часопис, а маја 2004. године послао сам и моју књигу приповедака Потомци одбијених просаца. Неколико месеци након тога, јавио сам се старом песнику за кога сам већ чуо да има проблема са видом, па осим што сам се плашио да ли је књига залутала у пошти, плашио сам се и да ли ће читати моју књигу – шта ако не види?

И позвао сам га! Јавио се. Захвалио се на књизи и рече како би волео да се неком приликом сретнемо.

ПЕСНИК ГРОФОВСКОГ ДОСТОЈАНСТВА

Први пут смо се срели почетком новембра у Улици Илије Гарашанина, у кафићу „007″. Запиткивао сам га о неким његовим песмама, о „Нолиту”, о дружењу са Васком, о Христићу и Ивану В. Лалићу. Причали смо о политици, о Југославији, о Андрићу, о пољопривреди, о лажној слави савремених америчких песника. Наравно, о Бодлеру, о Црњанском, о Ембахадама.

Већ на првом разговору, мене је позвао један новинар и жалио ми се на једног општинског службеника у Новом Пазару који му није дао да уђе на конференцију за новинаре. Причајући о том службенику, ја сам, у бесу, поменуо и његову матер, а Бора – благ је био и човек који не залази у туђу интиму – наставио је да говори о поезији, мирно, као да бес није дошао за наш сто.

Био је тежак код плаћања рачуна, није дозвољавао саговорницима да се маше за новчаник – ја сам, тада, мислио да је Бора песник грофовског богатства, али не, није он био имућан човек; био је човек грофовског достојанства.

Дуго смо остали у „007″, па смо отишли у кафић на углу Доситејеве и Господар Јевремове… не знам како се тада звао, али чини ми се да се сада зове „Рома”. Тамо смо седели са Милутином Петровићем и професором Драганом Стојановићем који је Бори донео рукопис песама.

Опет, наравно, о поезији смо причали, о Михајлу Лалићу. Наједном, ја сам устао. Журио сам на аутобус. Где идеш? Рекох, жена ми је пред порођајем, можда се већ и порађа, а ја сам имао неке службене обавезе у Београду… сад морам назад у Нови Пазар.

Они су ме зачуђено погледали. Зашто сам се задржао са њима? А ја сам имао много тога да причам са Бором. Кад би сели, не знам ни како би почели, али тешко смо завршавали наше приче. И често смо се чули. Када би сазнао од мене неку необичну чињеницу, нарочито о сродству неких људи који сродство крију, Бора би рекао: „Ето, да сам јуче умро, ово не бих знао.”

ЧЕТРДЕСЕТ ПЕСАМА

Једанпут, неки аутобус је из Црне Горе клецао преко Новог Пазара за Београд. Бора ме чекао у хотелу „Москва” скоро сат времена. Извињавао сам се због кашњења. „Све је у реду, знам шта је пут и путовање”, рекао је песник. Причали смо поезији, о свемиру, о сингуларитету црних рупа.

Августа 2007. ишао сам у ФоНет са братом и са једним камерманом, да узмемо неку камеру, рачунар и некакве техничке скаламерије за дописништво. Кад смо то спаковали, ја сам отишао у Улицу Илије Гарашанина и са Бором сређивао мој песнички рукопис Листови на води који ће ми пар месеци касније објавити „Просвета”. Секли смо песме. Скраћивали. Анализирали стих по стих. Бора ми је скренуо пажњу да нисам нумерисао странице што је њему отежало посао. Одбацио сам више од двадесет песама и свели смо књигу можда на 55 песама.

Бора ми је рекао: „На крају ће се цео живот свести на 40 песама.” И баш тако је он урадио. Објавио је пред крај живота избор из своје поезије. Избор од 40 песама. Све остале нису издржале двоструки тест – тест времена и тест песника који их је писао.

Кад сам нашао брата и камермана, они су се чудили – зашто си остао четири сата? Рекох, сређивао сам песме. Заиста, стих по стих смо глачали, расправљали… Нису се наљутили на мене ни брат ни камерман, али су се заморили од чекања. Био сам захвалан старом песнику и уреднику што је у мој рад уложио време, знање и искуство.

Сутрадан, у кући, нападнут сам – зашто сам остао толико дуго док брат чека. Правдао сам се, правдао сам се, али у једном тренутку сам доживео нервни слом. Скакао сам по кући и падао као тек заклана кокошка. Скакао и падао.

Млади песници, ето, да знате, буран је и непредвидив пут према поезији.

НЕШТО ИЗВАН ПОЕЗИЈЕ

Годинама, кроз дружења, Бора и ја би рекли један другом и нешто изван поезије. Сећам се како је Бора бринуо о зету. Рече ми једанпут да је зет много болестан. Ускоро, тај зет је преминуо.

Бора, то многи не знају, од државе, од колектива, од града Београда, никада није добио стан. Он је живео у теткином стану у Улици Илије Гарашанина. Бора се, међу првима, разишао са Слободаном Милошевићем. И никада није добио стан, али никада није потенцирао ту чињеницу. Ћутао је, живео свој живот и писао – све чешће есеје, све ређе поезију.

Од Боре је остала изрека упућена песницима: Седи, ћути и пиши.

Био је комуниста. Функционер Централног комитета Савеза комуниста Србије. Нисам приметио да је Бора био титоист, а да ли је жалио за Југославијом? Јесте. Јесте, јер никога није мрзео и традиција свих народа југословенских била му је блиска.

Волео је Данијела Драгојевића, Мака Диздара, ценио Блажета Конеског…

„Да ли сте Ви и Васко страховали да ће пасти крв у Југославији?”, питао сам.

„Ми нисмо имали сумњу да ће то да се деси, само нисмо могли да претпоставимо колико ће крви пасти, али крв је мирисала у ваздуху…”

Бора је био на Косову пољу 28. јуна 1989. године. Они, врх југословенских и србијанских комуниста, попили су по кафу и минералну воду под шатором. Песник је гледао како се понаша Слободан Милошевић који је изашао пред народ, подигао обрве и укочио му се поглед.

„Тај укочени поглед ће му остати до смрти”, тврдио је Бора Радовић.

ЗЕМЉА ЗА НАС

Тетка Борина докторирала је код Марије Кири, а Борин отац је био доктор филозофије, службеник Министарства пољопривреде. Бора је мислио о земљи и пољопривреди. За њега је земља била центар политике, кад кажем земља, мислим на њиву, шуму и ливаду.

„Кад год сам путовао било где, као функционер, бројао сам грла… Никада од Београда до Пријепоља или од Београда до Урошевца, никада, баш никада нисам избројао више од 80 оваца, а увек сам бројао.”

У књизи Неке ствари Борислав Радовић је записао став који може бити политички програм свим народима у свим временима: „Треба остати на земљи, све је у томе.”

Иако син филозофа, Бора није веровао европским филозофима данашњице. Говорио је: они су намирисани, дотерани, причају много о свему, добро су плаћени, али кад неком народу треба правда и заштита, ућуте се филозофи. Богате државе су грабљивице.

Бора се сећао 6. априла 1941. године. Док су немачке бомбе падале на Београд, он се скривао са мајком на немачком гробљу и наслонио са на надргобни споменик Ернестине Хоф о чему ће касније написати познату песму.

САЊАТИ ВЕРГИЛИЈА

Двадесети век није дао бољег есејисту међу нама. То је доказао пред крај живота, нарочито есејима о Вергилију. Бора је чак и сањао Вергилија.

У разговору са Божом Копривицом, рећи ће:

„Чини ми се да Вергилијево позивање на Хомерово дело, колико год било познато, никад не може бити превише истицано, из простог разлога што је оно од пресудног значаја за разумевање Енеиде. Критика је веома замерала Вергилију што на сав глас хвали Августа и што се превише угледа на Хомера. Чак ни позна антика није више добро разумевала смисао Вергилијевог дела. А није га добро разумело ни наше доба, судећи по речима Жака Переа кад овај каже да ‘јединство тако сложеног дела као што је Енеида представља крхку ствар која тежи да се распадне откако не успевамо више да је разумемо онако тачно као савременици’. Било би веома претенциозно помишљати како ће сад неко сести и прочитати Енеиду, и извући из тог читања боље закључке него што су их извлачили људи који су се исцрпно бавили тим проблемима, а многи им посветили и живот. Али оно што је несумњиво, то је грчко наслеђе у рукама Рима, и у томе би могло бити извесне суштине. То је питање првенства. Римљани настоје да се представе као законити наследници и даљи носиоци грчке цивилизације и културе. То настојање је одлучно и јасно изражено код Вергилија.”

Никола Бертолино, још један чувени преводилац, када анализира живот и рад Борислава Радовића, у тематском „Сенту” број 47, сматра да књигом о Вергилију песник и есејист доказује да његова мисао није остарила. „Тај есеј потврдио је један од мојих примарних утисака о личности Боре Радовића: да је тај изванредни познавалац античке књижевности, филозофије, митологије, у ствари антички мудрац залутао у ово наше полудело доба.”


Енес Халиловић и Борислав Радовић, фебруар 2012. Београд, кафе 007

КРАЈ

Пред смрт, Бора је све више времена проводио на Умци, код Бубе. Повремено би долазио на Ташмајдан. Интензивно је сарађивао са Милутином Петровићем око часописа „Поезија” и са Дејаном Матићем око „Трећег трга” где ће објавити шеснаест Бодлерових песама, али у четрнаест слогова.

Отишао је пролећа 2018. године, о том одласку певам у једној песми. Овако:

Борислав Радовић. На улици. Подигао руку да заустави такси.

Негде даље одвезла га је смрт.

Иста она смрт која је дошла на железничку станицу Астапово.

Да кажем још и ово чега се сећам. Позовем.

Добар дан, Боро.

Добар дан, Енесе.

Глас Вам је нешто бољи, боље звучите.

Не, него имам нов телефон.



Извор: око.ртс.рс

Објављивање на порталу ГЛЕДИШТА одобрио: Енес Халиловић



Стеван Раичковић: ЕНГЛЕСКЕ ТЕМЕ У НАПУШТЕНОЈ КУЋИ

Иво Андрић у Херцег Новом

Енглеске теме у напуштеној кући, реченица отргнута из долазећег стиха да привуче пажњу, а пред вама је заправо одломак из књиге Стихови из дневника 1985-1990 – и један духовити поетски запис Стевана Раичковића: о Андрићу на каквог нисте навикли.

У Херцег Новом, на Топлој, између парка Бока и цркви Светог Ђорђа и Светог Спаса, где је Његош учио да пише код јеромонаха Јосифа, нобеловац Иво Андрић подигао је, по пројекту познатог београдског архитекте Војислава Ђокића, своју кућу почетком шездесетих година двадесетог века, а Херцег Нови је описао у Знаковима поред пута и први записао да је то место вечитог зеленила, сунца и бројних скалинада.

А један од највећих српских песника, Стеван Раичковић има корене у Црној Гори, где је боравио често. Његов деда је два пута био градоначелник Подгорице, док су његови стричеви оставили значајан траг у историји Црне Горе и Србије.


Кућа Иве Андрића у Херцег Новом

ТРИПТИХОН О АНДРИЋЕВОЈ КУЋИ У ХЕРЦЕГ-НОВОМ


I

(Монолог на Топли)

На малој цигленој тераси Андрићеве куће

на Топли у зеленкастом Херцег-Новом

(Допола под кровом

Отпола у травњаку)

Као некаква прва и једвабојна скрама

хвата се рани сумрак и мрешка по нашим лицима

за столом и воћкама у околној башти.

И мој домаћин

Као да је напокон и то једва дочекао да се

иза било чега (још готово и ничег) макар

и донекле сакрије или бар заклони пред нечим

Узима реч

И као да са цигленог пода (малтене руком)

подиже моју приземну причу

И она сад лебди између нас нетакнута као

нешто ново и треће и једино оно чега се

ни сумрак који полако осваја свуд унаоколо

нимало не дотиче.

„Видите ли оне шибице

Горе

У планини

Оне цигарете

(Шта ли су)

Оне мале

Варнице

Што мало-мало

Па кресне

По која:

Ето тако се појављивао

И фашизам у Италији.

Био сам баш у то време

Тамо…“

И гледајући (заједно) у суседну планину која све

више тамни и све јаче (и сабласније)

повремено светлуца

Иво Андрић говори о Лунђију Пиранделу

И о премијери

Затим

Комада једног

Његовог

У Риму

На којој су млади фашисти са галерије уз сваки

чин помно и сложно славном и присутном

аутору драме звиждали.

„А када су дошли на власт

Касније

Узели су га са собом

И подигли на високо место

Због његовог угледа у свету

(И наравно

Због себе)

И стари им се писац (можда чак и од срца)

полако али и сасвим приклонио…”

Одлазим са циглене терасе

Преко травњака

И већ увеликог сумрака

До гвоздене капије

Која је за мном

Отегнуто зашкрипала

Као да сам неку тешку резу за својим остарелим

домаћином и његовом младалачком

причом спустио

(И не слутећи тог тренутка колико ће и он

и она и тај сумрак још предуго у мени као у

некој тамници боравити

И да сам ону резу

И за себе био спустио).


Стеван Раичковић, Бранко Ћопић, Иво Андрић

II

(Проклета авлија)

На велику разгранату смокву

У свом врту

У (још неизлизаним) фармеркама

И са (новим) баштенским маказама

У руци

Пење се бивши закопчани дипломата а одскора

и у свету овенчани писац-нобеловац:

Да поткреше неколико сасушених и сивих

Гранчица које су (му) данима стршале из

лиснате и зелене крошње на модрикастом

фону Бококоторског залива у бонаци

(Дебело решен

Као да ће из сопственог неког још нештампаног

свог текста ушиљеном својом оловком

одстранити све оне несувисле и беживотне

речи које су му као ситни и тиштећи неки

мали тумори радили у уморној глави све до

пред сан у последњим овим августовским

спарним ноћима).

И док се Иво Андрић

Усамљен

И већ сакривен у својој (лиснатој) висини

Забавља

Овим сићушним (али и опипљивим) својим

(већ нареченим) послом

(И узгред

Ко зна

И каквим ли све својим старим или новим неким

још недотакнутим мислима својим до сада

и њему самоме сасвим непознатим):

Кроз шкринулу капију

Улази бучно

У врт

Стари дон Нико Луковић

Каноник Каптола Которске Бискупије

И парох Богородичиног храма у Прчању

(Илити жупне цркве Блажене дјевице Марије

алијас Мале Госпе)

Бивши народни посланик

И члан једног од многих Главних одбора

Народнога фронта

Публициста

И писац бедекера „Бока которска” из 1951.

године

Козер

И причалица…

„Где ли нам је шјор Иво“

Пита (торжествено) дон Нико Луковић

Ћаскајући

Онако

Још с ногу

На баштенској стази

С лепршавом (иако са тананим штапом) и дивно

проседелом Андрићевом касном и једином

његовом верном и још увек лепом

сапутницом.

Смешка се Милица Бабић

Час гледајући

Пред собом

У озарено лице каноника

А час

У смокву

Из које писац

Обузет неком паничном мимиком

(Машући прстом

Испред стиснутих усана)

Вапије

Немо:

„Нисам ту“….

На малој цигленој тераси

У дубокој хладовини

У полупровидним

Трсканим

Фотељама

(Са шареним јастучићима)

Седи весела домаћица

Са раздраганим гостом:

Причају

И срчу

Кафу

(А богме

И већ трећу

Расхлађену лозовачу с Каменога

Коју наздрављају одсутноме домаћину)…

И седе тако

Већ дуго

У авлији

(Као неку малу вечност којој ни краја неима):

Шјор

На смоквиној грани

A дон

У трсканој фотељи

(Још и са јастучићима

Притом)


Иво Андрић у Херцег Новом

III

 (Енглеске теме у напуштеној кући)

Враћајући се у пет сати

По подне

Вијугавом

И осенчаном

Асфалтном узбрдицом

Са августовске плаже на Топли

(Као рањеник

И готово

Понижен

Великом нео-номадском и закаснелом

паганском светковином прокључалог сунца

и заслепљујуће воде у распомамљеним

шљокицама и запаљених голих телеса у

скоку или изваљених као трупла на

усијаним бетонским плочама и окружених

циком и смехом и дозивима као у

свеопштем неком полуделом и радосном

бродолому

из којег сам се кришом и срећно као једини

можда преживели до сада тек једва извукао)

Зачуо сам тиху

И успорену

И помало

Невешту

Али дубоку музику.

