Милица Тркља: НИЈЕ ТОЛКО ВРУЋЕ КОЛКО ЈЕ НЕКА СПАРИНА

Четврти спрат – људи који гласно жваћу, лопови, насилници, студенткиње социологије.

Пети спрат – ратни злочинци, макрои, активисткиње НВО, људи којима јагњетина смрди.

Шести спрат – новинари, силоватељи, убице.

Седми спрат – дно дна. Изволите!

Од тренутка када је крочио на врели асфалт Пакла, Божидар се осећао као код куће. При сваком удаху осећао је како му се плућа пуне познатим мирисом Панчева. При сваком кораку осећао је чврсто тло под ногама.


Ботичелијев приказ пакла (1490), инспирисан Дантеовом Божанственом комедијом

Божидар никада није волео траву. Иако је себе сматрао веома проницљивим, да није било натписа при улазу у лифт на коме пише INFERNO, Божидар не би ни приметио да је у Паклу. Inferno, наравно, на латинском значи пакао, што свако ко је гледао онај филм с Томом Хенксом зна. Није га овако замишљао.

Вечни пламен немилосрдног огња који кажњава и жеже грешнике, сталактити и сталагмити премазани крвљу осуђених, казан врелог катрана чији клобуци вечно топе, али никад не истопе месо превртљивих и грлати крици накнадно напаћених душа били су замењени једним дугачким, прилично светлим и, пре свега, тихим ходником.

Асфалт који се простирао до краја краја јесте био врео и зрак јесте био загушљив, али није било сасвим неподношљиво. „Није тол᾽ко вруће кол᾽ко је нека спарина”, помисли Божидар за себе. Пристојан какав јесте и какав је увек био, Божидар није желео никога да узнемирава својим присуством, па је уместо куцања на било која од стотину врата с обе стране ходника одлучио да настави право, док не дође до краја.

У почетку је ходао полако, избегавајући, из чисте увиђавности, да обзнани некоме своје присуство звуком корака који су одзвањали по асфалту. Међутим, после осамсто сати ходања постао је врло нестрпљив, те је одлучио да стане и одмори се.

Није био сигуран зашто је стао када уопште није био уморан, нити одакле му дигитални сат на руци када поуздано зна да га није понео са собом у пандемонијум, али увидео је да до краја краја неће у скорије време стићи и да би можда ипак било паметније да покуца. „Слободно“, предухитрио га је баршунасти глас иза њега.

Божидар није био сасвим сигуран шта је баршун нити какво је то нешто што је баршунасто, али, из неког разлога, тај придев су сви користили када би описивали мушке гласове у књигама, па га је тако и Божидар себи представио.

Окренувши се, угледао је спортски одевеног и наочитог човека. Божидара је било срамота да у себи изговори згодног,па је прибегао овом неутралном и врло згодном опису. Носио је беле рибок патике, сиву тренерку и белу мајицу кратких рукава.

Помислио је у себи: „Каква сељачина, па ја овакав ни по хлеб не бих отишао”, али ових мисли га већ није било срамота. С поносом их је помислио. Лежерно одевени згодни човек такође је одмерио свог саговорника. Призор Божидара у црном сакоу, црним панталонама испегланим на црту и новим, још неразгаженим ципелама измамили су му осмех. Пружио је руку.

„Божидаре, добро дошли у Пакао.”

„Хвала”, Божидар је самоуверено прихватио поздрав. „Рекли су ми тек јуче да ћу данас доћи овде, па се и нисам нешто припремио”, рече он, гушећи се у лажној скромности. „А ко си ти?”, упита Божидар, више реда ради него из радозналости.

„Ја ћу бити Ваш домаћин”, рече саговорник, накрививши усне у благи осмех. Није могао а да не примети неприпремљено опеглане панталоне, неприпремљено скраћене нокте и, вероватно једино за шта се Божидар заиста није припремио, грчење прстију у новим, тесним ципелама. „Обично радим на горњих шест спратова, али понекад свратим и на седми. Шта год Вам није јасно, само питајте. Ја сам Далибор.”

„Занима ме”, снебивао се мало Боле, „колико још има до краја овог ходника и шта је у овим собама.”

„Не занима Вас зашто сте овде?”, упита га Далибор, искрено зачуђено.

„Не, не, само сам дошао накратко. Ја ти нисам од ових овде”, рече он нешто тишим гласом, да га случајно ко не чује. „Ја сам овде грешком.” Далибор се опет осмехну.

„Уђите слободно. Можете ући у сваку од ових просторија“, рече он Божидару, ширећи руке и показујући иза себе.

Божидар је, без куцања, ушао у најближу просторију. У њој је, савијен до земље, клечао мршави човек средњих година, старог изгледа и младалачки одабране гардеробе. Прстом је по земљи цртао круг. Ово је први пут за осамсто и један сат да је Божидар видео нешто што није асфалт.

„Овај круг сам смислио, овај круг сам створио”, понављао је непрекидно и неуморно старац у старкама. „Ово је Божидар”, рече Далибор старцу. „Реци му зашто си овде.”

Не дижући поглед с круга у којем је клечао, старац рече: „У моје време тога није било… неукус… шунд… кич… шунд… неукус… Трст… фармерке… пеглица.”

„Волео је да оставља глупе коментаре на Јутјубу о томе како нове генерације нису ни за курац”, рече Далибор. „Једног дана је ушао у месару и када је на радију чуо песму која му се није свиђала, купио је цео свињски бут само да би њиме ударио касирку у главу. Истог дана је умро од срчаног удара.”

Божидар није много марио за музику, али је веровао да је овај човек пригодно кажњен. Зацоктао је пар пута, окренуо се и напустио просторију.

Пар хиљада квака и сати касније дошли су пред врата иза којих је избијао несносан смрад. Унутра је клечала млада девојка с гуменим рукавицама навученим до лактова. Држала је клозетску четку у руци и, нагнута над клозетском шољом, замишљено посматрала млазове воде који су запљускивали ивице даске.

„То је Славица. Отишла је пре пет година у Франкфурт због посла. Никада није довољно добро научила немачки, али то је није спречавало да свако мало објави статус на Фејсбуку о томе како је Србија ᾽црна рупа᾽ и ᾽смрдљива жабокречина᾽ из које је ᾽све што ваља побегло᾽. Умела је често да каже и ᾽ко задњи изађе нек угаси светло᾽, али то последње није знала шта тачно значи, па јој се не узима за зло. Добила је упалу плућа, а није имала здравствено осигурање.”

Божидар је опет остао без речи. Само је презриво цокнуо двапут и одмахнуо главом, пожуривши ка крају краја.

Наставили су даље ка ничему. Божидар је већ негде око деветстохиљадитог часа изгарао да пита свог домаћина има ли краја том ходнику. Ипак, није желео да испадне глуп и необразован, па су наставили да шетају. Одједном се зачуо лавеж. Божидар се махинално латио кваке. Унутра је затекао повећу њиву, везаног пса који лаје и огромну недовршену кућу из које су допирали дубоки гласови.

Далибор није сачекао питање: „Ово је резиденција Влада Кутлаче.” Божидар се намршти. „Владо и његов рођени брат Момо подигли су сами ову кућу. Владово је приземље, Момов први спрат, Владов син је на другом, а трећи изнајмљују.” „Па добро”, рече Божидар, „ни ја овде не бих живео, али шта су згрешили?”

„Нису они, него Станислав”, одговори Далибор. „На крају Станислављеве улице становала је породица, која се, силом прилика, ту доселила средином последње деценије ХХ века. Станислав ниједном није пропустио прилику да им се не јави кад прође поред, да окрене главу од њих кад они пролазе, или, његово омиљено, да у самопослузи гласно коментарише нешто о дођошима и отимању посла.”

У том моменту пројурила је испред њих колона ситне деце, вриштећи и јурећи једно друго у игри. „Живео је сам, тако да су га, када га је стрефила кап, мачке појеле.”

„Али шта је тачно његова казна?”, збуњено приупита Божидар.

„Још је Хераклиту било јасно шта значи пакао”, изјави зналачки Далибор, додајући и „а оно што је он тврдио, у својим тврдњама је Волтер само учврстио.” Далибор се поигравао с њим. Знао је да Божидар не зна шта је ко тврдио, а још мање шта је ко утврђивао, али је исто тако знао и да је основ паметовања цитирање Волтера.

Ако се ту још нађе и неки пригодан антички цитат, ето отелотворења врховне мудрости и зенита ерудиције. „Све тече, драги мој, све се мења. Без константне промене човек луди. У једну реку се, под нормалним околностима, не може двапут ући. Ипак, Станислав из дана у дан проживљава исто. Владо сваки дан пече прасе, његова жена Зорица сваки дан шири веш, деца сваки дан вриште, а Момо сваки дан ојка. Да парафразирам филозофа – живот се састоји или из досадне обамрлости или из немирних трзаја.”

Далибор је једва чекао да Божидару парафразира филозофа. „Станислав живи на трећем спрату Владове куће, као подстанар, и бар једном недељно се, наглавачке, баца преко терасе. То се увек заврши на исти начин – Момо га заобиђе уз речи ᾽е вид᾽ будале᾽, након чега га, неповређеног, носи опет на трећи спрат.”

У том тренутку Божидар се први пут забринуо за себе.

„Је л᾽ могу нешто лично да те питам?”, упита Божидар док су корачали даље. Далибор је каскао за Божидаром, који је малтене почео да трчи.

„Наравно.”

„Зашто си тако обучен?”, упита Божидар.

„Како?”

„Па тако. Тренерка и бела мајица.”

„А како си па ти обучен код куће?!”, одбруси му Далибор.

Божидар ућута. Осетио се посрамљено, али то свакако није намеравао да покаже свом домаћину. Није више желео да обилази собе и једва је чекао да се објасни с газдом како он, заправо, не припада овом људском шодеру.

„А и бело одбија топлоту”, дода Далибор тихо после пар секунди и, иако су се већ налазили у најдубљем понору свих понора, тиме укопа Божидара још мало.

Замишљен у сопственом паклу понижења и беса Божидар није ни приметио када су ушли у нову собу. У њој су за једним столом седела два човека, један насупрот другог. „Овај леви тврди да је верник, а редовно је псовао бога, цркву, сунце, све свеце и архангеле.

Отишао би једном годишње у цркву да му поп пресече колач. Сина је тукао кломпама.” „Ц, ц, ц, ц”, зачуо се Божидар. „Овај десни је редовно писао колумне у једним дневним новинама о томе како су верници затуцани и назадни, називајући их најпогрднијим именима.

Неретко је цртао и врло неукусне и недуховите карикатуре свештеника. Не зна шта је Свето тројство, али сматра да је довољно компетентан да води теолошке расправе с учењацима.” „Шта све људи себи дозвољавају”, надовеза се Боле цоктаво.

Није више обраћао пажњу на то шта му се говори, јер је припремао у себи говор којим је требало да објасни свој случај и читаву ову забуну надлежним органима. Далибор је отворио уста да изговори још нешто, али Божидар је већ био напољу.

„Хтео бих с неким да попричам. Где је крај?”, упитао је коначно свог водича. „Тамо где ти желиш да буде”, одговори Далибор. Божидар га је збуњено гледао. „Ма шалим се, ево одма᾽ ту иза ћошка, дођи.” И стварно, дугачки, наизглед бескрајни ходних имао је крај. Заправо, не само да је имао крај, имао је и ћошак.

Далибор је свечаним гестом руке пропустио Божидара ка великој просторији. Срамежљиво, али из неког разлога и почаствовано, Божидар је ушао у ту пространу собу. На средини се налазио велики дрвени трон, на коме су стајале златом и драгим камењем опточена круна, као и златни скиптар с дијамантом на врху. „Господару”, рече Далибор, поново му персирајући, „изволите.”

Божидар га је избезумљено гледао. Срце му је поскочило на трен, али не од страха. „Слободно”, уверавао га је домаћин. Корак по корак, приближавао се центру собе. „Дрво дише”, рече му Далибор, показујући на трон. „Боље је због топлоте.” Божидар је приметио своје име урезано на узглављу гломазне столице.

Читава соба била је окружена и испуњена сатовима – ручним, зидним, пешчаним, дигиталним. „Зашто их има толико?”, промрмљао је у правцу свог домаћина, готово не померајући уста. „Овде не постоји време”, објасни Далибор.

„Они сви раде, али време не пролази. Ту су да Вас подсете да сте овде заувек.” Боле је само климнуо главом. „Зашто ја?”, питао је више себе него свог колегу. „Зато што сте Ви, господару, крунисани, миропомазани, благословени и декларисани краљ подземља!”, Далибор је малтене запевао.

„Ја управљам горњим спратовима, убицама, лажовима, криминалцима, злочинцима и свим осталим грешницима, али, Ви, господару”, кликну Даба, „Ви сте поглавар најгорих од најгорих. Ви сте управитељ и налогодавац најгорем и најгнуснијем шљаму, оним слинама које се, цурећи ка земљи, развлаче низ прсте! Ви сте задужени за њих.