Из одавно напуштене и закључане Андрићеве

куће на Топли

(Која са својим увенулим вртом заклапа угао

Његошеве и ушушкане и стрме уличице

Мирка Комненовића

Којом сам долазио):

На невидљивом

Неком

Али засигурно

Старом клавиру

(Ко зна кад и од кога ли накнадно смештеном у

утробу већ оронуле куће)

Као из Баховог црног и надземног неког

умноженог срца

Или из Андрићеве још несмирене душе

Неко је с напором (још школским) али одано

и тачно извлачио звуке из једне

од „Енглеских свита”

Као да је на црним и белим својим несигурним

диркама-пипцима неки прерано пробуђени

кућни дух још за видела наизменично

додиривао прохујало једно време и пипао

по маглинама у којима још нико (па ни он

сам) није ни био…



За ГЛЕДИШТА, поезију Стевана Раичковића, дигитализовао: Александар Војиновић



Жељко Митић: ПЕСМЕ ИЗ НОРВЕШКЕ

Овај циклус песама Жељка Митића, претходно је објављен у часописима: Поезија, часопис пјесничке праксе; број 3-4, просинац 2023, Загреб, Градина, часопис за књижевност, уметност и културу, бр. 105-106/2023, Ниш. Фотоилустрације су из музеја Едварда Мунка.

Песму Ово није земља за самце први пут објављују ГЛЕДИШТА.


Едвард Мунк Аутопортрет поред прозора

МОЈА БОРБА

Нисам умео да лажем

па рекох волим њу

али волим и тебе,

могли бисмо да живимо сви скупа.

Мада сам веровао

да ће у мом предлогу

препознати добру идеју,

то се није догодило.

Саопштила је како ћу

ипак морати да бирам.

Промена не може да буде лоша,

помислио сам

и одабрао нову девојку.

Касније сам се опаметио

и решен да више не улазим у везе

због којих ћу се осећати

млађе и пожељније

вратио се кући

доневши са собом

полно преносиву болест.

А она ми је све опростила.

Живели смо срећно

неколико наредних година

док нисмо закључили

како бисмо могли да живимо још срећније.

Па се одселила на Север

нашла посао

купила кућу

и одвела децу.

Није ми опростила.

ЖЕНЕ ФИЛМОВА Б ПРОДУКЦИЈЕ

Луде, хистеричне, љубоморне, јебозовне,

жене које воле или бар мисле да воле,

спремне су да убију за туђег мужа

али не и да се повуку или предају.

У сталном узбуђењу које носи

мување с таквим женама,

изгубио сам много.

Једном сам пропустио

понуду живота,

да објавим књигу у Лондону.

С друге стране сам и добио.

Између осталог, редовну терапију.

А Шодан каже:

Објављена књига на енглеском језику,

заглављено је стопало

у једном одшкринута врата

светске књижевности.

Никад ниси превише стар за успешну каријеру

и никад није касно за поправни,

осим после секса

са књижевном критичарком.

КРАЉ ДРАМЕ

Некад ствари нису као што изгледају

или нису сасвим јасно постављене,

као што јелен не прелази магистралу

него магистрала пролази кроз шуму.

Некад ме чудно гледају,

овде сам странац,

и на дечјем фудбалском турниру

не аплаудирам као у позоришту

попут осталих родитеља,

већ галамим,

псујем и претим судији.

Некад ствари умеју да буду

у неспоразуму са собом,

са првим сунчаним данима пролећа

број хитне помоћи постављам

на брзо бирање,

заљубљен сам у жену која је отишла,

људи се боље осећају кад нисам

у њиховом друштву.

Позив на пиво

одбијају фантастичним разлозима.

А Алекс каже:

Не постоји неразумевање

већ само лоша трава.

Прошло је много година

како нисам дувао,

параноје сам сачувао као

сувенире.


Едвард Мунк – Убица

НЕКО ЈЕ ПОПИО МОЈУ ВОТКУ

Када сам се после три месеца              

из Србије вратио у Норвешку,

ствари су углавном биле тамо

где сам их и оставио.

Приметио сам пар нових предмета,

вероватно добијених

као поклон за празнике,

и да је моја вотка

попијена.

Из дивне стаклене људске лобање

са чепом на врху,

нестала је сва течност.

Загледан у шупљине очних дупљи

покушавао сам да одгонетнем:

Жена не пије вотку,

деца су још увек мала,

наши гости Срби махом су љубитељи

ракије.

Као у причи о златокосој девојчици

што на путу кроз шуму

набаса на кућу медведа

који су изашли у шетњу док им се охлади

ручак

неко је седео на мојој столици

неко је јео моју кашу

неко је спавао у мом кревету

неко је попио моју вотку

или све то заједно.

Странац је био овде и указана му је част

коју не заслужује.

А Карановић каже:

Пијем вотку кад желим да се брзо напијем,

јер она хвата брже од осталих пића.

Осим оне украјинске с медом и љутим 

папричицама,

никад нисам волео вотку.

А сад ми је та вотка важна.      

Као што су ми важни детаљи који говоре

о неприкосновеној владавини овим

простором

о трону

који ми измиче.

МОЖДА ОВЕ ПЕСМЕ ИПАК НЕ ГОВОРЕ МНОГО

Уметност писања песме је

као уметност припреме бифтека.

Неко то свакако уме боље.

После четрдесет година

биланс је следећи:

Нејасно сећање на детињство

кошмар деведесетих

алкохолизам и таблетоманија

и сасвим мало преосталих сати

за истинске радости.

Не траћи време на препечен бифтек

и просечне песме!

А Исидора каже:

Бруталност је ишчезла из поезије народа

који је некада певао о крви

као о роси на мачу викинга.

Нова норвешка лирика неће вас затући

маљем метафоре.

НОРВЕШКА ЛЕТЊА ЗИМА

Плажа није пуста упркос свежини ветра.

Море је хладно.

Ноге почињу да боле

ако стојиш у води дуже од минута.

Видим купаче.

Наши људи кажу да ипак прија

стриктна сатница рада овде

и за разлику од домовине,

поштено плаћен сваки минут

одузет од слободног времена.

Никад се заправо не навикнеш.

Празни кафићи у подне и тескоба

коју само на кратко смекшају

алкохолна пића прекомерних цена.

Радује ме што нисам онај стари.

Свеједно,

овде сам а нисам овде.

Крупна плава жена

показује прстом на мене

док одлази кући

а у ствари

мисли на неког сасвим другог.

СОБА 316

Да ли би нешто било другачије

када бих поетску правду

прогласио авантуром

кроз непознате пределе,

погрешном тактиком

освојене нове територије?

Соба 316 и даље би била

скучена ћелија

у коју не мораш да се вратиш

после напорног дана

ако већ имаш куд

и читава обала Арктика,

Алкатраз у белом,

без калифорнијског сунца

без икаквог сунца.

Какве везе имам

са свим тим људима

који ми израњају из мрака

Делмор Шварц

Оскар Вајлд

Џим Морисон

Џек Торенс

кад сам само

помоћни кухињски радник

писац без друге књиге

са преспаваних

петнаест минута славе.

И колико је особљу

уопште потребно да схвати

да је неко од станара умро

у свом кавезу?

Поново престрављен

могућим сусретом

самоће и смрти

усред ноћи

силазим до рецепције

и постављам исто питање.

Кад ме на крају убеде

како су сва наша кретања

под надзором камера

осетим олакшање

и вратим се у кревет

своје приметно комфорније собе

број 316 самачког хотела

на ободу поларног круга.


Едвард Мунк – Хенрик Ибзен у Гранд кафеу

ОВО НИЈЕ ЗЕМЉА ЗА САМЦЕ

Није ово земља за самце,

градови су острва

клима је сурова

локалци су лицемери

досељеници нужно зло.

Зато заснуј породицу,

овог пута разборитије.

Нема веће грешке од поновљене

ни боље жене од друге жене.

Никад ниси превише стар за рокенрол,

сви могу да буду

звезде пред огледалом,

свако место је ненастањиво

ако си се унапред предао.


За ГЛЕДИШТА пише: Жељко Митић



Миодраг Петровић Куска: ЗА “РАСУЖДЕНИЈЕ” ПОТРЕБНО ЈЕ ОБРАЗОВАЊЕ

Четрнаести јули 1817. године сматра се као датум којим почиње историја српске књижевне критике. Од тога дана па све до 21. августа исте године излазила је у Давидовићевим новинама једна жучна, темпераментна, лична и заједљива критика упућена на адресу „Љубомира у Јелисијуму“ од популарног и прослављеног српског романописца Милована Видаковића.


Орфелијева илустрација Љубомира у Јелисијуму, издање из 1858. године

Први пут објављено у премијерном броју ГЛЕДИШТА 1. октобра 1953. године

Када кажемо да је то датум којим почиње историја српске књижевне критике, онда мислимо на критику у ужем смислу те речи, на литерарну критику. Наиме, две године пре овог догађаја штампана је у истим новинама од 17. до 21. септембра једна друга критика истог рецензента и упућена на адресу истог писца, само поводом другог његовог романа. Али то није критика литерарног већ филолошког смера.

Писац и прве и друге рецензије био је, тада мање познат, али касније прослављени сакупљач народних песама, борац за народни језик и Гетеов пријатељ, Вук Стефановић Караџић.

Паралелно са напорима за стварање српске државе, после Првог устанка, иду и напори тадашњег просвећеног грађанства за стварање српске културе. У широком комплексу који она захвата, народни језик је од елементарне важности. Међутим, његово прихватање од стране оних који су му могли стећи популарност и озваничење, није ишло ни најмање лако.

И тако је дошло до чудног парадокса да те две идеје, стварање српске културе, односно језика и државе, живе у сталном непријатељству и узајамној нетрпељивости. Разлога за то има више, али један је особито важан. – Војвођанско друштво 18. века у своме животу на аустроугарским теренима, од стране власти било је у много коjечему ометано. Од свога досељења па све до 1918. године, када се аустро-угарска монархија коначно и неопозиво распала, то српско емигрантско друштво морало је, поред осталог, и да води борбу за своју културну аутономију.

Прозелитске тежње Марије Терезије које су ишле и за тим да се поунијати православни живаљ у монархији, никако нису ишле у рачун српском грађанству. И оно се одлучно и жестоко бори. Спретна и рутинирана језуитска пропаганда. штампа популарне црквене књиге на народном језику и на све начине ради на њиховом растурању. (Толерантним патентом Јосифа Другог 1781. године, Срби ће предахнути; али то ће бити касније.)

Помоћ и вера у Русију тада се показује и као једини и као ефикасен начин борбе. Све црквене књиге у држави изгледају сада православној јерархији ђаволски сумњиве, и да би домаћи свештеници могли да верницима сугерирају једино праву веру требало је  пронаћи такве у чију се веродостојност не може сумњати. Те и такве књиге могле су доћи само из Русије. Постоје огромне сметње, али књиге пристижу. Отварају се и школе и у њима предају руски учитељи Максим Суворов и Емануил Козачински.

И тако, школска катедра и црквени амвон постају пропагандна места за ширење руско-словенског језика. У таквим школама, а под импресијом оваквих проповеди, образоваће се неколико генерација које никада неће посумњати у то да не говоре чистим славенским језиком.

Утолико ће бити теже уништити ту илузију што њу проповедају тако ауторитативни писци као Јован Рајић, Захарија Стефановић Орфелин, касније Мушицки. Ако је то било једино средство за очување народности, наиме примање славено-серпског језика, онда је то утолико и оправдано. Али у младој српској држави, у којој живи та иста војвођанска интелигенција и то као експонент оваквог става и схватања, тај славено-серпски језик постаје велика препрека за стварање националне српске културе.

Као да је дакле било само потребно објаснити штетност овакве традиције, па да се народни језик прихвати. Али црква хоће традицију по сваку цену (јер њу маријатеризијанске авети још увек плаше), интелигенција која се сматра некаквом аутохтоном вредношћу рогуши се и мршти када осети пучки задах, трговачко грађанство већ погоспођено у својим навикама не жели конверзацију, „свињарским и говедарским језиком“.

На први поглед, један гранитан и непробојан комплекс препрека. А као врхунац свега, неписмени кнез Милош који важно и сумњичаво врти главом кад је у питању Вуков језик.

Године 1815 – 17. године такав однос према Вуку није био изразит у толикој мери. Али већ у то време питање језика било је оштро постављено и нужно се наметало на први план расправе. Још је Доситеј у 18. веку истакао потребу писања на народном језику. Године 1783. у Писму Хералампију дословно стоји: „која је нами корист од једног језика, којега у целом народу од десет хиљада једва један како ваља разуме и који је туђ матери мојеј и сестрам?“

Али тај захтев за народним језиком био је инспирисан само тиме да би просветитељску литературу могао пратити и прост народ, те да се на тај начин унесе у њега што већа сума знања и да би се разбиле предрасуде и празноверице. У истом писму стоји даље: „Само простота и глупост задовољава се всегда при старинском остати. Зашто је друго Бог дао човеку разум, расужденије и слободну вољу, него да може расудити, распознати и изабрати оно што је боље?“

Дакле, у „расужденије“ пре свега. Али за „расужденије“ потребно је какво такво образовање. И зато Доситеј толико инсистира на њему. С обзиром на то да је његова просветна политика била широких размера, разумљиво је зашто он наглашава потребу особито за писање на народном језику.

Али ни сам Доситеј није потпуно знао народни језик. А да би се могло и полемисати Око тога, тешко да је њему уопште падало на памет. Језик је њему био средство, не циљ.

Вук пак у своме раду поћи ће таман са супротне позиције. Циљ ће бити баш језик.

И тако ће Доситејева демократска парола о народном језику, комбинована славено-серпским речником његовим постати управо препрека, јер ће каснији писци баш тај компромис, ту недоследност тумачити не као компромис и недоследност, већ као завршено и потпуно гледање на ствар.

Управо је то разлог што ће Вук непрестано тврдити да Доситеј није Творац народног језика и наглашаваће његово непознавање иcтoг. Традиција писања: славено-серпским језиком за коју ће се докази тражити наводно у Доситеја, створиће такву збрку у језику да ће Вук јетко записати: „Што не знаш српски метни славенски; што не знаш славенски метни српски: а што не знаш ни српски ни славенски метни како ти драго.“

Питање језика дакле поставило се оштро и сугестивно. Непосредног интересовања имао је за њега и М. Видаковић. О њему је писац Љубомира расправљао у неколико наврата. С првим делом Љубомира публикованим 1814. штампао је Видаковић и Примјечаније о серпскому језику.

„Ја, писао је он тамо, по мојему расужденију за општеје добро нашега народа находим да ми пишемо серпски, да нас вес народ наш разуме, а да наш стари језик славенски… оставимо за богослове и за нека токмо на учена и висока лица” относећа се дела“.

То је значи чиста Доситејевска традиција. У својој Граматици Видаковић то изричито наглашава: „Доситеј Обрадовић перви нам поче просто, по обичном народа говору књиге писати, који повод даде и другима то чинити. Али све су то само изјаве. И оне једва да су нешто више неголи декларативне. У пракси тај „народни језик“ и није био много народни.

Видаковићеве књиге пуне су „славенских оконченија“ и строго књижевних израза. У својој првој рецензији од 1815. године, Вук се оборио управо на ту страну његовог романа „Јуноше“, искључиво језичну дакле. Ту му се замера на узимању славенских речи и облика на место српских и због употребе покварених облика који се чују по варошима.

То су оне исте примедбе које он чини српским књижевницима, само их не именујући, у својој Граматици од 1814. године. Критика је иначе похвална, а тон коректан. Видаковић је још увек писао „слатким штилом“.

Вукова опрезност овде сасвим је умесна. Видаковић је био познат, цењен и вољени писац. Али Вук критикује баш зато; баш његова ауторитативност и популарност нагони Вука да се разрачуна са Видаковићевим филолошким схатањима и да их, опрезно и уз осмех, поткопа у очима публике.

Судећи по тону прве критике, изгледа да је Вук у себи гајио интимну наду да ће можда Видаковић прихватити његове концепције о језику, јер је баш Видаковић био тај који је говорио да ми пишемо серпски, да нас вес наш народ разуме“.

За онај моменат, била је то врло неугодна чињеница да један тако ауторитативан и познат писац као Видаковић, шири преко својих књига рђав народни језик. То је могло завести и друге писце, особите млађе; али имати на својој страни и Видаковићево перо, та помисао је Вуку морала бити пријатна.

Међутим, критика је Видаковића страшно наљутила. Особито се коснуло то што га Вук упућује „на читање добри романа страним језицима“. Од 20. до 22. октобра исте године печата се у Давидовићвим новинама Видаковићев одговор.

„Као да он мени у тому што заповедати може“, жести се стари романописац, и предахнувши: „Срамота“. Но тај одговор, преко кога Вук ћутке прелази, не задовољава Видаковића. Њему је потребан неки снажан и неодољив аргуменат против. И он се по овој ствари обраћа Добровском за мишљење.

Одговор великог чешког филолога пристиже и он је доста задовољавајући. То је познато мишљење Добровског о „средњем слогу”. Видаковић триумфује и прелази у напад. У Предисловију друге части „Љубомира“ он Поново одговара Вуку потпомогнут ауторитетом Добровског.

Да је „прошасте године, пише ту Видаковић, они безимени брат (обе Вукове критике штампане су без потписа — примедба М.П.) сверху јозика у мојему усамљеноме Јуноши на мене рецензију издао… да је за оно време спавао, боље би учинио неже ли што је оно писао“.

Кад отвори Вукову Писменицу Видаковић није начисто с тим треба ли се смејати или… „љутити“. И откуда му толико смелости „нашу азбуку поткресавати“, „у ову љубезну нашега народа зеницу дирнути?“ „Погубна зараза литературе наше“, то је Вукова реформа.

Наравно да за народ треба „писати серпски“, али не као што „простејши изговарају“, него са коректуром према славенском. И као врхунац он наводи један став из писма Добровског о „средњем слогу”. Таква беспризивна документација требало је да направи панику у непријатељском логору. Уосталом, и без тога, ствар је била довољно драмски напета.

Када кажемо да је Видаковић заиста направио панику цитатом Добровског, онда ми само констатујемо једну чињеницу. Вук се нашао у врло деликатној ситуацији. Требало је одговорити, одговорити по сваку цену, али како проћи поред Добровског, а не додирнути га?

Критика је, прешавши преко свих обзира, ипак изашла. Она узима у поступак само прва два дела Љубомира; дакле, она није потпуна. Међутим, тешко да је и то било мало Видаковићу.

Вук се у њој обара на погрешке у географији, историји, на анахронизме, лош стил (цар Душан у 14. веку пије кафу, Љубомир шмрче бурмут, људи пале „рахетле“ и возе се „колесницама“ у Херцеговини). На ово следи духовита Вукова примедба: У Ерцеговини су познате колеснице као у Бечу самари. У Љубомиру се пустињак клечећи моли. На то Вук примећује да ми (православни) не клечимо кад се молимо Богу.

Светозарево оружје засветлело се као млеко. Не знамо, примећyје Вук, свиетли ли се код Срба млиеко или се биели. На рачун Љубомира и Светозара лепи и овакве епитете као: „магарац“, „будала“, „ветрењаст“.

Писац пак „лаже и лупа као пута у лотру“ и „бунца као баба у болести и прави магарцима своје читатеље или самога себе“. Бачена је анатема и на морал романа.

Вук напада на сликање свадбених обичаја и страшно се жести због нетачности у сликању. Поводом тога Вук пише и овако скандалозну фразу: „Овакову свадбу нека чини г. Видаковић, ако му се допада, кад се сам уз жени“. Да је Вук ово чинио смишљено и свесно показује нам једно писмо упућено Мушицком 1819. године: „Ја ћу да га испсујем горе него Видаковића“ (реч је о једном руском писцу).

Слаба мотивација радње. Кад Светозар не препозна Драгињу у Теодори: „Чудо, каже Вук, како је није могао познати Светозар, или она њега, у толиком разговору, грљењу и љубљењу, или како се она није сјетила кад јој је казао да је из Јелисијума“.

Слуга је срео Љубомира и Светозара и каже им да је Влајко украо Драгињу: „Да се није нам какова штета догодила? – Није Хвала Богу штета друга, но нејма нам от синоћ Господичнe Драгиње.“ На то Вук иронично примећује: то је готово као што приповедају: А да није шта штете било? Није вала Богу ништа, до два вола предња (оћерали Турци) и два стражња и четири средња.

Светозар је заспао у пољу и њему приступа „дух“. „Ми нисмо идолопоклоници, каже му он, да се Од кое какових измишљених духова плашимо, него смо мужествени и просвешчени“. Следи одмах Вукова бодља: „Г. Сочинитељ сматра да је то већ највеће и савршено просвешчeније, кад човек не веруе да има духова.“

У критици има и неколико примедаба о језику, али оне су од споредног значаја. Вук је овим имао намеру да Видаковићево дело детронира изнутра и да га потпуно обезвреди и омаловажи у очима публике; на тај начин би језик сам по себи био доведен у незавидан положај.

Да је то тачно сведочи нам доста опиширан увод у критику. Вук тамо констатује да ми пишемо српски већ четрдесет година и да смо за то време ударили у назадак. То зато што списатељи нису поставили себи „правила по коима ће писати“, „него како му кад падне на памет”. Уместо да се труде да језик науче, они „како кои зареже перо да пише“, мисле како ће поправљати језик. То је зло код нас велико и да би смо узели у одбрану у највећу драгоцјеност свога народа, свој народни језик“ присиљени смо се у јавно пред светом, непријатељски рецензирати и критизирати“. А критика има своје оправдање, јер у тим ће начином почети једанпут и наши списатељи мислити и сумњати о ономе шта пишу“.

Вуков таленат био је сасвим друге врсте него ли критичарски. Њему је уосталом за тај посао недостајало и шире књижевно искуство. Па ипак, тај човек еластичног ума и оштрог ока, мада по први пут, знао је да се снађе, и то изврсно, и на једној овако стручној и за њега лично новој области, тренутак је овде одсудан и мора се узети у рачун. Језик је за Вука био светиња. А општа нетрпељивост према његовој реформи наметала му је, и у полемици и у личном додиру са његовим противницима, оштар и жучан тон.

Уосталом, борба коју је он водио и може се замислити у свиленим рукавицама. Отуда и једна лична нијанса у критици на Видаковићев роман, То је можда и једино што се њој може замерити, али искључиво са гледишта књижевно-историске перспективе. Време га и његов положај у друштву овде и иначе брани и оправдава.

Теорија које се Вук држи у критици могла би се назвати, с обзиром на његово литерарно образовање, теорија „Здраве памети“. То је можда срећа, јер баш због тога његова резоновања подсећају на реалистички књижевни манир. „Нека узме најгори немачки роман, пише Вук, који већ ни слушкиње не читају, па ће видети, да је паметније написан, него његов Љубомир. У поменутим романима представља се човек као што јест, и као што би требало да буде. Онде паметан и поштен човек говори и ради свагда као паметан и поштен; будала као будала… А овде на неким местима Љубомир и Светозар говоре и раде као будале и ветрењаци и рђави људи… Светозар сад грди Агапију, и каже јој да је цвет без мириса, а сад јој каже да је достојна и љубве и почитања“

Критика је иначе рађена без плана. Она је обично школско препричавање садржине, невешто и суво. Критика – то су уствари напомене дате у заградама. Вук је као сматрао да је довољно препричати ту и такву садржину, па да, са по којом критичком примедбом, постане сасвим бесмислена. Али какве су то примедбе! Бодље и мачеви наоштрени са обе стране. Можда и није ништа друго запањило и запрепастило Видаковића и његове читатеље колико то, та безмерна жучност и заједљивост. Критика је оставила снажан утисак и може се рећи да су после ње наши списатељи заиста почели „мислити и сумњати о ономе што пишу”.


„Тон критике био је страшан, писао је Павле Поповић, до њене појаве српски књижевници су писали мирно, пристојно, не вређајући никада један другога. Књижевност се сматрала као салон и писци су се трудили да разговарају као у салону. Они су један другоме упућивали само комплименте и учтивости. То је био урбанитет 18. века који су они видели на страни и они су га примили“. Али „Вукова критика је одједном покварила тај лепи тон и ту општу сагласност. Она је била врло оштра. То је једна страшна, беспоштедна критика; никакве милости нема у њој. Од почетка до краја она је изведена у једном непријатељском тону“.

Вук је живео у време белог усијања романтизма. Али он је са његовим представницима имао само утолико везе што је живео у то доба. Романтизам је успео да му наметне само теме, али стил и начин рада су типично реалистички, вуковски. Њега карактерише озбиљност у поступку и студиозност при раду, романтичарска „женијалност“ и заношење били су му непознати и страни. То су биле добре традиције 18. века, које је и Вук наследио.


За ГЛЕДИШТА написао Миодраг Петровић Куска (1929-2018)



Иво Андрић – СТАНИТЕ НА СВАКУ РЕЧ ЦЕЛОМ ТЕЖИНОМ, ИСПИТАЈТЕ ЊЕНУ “НОСИВОСТ”

Судбина писца је таква да мора стално да се бави појединостима, ситним послом са најужим могућим видиком. Ма како било обимно и богато и разнолико дело које писац ради, ма колико да иду y висину и y ширину његови планови, његов рад остаје прикован за појединост, за један призор, једну личност, једну реч. А чим писац покуша да ради „на широко“, имајући y виду целину, са отвореним, слободним видиком пред очима, све се замути и оплића, одједном стану да се кваре и губе и појединости и целина.


Иво Андрић, обојила вештачка интелигенција

Чим се врати опет поједином призору, појединој речи и реченици и почне њих да обрађује и дотерује, он осети како се јединство и целина његовог дела невидљиво, али осетно склапају и ведре, расту и усавршавају са сваким потезом пера. А кад дело буде једном завршено, онда се оно ионако одвоји од пишчеве свести и добије за њега ново значење, посве другачије од онога које је имало док је рад трајао. Могло би се рећи да дело за писца умре оног дана кад га он заврши. После, остаје књига.

Главна снага и стварни корен сваке приповетке, сваке поједине сцене y њој, налазе се y једној доброј мисли, једној верној слици. Она је у том склопу реченица оно што је матица у роју пчела. Кад она искрсне пред вама, треба све оставити и за њом поћи. У њој је семе и квасац за све остало. Јер, није вредност те хитно и нечитко записане реченице у њој самој, него у оном изобиљу и оној лакоћи са којом се после, за њом и пред њом, роје мисли и слике, невидљиво везане са њом.

У сваком опису или призору, без обзира на њихову дужину, они могу бити од три реченице или три стране, има увек једна једина фраза на којој тај опис цео почива, а која је у њему изгубљена и невидљива као оплођујућа семенка. Писац мисли често данима, недељама како да један психички покрет или један необичан призор изрази и прикаже. Он сам их добро осећа и јасно види, али не зна, што је главно, како да их учини читаоцу приступачним, разумљивим и видљивим. Са своје тачке гледања, он разабире све јасно и живо, али чим пређе на читаочеву страну и погледа: цела слика постаје мутна, нелогична и распада се у збркане појединости. То може дуго да мучи и обесхрабрује писца, али ако остане веран напору своје мисли и раду своје маште, он ће у једном обасјаном тренутку наћи оно неколико речи, повезаних јасним смислом. А после тога, све постаје лако, јасно и једноставно, реч се ниже на реч а реченица уклапа y реченицу. Одједном цела слика стоји пред читаоцем (јер је о њему реч!), стварна, жива и природна, онаква каква једино и може да буде. За читаоца је цео тај текст једновит и сливен сав из једног комада, али писац при сваком пречитавању осети и позна оне две–три надахнуте речи. Он их види (и само он!) као мали узидани динамо који оживљује и покреће целокупну мртву масу реченица и ставовa.

Има доста дана, често и читавих недеља, кад мало радим и стварно ништа не урадим, кад ми се чини да никад ништа добро ни паметно нисам написао и да никад више нећу ни написати.

*

Погледајте око себе људе који раде; и да не узимамо сложеније занате и послове за пример, погледајте, рецимо, човека који весла или који копа. Колико вештине, стрпљења и истрајности њему треба! Па зар је наш посао испод његовог?

Невоља је само што у нашем раду ни добра воља ни свестан напор не одлучују у оној мери у којој је то случај код радника или веслача.

*

На крају, и најбољи писац може у читаоцу да изазове само оне сензације које читалац већ носи у себи, а није их дотле био свестан, односно да отвори пред читаоцем само оне видике које је читалац способан да сагледа.

*

За некога су речи круте, непрозирне и непомичне ствари, као камење поред пута, а за некога прозирне, разнобојне, лаке и променљиве, као кристали, роса и облаци.

*

За једну мало већу приповетку, a често и за врло кратку, потребни су често огроман напор и велико стрпљење. Сваки покушај да се ствар сврши олако и брзо доводи до неуспеха и разочарања. Случај је исти као да је у питању гомила камења коју треба пренети на друго, мање или више удаљено место. Само стрпљиво и полагано, камен по камен, може се извршити тај посао. А од јуриша, као ни од лукавства, ту нема користи.

Рад маште, тежак и опасан, увек и у свему, више него што се то обично мисли, има једну нарочито незгодну и опасну страну. – После дужег и јачег рада живци дођу у нарочито стање које није замор, а јесте изнуреност. Тј. човеку се не седи и не спава; сав је устрептао, жељан је разговора, светлости и разоноде. Ако уметник у тим тренуцима не нађе бар нешто од тога што цело његово биће тражи, онда му се дешава да пада у чамотињу и депресију у којој време изгледа бескрајно, а земља пустиња.

То су мучни и опасни тренуци кад човек пада као авион који губи брзину.

*

Сваки пут се поново уверавам да се ниједна иоле већа прича не може писати у једном потезу, као писмо добром пријатељу, него све парче по парче, од појединости до појединости, од призора до призора и од запажања до запажања. И без реда неког, него час с краја, час c почетка, а час из средине приче. За то је потребно времена и стрпљења. Потребно је целу своју снагу и сву пажњу посветити свакој тој појединости, и радити је не мислећи ни на оно што јој претходи ни на оно што долази иза ње, као да само она постоји.

*

На свашта сам се у животу жалио, као што то већина људи чини (слабих људи!), на ситне болести и недаће, на стотине тешкоћа које сви сваког дана сусрећемо на свом путу. На све сам се жалио, као што то чине и други, некад мање некад више него други, али на једно се никад пожалио нисам, на велику, сталну тешкоћу коју имам код писања приповедака. А то ми је била и остала највећа и најтежа ствар у животу.

Код описа ствари, људи или догађаја, треба оперисати само суштинама. Преко облика и њихових мена, али само суштинама. Треба говорити из средишта ствари које се описују: не са површине, још мање са тачке гледишта читаоца, него из сржи онога што сте изабрали за предмет и што читалац треба да види, схвати и осети. – У писцу постоји и често се јавља посве људска, сувише људска тежња да напусти своје усамљено, тешко и мрачно место са којег говори и да пређе на другу, лаку страну, да бар за тренутак погледа свој предмет очима читаоца. Свако такво дезертерство свети се, јер одмах у том тренутку „прича умире“ и враџбина губи своју моћ. Нестаје чуда и његових обожавалаца. Остаје само то тешко сазнање и велики напор да се писац врати на своје незавидно место.

Највећа и најчуднија прича то је писац сам. (Он је ватра, а све што пише, то су само искре. Ватра, али под условом да остане y стварима и да говори из њих не учествујући у њиховој површној и променљивој игри и не имајући свога дела ни у чему.)

*

Сваке ноћи ја лежем у постељу уморан од дана који је прошао, забринут за онај који ће сутра сванути, измирен са сазнањем да сам сиромах, да ми је дано мало дана и добара, мало радости и још мање способности да се радујем. Још никад нисам заспао без мисли да је покривач на мени позајмљен и да ми је и сама топлина постеље у којој сам дата само кратко на уживање. Али то ме није никад спречило да слатко заспим и добро спавам. То ме никад није испунило ни жалошћу ни горчином ни завишћу. Напротив, увиђајући како је y мене свега мало и како је све кратко и оскудно, ја сам често и дуго мислио на друге људе и крајеве, где има изобиља и радости и где све траје, обилује и претиче. Тако сам, као незаслужену награду, имао у исто време и непролазно богатство света и мој кратак, штур и оскудан живот који ми је мио.

*

Не може се лако ни кратко казати шта је то што догађају који описујемо даје убедљивост и веродостојност и онај нарочити печат по коме га читалац прима као стварност, познаје, усваја и памти.