Од данас па занавек сваки малодушник и малограђанин који прође кроз моје капије биће упућен на Вас. Није никаква грешка у питању и слободно можете престати да гледате на сат. Од сада па до краја, Ви сте управник седмог спрата.”

Божидар није баш најбоље схватао. „Чак ни ја не желим да се бавим овим шкартом.” Готово плешући ка вратима, Ђаво добаци свом слуги, овај пут опет без персирања: „И скини тај сако, неко ће помислити да си ја”, након чега је залупио врата за собом.


Музичка илустрација поводом Пада Бастиље

Божидар је немо посматрао затворена врата. Тачније, бленуо је у њих као теле у шарена врата, али врата су заправо била бела, а Божидар свакако није желео за себе да каже да је теле.

Одједном је постао свестан сваког зрнца песка које је капало и сваке казаљке која је шкљоцала. Да је могао да умре, тада би то учинио. Довукао се до трона и подигао тешку круну.

На њој је врло ситним, али истина и врло уредно обликованим словима писало: Божидар, господар малограђана. Цоктач, главоодмахивач, моралиста и, пре свега, пристојан човек.


Прича овенчана 2020. првом наградом за најбоље СТУДЕНТСКЕ ПРИЧЕ

Објављивање на порталу ГЛЕДИШТА одобрила: Милица ТРКЉА



Марина Адамовић: ТО ШТО ВИ НАЗИВЕТЕ ЛУДИЛОМ

Све што је било

Прошлошћу не зови,

А што ће бити –

Већ у теби живи

Имала је једанаест година када је наставника биологије питала:

– Чему служи обнављање живих бића, људи, пре свега? Зашто се рађа и умире?

Он се насмејао, љубазно је погледао, али није одговорио.

Више се није сећала зашто је то питала. Ипак, тај тренутак није заборавила. Ма шта касније учила, радила, често је наилазила на исти проблем: како схватити разлог постојања?

Почела је изнова, широм отворених очију, посматрати људе, догађаје, стања и најчешће би зажмурила, до бола потресена тиме што види. Говорила би: Сви ћемо завршити на исти начин, зашто онда толико истицати разлике, суровости? Ето, имам већ сто година. Можда не изгледам тако, али имам их.

O, I am tired of waiting, I will cry suddenly.


Едвард Мунк – Крик

Знала је: он не може и не жели да је разуме, а њој је било доста разумљивих речи. Очекивала је од њега да може после толико година да се насмеје и каже:

– То је моја чудесна особа, запушићу једно уво, а другим ћу имитирати верног слушаоца. Нека ужива. Речи не значе ништа. Битна су дела која смо чинили једно другоме.

Али не. Он је намрштио лице и повређено добацио: 

– Докле ћеш више тако, зашто се претвараш у нешто непознато? Досадна си!

Језик којим је говорио био је добро изграђена заштита од распознавања. Одједном, сузе су јој затрепериле у угловима очију, као удари грома зачули су се давни разговори у којима је заборављала на себе и препуштала се његовим ставовима. Све је тумачила као чудесну судбину, као Божји утицај. Није била свесна да је изгубила снагу да му се на било који начин супротстави. Заривши главу у јастук, покушала је да смири мисли и објасни себи шта је то, заправо живот.

Често је причао дуго и неповезано, објашњавајући ,,суштину” свега, тако досадно и нејасно, да је она једино писмом могла пронаћи прави одговор. И сада је, по навици, узела папир и оловку, али глава је издиктирала само ово:

Моје мисли од истине

лудило само чува.

Ни рођена нисам,

ни умрети нећу,

ја имена немам,

глас ми је тишина.

Осетиш ли кишу –

мој дах је у теби.

Уздрхталом граном

дотичем ти руку.

А кад падне ноћ

засуће те туга

мојих мисли тајновитих,

скривених од свега.

You must forget him! Go away!

Када га је упознала, на први поглед осетила је да се ту неће радити о љубави, него о нечем „вишем”, као што је одлично разумевање или пријатељство.

Месеци су пролазили са изненадним променама: од блаженства до губитка воље за било чиме. Своје дотадашње другарице је, као по наредби, полако запостављала: он није желео ничије друштво. Претварао се да не може упамтити њихова имена, а сада је била сигурна да је намерно ставио брану која ће их заклонити од других људи.

Свакога дана су се виђали. Сваки је минут био везан за његово расположење: ако би био уморан (од чега?) бесциљно би ходали улицама не изговарајући ниједну реч. Она би то некада тумачила као надмоћ пара који у свему ужива, а некада би јасно уочила да ничим није задовољан. Када би га ухватила за руку, за њега то не би био одраз интиме, него непријатност коју ће, ето ипак, издржати. Сетила се његове дефиниције љубави: нема ту ничег посебног, све је то хемијски процес.

Тужно је учила принципе тог хемијског процеса, јер је још увек лебдела у духовном, а не овоземаљском свету. Обрадовала се када је први пут успела из себе извући заносне уздахе задовољства. Мислила је, обрадоваће се, значиће му још више. Изгледа да му је стварно значило, али његове реакције личиле су на страх од погубљења.

Када би изненада отворила очи и угледала његово лице у грчу, очи претворене у вијугаве траке, уста силом стиснута да не продре ни дах, била је згрожена. Није допуштао да ико открије та јасна дубока осећања.

Често, ако не и увек, одговорност је приписивала себи. Он је чист, обузет дубоким, умним тумачењем сваке ситнице – реалне или не. У чему је грешила – није схватала. У књигама које је даноноћно читала није налазила одговор.

Осим у једној зен-будистичкој; она је смирено указивала да сви имамо право на грех, али да то не значи како за њега не морамо да одговарамо. Дакле, чиним нешто лоше, све што ми се после тога деси, само је опомена и могућност да се исправи.

Судбина само једног човека била је у њеним рукама. Остале је нису дотицале. Чак ни сопствена, која је лагано постајала исто што и његова.

– Није крив он, ти си – говорила је себи.

Свет се очигледно мења када се ми сами променимо. То је то! Требаће ми пуно времена да стигнем до његовог нивоа. Мислила је да га боли што ништа не може решити и да је зато тако исцеђен. Покушавала је да му предложи неки нови стил живота, који би значио помирење са том немоћи, али и одлуку да се са њом мора живети.

Није јој полазило за руком. Зато је таквих разговора било све мање.

Препричавала је делове њихових „омиљених“ романа, јер више није имала свој став ни о чему. Ако би почела некоме да објашњава нешто, вадила би из главе његове речи, убеђена да су то њене мисли. Глумци бар знају да се поклоне и врате свом стилу размишљања, кад заврше представу. Она би се само поклонила својој памети и тражила инспирацију за следећу.

У животу је најбитније од младости рећи себи: „желим ТО!“; тада је лакше остварити сан. Она је своју жељу заменила са „ШТА МИ С НЕБА ПАДНЕ“ и предавала се томе као једино зацртаном циљу. Сетила се како је одувек, у тешким тренуцима, била сама. Усамљеност младих је неизлечива – они сазревају у апстрактне, другачије одрасле особе.

И кад таква личност помисли да је упознала сродну и поуздану, веже се за њу верујући да ће јој пружити све што јој недостаје. Међутим, тога нема. Никада се не споје људи који се погледом, наизглед, препознају. И даље је била сама. „Никада ме, стварно, упознати нећеш.”

Није знала шта жели да буде и зашто би о томе више причала. Изгубила је веру, осећала се као семе бачено ни од куда које неће опстати незасађено. Дуго је живела у глави. Свесно. Од толиког анализирања свега, постала је стара, заборављена и исцепана књига. Додуше, никада није волела реалност. Она јој је будила само страхове због којих јој се губила моћ говора или хода. Нажалост, блиски то никада нису приметили. Једино јој је једном неки рођак добацио:

– Тако не можеш променити свет!

Тада му је пркосила и упорно покушавала да докаже да се сталним критикама може променити свет. Затим је дошла до фазе када јој није било јасно зашто сви у њој виде „недозрелу” личност. Најзад је саму себе почела да тумачи као такву.

Написала му је скривено писмо: „Никада нећу бити оно што јесам. Оптуживала сам тебе за то, али признајем, делом сам и сама одговорна. Урођени мазохизам ме је наводио да бежим од слатких изазова. А они су ми били на длану, као поклоњени. Расула бих их без жаљења, као моћница која не жели једном већ виђено.

У ствари, плашила сам се њих, лаког остваривања свега, и заривала бих нож у своје срце – са пуно задовољства. Никада нећу разјаснити себи свој однос према теби. Могуће да је у питању дуготрајно таложење непријатних доживљаја, не знам више. Понекад ми осорно пребациш видљиви безобразлук и тада ме, још дубље, гурнеш у понор мржње.

Ако бих лагано размотала филм, не би било ствари која ме не би довела до вриска! Твоја неразумљива тумачења људи и појава, твој наслеђени једносмерни поглед, све је пријало мојој знатижељној души, али само имагинарно, никако стварно!

Сада се чудиш што бежим без поздрава!? Сада ме питаш: „Чему такав гнев?”

Ех, ја тебе тада нисам питала:

„Зашто бити тако усамљен удвоје?” Молим те, бежи! Иди било где. То што је „наше”, заправо је МОЈЕ. ТО сам желела ЈА, а ти си само равнодушно прихватио. Немам више снаге да ти погледом кажем: „не, немој ми прићи.”  Такав је јаз – непремостив.

Ма шта ти објашњавала, делује ми као сулуда трка мачке и вука. Не, ја нисам рационална (зато сам једном давно и потпала под твој утицај), бежим и даље у пределе ирационалног.

ТО, што си ти прихватио, део је твоје одговорности која некога може спасити физички, али и убити психички. Твоја малодушна одговорност је одговорност за ствар, за живот, за „бити”, а не за душевни мир. Жао ми је, али никада се ништа не може рећи до краја. Живот је кратак, а мисли бескрајне. Изговориш ли само како сам ја неодговорна – описаћу хиљаду твојих, филозофирањем закамуфлираних, неодговорних поступака.

Да би остала „поштена”, морала је већини признати: Што се неке врсте памети тиче, скидам му капу. Могао је да постане врхунски лекар. Извео би на живом човеку обдукцију да би био сигуран да га је детаљно испитао. И када би, на крају, установио да пацијент пати од алергије на купус, отпустио би самог себе и пао у неизлечиву депресију.

Свашта јој се врзмало по глави, али све се сводило на неизмерну жељу да све окрене „наопачке“ и заспи. Брзим, исцрпљујућим покретима дохватила је најјачи маркер у соби и, на интересантној подлози, исписала: „ПРОДАЈЕМ НАМЕШТАЈ“

Када су први суседи видели шта је залепила на зид куће, зачуђено су је запитали:

– Еј, а шта је то?

– Ништа. Одлазим за Аустралију. Једва сам добила дозволу за усељење. Другарица ми је тамо нашла посао.

– Ма није могуће!

– Да, да. Причаћемо о томе други пут. Уморна сам.

Они су се погледали збуњено, али ништа више нису добацивали.

Не може се рећи да малчице није уживала у својој глуми. Да, и то сам ЈА.

Пошто је било пуно заинтересованих, кућу је испразнила за пет-шест дана. Остли су само рачунар, телевизор, бојлер и шпорет. Испративши и задњег купца, одахнула је:

– Сада ћемо живети по својим правилима. Готово је.

За неколико минута заспала је у врећи.

У ствари, нигде није она путовала. Покушавала је само да оствари свој дугогодишњи, несвесно прикривени сан, да живи у празној кући са само неколико неопходних ствари. У животу је изгубила много: љубав, посао, поштовање. Помислила је: „Ако ми се нешто деси, на овај или онај начин, нека то буде у свету који сам сама себи створила и у коме се осећам као у мајчиној утроби.“

Отрчала је у прву фарбару, купила неколико боја и кренула са изазовним послом. За два дана, собе су личиле на осунчане борове шуме које надлећу чудесне птице.

Лепо је! Дивно! Вероватно је исту ову потребу имао пећински човек!

Мирно је заспала. Сањала је да се налази у свемиру и да посматра невероватне хемијске процесе на Сунцу. Одједном, одјекнуло је звоно. Учинило јој се да је то онај монструм са друге планете! Протрљала је очи да још једном погледа кроз стакло свог космичког брода.

– Да, напали су ме! Вриснула је.

Добри стари комшија је брзо обио врата, позвао Хитну помоћ и ињекцијом умирени космонаут, завршио је у лудници. Задња мисао која јој се јавила пре дубоког сна, била је:  „Ех, чини ми се да ни ово, ипак, није моја постојбина.’’

После буђења, једва да је схватила где се налази. Пришао јој је неки доктор и почео лагану причу прекривену благим осмехом; она није реаговала. Погледала је листу на којој је била исписана њена терапија и духовито је прокоментарисала:

Човече, па они стварно не знају о чему се ради!