То није ни научна тачност, ни верност описа до ситница, ни поузданост података, ни сликовитост говора, ни лепота стила. Напротив, има реченица, ставова и написа којима све то недостаје а који по нечем убеђују, заносе и „плене“ читаоца и остају у његовом сећању као трајни психолошки, историјски и људски документи, док читаве књиге нестају и бледе без трага.

На пример, у сећању Проте Матеје, поред много нетачности и омашака у датумима и подацима, има таквих убедљивих и узбудљивих места.

Кад y мају месецу 1804. Срби пођу у Београд, сусретне ваљевска војска, са којом је био Прота, Карађорђа. „Ја превезем војску и топ. Војска пева и врло весела; ал кад пређе господар Црни Ђорђе, па уз параду сву војску: ,Добро дошли, браћо!ʼ поздрави, и кад га видоше и његове речи: ,Добро дошли, браћо моја, српски соколови?ʼ чуше, верујте децо да ту није војник остао, који запевао није a многи је старац радосне сузе проливао, кад је тако дочекао. И преко свог Дубоког рекао би да не само војници певају, но да је шумар и сваки листак на дрвету људски глас узео и пропевао, и тако с певањем у Остружницу 8. маја на конак дођемо“ (стр. 112).

Стварни и помало суви стил Протин није ни овде промењен. Певање је у овом случају било један важан део ратничке и политичке стварности, која је њему главно, и он га описује исто као што на другим местима описује заморне маршеве, међусобне свађе или узалудна чекања. Ни трага од литературе. Не каже се ни ко је певао, ни шта је певао, ни како је певао. Само из народног говора позајмљене слика о шумару и листку на дрвету, да би се у њој сачувао тај важан психички тренутак кад људи у колективном заносу и полету шире руке и живље се крећу, кад се груди надимају, очи сјају а уста се сама отварају и пуштају глас y незадржљивој потреби за покликом и певањем. Биолошки фактор одушевљења, борбе и победе за коју се осећа да је дозрела.

Један римски државник је рекао својим суграђанима: „О, Римљани, колико сам се дана и ноћи трудио да заслужим, да добијем похвалну реч од вас! Човек не улаже толико напора за оне које презире.“

За оне писце који тврде да презиру публику.

*

У нашим младићким књижевним распрама често су се чуле речи „Од њега неће ништа остати“, или „Ово ћe остати“ и слично. Сад се та реч не изговара. Страх од извесних речи један је од знакова старости, или старења. Не говоримо ништа, јер знамо или слутимо да ништа не остаје. Доспели смо до места са којег се то види. Све ствари само бивају, трају и нестају. Све што смо сањали и радили чини и бледи у борби са заборавом. И вечерас моја мисао допире до у времена у којима неће бити трага од нас и наших дела, да људи који се неће звати нашим именом ни говорити нашим језиком, и ту још безнадно тражи слуту мога сна или звук моје музике.

(11. XI 1938)

Писац је, кад је на своме месту, унутарњи глас ствари и тумач свих међусобних односа њихових; он им даје лик, име и право место у васиони коју сам ствара и коју ми, читаоци, вољно примамо.

*

Писац не сме да се чуди ничему. Његова мисао иде упоредо са догађајима, развија се, расте, пада, застаје. Освртање уназад, извиривање унапред, везивање оног што је било са оним што ће бити, ишчуђавање и мудровање над догађајима и поводом њих, све су то несумњиви знаци рђавог именa, тј. писца који то није и који ради посао за који нема звања, дара ни смисла. Писац нема осећања, он је осећање. Оно што се зове осећајност смрт је сваке уметности.

*

Најтачније и најдуховитије речи нису чувене међу људима, него y тишини, над жедном хартијом. Најлепши ликови и крајеви нису виђени у свету, него у самоћи, у затвореном простору без видика и сјаја. У томе и јесте изузетност мука и тешко двојство пишчева позива. Он је разапет између делања и посматрања. A како, као што смо видели не може бити ни без једног ни без другог, он у очима људи изгледа час туђ свету акције час неверан свету мисли.

*

Посматрање света и познавање живота неопходно су потребни писцу, али само као услов. У ствари, и свет и живот стварају се у добрим тренуцима, кад човек остане сам, миран и непримећен, са својом хартијом и својим даром да види и чује, затворен и нем, да одређује и распоређује, немоћан и сам, да дарује и блешти, сиромах и скроман.

Задовољства која писци могу да имају од својих дела много су ређа него што читаоци мисле, а уколико постоје, она су сасвим друге природе. Читаоци, постављени aнтиподнo од ствараоца, варају се потпуно. То је као кад би неко мислио да сунце може да ужива у лепоти сопственог заласка.

Од ретких уживања која човек има од сопственог дела то је налажење аналогија код других писаца, случајни сусрети сличних замисли и истоветних решења. Читалац то уживање не може да има, прво: јер он стоји друкчије према свим тим решењима; друго: јер он одмах помишља на позајмицу: ко је од кога узео. Само писац зна да не може бити речи о плагијату, него о дубоким и неслућеним везама и сродностима.

У мојој прози Мара милосница има једно место где Велипаша, седећи у седници меџлиса, уместо да слуша препирке и приговоре босанских бегова, гледа замишљен кроз прозор летње облаке и ослушкује . . .

Данас сам, читајући Сент–Бева, нашао овај стих

„Laissez–moi . . . écouter та blessure.“

Мислим да нема писца у коме се никад није јавила мисао: како ћу изгледати y очима читаоца после сто година? Она се јављала и y мени, али никад се то питање није односило на суштину, него увек на спољашњи облик, језик, стил, правопис. Јер, што се тиче онога што сам писао, ја сам без страха и бриге; y томе има грешних и неумесних ствари, али нема погрешних и неискрених. Али, кад су y питању те спољашње ствари, и код мене су се понекад јављале сумње и бојазни. (Кажем: понекад, јер кад би се то дешавало често, човек не би могао саставити ни две пуне реченице).

У тренутку док стављам на хартију једну реч или неки обрт, ја их одједном угледам, штампане у неком књижевном часопису, али под знаковима навода, како иронично потомство данас штампа поједине речи и ставове из Милована Видаковића или Симе Милутиновића. И видим над тим мојим речима нагнуто лице читаоца из 2038. године, са подсмешљивим, али незлобним изразом. Тада бих хтео брзо да збришем или повучем оно што сам писао, али видећи да то није могућно, нагињем се и ја и смејем се заједно са тим будућим читаоцем, тихо и безазлено, смејем се своме тексту, али у исто време и ономе што је писано сто година пре њега и што ће бити писано сто година после њега, смејем се сваком писму и свакој написаној речи и изразу, и сваком читаоцу, и сваком суду и, најпосле, сваком смеху и осмејку и држећи руку братски на рамену тог будућег читаоца примам пролазност облика као део људске борбе и судбине.

 (4. XI 1938)

Пишите брже или спорије, живље или опрезније, како вас мисао води и осећање носи, и не заустављајте се без потребе и не кидајте магију надахнутог тренутка који се можда никад неће вратити. Пишите без бедног обзира и лажног стида, са једноставном искреношћу саме природе. Пишите и знајте да вам је из океана времена дарован један трен, и y њему мисао, слика или реч која се таква више никад ни вама ни икоме другом неће јавити. Пишите слободно и несвесно, као што дишете. Али…

Али, кад прође тај тренутак, који је чист, драгоцен, муњевит и необјашњив као тренутак оплођавања, и кад се нађете пред својим рукописом, који је сада добио своје место у овом нашем свету у коме, поред свих немира и беспоредака, владају ипак ред и одговорности, тада му приђите без слепе родитељске љубави, хладно и неумољиво строго, не жалећи ни њега ни себе, не штедећи снаге ни времена.

Савијте сваку реченицу по десет пута преко колена, станите на сваку реч целом тежином, испитајте њену „носивост“, јер од тих кртих речи и слабих реченица треба да буде саграђен мост који ће непогрешно и неприметно пренети читаоца преко понора бесмисла и несвести у земљу живота и стварности, коју сте ви за њега и све људе успели да прикажете. Испитајте своју реченицу очима и ухом, исперите њоме уста по неколико пута као што ради винар са вином које хоће да купи.

Изговорите је нечујно, полугласно и гласно, и пет и десет пута (немојте бројати!), у разним расположењима и у разно доба дана. Мислите о њој пре спавања и ноћу кад се пробудите и расаните. (Шта има боље и паметније на што би човек могао употребити своју несаницу?) Упитајте се да ли би људи вашег језика у једном одређеном тренутку свога живота заиста изговорили вашу реченицу и признали је као своју. Изговорите је и у њихово име и испитајте да ли је верна и тачна, да ли јој штогод недостаје или је претрпана.


Иво Андрић, обојила вештачка интелигенција

И кад нађете да је све како треба и утврдите да сте задовољни својим послом, немојте стати; тек тада немојте, јер нема у пишчевом раду ништа опасније и несигурније од тога задовољства самим собом. Оно је рђав саветник и подмукао путовођа, који је многога одвео на погрешну страну. Не заборавите ни за тренутак да ваше дело треба читаоца да подигне и задовољи, а да сте ви писац, и да тек у читаочевом задовољству имате право да тражите своје, или још боље и тачније: да о вашем задовољству овде уопште није реч.

Имајте на уму да сте ви весник истине, тј. стварности. По вама велика људска стварност шаље своје поруке. Она вас је издвојила од осталих људи утолико (и само утолико!) што вам је поверила важно послање да људима вашега језика изнесете пред очи слику и смисао одређене стварности коју они иначе не би можда никад могли у целости да сагледају ни потпуно да схвате.

*

Кад један писац у току причања напусти тон приповедача, занемари радњу и почне да објашњава свога јунака апстрактним речима и да речима тумачи и слика његове погледе и намере који се из његових поступака не виде, то је крај уметничког стварања и напора за писца и крај уметничког уживања за читаоца. – То је исто као кад бисмо посматрали неки портрет у природној величини, заузевши најбољи положај и довољно одстојање, и кад би, и пре него што смо сабрали утиске и могли да донесемо свој суд, посматрани лик одједном оживео, напустио став који му је дао сликар, изишао из свог оквира, пришао нам, узео нас под руку и почео да са нама расправља о бојама, линијама и целокупни техници и садржини уметничког дела које смо до тог тренутка y њему посматрали и које сада, наравно, више не видимо.

Другим речима, то је неприроцно и само у себи противречно.


И. Андрић – Белешке за писцаИсторија и легенда, 

Удружени издавачи, 1981. година, приредила Марија Јефтимијевић Михајловић

За ГЛЕДИШТА обрадила Редакција



Љуба Станојевић: ПУНО ПРАЗНИХ РЕЧИ, НЕУБЕДЉИВИХ КОНСТАТАЦИЈА, СТИЛСКИХ И ЈЕЗИЧКИХ ГРЕШАКА

Љуба Станојевић (1927-2005)

КЊИЖЕВНИ РАД У НИШУ ПРВИХ ГОДИНА ПОСЛЕ ОСЛОБОЂЕЊА

Први пут објављено у часопису Гледишта 1961. године

Данашње књижевно друштво Нестор Жучни у Нишу има за собом доста дуг пут и прилично богату традицију. Основано одмах по ослобођењу града, оно је почело да окупља све оне који су и дотад активно стварали или су били посебно заинтересовани проблемима литературе.

Његов основни задатак био је, како се каже у тадашњем правилнику, да омогући свим књижевним радницима, било старијим, било почетницима, да у оквиру друштва (односно Литерарног клуба, како се онда звао) испоље своје вредности и самим тим делују на средину у којој живе и раде.

Такозване затворене књижевне вечери, којима су по правилу присуствовали сви чланови, и дискусија после читања радова, биле су основна форма рада Клуба. Те књижевне вечери одржавале су се обично у просторијама старе Народне библиотеке поред Нишаве.

Доцније, када је Библиотека пресељена у нове просторије, чланови Клуба састајали су се било у њој, било у просторијама Клуба у тадашњој Лешјаниновој улици, било у Дому просветних радника.

На тим, мање-више радним састанцима чланови Клуба читали су своје песме, приповетке, есеје, па се после водила дискусија по њима. Већина радова који су се тада читали данас није сачувано што је, свакако, штета јер би они, и поред своје често сасвим оскудне књижевне вредности, могли да послуже као солидна сведочанства о једном времену и напорима тадашњих нишких писаца да одразе своје доба.

Поред састанака у ужем смислу, приређиване су с времена на време и шире, јавне књижевне вечери на којима су читани најквалитетнији радови чланова Клуба. Интересантно је истаћи да су те јавне књижевне вечери скоро увек биле добро посећене.

Оне су, без обзира на квалитет прочитаних радова, остављале приличан траг у тадашњем културном и јавном животу града. Сачувано је неколико докумената, записника и прилога који су тада читани. То су обично биле песме о насмејаним ударницима који са песмом на уснама хитају на градилиште, о колицима и вагонетима, о локомотивама и фабричким димњацима. Љубавних песама и песама о природи готово није ни било, а да не говоримо о такозваним личним, субјективним преокупацијама. То је, уосталом, била мање-више општа појава и нишки песници и приповедачи нису у том погледу били никакав изузетак.

Часопис Наш пут чији се први број појавио почетком 1948. године, деловао је у почетку као значајан подстицај. Он је успео да окупи приличан број млађих и старијих писаца, уметника, па и културних, научних и јавних радника који су на његовим страницама оставили пуно драгоцених сведочанстава о том периоду културног развоја града на Нишави. Осим песама и приповедака, којих је у сваком броју било по неколико, објављено је и доста прилога из новије и раније историје града. Било је и доста чланака и написа о раду Народног позоришта, Библиотеке, Савеза културно просветних друштава и других установа и институција.

У двоброју за мај и јуни 1948. године уведена је и стална омладинска рубрика у којој су штампани радови писаца почетника. Они су, узгред буди речено, имали своје посебне литерарне секције – било по школама и предузећима, било по културно-уметничким друштвима, којих је било далеко више него данас.

Очито је да је часопис Наш пут имао намеру да не само окупи што већи број сарадника писаца, него и да региструје све значајније догађаје, да их на неки начин забележи и тако сачува од заборава.

Али ако у мало оштријој светлости погледамо данас све те песме, приповетке, репортаже, чланке, пада нам одмах у очи да је добра намера била изнад стварних могућности да се од часописа направи нешто трајније и значајније.

Пођимо најпре од песама. Њих има највише. У оних десетак бројева Нашег пута, колико је укупно за две године изашло, објављено је око педесет песама, које су скоро све без изузетака, идејно-политичке садржине. То се, рекли смо, може оправдати с обзиром на општи карактер наше тадашње поезије, али заиста су ретки лепи, уметнички доживљени стихови. Све су то махом голе, непродуховљене пароле, громки покличи о омладини која „ствара живот бољи по народној вољи“ (Р. Бојић – Колоне), о „браздама дубоким трактором узораних њива“ (Д. Миљковић – Жеља), о графиконима, димњацима и „светлости сунчаног дана у раду који не престаје за остварење Плана“ итд. итд.

Исто је и са причама. И у њима је пуно празних речи, неубедљивих констатација, стилских и језичких грешака сваке врсте. Ако бисмо по литерарним прилозима из Нашег пута судили о ондашњим књижевних снагама у Нишу, закључак би био прилично мршав.

О томе, поред осталог, говори и чињеница да ниједан од тадашњих сарадника часописа није постигао ништа значајније на опште југословенском литерарном плану.


Улица Љубисава Љубе Станојевића у Нишкој градској општини Црвени Крст

Па ипак, и овакав какав је био, часопис Наш пут одиграо видну улогу. Он је окупио и ујединио постојеће раднике на књижевном пољу и деловао је као подстицај без обзира на то што је има прилично лабилну уређивачку линију и сарадничку подршку.

Да је он стварно деловао конструктивно у односу на окупљање и повезивање постојећих књижевних снага говори и чињеница да се после његовог гашења готово сасвим угасио и рад Литерарног клуба. Читаве две године, све до јесени 1952. године, нишки писци нису имали своје стално организационо сређено Друштво.

Тек тада, а нарочито после појаве часописа Гледишта (чији је први број изашао октобра 1953. године) рад је поново оживео.


за ГЛЕДИШТА написао Љуба Станојевић



Огњен Авлијаш: НИКО ЗАПРАВО НИЈЕ ДАО ТАЧАН ОДГОВОР ШТА СЕ ТО ТАЧНО ОДИГРАЛО СА ПЛАНЕТОМ ЗЕМЉОМ

– О чему планираш да пишеш?

Пита ме мој пријатељ – човјек који без питања планира да помогне да се објави овај текст. Интересантно, поставља питање, чини ми се заиста, без трунке стварног интересовања. Вјерује, иако скептик по опредељењу, да ће написано вриједити залагање његовог имена за моје. Име. Или се мени бар тако чини.


Време тече пет пута спорије у најранијем свемиру

Ћутим, слагао бих кад бих рекао да ми се сто мисли врзма по глави. Не врзма се. Већ пар година врзма ми се само једна. Чини ми се, тачно од секунде када се осушило мастило на првом издању „Виноград Мехмед бега“ а ја истог тренутка ријешио да напишем нешто ново. Само један цитат из Библије.

У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог. Она беше у почетку у Бога. Све је кроз њу постало, и од онога што је постало ништа није постало без ње.

Одговарам му. Баш тако, од ријечи до ријечи.

Насмија се, вели:  „Па то је пријатељу плагијат, о томе је све речено“.

Ћутим, опет!

 У праву је, али и није!

Размишљам, паметан је човјек, ванредно мудар – штавише; можда није залуд да му објашњавам. Знам ја да он добро зна да је то Јеванђеље по Јовану, или било ком другом.

Или било ком другом.

Све је круг, и све се понаваља – у скоро па идеално планираним цикличним круговима. Ипак, покушаћу и њему, и вама који читате ова слова, а понајвише себи да објасним – како слиједи.

– Знаш Драгане, моја сестра од ујака ме прије који дан замолила – мјесец и који дан – више, заправо (да не будем једини који лаже од ликова у овом тексту) да сачиним кратак видео прилог за гимназију „28. Јуни“. Видео прилог за гимназијалце. Видео прилог, у којем ће писац (јелте) средњошколцима да објасни зашто је неопходно да читају. Да писац, у мутну предњу камеру „Самсунга“, претходно необрисану и замрљану од остатака на брзину поједених ћевапа у кајмаку, дакле доручка оскрнављеног скроловањем по инстаграму (да се нешто не пропусти), у пар ријечи које неће трајати дуже од два минута покуша  пластично приближити како је читање пријеко потребно средњошколцима за њихово младо ментално здравље. Заправо, за њихово образовање, тачније.

Бар сам тако схватио. Дакле, Ја – који у том тренутку, своје вријеме за одмор на послу, између два судска списа,  трошим на опскурну радњу провјере стања животних   догађаја објављених на интернет профилима људи које не познајем, треба да дјеци која то исто свакодневно чине објасним неопходност потребе за читањем људи, који описују друге људе, словима, а не сликама. Тежак задатак, с обзиром на моју лицемерност.

Водим телефонски разговор са Драганом, обичан – није видео позив, па не могу да оцјеним да ли ћутање са друге стране жице представља згранутост оним што је управо чуо, досаду, смарање или љубопитљивост у вези  онога што му управо изговорих. Није дуго трајало,  ћутање.  На срећу. Одговори ми човјек:

– Ма пиши о чему хоћеш, само напиши тих двијехиљадеиседамсто карактера. Ако можеш.

Брзо сам му одговорио

– Могу, у тренингу сам, пишем трећи роман.

Јеботе, као да се роман пише у теретани.

Е, ту скапирах сву поцијепаност разума која ми се дешава између моја  два романа. Новог и будућег. Последњег којег сам написао и издао у вријеме короне,  док су нас држали свезане у боксове са брњицама на устима. Маскама на лицу, које су чини ми се мање служиле  да нас заштите од онога што би могло да нам се деси када удахнемо опогањен ваздух, а више служиле  због тога да нам се не би десило да изговоримо нешто што би излазило изван оквира мејнстрим прихватљивог, чиме би нарушили наручени феритејл саосјећајности за другога – заправо шарени, украсни папир којим смо  умотали бригу насталу из страха за сопствену гузицу. И новог романа, који пишем након што смо преживјели ту апокалиптичну пошаст са екрана, праћену сахрањивањем познатих у лименим сандуцима, са позивима на свједочење упокојењу скинутих са респиратора, позивницама које су Боже ме прости имале ВИП ознаке.

Сад већ морам да објасним разлику између њих, између два романа. Романа који је већ  одавно издат и оног који је у порођајним мукама. Романа написаног и романа који је у поступку стварања, оба  писана од истог писца али различитог човјека. Не ласкајте себи, то нећу чинити ни због себе, ни због вас који ово читате,  чиним ово због гимназијалаца којима сам намјерио да пошаљем овај текст, након што можда буде објављен, као извињење због обећаног а  непослатог , суштински језивог обраћања непознатог средовјечног човјека који се кези у предњу камеру свог мобилног телефона и јавља им се као какав лоше даулендован Зевс са висина виралног Олимпа. Кратког видео уредка у којем им писац држи предавање, зашто је читање штива његовог и њему сличних добро за њихове младе душе.

За почетак, можда ће покоји/а од гимназијалаца који буду читали или слушали читање овог текста из чисте знатижење изгуглати појмове Зевс-а или Олимп-а па након читања или слушања о истима,  на тај начин открити чудесни свијет старогрчке митологије за коју су Марвелови филмови пичкин дим (наравно да уживам у пројектованој слици ваше професорице српског језика док чита ове редове, и њених образа засутих руменилом због прочитаног простаклука, с тим што ипак не треба да заборавите да су њен и мој задатак исти, а то је –  да вас  натјерамо да као у хладну воду зароните у море слова и нађете смисао у читању, заборављајући бар на тренутак да вас скроловање неће одвести у дубине).

У чему је разлика између та два моја романа. Разлика је у ријечима, и реченицама. И због тога сам Драгану изрецитовао, на почетку мог разговора, а његовог врбовања, реченице из Библије. Ипак је она највећи бестселер на свијету, са сјајним словним пастелним пејсажима, ономатопејама и метафорама. Свим оним чудима, малим или великим, које су красиле књижевност, док ју је имао ко читати. Наслоњен на тај бестселер, на његову заправо апдејтовану верзију од људи названу „Нови завјет“ написан је мој издати роман „Виноград Мехмед бега“, пун је приче о опроштању, љубави, самоспознаји, природи и Богу, њеном створитељу. Он ми је и свједок, да сам га писао искрено. Али је ипак то роман анахроности, старих архаичних ријечи које требају да читаоцу омогуће да домашта и намашта негдашње вријеме. Такве романе је, уколико те створитељ бар мало поспе магичним прахом по раменима, лако писати. Вјероватно лако и читати.

С друге стране, роман који пишем је другојачији. Љубоморно ћу наравно сачувати његову садржину, јер се роман ипак мора продати, али ћу дати ипак мали хинт. Пишем о људима сутрашњости, о ономе што нас чека, или бар мислим да нас чека гледајући кроз наочаре онога што чини данас освједочену суштину људских образаца и односа пројектујући оно што нам сутра куца на врата. А људи будућности су врло прости, и огледају се у емотиконима. За тренутак оставите по страни овај текст који читате, одгурните његову електронску, писану, или верзију коју вам други читају. Уђите у свијет својих малих виралних помагала, отворите вибер, инстаграм или твитер и прочитајте последњу поруку коју сте послали својим пријатељима или сте је од њих добили.

Саберите број емотикона, скраћеница, ватфк шкртих енглеских изведеница, а у ствари вавилонских ријечи које сте послали или примили. Поставите себи питање, шта се дешава  ако сви на свијету од Арктика до Антарктика разумију ваше дописивање, без обзира на матерњи језик којим се поштапају. Затим те емотиконе и скраћенице  подијелите са бројем оних из прочитаног текста које су граматички правилне и смислене, изван непосредног односа са оним са којим се дописујете. Резултат ће бити поражавајући за смисленост. Поражавајући, и то  не за вас, већ за све нас. Роман који пишем темељи се на таквим ријечима, новим ријечима, скраћеницама. Чини се као немогућа мисија, зар не. Па ипак, управо за такву сам се одлучио. Јер шта је живот него изазов, бескрајно чикање самог себе да добациш преко својих граница. 

На почетку беше реч. А шта ће бити на крају.

Заиста, шта ће се десити са нама када дођемо у моментум којем тако, брзином свјелости журимо. Дубоко сам убјеђен да ћемо изгубити језик. Наиме, након што смо са скраћеница, прешли на говорне поруке послате у вожњи на семафору који се црвени, јер нас мрзи да куцамо, па потом говорне поруке замјенили емотиконима, па сузили и тако упрошћене емотиконе на срце, палац горе или доле, насмијану жуту округлу главу, са сузама од смијеха, бијеса или од туге, шта ће нас сачекати на ћошку будућности. Аксиом је да међусобно нећемо комунуцирати. Ко буде проговорио, смараће, биће траш, отпадник у раљама кринџа. Кад већ не разговарамо, неће бити потребе ни да се виђамо.

Један видео позив мијења све. Ако већ не причамо, нема никакве потребе ни да оплемењујемо свој језик, па ћемо стога престати да читамо. Чему читање. Радњу нам може скратити и сажети лагани исјечак на тик-току. Увод у радњу и епилог је губљење времена. Престаћемо да водимо рачуна о нашем изгледу, неће бити битно због здравља јер ће гојазност, закрчења артерија, холастерол и стрије на почетку рјешавати медицински захвати. После тога ће доћи шарене пилуле, или вакцине против гојазности – ванредна ствар. Да би се допали другима ту су већ разни филтери, а у будућности, сами ћемо пројектовати аватаре, умјесто нас аватари ће држати за прсте на првим састанцима и трести од узбуђења. Или сам оптимиста, можда састанака и неће бити. Бум – трас, готово!

Звучи ли вам прегрубо?

Отворите своју последњу виралну конверзације.

Пишем овај текст, непосредно након што сам дошао са славе, и већ ми се дријема. Пријатељ слави Светог Николу, шаран је био одличан али за мрву маснији, бијело вино слатко, сасвим довољно да завара за двије чаше више од дозвољеног, обара ме први сан или још горе, међусан….

……..Нико заправо није дао тачан одговор шта се то тачно одиграло са планетом Земљом у првој половини двадесет и првог вијека. Све је почело полако, са локалним сукобима, без јасно повучене црте ко је кога подржавао у тим локалним чаркама. Тек за мање од десетак година један наизглед споља уређен систем, у којем су биле јасно дефинисане границе између држава, распао се пред очима становника плаве планете у парампарчад. Све је мирисало на апокалипсу толико пута најављивану у свим светим књигама. Нервозни прсти још нервознијих свјетских лидера тапкали су по тастерима оружја за масовно уништење.

Владао је општи страх. Ратове су пратиле  епидемије које су се понављале на сваких пет година. У поређењу са кугом, по смртности значајно мање опасне, свој данак су наплаћивале редовно, што у броју људских живота, што у паничном страху који их је пратио. Истеком прве године епидемије, по правилу би се појавио чудотворни лијек, вакцина, таблета, сируп, било шта што је модерна фармација пружала као одговор. Престанак епидемије и болести био је звиждук за наставак ратова. У круг. Без престанка. Скоро двије деценије.

У том систему, који је наизглед још функционисао, и гдје су државе, колико-толико пружале гаранцију обичним грађанима право на заштиту живота и имовине, зачудо, ваљда због тог привида, није било социјалних и егзистенцијалних бунтова. Полако, и скоро систематично, становништво се навикавало на ванредно стање. Сваки дан је почињао са катастрофичним вијестима на неком од меридијана, тако да се људски мозак, релативно брзо навикао да га не може згрозити баш никаква вијест. Размишљало се површно, од дана до дана без великих планова.

Ратове и болест није пратила немаштина и глад у већим размјерама. Некако се увијек, по правилу на неуралгичним тачкама појављивала рука спаса, кроз помоћ међународних корпорација које су кроз очи обичног грађана, без обзира на ванредне профите које су остваривале баш кроз вођење ратова и дивљање епидемија, биле виђене као спасиоци. Парадокс је да оне те профите нису ни прикривале, дапаче, врло су отворено објављивале податке.  О свему су уредно обавјештавале, о приходима, о расходима, новцу утрошеном на маркетинг, на крају без трунке прикривања у билансима су приказивале колико их коштају политичари.

Нико више није преиспитивао да ли је одређени податак тачан или не. Све што је улазило на очи, јер су уши одавно престале да буду рецептор информације, прихватано је здраво за готово. Теорије завјере су постале аксиоми. Рат је од медијског спектакла какав је био деведесетих двадесетог вијека, постао интерактивна игрица за обичан свијет. Они који нису ратовали, навијали су за зараћене стране као на кошаркашким и фудбалским утакмицама. Све док нису сами у том зачараном кругу постајали учесници рата, а они за које су навијали, преузимали улогу навијача. Статистика је била све. Број пројектила, метри преко ноћи помјерене линије између зараћених страна, уништени авиони и дронови, све је жарило очи обичног навијача.  Мртви, рањени и протјерани били су број на крају колоне.

Небитан број. О њима се при крају престало и писати, јер нису доносили одговарајући број кликова на нету. Нема клика, нема профита, избачено из рубрике. Демократија је цвјетала. На изборима, који су одржавани на сваком кутку планете, чак и на онима на којима се почетком другог миленијума није могло ни замислити да ће се одржати, биране су комплетне будале. Као да су се грађани сваке државе утркивали да изаберу што већег идиота. Бирократија се није мијењала. Она је само дочекивала и испраћала. Идиоте. Стид је нестао. Морал је постао растегљив попут жвакаће гуме.

Вјерске вође су мецене тражиле у међународним корпорацијама, славећи их као свеце, излечитеље, месије. Богомоље су затваране, рушене, рентиране.  У Бога се вјеровало, по потреби. Индивидуалној. Број новорођенчади се рапидно смањивао. Апсурдно, не због ратова или болести, чак не ни због страха да се дјеци не би могла пружити сигурна будућност. Дјеца се нису рађала јер су постајала терет свакодневнице. Превише досадна, напорна, на концу незахвална. Узимала су превише слободног времена просјечном човјеку. Нису давала ништа заузврат.

Почетком четрдесетих година, двадесет и првог вијека, због великог слома папирног новца, нарочито јуана, изазваног неконтролисаним штампањем  без стварног покрића, а ради заштите криптовалута и чувања свјетског тржишта, дотадашњих шест великих међународних корпорација, извршило је укрупњавање капитала и капацитета на начин да су се ујединиле у двије велике, суперкорпорације. Јужну и Сјеверну. Без јасне географске границе, попут леопардове коже, али са јасно повученим корпорацијским управљањем и различитом криптовалутом као основом обрачуна унутар њих. У рано прољеће 2044. године, у марту мјесецу, дошло је до „изненадног“ избијања епидемије вируса названог „Секмет“, који је нападао мождану кору малог мозга а преносио се непосредним додиром људске коже од људску кожу, и то само кожом горњих екстремитета. Од вируса су умирали само они са А крвном групом, али су прениосици могли бити сви.

Срећници који нису имали А крвну групу, уколико су имали теже клиничко стање, остајали су након прележаног вируса са трајним тиковима горњих екстремитета, док су они са лакшом клиничком сликом након пар дана од прележаног вируса постајали здрави али не и имуни. Као одговор на вирус, научници запослени у међународним корпорацијама, врло брзо су пронашли вакцину која се у основи темељила на хемијској компоненти пронађеној у кори кивија. Зачудо, кад су се раније појављивале овакве епидемије, ратна стања, како је то до тада био случај, нису обустављана. Напротив, појачала су се. Русија, која је већ раније, након рата у Украјини и повлачења војске САД и званичног распада НАТО пакта насталог једностраним повлачењем Америке из савеза, окупирала Пољску, Румунију и Бугарску, извела је изненадан напад малим тактичким нуклеарним ракетама на Турску, највећу савезницу Кине. Као одговор на тај напад, Кина је прешла нову границу са Русијом код Јакутска и незадрживо кренула даље на Сјевер. У рат се умјешао највећи руски савезник на том дијелу свијета, Јапан, гађајући кинеске носаче авиона у Охотском мору.

Европа није ратовала, стара дама је била стара, уморна и углавном ненасељена. Распад пензионог система и фондова, оне који су преживјели велики слом натјерало је да се преселе јужније, у Африку, јер су са својом личном уштеђевином због значајно мањих трошкова живота, могли пристојно да живе све до смрти. Како је наталитет у Европи већ у двадесетим годинама значајно пао а до четрдесетих потпуно нестао, Европа као континент (како је у двадесетом вијеку сама себи тепала) без већих природних богатстава и испражњена од становништва више ником није била интересантна.