„Др Monkey, ја још увек не знам ко сам, али најзад сам схватила да нисам ОН. Када сам упознала ЊЕГА – постала сам безлични створ са стопроцентним губитком жеље да истрајем у својим изучавањима. ОН постоји само када јадно живи, без похвала. Ја сам то преузела, не видећи како падам у клопку звану – губитак идентитета. Сада, ХОЋУ СЕБЕ, МА КАКВА БИЛА! То, чиме желите да ме лечите – не прихватам; и да јесам депресивна, лакше ми је испољити себе, макар и тако, него уништити се сасвим. Др Monkey, зар не схватате да најзад показујем себе праву? Данас сам клонула, исцрпљена дудогодишњим гажењем свога „ЈА“, сутра сам хиперактивни васпитач, креатор, писац, наратор.

Сунце се пробијало попут сазнања да је свет тако широк да у њему има места и за њу.

Човек је стао поред ње и погледом је упитао како је данас. Без увода је почела да избацује бујицу мисли које су целе ноћи капале из мозга.

– Тачно је да су само неинформисана деца и чисти уметници права бића. Остали се формирају као поштени, паметни, иницијатори, али, свесно или несвесно, они су зли, похотни, егоисти, грамзиви. Како је формирао прву заједницу, човек је иступио из тока еволуције. Творац се поиграо на крају свог дела. Смешкали сте се и третирали ме као забавну док Вам је за то било плаћано. А сада, дижете руке, шаљете ми којекакве фолиранте, а не схватате да је Ваша дијагноза свима читљива! И не знам зашто не заменимо улоге?

Лекар, очигледно бескрајно изнервиран, побеже на други крај собе и једва изговори:

– Па, остајете ли овде или хоћете у дневну?

– Ништа ја нећу, али морам. Желим да Вам докажем колико грешите! Мој проблем није болесна психа, већ болесна посвећеност заосталим створовима који су искористили моју доброчинитељску памет.

Удахнула је као дављеник. Одавно није изговорила толико речи за два минута. У глави јој се мутио бес према њему и лекару који ју је дочекао речима: Овде се не ради о релапсу МС-а, али никада лошије ниси изгледала.

– MONKEY!

Опет је упала у дубоки сан. Није смела свесно да мисли на оно што је подсећало на њену опседнутост „другим ја”. У сну је постојало лакше објашњење: „ово је плод моје прозне надарености, тумачићу себе као писца психо-драма!“

И почела је лагано да се присећа његовог лика, сатканог од депресије и свог широкогрудог и стварног. Тако уздигнута, дубоко инспирисана, смишљала је непрекидне низове речи којима је покушавала да га врати у свакодневне радости. Био је то једини, кратки период у њиховој вези, када је он без речи признао:

– Заиста не знам шта ћу са собом. Готово је.

Преживљавала је све тада речено. Он је први пут био тотално нем, али је, видљиво, вапио за њеном помоћи. Владала је самопоуздано његовим животом. Да га је одбацила, њега више не би било. Унела се свим срцем, да би најзад креирала човека каквим га је у почетку замишљала: отвореног за њене нетипичне игре са досадним, традиционалним стилом живота, дубоко заинтересованим за другачији став према свему, али не у тамном, недореченом и нејасном бежању од стварности, већ у живом, идиличном и авангардном сликању живота.

Међутим, не. Људски порок има своје порекло у незнању, рекао је Сократ. Његово незнање је у агресивној глупости! Никада није упознао себе. Када би дошло до неког проблема, остао би збуњен, не знајући да ли да предузме оно што му блиски саветују или да седи скрштених руку.

Најтрагичније би схватио ту недоумицу, живци би му титрали, али понос одбачене памети довео би га до закључка како ни у чему нема промене, како је сваки дан исти, како је тешко, али нужно живети с том истином.

– Једино што желим да Вас замолим је – никада му не реците где сам.

– Добро, хајдете, полако.

– Докторе, немам више времена, позвала сам Вас да Вам откријем тајну разложног живота, а Ви ме ућуткујете!

– Не уморно је одговорио, шкргућући у себи зубима од изненадне промене професије – до пре неколико дана био је неуролог, а сада – психијатар.

– Да. Ништа Ви не схватате. – неколико суза клизнуло јој је низ образ.

– Чула сам шта сте причали о Титу. Имате ли нешто против Питагоре?

– Хммм. Па, не. Откуд Вам је он на памети?

– Е, па отуд што је оснивач масонерије којој је и Тито припадао! Па?!

– Молим те, да ли причамо о Питагори, Титу или Њему?

– Прешли смо на ТИ? У реду, причамо о ЊЕМУ, али доказујем ти да је врло тешко разумети човека. Теби је довољно да видиш како сам уплакана и да ме прогласиш депресивном. А мени је требало двадесет година не бих ли схватила да депресиван човек може бити луд, дубокоуман, садиста, мазохиста или доброчинитељ. Научи нешто, човече! Положио си Хипократову заклетву, а не знаш ни којој је вери или секти он припадао. Нећеш ни знати јер је далеко од тебе. Ипак, користиш га као потврду своје оданости човеку. Од тога нема ништа. Изађи, молим те, треба да се пресвучем.

Намргођен, изнервиран, изашао је из собе, дошао до своје, ухватио колач са стола и гласно мљацкао. Она је, делимично смирена, полако дошла до његове просторије. Закуцала је и набацила пријатељски, покајнички израз. Лекар само што није урликнуо и зарио јој остатак своје ужине у душник. Ипак, успео је да се савлада и само погледом упита:

– Шта је сад?

 – Докторе, ја више не умем да се смејем!

Он је погледао полузбуњено – полуозбиљно. Осетила је како смишља шта да одговори.

 – Докторе, гледам људе како причају, смеју се, ја то не разумем! Ти, очигледно, не схваташ колико то боли.

Његове очи су постале непомичне. Знала је да му није на памети она, већ само поступак. Била је сломљена, туђа, нестварна, изгубљена. Да је очекивала своју смрт, захвално би погледала у Бога.

Али она је погледала у прозор, дрвеће. Сетила се неуропсихијатра кога је напустила. Када су разговарали, муке јој нису изгледале тако тешке. Није знала ко је, куда би, али, осећала је живот око себе и чезнула за њим. И тај господин је тада могао да јој пропише антидепресиве и каже:

– Знате, морате да нађете циљ, морате нечему да се надате, не дозволите да Вас премештају као ствар с једног места на друго.

Не, он је рекао:

– Душо, ти си психички здрава, оставићемо лекове, причаћемо.

И, причали су. Годину дана ју је човек дочекивао као да је позвана у госте, ћутао је, смешио се, слушао је; из очију му је избијала непосредност. Људи који су паметни, који познају живот, немају проблема с опхођењем. Кад јој је било најтеже, говорио је:

– Ма, погледај природу, дрвеће, небо.

Петнаест година је она посматрала природу тражећи у томе спас од гомиле нејасних осећања.

– Докторе, не желим антидепресиве!

Зачуђено ју је погледао: 

– Па, морамо од нечега да кренемо.

Одмах је склонио поглед у крило. Није му било важно шта ће она рећи, већ само како ће је поднети.

Ранији лекар би изнео хрпу аргумената; ако се у нечему не би сложили, она би праснула у смех или испољила љутњу. Овог је лекара, сасвим јасно, мрзела. Само јој је још то осећање према мушком роду средњих година остало. Очајнички је замишљала старијег господина!

Почела је, опет, неку бескрајну причу, непрекидно зурећи у прозор, као Мали Принц у заласке Сунца. Господине, тако сам ти захвална што постојиш. Годинама памтим сваку твоју реч, мишљење и постављам те за јединог саговорника.

Тело јој се тресло. Није могла да мрдне. Зажмурила је, али су јој сузе саме залиле лице. Требало је да крене, али није могла. Човече, немам више снаге. Ноге ме боле, не осећам кад пишким, тешко читам, нервозна сам и бескрајно незадовољна. Нигде не припадам. Откад сам упознала твој начин размишљања и препознала га у својој души, успевала сам да се „мушки“ борим. Али сада, шта је сада?

Устала је нагло:

– Извините, није требало да Вас малтретирам (мајмуне).

Више је нико није видео. ОН ју је често позивао телефоном, „пријатељице“ су висиле пред улазним вратима, и ништа. Падало им је на памет како је опет, онако тотално измењена, дошла на на неку сулуду идеју и да ће, за дан-два, отворити и рећи: „успела сам, најзад, да вас такнем, а?“

Међутим, ништа од свег. Четвртог дана од одлуке да се никоме не јави, комшија им је помогао да насилно отворе. ОН ју је први позвао. Еј, где си, шта више изводиш? Тајац. Без одговора. Бацио је поглед на кревет – на јастуку је лежао само пресавијени папир и оловка. Расклопио је полако, први пут се уплашивши да није ОН узрок свему.

На папиру је била исписана њена песма:

ПОНАВЉАМ РЕЧИ И

ОСМЕХ,

ПОНАВЉАМ И

СВОЈЕ ИМЕ.

НЕШТО ТЕК НАЗИРЕМ ТИХО

КÔ „КРЕНИ, ДОЂИ..ПА ТУ СМО..

ЈЕДНА, ОХ, СУЗА МИ КЛИЗНУ

ШАЉУЋИ ПОЗДРАВ ТИШИНИ…

ОСЕЋАМ –

НИСАМ ЈОШ БУДНА…

ОДГОВОР ШАЉЕМ

ПРАЗНИНИ..

„Зачудо, чула су чиста и невина кад их ја не оптерећујем насиљем мисли, или жеља, ослобађала су и мене и враћала ме у мир, у неко далеко вријеме које можда није ни постојало, толико је лепо и чисто да не вјерујем у његово бивше постојање, иако га сјећање носи. Најљепше би било оно што је немогуће, вратити се у тај сан, у несазнано дјетињство…“ Меша Селимовић

„Да, нико је више није срео… Осим што је она саму себе нашла. Стегла је себи руку и рекла: да ли ће икада схватити колико је живот леп и како су прљава њихова настојања да им душа буде недодирљива?! Добро јутро, срећо!“


За ГЛЕДИШТА пише: Марина АДАМОВИЋ



Градина: СНЕЖАНА СПАСИЋ – БЕЛА ВИЛА

У оквиру програма 29. Интернационалних хорских свечаности у Нишу представљен је специјални број ГРАДИНЕ са тематским блоком Снежана Спасић – Бела вила, објављеном у броју 104/2023. Повод за представљање броја у оквиру ове најзначајније хорске манифестације у овом делу света јесте то да ће од ове године награда за најбољег солисту на Интернационалним хорским свечаностима носити име Снежане Спасић.


Снежана Спасић (1969-2020) фото Душан Митић Цар

О броју су говорили Александар Костадиновић, Иван Благојевић и Велибор Петковић. Тематски блок садржи опсежну етномузиколошку студију др Јелене Јовановић „Снежана Спасић и њен албум Бела Вила: Живи глас и аутентично српско певачко наслеђе”, кратке поетске текстове Драгана Јовановића Данилова и Саше Хаџи Танчића, затим „Приче са концерата“ саме Снежане Спасић, кратке, језгровите коментаре и најаве својих песама на концертима и у медијима, као и биографије Снежане и чланова њене групе Naissa и изабране фотографије са њихових концерата.

Саставни део овог броја ГРАДИНЕ чини ДВД на којем је снимак концерта који су Снежана Спасић и група Naissa одржали 15. августа 2007. година на Летњој позорници у Нишу, на отварању Nissvile Jazz festivala те године. Преносимо излагање Александра Костадиновића, уредника часописа ГРАДИНА.



Александар Костадиновић: МУЗИЧКИ ПОРТРЕТ СНЕЖАНЕ СПАСИЋ

Желео бих најпре да се захвалим организатору Интернационалних хорских свечаности на уступљеном термину и простору да широј културној јавности представимо 104. број Градине, нишког часописа за књижевност, уметност и културу. Ова, на први поглед необична околност да се литерарни часопис промовише током музичке културне манифестације изискује извесно образложење, па ћу у својству уредника овог часопса настојати најпре да поменуту околност образложим.

Наиме, ова свеска Градине, својим вредносно најзначајнијим сегментом посвећена је музици, односно животу и раду Снежане Спасић (1969-2020), извођачице традиционалне музике, која нас је, нажалост, прерано напустила пре безмало четири године. У питању је рубрика „Бела вила – Снежана Спасић”, која иако представља неку врсту куриозитета у досадашњој концепцији нашег часописа, ипак има упориште и ослонац у темељеним начелима његове уређивачке политике.

Дугогодишњи уредник и покретач нове серије Градине Зоран Пешић Сигма сматрао је да је један од приоритетних задатака у оквиру културне мисије књижевних часописа и то да буду својеврсни чувари времена, не само актуелног књижевног тренутка, већ и дублет културног памћења. У ствари, он је сматрао да је естетска, па и културна димензија човековог постојања својеврстан обрачун с временом, односно са његовим негативним учинцима: пролазношћу, пропадљивошћу и заборавом, па је тако и за традицију сматрао да представља оно мало прошлости које успемо да сачувамо од демона времена.

Управо из поменутих разлога, а са циљем чувања традиције и нарочито у обавези према култури памћења, била је покренута периодична рубрика Музеј књижевности, посвећена почившим нишким песницима Бранку Миљковићу, Гордани Тодоровић, Љиљани Бибовић, Миливоју Пејчићу, за чије је уређивање углавном био задужен Јован Младеновић, виши музејски кустос Народног музеја у Нишу.

Ова рубрика је суштински била „споменичарске” природе, јер „споменица” јесте традиционални литерарни оквир којим се чува сећања на значајне личности и догађаје из прошлости, а по свом склопу и садржини била је најближи сродник рубрици „Књижевни портрет” јер је представљала мозаик написа и прилога различитих каквоћа и боја: поред теоријско-критичких написа, најчешће је ту било доста мемоарских текстова и свечаних дедикција.

На сличан начин је конципиран и темат посвећен Снежани Спасић: отварa ce једним теоријско-аналитичким написом Јелене Јовановић, музиколошкиње из Института САНУ, чија је основна стручна преокупација етномузиколшке природе: елементи сеоске вокалне и инструменталне традиције Шумадије и централне Србије, након чега следи проза песника Драгана Јовановића Данилова „Ја сам бела, балканска ружа” која је експлицитно посвећена Снежани Спасић, а затим и два микроесеја Саше Хаџи Танчића, подстакнутих солистичким, а capella концертима које је Спасићева током двехиљадитих одржала у Нишу.

Поред обавезног, стандарног дела таквих рубрика које представљају кратке биографије, у овом случају Спасићеве, али и чланова групе Naissa, који су са њом учествовали на концерту којим је отворен Нишвил џез фестивал 2007. године у Нишу (у питању су биографије Владимира Ковачевића, Слободан Јевтића, Марјана Радевског, Александра Васова, Драгана Томића, Горана Ђорђевића и Акаша Бата), желео бих нарочито да истакнем два прилога.

Најпре, ту су кратки написи саме Снежане Спасић, чију је жанровску природу тешко прецизно одредити: њихова основна одлика је аутореференцијалност, која се манифестује кроз необичан и несвакидашњи преплет аутобиографских, аутопоетичких и исповедних чинилаца. И, напокон пратећи део свеске Градине, а ја бих волео да кажем саставни, па мени и најзначајнији део представља ДВД, којим се презентује већ помињани наступ Снежане Спасић и групе Naissa на Нишвилу 2007. године (диск садржи извођење седам нумера које су аналитички разматране у поменутом тексту Јелене Јовановић), диск је публикован уз дозволу Нишвил фестивала, а уредник овог видео издања је члан наше редакције Горан Станковић.

Зоран Пешић Сигма је волео да каже да песма представља замрзнути дах песника, као вид кристализације душе које пркоси демону времена. У складу са тим, али и са личним уверењима Снежан Спасић, која је сматрала да пиротски ћилим својим традиционалним, а опет непоновљивим шарама представља материјални дупликат нечије душе, волео бих да овај диск, па и читав темат, представља тканицу која ће јасно представити сасвим особену, личну и непоновљиву, уметничку појаву Снежане Спасић.



Редакција ГЛЕДИШТА © 2024



Владан Матијевић: НА БУЛЕВАРУ НЕШТО НЕ ШТИМА!

У Нишу је одржан дуго очекивани књижевни разговор са Владаном Матијевићем о роману Пакрац, а ово читано и награђивано књижевно дело нашло се пред Нишлијама у инспиративном разговору током којег су поред госта из Чачка говориле доц. др Мирјана Бојанић Ћирковић и Милена Мишић Филиповић.

Књижевни пут прозаисте Владана Матијевића започео је у Нишу почетком деведесетих година прошлог века. Подсећамо да је тада књижевни лист Градина објавио и наградио део из каснијег дебитантског Матијевићевог прозног дела Ван контроле, у том тренутку још увек само рукописа.

Звучни запис са књижевног разговора можете чути овде, а у наставку доносимо одломак из романа Пакрац.


Голубови © Далибор Поповић Микша (1980-2017)

НА БУЛЕВАРУ НЕШТО НЕ ШТИМА! – Одломак из романа Пакрац

Покушао сам себи да дочарам унутрашњост подземне гараже у Улици Жоржа Батаја. Сматрао сам да простор није велики и да се представа одиграва у кавезу око којег стоји публика.

Жртва се уводи у кавез у који се касније пуштају пси. Или је пси већ чекају у кавезу, али им је ради дужег трајања представе ограничен радијус кретања дужином ланца. А онда сам закључио да превише гледам америчке филмове и да никаквог кавеза нема унутра.

Присетио сам се како изгледају типичне гараже код нас и схватио да се пси налазе у каналу и да голог младића убацују доле. Или га полако спуштају хидрауличном дизалицом, евентуално ланцем преко чекрка, а пси скачу увис док га не дохвате.

Има ту много могућности за добру режију, поготово када се болесној машти пусти на вољу. Све је у гаражи обично, нема у њој никаквог луксуза. По зидовима је окачен алат, укруг смотан продужни кабл са сијалицом и стари календар на којем је гола жена, на поду је пресечена канта са коришћеним уљем, прљаво пуцвало, кутија са шрафовима…

Било би добро да има и чесма са цревом да после може да се спере крв. Када сам пожелео да побегнем од тих слика, укључио сам телевизор.

Пепи, ми имамо европски стандард. Ми имамо сигурне послове са добром зарадом, од којих наше породице могу пристојно да живе. Ми имамо квалитетно образовање, наша деца сваког јутра одлазе у чисте и сигурне школе.

У току су значајне инвестиције, а обезбеђен је и новац за помоћ поплављенима. Само, ако је стварно тако, онда на Булевару нешто не штима.

Тамо се говори да нашу децу испред школе сачекују дилери дроге. Тамо се говори да фирме из Азије и Африке на нашој земљи граде своје ауто-путеве, тунеле и мостове. То ће све, истина, за сто година бити наше, ако нас за сто година буде.

Са неба је сијао пун месец. Као и сваки пут, такав је на мене деловао узнемиравајуће. Посматрао сам га стојећи на раскрсници Улице Милана Ракића и Кордунашке. Мењао сам места. Час бих седео на гелендеру степеништа које се спуштало до Улице Тихомира Вишњевца, час бих се наслонио на високу плаву ограду са оштрим зупцима која је ограђивала земљиште са великом, дивљом травом у власништву Београдског водовода, онда бих стајао наслоњен на један од два багрема који су донекле расли спојени, па се на висини од метар и по благо удаљавали.

Багремови су истина били са друге стране олабављене жичане ограде, али толико близу да се са улице могло о њих наслонити. На паркингу ресторана, који се налазио на самој раскрсници, била су паркирана троја кола, на простору где је забрањено паркирање још двоја, као и неколико кола дуж Кордунашке улице.

Уз зид ресторана су била три препуна контејнера. Из ресторана се чула прегласна музика. Сваке вечери се, Пепи, из наших ресторана, кафана, кафића, из кућа и дворишта, из станова са отвореним прозорима, са тераса чула одвратна музика са неартикулисаним певањем разуларених људи. На све стране су трајала весеља, по небу су праштали ватромети.

Можда се ресторан испред мене и даље звао Рифат Бурџевић, као у време док сам био млад, како се и даље зове оближњи студенски дом, мада је на реклами изнад његовог улаза, да ли зато да се не би провоцирали националисти, стајало РБ.


Владан Матијевић – Одломак из романа Пакрац

Био сам свестан да нисам способан да употребим оружје, али сам и даље са собом носио пиштољ. Те вечери сам на његову цев монтирао пригушивач. Искрено, потајно с надао да, као ни претходних ноћи, младић са доберманом неће наићи ни те, и да ћу се у раним јутарњим сатима покупити са улице и отићи у стан да мало одспавам.

Најрадије бих, Пепи, од свега дигао руке и већ сутра заузео своје место на Булевару, међутим, осећао сам обавезу да чекам сумњивог младића и пратим га.

Срећом, и за мене, који сам само повремено јако храмајући прошетао улицом, време је одмицало сигурним ходом. Пред зору сам због умора сео на ивичњак улице, испод багремова дрхтурећи све више. Гледао сам нетремице уз влажну, прљаву и клизаву Кордунашку улицу. Музика из ресторана је већ одавно утихнула, сви паркирани аутомобили, осим једног белог, одвезени су.

Младић са доберманом изненада је наишао, а секунд касније створио си се ти испред њега. Пас је почео потмуло да режи. Изгледао је застрашујуће, огрлица са бодљама му је приличила боље него икад. Младић је из ушију нагло ишчупао слушалице, осетио је нешто судбоносно у твом изгледу. Чуо се клик, у његовој руци се налазио расклопљен скакавац.

Пепи, видео сам када си испружио руку ка њему, у њој си држао пиштољ. Пуцао си прво у пса, један метак, па младићу у груди, такође један метак. Ништа се није чуло, упитао сам се да ли сањам. Пун месец ми је давао за право да је све могуће.

Прво је пао младић, тек касније пас. Пре него што су их издале ноге, око њих је било крви као у неком Тарантиновом филму. Због позе коју је заузимао леш младића изгледао је као да се пење уз мердевине. Али то је била варка, није он могао увис. Лежао је на стомаку. На месту где је из њега изашао метак била је вртача из које је извирала крв.

Сагнуо си се и са младићевог врата скинуо његов дебели ланчић. Из неког разлога храмајући исто као и ја, дошао си до контејнера и у један од њих убацио пиштољ.

Окренуо сам главу од тебе, нисам желео да знам где ћеш замаћи. Најбоље би било да кажем инспектору Васовићу, ако будем приморан, да си отишао у непознатом правцу. Тек сам на Булевару, ни сам не знам колико минута или сати касније, спознао да ми у џепу нема пиштоља.

Закључио сам да си ми га ти неопажено извукао и њиме починио убиство. Због тога ти нисам замерио, чак ми је та чињеница и импоновала. Нисам се упитао како си то извео, али јесам се зачудио када сам у џепу, у којем сам раније држао пиштољ, прво напипао, па извукао младићев златни ланчић. Није ми било јасно како си успео да га ставиш у мој џеп, када ми након убиства уопште ниси прилазио.

Гледао сам телевизију. Наша земља је, Пепи, уређена, напредна и радна. У њој је за три месеца исковано четири хиљаде одликовања. Ми одликујемо успешне, популарне, заслужне…

Међународни углед наше земље је све бољи, наша земља је постала кључни фактор стабилности у региону и ужива поштовање на истоку, на западу, на северу и југу.

Само, ако је стварно тако, онда на Булевару нешто не штима. Тамо тврде да одликујемо и оптужене за геноцид, за апартхејд, за тероризам и да је мало ко способан на карти света да нађе нашу земљу, ако родом није са Балкана.


ПАКРАЦ (одломак)

Објављивање на порталу ГЛЕДИШТА одобрио: Владан МАТИЈЕВИЋ



Срђан Стојиљковић: КОНТРОЛА, КОНТРОЛА, МОРАШ ДА ИМАШ КОНТРОЛУ!

Тог топлог јунског дана 1963. године, тачно у подне, авантуриста Миодраг Качар је изашао из воза и ступио на перон станице Paris-Gare-de-Lyon, пошто је допутовао из Марсеја, где су га са портирнице Легије странаца вратили, не размотривши његову усмену молбу изречену лошим француским. Разочаран, одлучио је да окуша срећу у Паризу.


Сава Шумановић (1896–1942) – Пијана лађа

Тог истог дана, два минута после поднева, облак на небу је формирао профилни лик Шарла де Гола, па је овај дан касније међу свим Парижанима био познат као le Jour du nuage de grandeur. Дан облака величанствености.

Истог дана, пет минута након поднева, у ресторану Le Train Bleu који се налазио на железничкој станици, конобар је испустио пуну чашу пастиса, која је у додиру са подним плочицама експлодирала као да је била под притиском, а делови стакла, пића и леда су полетели на све стране. Комадић стакла или леда – никада нећемо сазнати, окрзнуо је руку господина Жан Мишел Биноша, неуспешног глумца и вајара, баш ону руку којом је остављао бакшиш неспретном конобару док се спремао да напусти станични ресторан.

Пошто је осетио изненадну бол, схватио је то као знак са неба, па је тих неколико новчића уредно вратио у мали џеп својих панталона, руком која је крварила.

Када је напустио ресторан, а онда и станицу, приметио је да сви људи гледају ка небу. Посматрали су пуфнасти, прљавобели облак. Није у том облику облака препознао ништа значајно па је продужио широким плочником и даље помно гледајући ка небу, ни сам незнајући зашто.

Много година касније тврдиће да је не само сведок Шарл де Гол облака, већ да је, ако га памћење добро служи, први приметио тај знак на небу и да је гласно узвикнуо, дајући му касније познато име: Гле, облак величанствености!

Шест минута након поднева, тог истог дана, Жан Мишел Бинош гледајући у вис, руком је закачио уморног и дезоријентисаног Миодрага Качара и некако је пропустио да му се извини, а Миодраг је то схватио као лошу срећу те је несрећног Жан Мишела чврсто ухватио за раме, окренуо га ка себи и одаламио га песницом по сред чела.