С друге стране Атлантика након што су се САД подијелиле на Источне Америчке државе и Западну унију Америке, фактички без испуцаног метка и уз цивилизован договор, након двадесет година благостања и проспаритета, изненада је дошло до напада Источне на Западну услед неочекиване анексије од стране Источних Америчких држава на територије некадашње Аргентине на коју је Западна Америка полагала право. Чудном руком случајности у новембру мјесецу 2044. године сви председици великих сила који су изабрани на изборима, углавном одржаним током 2042. године  нису били носиоци А крвне групе. И сви су преболовали „Секмет“. Није било познато да ли су због тога трпили последице, и да ли су услед наведеног имали тикове у рукама или прстима.

У јавности се подгријавала сумња да би вође Јапана, Кине, Русије, Источне Америчке државе, Западне уније Америке, Сједињених арапских калифата, Индоирака, могле са контролисаног тактичког нуклеарног оружја прећи на општенуклеарни рат. Зебња се увукла у сваког становника Земље. Непрестано су челници Јужне и Сјеверне корпорације позивали на мир, разум и уздржаност. Узалуд. Напетост је свакодневно расла. Стање неиздрживог дочекивања неминовности је било непрекидно. Све до краја новембра. Због неконтролисаног тика прстију председника Западне уније Америке над црвеним тастером нуклеарног арсенала умало је довело да Кина буде сравњена са земљом за двије минуте а остатак планете вјероватно да нестане у страшним мукама од последица великог нуклеарног рата за мање мјесец дана.

Иако се никад није сазнало како и од кога,  у јавност су процурјели детаљи инцидента, који су изазвали панику, и по први пут у двадесетпрвом вијеку на планети Земљи  довели до општих демонстрација на улицама свих свјетских метропола. Руља је била незадржива и пријетио је општи хаос. Свијет се клацкао на рубу пропасти. Срећом, мудри људи из Управе Јужне и Сјеверне корпорације, реаговали су хитно и одлучно.

Портале и интернет ставили су под своју пуну контролу. За ноћ су са интернета нестале све могуће и немогуће теорије завјере. Моментално је проглашена доспјелост кредита свим свјетским силама. Државе су банкротирале у року од десет дана. Ратови су престали за мање од двадесет дана уз мања тињајућа жаришта, гдје се пушкарало док конвенционална муниција није сасвим потрошена а ново снадбјевање онемогућено. Лидери свјетских сила, похапшени су и интернирани на Нови Зеланд.

Поглед на планету Земља

Нукеларни арсенал прикупљен је  и закључан у два мегаподземна складишта у власништву корпорација. Завладао је мир. Свјетски мир. Коначно. Током  наредне двије деценије, становници земље подстицани су да напусте своје куће и станове и пређу да живе у огромним новим градовима, у „клоксићима“ – малим собастановима, чији корисници су у њима имали све што је појединцу било довољно за срећан живот. Нису морали да брину ни о чему. О њима су бринули други.  Благостање је било видно.

Будим се. Вино ме баш преузело. Сутра је други дан славе. Мораћу опрезније да пијем.


за ГЛЕДИШТА пише: Огњен Авлијаш



Славиша Николин Живковић: ЖИВОТ ЈЕ КРУГ ОКО СВЕТА

Самоћа је опијум приповедача, такав су сој душа, да ослушкујући тишину напуштају своје духове, дозвољавају душама, да саме у тишини постану тишина. Но, довољно је да чесма капље, да астматични сусед добије напад, довољно је најзад да на трен пожели такт Сибелијуса и стравично питање самоће, сва надмоћ његове душе над његовим разузданим духом буде доведена до сечива катаклизме.


Франц Кафка (1883-1924)
Сто четрдесет година од рођења Франца Кафке (1883-1924)

Тако пишу приповедачи за које ја знам, заправо волео бих да тако живе сваки појединачни тренутак својих егзистенција, јер тако ја пишем, тако силно желим да управо тако пишем. Све што волимо претпостављамо да нам је блиско на почетку и крају.

Рационалан човек, онај који не чини разлику између духа и душе, поставио би једноставно питање: о чему се заправо ради? Желећи да то избегнем, пишем причу, из једноставног разлога, не умем да одговарам на рационално постављена питања. Питам се, на шта би то личило и да покушам са одговором, ради се о сну, Францу Кафки, господину Леополду Левију, псу Клаусу, наставници Магди, парабелумима, топовима, тенковима, инцесту, Јунском рату, лепој Арапкињи.

Ко зна, можда је и то прича, али не моја, свакако не моја. То би представљало логички тачан исказ, задовољио бих дух дотуреном храном чињеница, али би душица куњала, та торокуша, лепојка, тај једноставни цвет. Прича која захтева оволики увод, постоји једино због писца, нажалост, али је тако, желим да је испричам већ дуго времена, носим је у себи, као унутрашњи руксак, по сопственом схватању из прилично недефинисаних потреба и у веома сумњивом двополном облику.

Не постоји биће којем бих је испричао, тај невероватан, али механички приказ тројства у којем егзистира пар супротности, да, мушкарац-жена, господин Леополд Леви виши финансијски инспектор среза Ниша и његова супруга Магда, моја наставница математике, али постоји још неко, постоји пас Клаус, постојим ја, немо опсесивно дериште, сви актери разишли су се, нестали, преселили се у један другачији систем времена и у једну измењену димензију простора.

На два пола једне тангенте, стварно туђ простор смрти и отуђења улази и у моју душу која постоји кроз приче. Постоје толики начини да се нешто искаже, али је само један важећи. Тачан. Причљив. Истинит. Већ неколико ноћи и дана ја окончавам (приче су приштеви душе) однос приче и моје душе, ствар са духом кренула је наопако. Хтео не хтео препустио сам Могадону (1,3-дихидро-7-нитро-5-фенил- 2X-1,4-бензодиазепин-2-она) да ме веже, али је Могадону незнана хемија спајајућих списатељских душ-духова.

Могадон ме питао, како би причу испричао Франц Кафка. Затим ме питао због чега имам потребу да причам около како волим Франца Кафку, а никада себи не постављам питање како би он испричао моје приче. Рекао сам: Могадоне, ради свој посао. И лепо сам уснио. Лепо је не… двосеклих метафора.

Уснио Франца Кафку. Можда у Могадону постоји нека намерна хемијска супстанца која те онемогућује да, опет је све ишло раздвојено, душа и дух, као разведени муж и жена у судској чекаоници. Сунце и Месец, брат и сестра, сједињени питањем, могућим остварењем једне приче, али нису могли одједном, није се дало руку под руку пред Франца, тако да је прво (ко?) питао: – Је ли Франц, како би ти испричао причу о господину и госпођи Леви који имају чудног пса.

Стајао сам пред робном кућом “Београд”, било је 16.02, чекао сам Кафку. Као и обично, његово радно време у Нишкој кредитној банци завршавало се у 16.00ч. Чињеница која ме силно обрадовала била је што робна кућа није била стварна робна кућа, нисам имао свест шта би стварна зграда робне куће могла да представља, али робна кућа у могадонском сну налазила се у трафици, и стварно је то била робна кућа, мислим унутрашњост робне куће, ниједан спрат није недостајао, чак су и покретне степенице биле ту. Гледао сам на сат, није имао бројеве већ слова. Франц се појавио у 16.08, што је заправо било ГХ ОУ. Носио је на себи црно одело, сив шешир и дубоке црвене јахаће чизме.

Касним – питао је. – Касниш – одговорио сам и један поред другог ушли смо у трафику – робну кућу. – И шта сад – питао је – због чега си ме опет звао у невреме. Добро знаш колико посла имам пред четворомесечни биланс.

– Имам проблема с причом, хоћу да знам како би је ти написао.

– Зашто бих ја писао твоје приче?

– Франц, ја једино желим да сазнам како би је ти написао, да причу урадим другачије. Знаш, ова прича има седам верзија, ни једну не могу сматрати својом.

– Хајдемо на покретне степенице – предложио је.

Прво је стао он, затим је један степеник остао празан, па сам ускочио ја. У том сам тренутку приметио да на леђима, у капуту, има рупу, у облику људске шаке и да му се виде леђа. Пружио сам руку и осетио његово хладно месо. Није се окренуо, само је казао: – Свака прича има седам туђинских верзија и осму, црну и нечитљиву, коју можемо, условно, сматрати својом.

Та је бесконачна, недовршена и само сни могу показати где је почетак писања и залеђено срце приче. Уосталом, због чега ти све ово говорим о осмим верзијама, ја никада нисам имао потребу да кренем од прве.

Тек сам тада схватио да степенице нигде не завршавају. Пели смо се и пели.

Видиш шта си учинио. Немоћан да изађеш на крај с клупчадима, не успевајући да не измешаш истину и лаж ти си ме одвукао од посла. А шеф, а заменик шефа? И гле, шта је са овим степеницама?

– Шта је с овим степеницама – поновио сам гласније.

Франц се лупио по бутини. – Како шта је, издрао се – па то је осма верзија. Ја искачем – казао је – искочићу за двадесет секунди. И знаш – наставио је мирним гласом – постојали су људи који су живели у Прагу, а никада нису прошетали прашким улицама. Према томе, сасвим је разумљиво што постоје писци који не дозвољавају своме срцу да се доледи.

– Шта то значи Франц?

– Да је немогуће раздвајати душу и дух у причама које носимо као Крст,

– Шта – хтео сам да питам, али је већ било касно. Скочио је на гондолу с кожном галантеријом, а продавачица га је хитро прекрила коферима.

Кућа господина Леополда Левија, ипак ће увек бити господе поред све извештачене другарске непосредности другоратних метаморфоза, налази се тик под нашим балконом. Сва је прилика да је главни пројектант имао и те каквих разлога да Левију ускрати поподневно сунце. Али свако зло има своје добро, кажем ја, те сам скоро две године маминим позоришним двогледом посматрао живот те куће. Био сам од оних дечака који виде и оно што се не види, заправо видео сам углавном оно што се није видело, да будем прецизнији. Напросто, привлачност неких бића довољна је да о њима сазнаш све што пожелиш. Да ли је заиста тако, драги читаоче, ти који приповедачевим воајеризмом задовољаваш своју жеђ за знањем.

Наше куће се нису посећивале. Леви је одлазио доктору Јунгвалтеру док је жена доктора Јунгвалтера имала заједничку кројачицу с мојом мамом. Тако се, како већ код жена бива, сазнало да је господин Леополд резервни пуковник предратне Југословенске војске, велики стручњак за топове, хаубице, пасионирани заљубљеник у ружно наоружање.

Преко жена тата му је продао, у оно време за дебеле паре, два парабелумама специјалне израде, које је током 1944, одузео један, оберштаумфиреру Милеру Хорцу из Улма, стрељаном у Нашицама исте вечери због недоказаног злочиначког убиства неке чегарске породице. Други пиштољ, одузео је капетану Јиргену Петеру Леу, о којем сам касније сазнао да држи продавницу сликарског материјала у Линцу.

За новац од пиштоља, мама је одмах купила кинеску комоду од Управе душевне болнице, а коју је користио док је у њој боравио екс-краљ Ђорђе Карађорђевић. Уверио сам се у веродостојност бившег власника када сам у тајном претинцу пронашао нацрте за три речне шалупе, а бака ми је касније, док је с покојним Карађорђевићем издржавала бању, причала о његовој опседнутости Дунавом и бродовима. Ја сам се, много касније, домогао и његове наслоњаче коју сам добио од Л.А. за четири грама хероина.

Кућа, која и дан-данас постоји, грађена је од црвеног камена који је данас немогуће наћи. Бака ми је говорила да је тај камен видела као девојка изнад Горњег Душника, али је касније поцмео. Комшилук је о Левијевима мислио много шта. Пре свега, све је почело управо због тих пиштоља и растиња. Милиција је често навраћала, мислим да су пребројавали оружје и покаткад узимали што им се свиђа, и то ми никада није било јасно, да ли је могуће да су га сумњичили за повремена убиства или шта ја знам. Оно с дрвећем постало ми је разумљиво много касније. Леви је везивао тегове о гране дрвећа, тако да је цео врт ишао надоле. Сви су се згражавали. А како је лепо када дрвеће схвати да може да расте и надоле. Та њихова кућа одувек ми је изгледала као да у њој не живи нико. Сем једног прозора, посвуда су биле прашњаве жалузине.

Затекао сам једном тату како га посматра док сам са псом одлазио ка Тврђави, тргнуо се и само казао: – У њему нема страха!

Бака, која је увек помно чула зетове речи, казала је: – У јеврејину више не може бити места за страх, у њима постоји нешто што замењује страх.

– Овог је и то напустило – одговорио је тата.

То је стравична кућа – казала је мама – ни за какве паре не бих крочила унутра.

Од када знам за себе Левија су сви звали Пуковник. Мислим да је био задовољан што га зову Пуковником. Сећам се да ми је Душан Кос, наставник хемије и колега госпође Леви, који је са њим био у логору Освећим, казао за време једне шетње Чаиром, како пуковник Леви ниједан пакет који је добио од својих или од УНРЕ није подигао. Такав човек ме је потпуно заокупио.

У собу је прво ушао Пуковник. Пас се није видео у први мах. Стајао је корак иза човека и зурио кроз прозор. Чинило се да им је досадно. Пуковник је запалио цигарету и сео у наслоњачу. Пас је легао на простирку поред његових чизама, али је и даље гледао кроз прозор. Човек се није мицао. Његово тело, оно што се наслућивало испод широке униформе, чинило се дрвеним и неосетљивим.

Пас је био црн и чудан. И ако су били врло близу братства разликовали су се, не по крви или нарави, него у кретању и чврстини непомичности. Човеку су се померате усне и цигарета, пас се није мицао. Жена коју су људи звали Пуковница, позната у вароши по двојици пуковника, јер су и пса звали Пуковник, ушла је и донела храну.

Заправо храна је била за пса. Њена светлуцава хаљина начас се изгубила, а затим се вратила носећи човеку прибор за чај. За човека који је изгледао глувонем људи су говорили да је зао из задовољства. По њиховом мишљењу пас је био опак по наређењу, Мада ни они који су се усуђивали да то кажу, нису озбиљно мислили, јер двојица Пуковника не само да су били далеко од тога да би дозволили било какав суд, већ су држали отворене очи, што је значило да гвоздена завеса не само да скрива њихов приватни живот већ искључује сваку могућност осећања, било којег, сем страха који су сејали.

Човек се није мицао. Размишљао је о томе како су људи неправични и глупи. Све оно што они нису смели да мисле о њему, мислио је он, уместо њих. Али када је као противтежу мислио своју мисао, појмио је истину да задовољство никада није имао. Ни он, а ни пас. Жена била неважна, О женском задовољству није вредело размишљати.

По обичају, парабелум је био на сточићу. Као и много пута раније узео га је и уперио у пса. Овај се лењо окренуо, уперивши поглед који не гледа – не у пиштољ, не у човека, већ кроз њих – испитујући контуре ништавила и досаде. Није никад трептао, а то није била једина сличност са змијом. Лагано је устао и изашао не осврћући се на човека, сигурно као да је и сам човек. Пуковник је остао у столици. Окренуо је пиштољ ка себи и цев ставио у уста. Повукао је ороз док му је у другом крају устију догоревала цигарета.

Жена је ушла у спаваћу собу. Тамо је већ био пас. Лежао је пред огледалом гледајући се у очи. Изгледало је да га фасцинира властити поглед; стварно је изгледао чудно с тим змијским очима, мада човек не би могао са сигурношћу да каже да ли су црне или стаклене. Жена се спустила на под, окренувши леђа огледалу. Дога је имала црну, сјајну длаку. Дугачки ожиљци на слабинама изгледали су као вез. Жена му је миловала бразде. Пас ниједном није задрхтао. Затим су се отворила врата. Човек није ушао, није чак ни проговорио. Само је стајао. Пас је устао да би му се придружо. Двојица пуковника спремна као и увек за ритуал због ког су живели, човек камџијом у руци и у парадној униформи, пас лењ и велик, човечан у својој лепоти, неприродан због оног што је знао. Корачајући напоредо изашли су из куће. Жена је угасила светло и почела да плаче.