Жан Мишел се пружио по земљи колико је дуг и никада нећемо знати шта је коначно видео на небу после ударца, тим својим јединим отвореним оком. Нико од присутних није видео тренутак ударца пошто су сви били забављени облаком који је све мање личио на профил Шарл де Гола, а Жан Мишел никада после тога није рекао ни реч о том непријатном догађају, иако је то био чудни тренутак почетка једног необичног пријатељства.

О модрици на лицу је говорио као о белегу чуда и о некој врсти стигме, те болне сензације одабраних.

Петнаест минута након поднева, Жан Мишел Бинош се придигао, отресао је прашину са свог капута и упутио се стану своје девојке Моник Сталенс у улицу Rue de Bercy. Пошто се с муком попео на други спрат и закуцао на врата, Моник му је отворила запрепашћена његовим изгледом.

Знала је да Жан Мишел ни у ком случају није насилан и желела је да зна зашто тако изгледа. Жан Мишел није могао да јој објашњава, већ је грубо одигао са пода, пренео је до кревета где је нежно спустио, свукао јој панталоне и гаћице, ослободио је свој уд и без размишљања га посадио у Моник. Она се стресла, изненађена, а потом га је пригрлила најјаче што је могла.

Мање од педесет секунди након тога, Жан Мишел је невољно ејакулирао у Моник.

Моник је само изговорила:

„Свршио си, јел да?”

Застењао је мислећи о глупим питањима на које никада не одговара, извадио је свој смежурани уд из Моник, помно посматрајући влажне бичеве од њених стидних длака које су се лелујале ка њему као морске траве.

Чак и после извесног искуства које је имао са женама и даље није био сигуран шта треба радити после секса са љубавницом: да ли је треба љубити и обећавати јој светлу будућност, или се од њега очекивало да је само посматра са презрењем и са осећајем надмоћи; тек, посрамљен коначним изгледом свог млохавог уда, устао је и чврсто је зажмурио, као дете, да све то неким чудом нестане.

Када је коначно отворио очи, Моник није нестала, напротив, била је разливена по кревету као џиновски тамноцрвени желатин, никада већа. Покушао је да добије на времену па је бацио поглед кроз прозор. Изненадио се угледавши човека који га је лупио песницом док је Облак величианствености пловио по небу. Био је убеђен да то не може бити лош знак.

Учинило му се да је тај тамнопути странац стајао на тротоару као тек откривени споменик, блистав и сјајан, помало мистичан и деловало је као да би могао чекати неког.

Идеје се рађају брже од могућности да рационалне мисли завладају умом.

„Моник, да ли би ти пријало друштво?”

Моник је разочарано склонила поглед са те смешне приказе пред собом. Мрзела је мушкарце који нису могли да се контролишу. Свршио је у њу! Пих! Каква неспретна будала! Осетила је мирис јода, чула је звук инструмената за киретажу и само је, као уздах, изашло из ње:

„Да. Свакако. За промену, пријало би ми друштво мушкарца који може да се контролише. Знаш, правог мушкарца, који може да ме јебе као човек.”

Жан Мишел није хтео да чује опаску, није могао да слуша како га вређа и помислио је само на то да жели да јој дá ту неотесану битангу да је убије од батина и секса.

Тај би јој свршио по коси. Да, свршавао би јој по лицу и коси. И мацкао би своју кобасицу по њеним сисама. Да, такви су ти дивљаци!

Након тога, она би као крмача гргољила: “Хоћу још, ох, тако желим још!” Жене нису емотивна бића.

„Хоћеш још?”

„Шта још? Мислиш на јебање? Тја, па ово је било као убод ошамућеног комарца! Два такта, ла и ла и крај! Ох, Боже!”

„Важи, мала. Само ми дај минут! Може?”

Средио је своје панталоне, а онда је без поздрава истрчао из стана.

Када је сишао испред зграде, грубијан је још стајао тамо.

Сав дрхтав и несигуран, пришао му је, држећи растојање. Погледао је ка небу. Није било облака, само модро небо без облачка.

„Здраво.”

Миодраг Качар га је подозриво погледао.

„Опет ти? Одакле сада ти?”

„Извини, надам се да ћеш ме разумети, странче…”

Залупао је дланом о своју стегнуту песницу, а потом је показивао ка згради. Човече, јебање!

Миодраг је мајмунско лупање руке о руку овог смешног Француза схватио као провокацију, па га је, не размишљајући пуно, развалио песницом у браду, тако громко и јако, да га је одбацио пола метра од себе.

Моник је са прозора посматрала сцену, поклопила је уста покушавајући да се утиша. Ипак, вриснула је гласно, склонивши длан са натечених усана.

Миодраг Качар је подигао поглед и угледао је раскошну косу неке непознате девојке. Показао је прстом ка њој, а она је потврдно климнула главом.

Миодраг је брзо, препун жеље, успео да савлада све те степенице и већ се био нашао пред отвореним вратима где га је чекала Моник у кућној хаљини која се на њој распукла као презрела диња.

Без објашњења грубо је одигао са пода, пренео је до кревета где је нежно спустио, док је она знатижељно цоктала. Пошто јој је расцветао кућну хаљину, ослободио је свој уд, а онда га је без размишљања посадио у њу. Она се стресла, изненађена, а потом га је пригрлила најјаче што је могла.

Уздахнула је: „Моја мала бубице…”

Минут након тога, Миодраг Качар је невољно ејакулирао у Моник.

Моник је разочарано изговорила:

„И ти си свршио, јел да?”

Миодраг је посрамљено ћутао.

Моник је урлала:

„Мајмуне прљави! Шта ти хоћеш од мене? Шта ти мислиш да сам ја? Нисам ја твоја курва, циганине!”

Устала је, мало се протресла, као да јој је хладно, а онда га је врховима прстију ухватила за косу, посматрајући га згрожено.

„Напоље, напоље, ти прљави бедниче!”

Миодраг је брзо, без противљења, устао и за трен ока је нестао из стана.

Ошамућени Жан Мишел, пошто га је срео на степеништу, успорено је ескивирао замишљени ударац, померајући се ка зиду. Миодраг је одмахнуо својом натеченом десницом и хитро је нестао.

Жан Мишел је застао, збуњен. Онда се ухватио за стомак, грчећи се од смеха.

Хахахахахахахахаха

„Ох, срање, па и ти прерано ејакулираш! Хахаха”

Пошто је изашао из хаустора, Миодраг је погледао лево, а онда и десно. Брзо се одлучио за леву страну. Прво је кренуо дугачким корацима, а потом је трчао и трчао дуж улице Руе де Берцy, сударајући се са ретким пролазницима.

Трчао је даље, све брже. Осећао је бол дубоко у грудима. Неко је показао прстом на њега. Мушкарац, можда и жена. Није био сигуран. Његов поглед је размазивао све јасне облике и претварао их у кашу. Када је стигао до кафеа Chambertin, нагло је стао и погледао ка небу.

Људи који су седели у башти кафеа, смејали су се, гледајући ка њему. Фасаде су се свлачиле ка тротоару лудо се смејући.

Запушених ушију, Миодраг Качар се окретао око своје осе, чврсто жмурећи, жељан тишине и самоће. Само је тихо брундао: Контрола. Контрола. Мораш да имаш контролу, ти бедна сељачино!

А онда је рекао: „Јебем ти живот.”


За ГЛЕДИШТА пише: Срђан СТОЈИЉКОВИЋ



Велибор Петковић: НИШТА НИЈЕ ВРЕДНИЈЕ ОД МРТВЕ МАЧКЕ

          Ја сам мајстор на црно и зато ме телефонски позиви у ситне сате више не изненађују. Али овај позив био је заиста необичан: – Хало, мајсторе, добро вече! (Уследио је плач.) Молим Вас, хитно дођите! Угинула ми је мачка!


Усамљено дрво – Каспар Давид Фридрих (1774-1840)

          Нисам ја безосећајан, али нисам ни гробар, већ радио-ТВ механичар, који по потреби чисти бојлере, поправља шпорете и веш-машине. Зато сам и покушао да се одбраним:

– Госпођо, ја немам ништа с тим. Снађите се!

          Плач старије госпође није престајао, али је јецајући ипак успела да изговори:

– Кумим Вас, дођите! Мој син неће ни да чује да је он сахрањује, каже да председнику општине то не приличи. Или ми барем нађите некога ко ће то да уради, платићу!

          Тек тада сам препознао глас старамајке првог човека нашег града и преломио да јој помогнем. Не због тога што сам улизица, где бих ја, него што живимо у комшилуку, пар непарних улица нас раздваја.

          Било је већ близу поноћи кад сам утрчао у кућу старе госпође, у којој се француски језик говори барабар са српским. Несрећна жена је стајала изнад мачкиног одра и плакала.

          – Госпођо, дајте да видим шта могу да урадим! Где бисте хтели да је однесем? – питао сам.

          – Волела бих да је сахраните у дворишту, испод ораха. У летње дане волела је да ту лежи, јадница. Нека ту и почива. – зајецала је баба.

          Мачка је брзо била упакована у кесу, као на телевизији, па у некакву кутију, обложену изнутра новинама. Приметио сам да су то углавном били дневни листови који следе  политику наше владе.

          – Дајте ми ту кутију, ашовчић и ништа не брините. Немојте да излазите, већ је поприлично захладило.

          – Шта бих ја без Вас, мајсторе! Не бих могла ока да склопим поред мртве мачке у кући!

          – Добро, де, није она више опасна. Закопаћу је тачно где сте рекли.

Заиста сам намеравао да то урадим, али кад сам изашао у двориште са кутијом под мишком и портабл ашовом, у лице ми је пљуснула киша. – Јебига! – опсовао сам, потпуно непримерено тужном тренутку. Дошао сам до ораха и спустио кутију на земљу, а онда почео да копам. Било је прилично тврдо, па сам још једном опсовао, овај пут жешће.

Пробао сам поново да заријем оштрицу ашова у дубину, али је земља била тако утабана, да нисам успео ништа више од обичног гребања по површини. Тада ми је синуло! Изгребао сам земљу испод ораха, мало је чак и удубио, а онда ту наређао неке цигле, које сам спазио поред куће. Личило је на прави гроб, лепо поплочан.

Затим сам се ишуњао из дворишта до контејнера и достојанствено спустио кутију. Никакав хорог или закуцавање, то би било могуће једино да је цркнута мачка била само у кеси.

          У том тренутку сам се сетио да ми је син једном споменуо неког Селинџера, који је написао нешто у стилу „да не би желео да се разликује од мртве мачке, јер ништа није вредније од ње, зато што јој се вредност не може утврдити“! Каква глупост, помислио сам, и тада и сада. Чист зен-будализам! А мени су руке биле прљаве од копања и нисам имао ни воље ни времена за мистику Истока. Вратио сам се у кућу уцвељене старамајке. На трпезаријском столу стајало је послужење.

          – Изволите мајсторе, један виски за покојну мачку. Узмите, молим Вас!

          – Нека јој је просто, – рекао сам и отпио, не спомињући више силе, да не богохулим. Нисам ни просипао пиће на патос, ипак је то виски.

          Бакица је из фрижидера извадила сир и насекла на кришке, а онда га вратила у фрижидер. Била је заиста потресена, а можда и уплашена од мачкиног духа.

          – Па где је сир? – узвикнула је. – То је њен омиљени!

          – Вратили сте га у фрижидер. – обавестио сам је сасвим неемотивно.

          – Јао, ја сам се потпуно изгубила. Сад ћу да га извадим.

Сир је био на столу, а ја сам погледао прљаве руке и морао да их оперем.

          – Изволите у купатило, даћу Вам чист пешкир. – рекла је јадна бакица.

          – Нема потребе, само да скинем прашину. – рекао сам и као онај Пилат опрао руке лажљивца. Вратио сам се и закључио да је покојна мачка имала укуса кад је реч о сиру.

          Бакица ме највише осрамотила на крају, кад ми је пружила двеста динара. Надежда Петровић ме гледала са новчанице, а ја сам помислио како сам и ја вечерас постао нека врста уметника, а не више само обичног мајстора. Мајци председника општине продао сам чаролију. И утеху, на неки начин. Ликовна колонија Сићево запљускивала је те ноћи наше улице у центру Ниша.

          – Немојте, молим Вас, новац није потребан, ја сам то из поштовања према Вама. И мачки! – додао сам сасвим неприлично. Бака је зајецала.

          Узео сам новчаницу из пружене руке, стрпао у џеп кошуље, искапио још један виски да сперем укус мачкиног омиљеног сира и рекао „лаку ноћ“.

Старамајка је остала уплакана, али смирена. Oue es ma chate? – одједном ми је синула реченица на француском коју сам прочитао на налепници на којој је Дизнијев јунак Плутон унезверено вртео главом тражећи своју мачку.

Та сличица била је залепљена на стоној лампи мог сина и не знам из којих дубина подсвести је изронила једна од ретких реченица коју сам знао на том језику. Друга је била о одласку на базен,  а трећа се односила на спавање у оном другом смислу.

          Изашао сам на улицу. Док сам пролазио поред контејнера, на путу кући, стресао сам се, као пас који отреса воду. Чак сам испустио и неки звук, који ме подсетио на фрктање мачке. Уплашио сам се, али чим сам замакао из те сабласне улице, било ми је лакше. Стигао сам кући и док сам тонуо у сан праведника, помислио: – Ваљда ђубретари неће баш сутра да ударе у штрајк!


За ГЛЕДИШТА пише: Велибор ПЕТКОВИЋ



Чарлс Буковски: БАВЉЕЊЕ ПОЛИТИКОМ ИЛИ ГУЖЕЊЕ МАЧКЕ

Драги г. Буковски, зашто никада не пишете о политици или дешавањима у свету?

„Драги М. К. зашто бих, да ли се догађа нешто ново под капом небеском?

– сви знају да је ђаво однео шалу.“


Чарлс Буковски (1920-1994)

Наше дивљање тиња као тихи пожар, док посматрамо длаке на тепиху – питајући се шта је, дођавола, пошло по злу кад су дигли у ваздух трамвај пун желе бомбона са постером морнара Попаја.

То је једино битно: добар сан је нестао, а када он нестане, све нестаје. Остало су бесмислене игре за генерале и бизнисмене, а кад смо већ код тога – видим да је још један амерички бомбардер пун хидрогенских бомби поново пао са неба – ОВОГ пута у море док је НАВОДНО штитио мој живот.

Стејт департмент каже да су хидрогенске бомбе биле „ненаоружане“ шта год то значило. Даље читамо како је једна од хидрогенских бомби (изгубљена) пукла и ширила радиоактивно срање свуда док је наводно штитила мене, ИАКО ја нисам ни тражио заштиту. Разлика између демократије и диктатуре је у томе што у диктатури не мораш да губиш време на гласање.

Вратимо се на случај хидрогенске бомбе – пре извесног времена исто се догодило код обала ШПАНИЈЕ. (они ме свуда штите.) бомбе су опет нестале – живахне мале играчке. требало им је три месеца – ако се добро сећам – да пронађу и изваде ту последњу бомбу. Можда је то трајало три недеље, али људима у том приморском граду сигурно се чинило као вечност. Та последња бомба – проклета ствар се заглавила на ивици пешчане дине дубоко доле у мору.

И сваки пут када су покушали да је извуку, тако нежно и пажљиво, она би се откачила и отишла још даље низ дину.

У међувремену, сви сиромашни људи у том приморском граду превртали су се у својим креветима ноћу, питајући се да ли ће их дигнути у ваздух, захваљујући звездама и пругама. Наравно, амерички Стејт департмент је издао саопштење да хидрогенска бомба нема детонациони фитиљ, али у међувремену су богати запалили у друге крајеве, а америчке морнаре и мештане изједала је нервоза.

(На крају крајева, ако те ствари не могу да експлодирају, зашто су их уопште возали унаоколо? могли су да возе и саламу тешку две тоне. фитиљ значи „варница“ или „окидач“, а „варница“ може доћи одасвуд, а „окидач“ представља „потрес“ или било коју сличну акцију која ће активирати механизам за паљење. САДА је терминологија „ненаоружана“ што звучи безбедније, али своди се на исту ствар.)

У сваком случају, покушали су да покупе бомбу, али ствар као да је имала свој властити ум. Онда је дошло неколико подводних олуја и наша дражесна мала бомба је бежала све даље и даље низ дину.

Море је веома дубоко, много дубље од нашег руководства.

На крају, специјална опрема је конструисана само да извуче бомбу и ствар је извучена из мора. Паломарес. Да, ту се догодило: Паломарес. И знате шта су урадили следеће? Америчка морнарица је одржала КОНЦЕРТ У ПАРКУ у том граду у част проналаска бомбе – ако ствар није била опасна, баш су се развеселили. Да, и морнари су свирали музику и сви су се окупили у великом сексуалном и духовном ослобађању.

Шта се догодило са бомбом коју су извукли из мора, не знам, нико (осим неколицине) не зна, а бенд је наставио да свира док је хиљаду тона радиоактивног шпанског површинског слоја тла послато у Ејкен, Јужну Каролину, у запечаћеним контејнерима.

Кладим се да је кирија јефтина у Ејкену, Јужној Каролини. Тако да сада наше бомбе пливају и тону, хладне и „ненаоружане“ око Исланда.

А шта да радите када су људи окупирани лошом вешћу? Лако, усмерите њихове мисли на нешто друго. Могу да размишљају само о једној ствари. На пример, наслов од 23. јануара 1968: Б-52 ПАДА КОД ГРЕНЛАНДА СА ХИДРОГЕНСКИМ БОМБАМА; ДАНЦИ НЕРВОЗНИ. Данци нервозни? Ох, брате мили!

Било како било, одједном, 24. јануара, наслов: СЕВЕРНА КОРЕЈА ЗАПЛЕНИЛА БРОД АМЕРИЧКЕ РАТНЕ МОРНАРИЦЕ.

Ох, брате мили, патриотизам се вратио! Та прљава ђубрад! Мислио сам да је ТАЈ рат завршен! ах ха, видим – ЦРВЕНИ! Корејске марионете!

Испод фотографије пише нешто овако – амерички обавештајни брод Пуебло – некадашњи војни теретни брод, а сада један од тајних шпијунских бродова ратне морнарице опремљен електронском опремом за надзор и океанографском опремом, приморан је да уђе у луку Вонсан код обала Северне Кореје. Ти проклети црвендаћи, увек праве нека срања!

Али ЈЕСАМ приметио да се прича о изгубљеној хидрогенској бомби полако гура под тепих: „Откривена радијација на месту пада Б-52; Верује се да се бомба распукла.“

Речено нам је да су председника пробудили између два и два и тридесет ујутру и обавестили о заплени Пуебла. Претпостављам да је поново заспао.

САД кажу да је Пуебло био у међународним водама; Корејци кажу да је брод био у територијалним водама. Једна земља лаже, друга не. Онда се човек запита, чему служи шпијунски брод у међународним водама?

То је као да носите кишни мантил док сунце сија. Што ближе приђете, то ваши инструменти боље снимају.

Наслов: 26. јануар 1968: САД ПОЗИВА 14,700 РЕЗЕРВИСТА ВАЗДУХОПЛОВСТВА. Изгубљене хидрогенске бомбе код Исланда су потпуно нестале из штампе као да се никад нису ни догодиле.

У међувремену: Сенатор Џон К. Стенис рекао је да је одлука господина Џонсона (позив ваздухопловним резервистима) „неопходна и оправдана“ и додао следеће: „Надам се да неће оклевати да мобилизује и копнене резервне компоненте.“

Сенатор Ричард Б. Расел: „На крају крајева, ова земља мора вратити брод и заробљену посаду. Напослетку, велики ратови су почели и због много мањих инцидената него што је овај.“

Председник Представничког дома Џон В. Макормак: „Амерички народ мора да схвати да комунизам још увек тежи светској доминацији. Премало се пажње посвећује томе.“

Да је Адолф Хитлер жив, уживао би у данашњој слици света. Шта има да се каже о политици и светским стварима? Криза у Берлину, кубанска криза, шпијунски авиони, шпијунски бродови, Вијетнам, Кореја, изгубљене хидрогенске бомбе, нереди у америчким градовима, глад у Индији, чистке у Кини? Има ли добрих и лоших?

Неких који увек лажу, неких који никад не лажу? Има ли добрих влада и лоших влада?

Не, постоје само лоше владе и још грђе владе.

Да ли ћемо угледати бљесак и и осетити врелину која ће нас разнети једне ноћи док се будемо туцали или срали или читали неки стрип или лепили сличице у албум?

Изненадна смрт није ништа ново, а није ни масовна изненадна смрт. Али ми смо унапредили производ; имали смо векове знања, културе и открића од којих смо направили нешто; библиотеке су затрпане књигама; велика слика се продаје за стотине хиљада долара; медицина пресађује људско срце; не можете разазнати лудака од здравог на улици, и одједном поново откривамо да су наши животи у рукама идиота.

Бомбе можда неће никада да падну; бомбе би можда ипак могле да падну. Еци, пеци, пец.

А сада, опростићете ми, драги читаоци, враћам се курвама, коњима и пићу, док још има времена. Ако ове ствари изазивају смрт, онда је далеко мање увредљиво бити одговоран за своју сопствену смрт, него за другу врсту која долази украшена фразама о слободи и демократији и људскости и/или свим тим срањима.

Прва објава, 12:30. прво пиће, сад. А курве ће увек бити ту негде. Клара, Пени, Алис, Џо – еци, пеци, пец.


Из трезора ГЛЕДИШТА, пише: Чарлс БУКОВСКИ

Са енглеског превео: Александар ВОЈИНОВИЋ



Бранислав Ђ. Нушић: ПОЛИТИЧКИ ПРОТИВНИК – ПРИЧА ИЗ ЖИВОТА ЈЕДНОГ ПАЛАНАЧКОГ УРЕДНИКА

То је било у доба, кад се код нас, школованих људи, зачела племенита тежња, да сиђемо у народ и да га разбудимо. Тада сам ја у варошици С… кренуо један лист, који је био знаменит по томе, што је био први, а уједно и последњи у тој варошици. Он и сад стоји и стајаће вековима као усамљена културна појава у С…


Век каснијеБранислав Нушић на цртежу Пјера Крижанића

И да знате само какав је то лист био! Подељен у рубрике, са натписима и поднатписима. У њему је било књижевних вести, сензација, телеграма, и свега другог што једном озбиљном листу доликује. У самој редакцији подела рада била је оваква: уводне чланке писао сам ја; телеграме писао сам ја; подлистак писао сам опет ја; „мало шале“ писао сам такође ја; „поглед по свету“ као и „трговину и обрт“ писао сам ја, и најпосле „огласе“ писао сам опет ја. Једном речи, ја сам био свој најглавнији сарадник.

Уводне чланке почињао сам обично врло високо, на пример реченицама: „Sine ira et studio“ или „Alea iacta est“ или „Vitam impendere vero“ и тако даље, па сам онда писао надугачко и нашироко о варошкој прашини, о општинским фењерима ни о многим другим стварима, и обично сам те чланке свршавао реченицама: „Тврд је орах воћка чудновата!“, или „Ни по бабу ни по стричевима“, или најзад „Стани мало, од Добоја Мујо, и ми коња за трку имамо!“

Са прегледом стране политике било ми је доста лако. Поменем две три политичке личности, две три бање, где се састају државници, и две три стране речи, па ето ти готов политички преглед. Из тога речника највише сам употребљавао речи: Бисмарк, Гирс, Гледстон, па онда Ишл, Гастајн и Баден-Баден, и најзад „инициатива“, „компромис“ и „солидарност“.

У дневне вести бележио сам ствари локалне природе, на пример: „Данас су стигла у нашу варош четири путника, из чега се може много штошта по напредак наше вароши закључити“. Или; „Осветљавање наше вароши нагло напредује. Јуче је општина решила, да о свом трошку подигне још један фењер. То је већ девети фењер за последње двадесет и четири године, и ако општина не малакше у својој ревности наша ће варош бита једна од најбоље осветљених вароши у унутрашњости“

Политичке телеграме прештампавао сам из једних старих новина, које сам имао повезане. „Бисмарк је кренуо у Гастајн..“, „Велики војвода се бави у Ишлу…“ и свршена ствар. Уосталом то су телеграми, који се могу прештампавати сваке године.

За подлистак сам купио једну књигу. У њој је била нека врло занимљива љубавна прича. Сећам се, да се тицало двога, који су се заволели, а родитељи, који су били завађени, нису хтели ни да чују за њихову љубав. Како се нису могли узети, то се на крају приче једно од њих двоје убило. И та се дугачка прича лепо прештампавала и испуњавала подлистак.

За мало шале, ако баш и нисам имао увек материјал, а ја сам писао „мудре изреке“, што сам их сам састављао, управо вадио сам их из Светога Писма, из Катихизиса, и још неких лепих књига.

Трговину и обрт, ђаво би ме и сад знао, како сам испетљавао. Та ми је рубрика задавала највише муке, и код ње сам највише гризао перо. Оно, једног дана напишем: „Пештанска пијаца опада ценама, као да малаксавају купци“; а другог дана: „Пештанска пијаца малаксава ценама, као да опадају куци“… Али дед, како ћеш трећег дана?

Огласе, ако је ко донео – добро, а ако није, ја онда оглашујем, Боже, како имам на продају „старе амове“, па „200 лит. црног вина“ па „чамова и растова јапија“ и тако даље, па „1000 комада ћерамида“, па опет „старе, али глазиране амове“, и, ти Боже знај, шта ти још нисам оглашавао.

И тако, као што видите, ја сам свој лист од пете до главе сам облачио.

Редакција ми је била у главној чаршији, истина мало ниска, али ја баш нисам ни гледао на високо. У куту, крај прозорчића, био је један велики сандук, на њему један полић пун мастила и једно перо којим сам писао и уводне чланке, и огласе, и мудре изреке. Данас човек чисто не би веровао, да се то све могло једним јединим пером писати.