Пуковници се упутише на реку. Сваке су ноћи шетали обалом до места где су ритуал завршавали борбом. Изненада би човек почео да завија као вук, истог трена дога би га нападала. Пас је знао да је парабелум увек празан, да једини метак који постоји у кући није намењен њему. Али је бич од говеђе жиле био стравично оружје. Човек је био низак, снажан и налик јазавцу. Прикованог погледа у очи пса изгледало је да плаче, дога је гледала у штитнике на човековим рукама.

Пас је нападао смишљено, одређујући правац уједа према мржњи која је пламтела у човековим очима, или сузама које су се сакупљале на његовим јагодицама. Пас није нападао човеков врат и гениталије. Човек је заузврат водио рачуна да не ошине пса преко лица. Обојица су знала да жена сад плаче у мрачној соби. И човек и пас грозили су се повратка у кућу, јер оно што је некада давало смисла обојици био је сада само патрљак месечине, бачен у реку, од кога су и рибе окретале главу. Град је спавао и није слутио урликање. Да су и знали да треба да слушају, засигурно не би препознали пуковнике.

Човек је завијао као вук, пас је режао и лајао као пас, људима су изгледали демонски. Тако нису могли да знају да су то они. И поред тога, људски језик, уста без зуба и мере, натерала су пса и човека да се кољу у тмини поред воде која је односила бол, али је увреда, лаж и самоћа остајала као једини доказ, једини разлог борбе и поштовања.

Пас је угасио поглед када је видео да је човек извадио сат. Спустио се на тло да олиже рањену шапу. Човек му је ставио ланац. Кренули су кући и не погледавши се, носећи исту слику, исту бол, али не показујући да је бол бол, а слика, она туга због које су се људи склањали са њиховог пута.

Жена је још плакала.

Човек и пас прођоше поред ње и не осврнувши се. Ушли су у купатило и опрали се. Пас је посматрао човекову руку пун поверења.

Њих двојица су спавали у истој соби. Жена није ни једном пуних шест година ушла у ту одају. И даље је плакала иако се одавно помирила са судбином која ју је очекивала. Добро је знала да, оног тренутка кад увреда буде враћена, један од пуковника остаје жив. Тада ће она доћи на ред. А казна стиже полако, када је судија и џелат онај који је био вољен, који је то можда још, и не може представљати ништа до пакао. Жена се придржавала ритуала, није стављала отров у чај и храну.

Пуковник је нестао 1965. из града. Наставница Магда убрзо након тога отишла је у инвалидску пензију, навукавши и ону једну неспуштену жалузину. Живела је на јогурту и карфиолу које јој је доносио луди Антоније, некадашњи центарфор БСК-а, а после рата због везе с неким Белим орловима, послушно чаирско потрчкало.

О Пуковнику сам поново сазнао, заправо поново сам га видео у ТВ дневнику, у једној краткој секвенци како акредитованим новинарима показује управо изведену операцију у којој је његова тенковска бригада избила на Суецки канал.

Тата је казао: – То је само слика на телевизији.

Тај човек никада не би ратовао.

Рекао сам: – Тата, то је чика Леви и он мора да ратује, Тада сам од оца добио један шамар, рекао је бесно – Штене, никада се не мора ратовати.

Оно чега се Кафка одрицао, ја сам прихватио, схватио сам, човече ако си љубитељ осмих верзија чега се стидети, 1978. године, у антикваријату у Кнез Михајловој срео сам девојку коју сам запазио јер је купила четири примерка Зохара и одмах на лицу места написала четири посвете. Звала се Кефер и била је на пропутовању кроз Београд. Ишла је ујаку у Мостар.

Водили смо љубав у хотелу Балкан, соба 206, и ја сам, будући да је долазила из државе коју сам волео, испричао о Пуковнику. – Ах – рекла је – тај јастреб Леополд Леви. Затим смо се посвађали, она је отишла у други хотел. Разлог свађе ипак није био довољан, у суштини ја ценим антимилитарискиње, да не завршимо осми коитус, онај једини и прави. Али не у Београду, већ у Мостару на реци чије име никада нећу избрисати. Буна. То ће увек бити река коју ћу сањати. Буна.

Кефер ми је испричала страшну Пуковникову судбину. Усмрћен, у сну преклан од Клауса, а цео Kibbuz Tiferet згрожен је био извитопереношћу љубави. Тако је лепо бити нормалан, тако је добро бити у границама љубави и мржње, говорили су суседи. Клаус га је заклао и појео, бар је тако писао Jerusalim post. – Има мноштво разлога за убијање, али је увек један пресудан – казао сам. – Да – одговорила је Кефер – истина се зове Марифа Хашиди, млада палестинска девојка коју су обојица заволели под погрешним утицајем псећег Меркура и људског Сатурна.


из трезора ГЛЕДИШТА пише: Славиша Николин Живковић



Драгана Машовић: БЛАГО ОЦА РАДОВАНА: О НЕЗАВРШЕНИМ ЧИТАЊИМА МЕЛВИЛОВОГ МОБИ ДИКА

Еп о путовању, Моби Дик, и данас је предмет истраживања јер га је немогуће прочитати у кључу једне књижевно-филозофске концепције; сваку могућност увек прати и супротна, субверзивна струја сумње и неверице. Тиме се дело отвара и остаје недовршено као стално питање коначне метафизичке слике човека и света што му даје непролазну вредност као изазову, надахнућу, интелектуалном путовању. Рад се начелно састоји из два дела: једног, у прилог отворености Мелвиловог дела, и другог који указује на још једну интентио, овога пута претходног читаоца. Његови знаци на маргинама нису ништа мањи инспиратори будућим читаоцима од самог дела.

„…рече Вилдад не дижући очи, а затим настави да мрмља – ‘јер где је ваше благо, онде ће бити и срце ваше.’” (103)[1]

Сред разговора, проф. Видосава Јанковић је застала, погледала ме искоса а изравно питала, „Драгана, ви не прихватате ово мишљење о Мелвилу, зар не?”

Нешто ми је застало у грлу. Нешто сам промуцала. А нешто сада пишем, много година касније, као да враћам стари дуг.



СТАРИ ДУГ

Нисам се много опирала, тада, бар не гласно, читању Мелвила у форматираним контекстима, једнозначним, са тек понеком сумњом, ту и тамо. Али се зато цело моје биће, изнутра, бунило против тога да ми се прочита књига и коначно „објасни” и да концепција „филозофије преко књижевности” односи превагу над „филозофијом у књижевности”, ближој Мелвилу.[2] Ова прва могућност, и то не само када је у питању филозофија, већ и друге, предпостојеће, већ потпуно разуђене теорије – теолошке, политичке, културалне – представљала је облик завршености па је и отимала, између осталих, и дрску, проблематичну сагу о лову (потери, прогону, погрому) на белог кита од оних, жељних да и сами са њом, имагинативно, пропутују. То би их путовање превело, мелвиловски речено, из статуса читаоца-посматрача, нагрижених залудном чежњом за знањима изван хоризонта, у статус читаоца-учесника или (са)говорника, способних да зароне у пустоловину његовог дела:

Волим све људе који роне”, писао је Мелвил у писму Дукинку, „свака риба може да плива близу површине, али је потребно бити велики кит да би се заронило на дубине од пет миља и више […] (говорим о) свим скупинама мисаоних ронилаца који су, од постанка света, умели да зароне и поново изроне закрвављених очију. (Davis – Gilman 1960: 78)

Ништа од тога нисам рекла тада али је проф. Јанковић сигурно све прочитала у мојим уморним очима: то дубоко роњење по књизи, и по још неким незавршеним читањима. И мој отпор према тумачењима да негде, тамо, постоји неки кључ, шифрарник, неки „истинити садржај” који пакује Мелвилово дело у референцијални формат,[3] одводећи га, при том, из фиктивне, књижевне дубине у „срамни плићак” површине. Уз помоћ методе, учитеља или гуруа.

ДОБА ВОДОЛИЈЕ: no teacher, no guru, no method

Биле су то младе године, године неприпадања. Свет и његове опсене су се мериле по дистанци коју си заузимао према њима. Доба је било политички клизаво, водолије су рониле и давиле се у рату са раковима и шкорпијама, а Луси одлазила на небо, са или без дијаманата. Било је ин бити аут, језик се оштрио на већ рушевним идеологијама, фармерице су се природно цепале, а у ушима је бубњао главни човек осамдесетих, Ван Морисон и његова посланица У врту (“In the garden”, 1986).

… И ОТАЦ

На летњем пљуску, или „кад год ми (је) влажни новембар ромиња(о) у души”, као „биће, начисто пукло” (“a creature all in rapture”) (МОРИСОН 1986) под разним притисцима, и црним мислима, понављала сам мантру о безучитељском свету, самосвојности и оно мало преосталог морала који ме је спречавао да скидам људима шешире са глава, на кишним улицама:

Не! за учитеље, гуруе, методе!

Тако је говорио Ven the Men, како смо га звали. Говорио је: овде смо само ти и ја и природа, „и отац у врту”. Не! говорили су, давно, и бунтовни, сетни и одметнути Хоторн, и Мелвил, и ти и ја, али је пометњу, и тада, уносио „отац у врту”.

ПЕСАК & ТРАВА, ДИВЉЕ & ПУСТО

„Ти” и „ ја” смо лако могли бити два некадашња беркширска суседа, Хоторн и Мелвил, која су се, после станке од три године, срела једног прохладног дана, 12. новембра 1856, како записује Хоторн у свом дневнику, и пошла у „прилично дугу шетњу” обалом Ирског мора, крај Саутпорта: „Песак и трава. Дивље и пусто. Јак ветар. Добар разговор”. (ПАРКЕР 2005: 300) Мелвил је у то време запослен у америчком конзулату у Ливерпулу, и, како сведочи дневник, изгледа као и обично „сем што је мало блеђи и можда мало тужнији” (ПАРКЕР 2005: 300) – „запуштен,[4] брбљив, двосмислен” (ПАРКЕР 2005: 300):

Спустили смо се у једно удубљење међу пешчаним динама (штитећи се од јаког, хладног ветра) и запалили цигарете. Мелвил је, као и увек, започео да расправља о Провиђењу и будућности, и свему што лежи ван домашаја људског разумевања, и обавестио ме је да је он ‘поприлично решен на самоуништење’; али још увек не изгледа као да га је то предвиђање умирило; и, мислим, неће се он ни смирити док се не домогне каквог дефинитивног уверења. Чудно колико истрајава – а истрајавао је од када сам га упознао, а вероватно и дуго пре тога – у лутањима тамо-амо по овим пустарама, једнако суморан као ове пешчане дине између којих смо седели. Он не може нити да верује нити да се осећа удобно у свом неверовању; а превише је поштен или храбар, а да не покуша да чини једно или друго. Кад би био религиозан човек, био би један од најискреније религиозних и смерних; он је врло узвишене и племените природе и много вреднији бесмртности од већине нас. (ПАРКЕР 2005: 300)

Али, религиозан, није био. Ни учитељ, ни гуру. Као у малопређашњим стиховима, у њему су се човек, природа, али и „отац у врту”, прелили у скуп филозофских и теолошких појмова које је, како наводи Паркер, превео у милтоновске речи: „зацртана судбина, слободна воља, апсолутно предзнање” а записао у свом дневнику од 13. октобра 1849 (“Fixed Fate, Free-will, foreknowledge absolute” према Паркеру 2005: 300). А онда их је, опет, превео у велико океанско путовање, епску фантазију, којом је разбио и последњи бастион једнозначне, затворене, тоталитарне, „црне” мисли – метод – а оставио књигу, отворену.

ИЗМЕЂУ УБЕЂЕЊА И СУМЊИ

Мелвилов отпор према методу, односно, систематизованој мисли као потки око које би се плело књижевно дело, на тај начин кохерентно и компактно, могао се делимично приписати његовој негативној способности, односно, како је дефинисао Китс, способности „да живи у неизвесностима, мистеријама, сумњама а без икаквог иритирајућег потезања за чињеницама и разумом”, задовољан „са полу-знањима”. (Keats 1818). С тим што је Мелвил и те како потезао за чињеницама, и те како потезао за разумом а исувише био далеко од задовољства полузнањима. Сасвим супротно: његови ликови у епу о потрази за белим китом далеко су од малодушности, компромиса или самозадовољног квајетизма; они су отворени према свим искуствима (ма како претећим по њихова уверења или чак животе) у потрази за хоризонтом когниције, за целовитим, апсолутним истинама, од приповедача Исмаила до главног, капетана Ахава, уз хор разноразних гласова са копна и са мора. Они представљају плејаду ставова, епистемиолошких позиција, од здраворазумских до посвећено-фанатичних.

И сваки од њих има своју тезу а већина и анти-тезу, управо како показује Дејвид Еванс, као што и сам Мелвил, у међупростору између вере и неверице, осцилира у наративним потезима, иронијским и самосвесним дигресијама, жанровским преклапањима, мешању књижевних врста и подврста, и, уопште, у таласањима о којима пише Хоторн. Растрзан између уверења и сумње, између потребе за припадањем и немогућности прихватања тог припадања, он једино успева да успостави равнотежу у заузетим гледиштима тако да нико, од грдосије кита до опседнутог капетана, од уљудног канибала Квиквега до приземне посаде, не однесе превагу над светом који, ако тоне, тоне у целости, остављајући за собом једино причу о свом (само)уништењу.

Да сумња остаје отворена и да се не може приписати чак ни једном препознатљивом филозофском правцу као што је скептицизам (иако и он резонира у делу, кроз ликове, есејистичке коментаре и евокације значајних представника), Еванс показује многим примерима одсуства „гуруа и метода”: њихово место заузимају инверзије, контрасти, вишесмислености, осцилације.

Под инверзијом се у Мелвиловом делу подразумева преокретање традиционалних уверења и поступака; на тај начин, онеобичава се свет његовог дела и свет изван њега, избачен из удобног лежишта навика, менталних, културалних.[5] Управо како је, оцењујући начин на који се хришћански наук нашао уплетен у апокалиптичну Мелвилову сагу, закључио један критичар:

Мелвил је био велики библијски нескриптурални писац. Све је могуће, а заиста је и улога читаочевог пута да то и очекује, то изврнуто, окренуто наопачке, покидано и реконструисано у своје супротно огледало. У Мелвиловим рукама све библијско што се уопште може доживети – сасвим сигурно и хоће. (Cady 1983: 33–35)

ИЗБАЧЕНИ ИЗ ЛЕЖИШТА

Један такав преокрет, да поменемо, јесте и ново одређење концепта „копна” и „океана”. По искуственој, културалној навици, копно је знак спаса, спасења, и пратеће сигурности, удобности, стабилности. Супротно томе, океан је непрекидно кретање, несигурност, неизвесност: не чуди да су древни богови показивали своје право лице тек на таласима. У Моби Дику је супротно: копно је издајничко и робовско, стагнација, конформизам, материјализам и лажна сигурност, живот у незнању и духовној оскудици: богатство се отвара тек на пучини (или, мелвиловски, у „бескопнености”), где се искушавају не само божје моћи него и људске, и, можда, крије или не, нека претпостављена, коначна истина. Она је, у бити, на страни океана јер се „на пучини налази највиша истина, где обале нема, где је бескрајност као бог” (137). Што на час враћа на архетипску слику врта, тебе и мене и природе… и оца који јесте и није бескрајност, присутност и одсуство.

Сличан преокрет доживљава и симболизам боја, промена њихових асоцијативних значења: бело је, од давнина, симбол невиности, чистоте, доброте, у западној култури. Код Мелвила се белим боји велики кит, ултимативна мистерија, којој се може приписати крајње добро или, вероватније, зло али која, на крају, односи са собом све актере великог лова, па и сам брод (уз јединог преживелог, спашеног захваљујући црном добром човеку).[6] Бело је, и у другим његовим делима, иако културно доминантно, опако а црно недовољно познато али углавном добро. Ништа мање нису пробитачне инверзије божанског и ђаволског, када, примера ради, капетан Ахав крсти харпун, умочен у … крв, у име ђавола а не бога.[7]

Ови примери су добро познати, уз мноштво других, који налажу сталну будност у читању дела (ништа мање од позорности морнара-осматрача на високом јарболу), као и његову протејску природу. Њу усложњава и оно што Џонатан Криминс назива „обрасцем инверзија” када се жанрови „гњезде” једни у другима како би дестабилизовали нарацију и омели је да се усидри у једну једину концепцију.