На сандуку су стајале увек спремне оне дуге хартије за уводне чланке и на њима већ за месец дана унапред исписани натписи. О зиду су висиле две три новине, туђим језиком писане, кад би ко дошао, да види, а крај њих су висиле моје празничне панталоне.

Таква је од прилике била моја редакција.

Најближи ми је комшија био Јоца Бочарски, берберин; питом и учтив човек и познат у вароши, што је већ седам пута био осуђиван због туче, којом приликом он увек употребљава своју тамбуру, и то тако, да су два „вештака“ на суду изјавила, да његову тамбуру сматрају као смртоносно оружје. Њему сам бесплатно давао лист, јер ми се увек налазио на невољи, кад год би који од претплатника ушао да ме туче, што му се не шаље лист, иако је претплату положио.

Разносач ми није био баш тако вредан, али веома поштен човек. Имао је обичај да се сам на себе наљути, па да се не би много кидао – а он легне да спава. Дешавало се и то: таман изађе број, а он се наљути, изгрди добро сам себе, па се онда увуче у онај сандук, што служи мени као сто за писање, подметне старе бројеве под главу и мирно захрче. Ја му срдачно проговорим: „Јакове, хајдете, устаните, да разнесете број!“ А он ме крвнички погледа из сандука, као да би хтео рећи: „Како ме плаћаш, тако ти и разносим“, и окрене се на другу страну, па настави спавање. Разуме се, у таквим приликама, ја метнем бројеве под капут, па их сам разнесем, и кад се вратим, јавим му да сам свршио посао.

Једанпут чак, био вашар, па му требало пара, а ја случајно нисам имао да му дам. Он се најпре наљути на себе па онда на мене, и дохвати ме за гушу, те ме у објашњењу притера уза зид. Ту ми је такође прискочио у помоћ комшија Бочарски, развадио нас и утицао на нас, те смо један другом опростили и измирили се.

Ето тако. Покоји пут сам имао пара да ручам и у кафани, и онда сам обично разговарао о важним стварима са људима, који су сматрали да сам ја врло паметан човек, а с онима, који су сматрали да су равни мени по памети, нисам обично ни разговарао.

А бивало је, тако, погдекад, да ми уводни чланак пође лепо за руком. У таквим приликама натучем обично шешир на очи, па прођем кроз све улице, где има мојих претплатника; налазим се по ваздан тамо, где видим гомилицу људи; стојим по сат и два на пијаци, па све испод ока посматрам: како ли ме сматра тај свет: да ли ми се диви; да ли ко пружа прст на мене?…

Нисам се мешао у политику, али једнога дана западнем у зле прилике. Требало је да пишем уводни чланак и ја метнем овај натпис: „Quisque suorum verborum optimus interpres“ И ђаво ће ме знати, шта ми је било, тек сам увртео у главу да се под таквим натписом не може писати ни о чему другом, него само о кмету варошком. Покушао сам да одвратим од себе те погибаоне мисли и почињао сам да пишем о потреби да наша варошица има две пијаце, као и престоница… аја! Зар „Quisque suorum“ за пијаце? Овај натпис пристаје само за кмета.

Оно, о кмету се може много штошта писати, али се мени чинило, не знам ни сам зашто, да се под таквим натписом кмет може само изгрдити и ништа више. То у толико пре, што сам био увртео у главу, да тај чланак завршим узвиком: „Мач ти је, мач ми је, сабља ти је, сабља ми је!“

И тако, никако од своје воље, већ просто покренут неком унутрашњом силом, изгрдим ја кмета, ни крива ни дужна, само због латинског натписа и због оног крволочног свршетка.

Јест, али тај догађај почини читава чуда у вароши. Људи се, просто, нису могли да уздрже, већ су ми сузних очију честитали на храбрости, и куд сам год прошао, пружали су прст на мене.

Тога сам дана три пуна сата одстајао на пијаци, а прошао сам и оним улицама где нисам имао претплатника. Обишао сам неколико кафана, ишао сам и на вечерње у цркву. Где сам год видео да се скупило двоје троје, прошао сам крај њих и свуд су ме с дивљењем гледали.

Разуме се, било их је, нарочито општинских чиновника, који су ме и презриво погледали, и ја сам осећао у души да сам уз приврженике стекао и велики број општинских противника.

И доиста, после тога чланка, није ишло све тако глатко, као што беше почело.

На два три дана после тога, седим ја тако, једно преподне, у редакцији и стењем састављајући трговину и обрт. Јаков се тог дана рано пробудио, обукао моје празничне панталоне и отишао некуда, а ја остао сам. Стењем ја тако, стењем, док ће тек ући у редакцију један непознат човек, чудна изгледа, корача крупно, а чело му намрштено, и нешто му се нагучило под пазухом.

Ама чим је крочио у редакцију, а мени се у памети представише неке батине и нека чуда. Увуче ми се намах у душу сумња, да је то неко од мојих политичких противника, којега је можда послао сам кмет и који ће ми сада потражити рачуна о ономе моме писању. Окренух се лево и десно, и, сем оног полића који је служио за дивит, не спазих ближе никакво оружје, којим би се могао бранити.

Кад чудновати човек докорача до мога стола, ја скупих ноге под столицу и очајно погледах на врата, која ми се у томе тренутку учинише страшно далеко.

– Добар дан! – рече непознати и седе на један свежањ новина.

– Добар дан! – писнух ја, гутајући пљувачку.

– Јесте ли ви уредник ових новина? – упита ме он, ама некако набусито.

Мени се стегло грло, промукох, па оно, „ја сам“ што га изговорих, испаде тако танко и нејасно, као да сам га изговорио кроз какву цевчицу од трске.

У исти мах опазих, како он извуче руку испод пазуха, где му се оно нагучило, и на мени поче свако парче меса да дрхће.

И – о, ужаса! – извуче ти, брате, он отуд – огроман револвер!… Ја испустих перо, што сам га држао у руци.

– Видите ли овај револвер? – одлучно запита он.

Ја, несрећно уредничко створење, хтедох нешто да му кажем, али ми у тај мах испаде из горње вилице један зуб, који се већ годину дана љуљао.

– Како вам се допада овај револвер? – грмну несрећник и принесе ми револвер до носа.

Ја дрекнух промуклим гласом, и, каква се снага створи у мени тога тренутка, не знам, тек скочих преко сандука, пробих прозор, исекох се сав о стакло, па гологлав, нагох низ улицу, шапћући, не знам ни сам зашто, свршетак свога претпрошлог чланка: „Стани мало, од Добоја Мујо, и ми коња за трку имамо!“

У том очајном тренутку ја спазих фирму свога комшије Јоце Бочарског и падне ми на памет његова смртоносна тамбура те банух у његов дућан, дерући се као преклано јаре:

– Убиство!… Политички противник!… Јаој, куку и леле!

Јоца Бочарски се трже, те посече бријачем једнога мирнога грађанина, кога је бријао и који се није мешао у политику, те ми је још и сад жао што је тај човек страдао на правди Бога.

– Где је? Ко је? Шта је? – развика се из свега гласа Јоца и отрча, те скиде са зида тамбуру, а онај мирни грађанин, запрепашћен, побеже и наже низ чаршију, онако убрађен пешкиром око врата и још насапуњен.

– Иди, иди, држи врата од редакције да не побегне, док ја не доведем пандуре! – рекох му те истрчах напоље и почех да јурим онако гологлав и сав крвав, исечен од стаклади.

Кад сам се вратио с пандурима и с хиљаду дечурлије и света, Јоца је стајао на вратима редакције и подупр’о их леђима, а његов калфа, Стева Данин, узео широку даску, што се на њој меси, па њом затворио разваљен прозор и подупро га чврсто леђима.

Пандури застадоше за један тренутак, као не би ли мало прибрали храбрости; затим се погледаше значајно међу собом и најзад Вуча пандур, са рашчешљаним брковима, који се увек хвалио да је био хајдук и да је опљачкао два државна делижанса, те ради тога уживао нарочито поштовање у грађанству, диже своју голему батину и викну значајно: „Пст!“ а затим командова:

– Пуштај!

Јоца Бочарски скочи од врата и пандури, нуткајући се из учтивости ко ће први ући, уђоше полако унутра, а за њима нагрну свет.

Политички противник седео је мирно за столом, а на столу је лежао онај злокобни револвер.

Трајало је врло дуго, док смо се објаснили. Ствар је, међутим, била необично проста.

Тај човек није био никакав политички противник, него трговачки агент, који је продавао револвере, па дошао к мени да их огласи, и хтео да ме запита, како ми се допадају. Што сам ја погрешно разумео, грех ми на душу!

Како тако, али тек од тог доба ја никад више нисам употребио натпис: „Quisque suorum verborum“ и омрзнуо сам, уопште, латински језик.


Из трезора ГЛЕДИШТА, написао: Бранислав Ђ. НУШИЋ

Извор: Српска Књижевна Задруга, коло XXXI бр. 206 (Београд, 1928)



Михајло Идворски Пупин: СА ПАШЊАКА ДО НАУЧЕЊАКА (Одломак)

Навршава се 170. годишњица од рођења Михајла Идворског Пупина и 150. од његовог доласка на тло Северне Америке, али и равно 100 година од како је постао први Србин овенчан Пулицеровом наградом. Ову значајну награду доделио му је Универзитет Колумбија за дело „Са пашњака до научењака“. Поводом ових значајних јубилеја преносимо одломак књиге из првог поглавља: „Шта сам ја донео Америци?“.

Своје аутобиографско дело Пупин посвећује мајци, а пишући предговор књизи записује: „Подвући ћу овде само ту околност, да извесни психолошки разлози поткрепљују моје мишљење: да има прилика које падају у очи усељенику, док умичу погледу синова неке земље. Ко види, тај и верује. Нека говори онај који има вере, само ако има неку испоруку.“

Енглеско издаље књиге изашло је у Њу Јорку 1924. под насловом „From immigrant to inventor“. Са енглеског је превео и штампао М. Јевтић у Великом Бечкереку 1929. године у издању Матице српске.


Михајло Идворски Пупин (1854-1935)

Када сам се, пре четрдесет и осам година, искрцао у Касл Гардену, имао сам у џепу свега пет центи. Мој удес у новој, мени потпуно страној земљи, не би био ништа друкчи да сам, место пет центи, собом донео и пет стотина долара. Млади усељеник, као што сам тада био ја, није ни у стању да нађe свој прави пут у овој земљи док не потроши сав новац који је донео.

Ја сам донео пет центи и то сам одмах потрошио на један комад пите од шљива, што у ствари није ни била права пита од шљива: у њој су биле саме коштице, а ни трага од шљива. А да сам донео пет стотина долара, требало би ми само мало више времена да их утрошим, али, можда, опет на таке подвале, док би борба која ме је очекивала остала иста.

Искрцати се у Касл Гардену без паре у шпагу, није баш тако велика несрећа за младог усељеника. Уопште, за момка који се одлучио да сам себи крчи пут ка самосталном животу, није никаква несрећа бити без новаца, само ако он има у себи довољно снаге да савлада све тешкоће са којима би се сукобио.

Усељеник, који је вичан и потпуно упућен у разним вештинама и занатима, и телесно способан да издржи све тешкоће напорног рада, с правом заслужује нарочиту пажњу. А што може дати онај млади усељеник, који нема ни паре, који није вичан нити каквој вештини, нити има какав занат, нити пак познаје језик земље у коју је дошао? Свакако ништа.

И ја бих био враћен натраг да су и тада, пре четрдесет и осам година, постојали ови садашњи законски прописи о усељивању. Међутим, има извесних ствари које млад усељеник може донети овој земљи, а које су много драгоценије него све оне ствари које данас прописује закон о усељивању.

Да ли сам ја, када сам се 1874. искрцао на Касл Гардену, донео коју од ових других ствари? Покушаћу да на то питање одговорим кратком причом о мом животу пре мога доласка у ову земљу.

Моје родно место је Идвор. Али тим није бог зна колико речено јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти. То је једно мало село које се налази но страни главног пута у покрајини Банату, који је пре припадао Аустро-Угарској, а сада је знатнији део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

На Мировној Конференцији у Паризу 1919. године, ту покрајину су тражили Румуни. Ни они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају Баната у коме се налази Идвор. Председник Вилсон и господин Лансинг познавали су ме лично, па када су од југословенских делегата дознали да сам ја родом Банаћанин, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости.

У Идвору нико никад није живео осим Срба. А становници Идвора били су од увек земљорадници. У време мога детињства, већина је била неписмена. Па и отац мој и мајка моја нису знали ни читати ни писати. Ту се намеће питање: што је могао дечко од петнаест година, рођен и одгојен под таквим околностима, без пара у џепу, донети Америци, ако би се нашло законско могућности да се он у њу усели?

Али ја сам тада веровао да ја носим Америци толико благо да ће ми се дозволити искрцавање, па сам се не мало изненадио кад приметих да нико на мене ни главе не осврте, када сам овде стигао.