Отуд се у делу преплићу, пре свега, фикционални и нефикционални жанрови, а затим есеј и драма (трагедија), романса и роман, али и проповеди, научни елаборати, елементи готике и фантастике, и сл. Слично се мешају и стилови: од дискурса морнара, морнарске (и опште) свакодневице преко изравног излагања до високе реторике, лирских излива, дескриптивних извештавања, идиоматске прозе, фантастичних пројекција али и коментара на актуалне догађаје и писања.

У свом том комешању, дестабилизује се „свет брода” („свет копна”) самосвесним коментарима, онеобичавајућим метафорама, изненађујућим поређењима, духовитим опаскама и сталном иронијом – као да сам приповедач, Исмаил, подрива своје стварање, и, попут Пенелопе, разграђује оно што гради. No method.

Сличну улогу имају и контрасти – да унесу сумњу, подрију искључивости, укључујући и оне у самој нарацији, и да, истовремено са конструкцијом, изврше ауто-деструкцију. Општем утиску субверзивности доприноси и јачина контраста, дистанца између супротстављених екстрема.

Тако се контрастрирају епистемиолошке позиције које ликови заузимају; на једном крају је хубристички, пркосни Ахав, са тврдњом да истина „не познаје границе” и да му је истина белог кита и те како доступна, у његовој (анти)херојској опсесији, док је, на другом крају, Исмаилов много понизнији став, „Не познајем ја њега, нити ћу га икад знати” (459). Другим речима, на једном крају је издвојени и аскетски вођа, Ахав, претеча мономанијакалних лидера 20. века, а на другом посада у хомосоцијалној мрежи, са својом путеношћу, енергијом, виталношћу и солидарношћу, жудна да задовољи своје „обилније, дневне апетите” (261).

Осцилације у писању, показује Еванс, очите су у широком луку, од шекспировских солилоквија капетана Ахава, до смиреног, поигравајућег Исмаиловог дискурса (или, како Мелвил наводи у једној потоњој метапесми, од „лудачког крешенда” до „тужних нота”).[8]

Читање таквог текста је, наставља Еванс, налик на пловидбу морнара по узбурканом мору, морнара који се упиње да се ухвати за нешто док му палуба измиче под ногама – што је налик на стање самог Мелвила у Хоторновом опису. Слична слика важи и за друге видове дела, „биполарне”, како их критичари називају истичући екстремне промене расположења, екстремне стилске и жанровске промене, од „дезинтеграције до кохеренције”,[9] од „депресије до манијакалне узаврелости”.[10]

Ови и други бројни примери указују да Мелвилово дело прожимају супротстављене тенденције, а да је тако створена драмска тензија, у бити, „негативна”, речено Китсовим језиком и стога – мистериозна, изазовна. Али, чак и овакав преглед „биполарних” црта као потврде његове „нескриптуралности” већ је сам по себи подложан сумњи и даљој анализи – ако смо, примера ради, указали на инверзију белог и црног, или бога и ђавола, онда је тешко затворити ову оцену, упаковати је у критички формат а пренебрегнути описе који ремете бинарну матрицу па се, у јукстапозицији, налазе и сатанске и Христове одлике у приказу Ахава, и сл. Таквим комбинацијама, вишесмисленостима, обилује дело и потврђује Китсову претпоставку о мултивалентној истини.[11]

ОД ГВОЖЂА ДО ПЕРЈА

Да је осцилирање међу екстремима својствено романтичарима на- гласио је и Китс у једном писму свом пријатељу, Бенџамину Бејлију, из 1818. (на годину пре Мелвиловог рођења):

Две најдоминантније мисли у људском уму су два пола његовог света око којих се он окреће па је, за њега, све или јужно или северно њиховим посредством – Ми смо само на три корака далеко од перја до гвожђа. А сад, мој драги пријатељу, морам ти једном заувек рећи да немам ниједну идеју истине о иједној од мојих мисли – ја никада нећу бити логичар јер не марим да будем у праву, кад завршим са полемисањем и кад сам у правом филозофском расположењу. (KEATS 1818)

Као и Китса, и Мелвила затичемо на размеђи полова, у неком полукораку, како је указао Хоторн, вере и сумње, или, како је указао Емерсон, истине и опуштања.

ИЗМЕЂУ ИСТИНЕ И ОПУШТАЊА

Слично је изразио и Емерсон, у есеју „Интелект”:

Бог нуди сваком уму избор између истине и одмора. Бирајте шта вам драго, оба не можете имати. Између њих, као клатно, човек осцилира. Онај у коме доминира љубав према опуштању […] добија одмор, комодитет и углед; али он затвара врата истине. Онај у коме доминира љубав према истини, тај ће се трудити да буде далеко од свих сидришта и тај ће пловити. (Emerson 1841)

А та је пловидба, за Мелвилове чезнутљиве посматраче океана које нагриза нервоза „опуштања и комодитета” и који би је радо заменили за пустоловине далеко од сидришта, једнака читању, са оловком у руци, сличног трагача, распетог између жеље за сигурношћу декодираног текста и неизвесности никад довршеног или, чак, прекинутог путовања.

НАВИГАЦИОНИ ПОКАЗИВАЧИ

Хетероглосна и палимпсетска природа Моби Дика као да је створена за велика читалачка путовања; ако се томе додају самосубверзије, подривања привремено успостављених значења и слични знаци лебдења између могућности, добија се шлегеловски спој имања и немања система, јединство потпуно диспаритетних елемената који, у том сједињавању, индукују креативну, продуктивну тензију.

То је, уједно, вид романтичарске ироније која се, у естетском смислу, исказује у „жељи за целовитим уметничким делом, али и иронијским напуштањем дела у тренуцима пародијске дисолуције”. (CRITcHLEY 2004: 135)

Тај двосмерни порив, ка самостварању и самодеструкцији, метафорично је илустровао и сам Мелвил, у поглављу „Један вењак у Арсацидама” када бог-творац поприма облик ткача, са плодном земљом као разбојем и на њему раскошним ћилимом „где су бркови са лијана сачињавали потку и основу, а бујно цвеће шаре” – у тој набујалој лепоти, бог-ткач, невидљиви, не може да држи ткање под контролом: „чунак лети, шаре искачу и даље са разбоја; израђени ћилим као бујни поток стално јури даље” (543). Па и Исмаил, у том испреплетаном хаосу, и кад узме клупче канапа и крене да лута по костуру мртвога кита, међу „његовим многобројним кривинама, засенченим низовима стубова, и по његовим луговима” (544), на крају утврди да „ничега тамо није било сем костију” (544). Зато и читање о његовом путовању, и лутање кроз лавиринт речи, не поседује никакав свеобухватни систем. Уместо њега, на крају читалац/критичар, располаже само „димензијама костура”, или, како их назива Еванс, навигационим показивачима док се креће између утицаја, књижевних и филозофских, Мелвиловог дела – а притом зна да ниједна његова критичка мисао не може бити крајња или неотуђива.

ФЛУИДНО ДЕЛО И ЊЕГОВИ НАМЕРНИЦИ

Читаочева пловидба (или рута) је вођена само показивачима, и то не само у једном издању већ, као што то бива, по речима Џона Брајанта, у такозваним „флуидним текстовима”, у многобројним „материјалним верзијама” (укључујући бројне преводе), и у распону од самих догађаја о којима се приповеда преко вишемесечне пустоловине писања до пустоловине читања – а ту последњу пролази сам читалац, корак по корак, заједно са главним јунацима. И сви они, учесници у књижевном феномену, могу имати слободу навигације, између задатих знакова, односно, слободу интерпретације.

На њу је, међутим, упозорио Еко, дижући глас против извесних невероватних, неодговарајућих или чак потпуно немогућих интерпретација текста (које Еко чак, у екстремним случајевима сматра параноидним претераним интерпретацијама (BONDANELLA 1997:129).

Управо како је и указао у својим Танеровим предавањима: „Ја прихватам став да текст може имати већи број смисла. Али одбијам став да текст може имати сваки смисао” (BONDANELLA 1997: 130).

Са грехом тзв. претеране интерпретације срећу се професори књижевности у својој наставној пракси, на курсевима читања и тумачења књижевности, скоро сваки дан. Боре се и са собом и са својим саговорницима против „учитавања”, извођења прешироких хипотетичких референци или читања текста кроз себе и у односу на себе. Самим тим се труде да наведу и себе и друге да потврду о свом мишљењу, пре свега, налазе у појединостима у тексту.

Данас, међутим, знамо да је свако читање метатекстуално и води у такозвану „претерану” интерпретацију. А њу, пак, Харолд Блум види као креативну. То паралелно постојање „себе” и дела, и паралелно одвијање својих мисли и гласова у делу, и њихово сусретање, повезивање или раздвајање, за Блума су одличја креативности успостављене међутекстуалне везе: ти се текстови међусобно надахњују и њихово преплитање води у нову, иновативну, свежу обраду.

Међутим, између те две поларности, Екоове осуде претераности и Блумове похвале сажимања стварности „себе” и фиктивности дела, могу се наћи још неки гласови у врту, испражњеном од методе, гуруа и учитеља.

ГЛАСОВИ У ВРТУ

У међупростору, између аутора, читаоца и дела, може се појавити још неко. Може се наћи, у пред-електронско време, у штампаном формату, неки његов знак. Као што неписмени Квиквег оставља свој знак, на телу Моби Дика. У америчком издању, то је покрстица x а у старијем, српском, то је бесконачност, ∞ (117).

Са сличним знацима, расутим по књигама, уписаним пером или оловком, отварају се још нека путовања, са неким другим тумачима. Као и сви други, и ови слепи путници, путују и читају (се). Назовимо их Претходни Читаоци. А њихово читање исписала је…оловка.[12]



… И ОТАЦ

Године 1969. београдска Народна књига издала је Мелвиловог Моби Дика у преводу Милана С. Недића, а са предговором Видосаве Јанковић. Исте године, мој отац је купио ту књигу, кренуо да њоме путује, али је, на почетку тог и буквално недовршеног путовања, отишао, из врта, заувек.

Мој отац или Отац (ти, ја, анти-Ахав, Ахав, Јона, Јов, бог, ђаво), за мене, у раном детињству, био је ништа мања тајна од оне која је прогањала Мелвила, и још неке. А када сам, много година касније, отворила књигу и, неочекивано, пронашла његове знаке, кренула сам да читам на два нивоа: Мелвилово дело и читаоца Мелвиловог дела, његово подвлачење црвеном оловком, танком, стидљивом и чак, једва видљивом, по којој је моја немилосрдна, професорска, црна, ударала из све снаге.

Снаге извежбане на читањима Других Претходника, тајне азбуке проф. Бранкице Пацић и још тајнијег кодног система проф. Вучковића. Ти моји капетани, мој отац, професори, заузели су међузвездани простор а оставили навигационе показиваче: упитнике, упадице, прибелешке, уметнуте папириће, чак, да се лако окрену на часу, или прочитају у глуво доба ноћи, кад не помаже ништа – а помаже. Све су то била виртуална издања једне или више књига, оне Мелвилове, или о Мелвилу, или о себи, ту, у Мелвилу. Никад завршена или, боље, у сталном настајању.



Део из текста – Благо оца Радована: о незавршеним читањима Мелвиловог „Моби Дика” / Драгана Р. Машовић // Да баштинимо вечност свеколику / [ед. Александра В. Јовановић, Милица Спремић Кончар, Сергеј Мацура, Александра Вукотић]. – ИСБН 978-86-6153-551-2. – (2019), п. 221–240.

Сахрана проф. др Драгане Машовић ће се обавити у уторак, 5. 12. 2023. године на Новом гробљу у Београду у 13 часова. Окупљање ожалошћених је у 12 часова, а опело у 12.30 часова. Комеморација поводом смрти поштоване и драге колегинице биће одржана у среду, 6. децембра 2023. године на Филозофском факултету у Нишу са почетком у 12 сати, у амфитеатру 21.

фусноте:

[1] Сви наводи из Моби Дика из издања датих у литератури и у тексту. Мото је, у самом делу, преузет из Новог Завета у коме се помиње на више места, рецимо, у Јеванђељу по Матеју, гл. 6. Такође, сви преводи у раду су ауторкини сем ако није другачије наведено.

[2] Тачније, „филозофија у књижевности” подразумева да је предмет филозофске намене дато књижевно тумачење у смислу замишљеног, уметнички створеног света, „од- нос у коме је филозофија подређена намери и функцији књижевности па се, сходно томе, аспект дефинисан као филозофски (…) може идентификовати као интегрални део, или, као делимични конституент естетске вредности.” На другој страни, „филозофија преко књижевности” упућује на „употребу имагинативних књижевних форми као средстава излагања ради што ефикасније комуникације филозофских концепција већ у потпуности разрађених”. (Lamarque – Olsen, 1994: 391–392).

[3] Реферирајући на размишљање (Стенлија) Кавела о томе како књижевност и филозофија усмеравају пажњу на иста фундаментална питања, Гибсон тврди да когнитивна димензија књижевности лежи у „њеној способности да делује на истине које већ поседујемо”. Фикционални наратив можда нема способност да изности аргументе засноване на ванкњижевним истинама али може да исказује „обрасце истицања, вредности и значаја” показујући нам шта је то што се „ставља на коцку“ ако заузмемо одређен интелектуални став”. (Evans 2013). Navodi iz Gibsona (Gibson 2007: 102)

[4] Пише Хоторн, „Он је особа врло џентлментских порива у сваком погледу сем што је помало хетеродоксан у погледу чисте одеће”. (ПАРКЕР 2005: 300)

[5] Међу многим радовима који указују на дестабилизацију традиционалних наратива посебно место заузимају библијски мотиви, очигледни у мањим структурама дела (проповеди оца Мепла) али и на ширем плану романа, посебно прича о Јову (чија је инверзија прича о Ахаву или анти-Јову) (видети Schippe, Stetson, 2006; Paffenroth, 2004) и прича о Јони.

[6] Као најважнија, данас, и с обзиром на стање савременог света, јесте Мелвилова инверзија тадашњег и вишевековног увреженог односа према Другом, оличеном у Квиквегу чија племенитост надилази ускогрудост белог човека. Приповедач Исмаил, скептичан према нарави белих хришћана, закључује већ на првим страницама романа да је „боље спавати са трезним канибалом него са пијаним хришћанином” (40).

[7]Ego non baptismo te in nomine Patris, sed in nomine diaboli – бесно заурла Ахав кад гадно гвоже прљећи стаде гутати крв при крштењу”. (590)

[8] Херман Мелвил, „Еолска харфа” („The Aeolian Harp”), у стиховима: „Почуј харфу у јауку прозора /Под ударима ветрова са мора:/ Како вришти у лудом крешенду/Па умире у нотама тужним!”

[9] Џон Брајант је писао о „флип-флоп” кретању у Мелвиловој прози, између дезинтеграције и кохеренције, (BRYANT 1993: 184, 200).

[10] Коментар Џона Апдајка у коме се даље каже да су осцилације заправо „пулс који се може осетити у храбрим изливима његове прозе” (UPDIKE 1997: xiii).

[11] Можда на овом месту треба додати и бројне одлике микроструктура стила која замагљују поларитете, пребацују, да кажемо језиком романтичара, „вео” преко изравних слика, језиком чија је синтакса збуњујућа и неретко надреална, стварајући атмосферу сањалачку и тајанствену; уз море архаизама, латинизама, неологизама, посебно именичке речи са суфиксом „ness” (безобалност, безкопненост); затим, приповедање обилује тропима, а нису ретке ни оксиморонске конструкције у карактеризацији (Ахав је, тако „добар човек који псује” (106) а Квиквег „чист људождер који пријатно изгледа” (40) док је за капетана Пилега Ахав „сјајан, безбожан човек што на бога личи” (105).

[12] Путовања књига у разним издањима, у разним културама, а према важећим звезданим консталацијама, навела су проф. Младена Јовановића да ме упозори, у време мог рада на Фокнеру: „Пазите, полако са Фокнером и Авесаломом. Можда не знате, тада је Фокнер добио налив перо и пунио га наизменично плавим, па зеленим, па црним мастилом а да га није пажљиво брисао – само га је пунио и писао – па се на рукопису књиге виде промене боје, у нијансама. Зато, опрезно!” Штампа је то изједначила, избрисала те нијансе. За добар део света, Фокнер је остао једнобојан, тамо где се поигравао. Ту и тамо, ипак, једнобојност су разбиле боје, његових читалаца.


IN MEMORIAM: проф. др Драгана Машовић (1955-2023)