Идворски Срби, од незапамћених времена, сматрали су се за браћу Србима у Србији, који се налазе само на неколико пушкомета даље од Идвора, на јужној страни Дунава. Ведрих дана јасно се може из Идвора видети и Авала, брдо више Београда у Србији. Ово плаво брдо, које је за мене у то доба имало на себи нечег волшебног, изгледало је као да увек подсећа банатске Србе: како Срби из Србије на њих стално мотре оком пуним нежне пажње.

У време мога детињства, Идвор је спадао у такозвану Војну Границу у Аустрији. А та Војна Граница има своју занимљиву историју. Све до почетка осамнаестог столећа османлијске најезде су стално узнемиравале Аустријску Царевину. С времена на време, османлијска војска би прелазила јужну границу, коју су чинили Дунав и Сава, и упадала дубоко у аустријске покрајине.

Концем шеснаестога века, оне су допрле чак и до самог Беча, и претиле су да постану озбиљна опасност и по целу Европу, да није пољски краљ Собијески притекао у помоћ и спасао Беч. Тада је аустријски цар Леополд Први позвао Чарнојевића, српског пећског Патријарха, из Старе Србије, да се са тридесет и пет хиљада одабраних српских породица из Старе Србије пресели у аустријске земље северно од Дунава и Саве, да чувају те границе.

И ти су се Срби за читава три столећа тукли са Турцима, и у тим борбама дошли до велике вештине у овом начину ратовања. Године 1690. Патријарх се пресели са овим одабраним породицама у Аустрију и настани се на уском појасу земље на северним обалама ове две реке. Ту су створили организацију која се касније прозвала аустријском Војном Границом.

По предању, и моје родно место Идвор 6ило је основано 1690, али не на истом месту на коме се сада налази. Прво насеље било је на једној узвишици, која се налази мало северније од садашњег села. Банат представља праву равницу, али је река Тамиш, близу Идвора, прокопала једну мајушну клисуру, и на једној од узвишица крај те клисуре налазило се старо насеље Идвора, везано једном уском превлаком са новим насељем.

То прво место за насеље изабрано је због тога што је пружало више повољних стратегијских преимућстава за одбрану од непријатељских упада. Први насељеници су живели у подземним становима, које непријатељ није могао распознати из даљине. Остатака тих подземних станова било је још у време мога детињства док сам, пре педесет година, ишао у школу у Идвору.

Где је прва црква била, ту се данас диже стуб од цигаља, а на њему стоји један крст. У једном урезу са стране била је икона Богородице са дететом Исусом, пред којом је горео жижак натопљен у зејтину. По предању, тај пламен се није никад гасио. Предање је говорило и то: да би се литијом коју би ту приредио добри свет у Идвору поуздано могла отклонити свака недаћа, која би селу претила, као суша и куга.

И ја сам често био на тим литијама и увек, када бих се налазио у том напуштеном селишту, добијао сам утисак као да се налазим на светом земљишту. Свето земљиште ради тога што је ту проливана хришћанска крв у време борба хришћанских Срба из Идвора са освајачима. Свака посета том старом селу освежавала би приче о јунацима, којим су се моји сељани толико поносили.

Овај скромни сељачки свет у Идвору био је оскудан у земаљском благу, али је обиловао у предањима о својој старини. И данас, када ми пред очи изађе слика детињства у овом селу Идвору, видим да је главни посао духовног живота сеоског света у томе да одржава и негује стара предања. Спознаја о тим предањима била је том свету потребна и довољна да би разумео свој положај у свету и у Аустријском Царству.

Када се мој народ, под Патријархом Чарнојевићем, преселио у Аустрију и настанио се у Војној Граници, закључио је тачно одређени уговор са царем Леополдом Првим. И тај уговор је убележен у једном аустријском државном спису, који се зове „Привилегије.“ По том старом уговору, Срби у Војној Граници имали су права на духовну, привредну и политичку самоуправу.

Њихова неотуђива својина била је земља, која им је тим уговором предата. У нашем селу, ми смо сами издржавали своју школу и своју цркву, и свако село бирало је своју управу. На челу села био је кнез, или поглавар, обично који плећат сељак. Мој отац био је кнез неколико пута.

Владике и народ бирали су своје духовне и световне поглавице, Патријарха и Војводу, световног и војног поглавара. Ми смо били слободни, независни власници земље. За те „привилегије“, народ је преузео на себе обавезу: да брани јужне границе од османлијске најезде.

Али кад је наш народ, под врховним заповедништвом принца Евгенија Савојског, у почетку осамнаестог столећа, помогао да се Турци протерају преко Дунава, и када је цар открио сјајне ратничке способности Срба из Војне Границе, подстакао је да се првобитне одредбе „Привилегија“ преудесе тако као да су се српски Граничари обавезали и на то: да бране аустријско царство од свих његових непријатеља.

Тако су Срби из Војне Границе бранили царицу Марију Терезију од Фридриха Великог, бранили су цара Фрању од Наполеона, бранили су цара Фердинанда од побуњених Маџара 1848. и 1849; а 1859. и 1866. они су бранили Аустрију и од Италије. Јуначки подвизи Идвораца у време ових ратова били су основа за многа предања у Идвору, сачувана у многим причама и заносним песмама.

Читање и писање слабо је цветало тих дана у Идвору, али је песништво било у пуном јеку. Веран старим обичајима српске расе, народ у Идвору, дугих зимских ноћи, одржавао је своја села. Као дечко, био сам на многим од тих села у кући мога оца. Старији људи би поседали око топле пећи на клупи, која је била део пећи, направљена од истог материјала као и пећ, обично од ћерпича, па намалтерисана и окречена. Пушило би се и причало.

Старци су личили на сенаторе, које је нека виша сила одредила да буду чувари све мудрости у Идвору. Крај њихових ногу седели су млађи људи, на столичицама, а пред сваким од њих стојала би котарица у коју су крунили жута зрна са великих клипова од кукуруза. То би им био посао то цело вече. А уз зидове, на ниским столицама, седеле би старије сељанке. Преду вуну, лан и кудељу.

Младе жене обично шију и везу. Као материном љубимцу, мени је било дозвољено да седнем поред своје мајке и прислушкујем мудролије и бајке, које би текле са усана стараца, а понекад и млађих људи, када би од стараца дошли до речи. С времена на време, запевале би младе жене по неку песму о коме од последњих догађаја.

Када би, на пример, који од стараца завршио каку причу о Кара-Ђорђу и његовим историјским борбама са Турцима, жене би запевале песме у којој се славе Кара-Ђорђе, храбри војвода Хајдук Вељко, који је са једном шаком Србијанаца бранио Неготин од једне велике турске војске под Мула-пашом. Ова храбра чета, како је песма описује, подсећа на ону малу чету старих Грка на Термопилима.

Неки од стараца на овом селу били су у Наполеоновим ратовима. Сећали су се добро и прича, које су слушали од својих отаца о аустријским ратовима са Фридрихом Великим током осамнаестог столећа. Средовечни људи били су у борбама за време мађарске Буне, а млађи су тек прошли кроз ратове у Италији 1859. и 1866.

Један старац био је у битци код Асперна, када је Аустрија тукла Наполеона. Имао је једно велико царско одликовање, ради кога је био особито горд. Ишао је и у Русију, са једном аустријском дивизијом за време Наполеоновог похода 1812. године. Звао се: Баба Батикин, а у селу су држали да је био видовит и да је могао да прориче, јер је имао необично јако памћење и изванредан приповедачки дар.

А говорио је као гуслар, српски минстрел. Није он причао тако живо само о ономе што се догађало у Аустрији и Русији за време Наполеонских Ратова, у којима је и сам био, него је очаравао своје слушаоце и причама о аустријским походама против Фридриха Великог, о којима му је причао његов отац по свом повратку са бојних поља у Шлезији.

Ја се врло добро сећам његових прича о Кара-Ђорђу, кога је он лично познавао. Звао га је Великим Вождом, вођом србијанских сељака, и никад се не би уморио причајући о његовим јуначким борбама са Турцима у почетку деветнаестог столећа. И ове приче о Кара-Ђорђу, на овим поселима, увек би изазвале више одушевљења него све његове друге заносне приче.

Пред крај села, Баба Батикин би издекламовао по коју од старих српских јуначких песама, а много их је знао на пaмeт. Када би те песме декламовао, његово сухо и наборано лице озаривала би нека нарочита светлост. И како га се данас сећам, то лице откривало је лице видовитог човека.

И данас још пред очима ми је слика његове ћелаве главе са дивним челом, надстрешеним над густим обрвама кроз које су светлуцале дубоко утонуле очи, светлећи као сјајни месец кроз четине старога бора. Он је учио свет у Идвору историји српскога народа од битке на Косовом Пољу, 1389. године, па све до Кара-Ђорђа. Он је у Идвору у животу одржавао стара српска предања. Он је био и мој први и најбољи учитељ историје.

Млађи људи причали би приче из аустријског похода на Италију, славећи подвиге људи из Идвора у тим борбама. Нарочито се много причало о битци код Кустоце, у којој су Граничари скоро сатрли италијанске армије, а то због тога што су у тим биткама узели учешћа људи који су се тек повратили из Италије.

Али се сећам врло добро да је сваки од њих са највећом хвалом говорио о Гарибалдију, вођи италијанског народа у борби за ослобођење. Звали су га италијанским Кара-Ђорђем. И сећам се да је у кући мога оца, где су се одржавала ова села, била једна Гарибалдијева слика у боји, са његовом црвеном кошуљом и шеширем окићеним перјем.

Та је слика висила поред „иконе,“ слике нашег свеца. С друге стране „иконе“, била је слика руског цара, који је тек неколико година пре тога био ослободио руске робове. У истој соби, на једном нарочито истакнутом месту, сама за себе, висила је слика Кара-Ђорђева, вође српског устанка. А после 1869. ту више није било слике аустријског цара.

Јуначке српске песме, које је певао Баба Батикин, славиле су великог народног јунака, Краљевића Марка. Његови мегдани били су мегдани снажног и храброг човека, који брани слабе и потиштене. И ако је био краљевског порекла, Марко се никад није борио да осваја земљу и градове. Како га гуслар слика, Краљевић Марко био је прави заточник права и правде.

У то време се таман био завршио грађански рат у Америци. И кад год би Баба Батикин споменуо име Линколново, помишљао сам да је то амерички Краљевић Марко. Утисци са ових села били су душевна храна која је у мојој души оживела и одржала осећање: да је борба за право, правду и слободу најплеменитија и најузвишенија ствар на овом свету.

И само љубав према слободи, правици и правди подстакла је Србе из Војне Границе да оставе своја стара огњишта у Старој Србији и одселе у Аустрију, где су радо пристали да живе и у подземним кућама и веру се као пузавци, само да би уживали благодати политичке слободе.

„Привилегијама“ била је Граничарима зајамчена та слобода, а за ту своју слободу они су били увек готови да се боре за аустријског цара на свима бојиштима. Верност цару била је основна врлина Граничара. И та верност била је јача и од дивљења које су осећали према Гарибалдију 1866. Тако је дошло до аустријске победе код Кустоце.

Аустријски цар, као чувар њихове слободе, уживао је почасно место поред људи као што су били Краљевић Марко, Кара-Ђорђе, Цар Александар Ослободилац, Линколн и Гарибалди. Ова су имена била уписана у „Књизи Славе“ у Идвору. Али, када је 1869., цар укинуо Војну Границу и њен народ изручио Маџарима, Граничари су осетили да су издани и да је цар погазио своју реч, дату њима, а уписану у „Привилегијама.“

И данас се сећам како ми је отац рекао једнога дана: „Ти не смеш служити цара. Цар је погазио своју реч; у очима Граничара, он је издајица! Граничари презиру човека који своју реч не држи.“ Из тог разлога, у кући мога оца није било слике аустријског цара после 1869.

Када ми данас на ум дођу они дани, осећам, као што сам увек осећао, да је овај издајнички поступак аустријског цара 1869. био почетак конца аустријске царевине. Он је био зачетак народносног покрета у царству Фрање Јосифа Хабзбуршког. Љубав народа према земљи у којој су живели почела је да јењава, док се, најзад, није сасвим угасила. А кад та љубав замре, мора умрети и држава. Тај сам наук научио од неписмених сељака у Идвору.

Учитељ у сеоској школи у Идвору никад није био у стању да на мене учини тако дубок утисак као што су га чинили ови људи на селима. Ово су били људи који су кретали у свет и узели живог учешћа у светским борбама. Читање, писање, рачунање, све то ми се чинило као средство за мучење, које је мој учитељ измислио само за то да би што више ускратио моју слободу, и то баш онда када сам се већ договорио са мојим друговима да што играмо и да се забављамо. По мом тадањем схватању, тај мој учитељ није имао ни појма о свету.


Историја науке РТС: Михајло Пупин

Али ме је мајка ускоро убедила да сам био на погрешном путу. Она није знала ни да чита ни да пише па ми је говорила: како је увек осећала као да је слепа код очију. Била је тако слепа, причала ми је она, да се не би усудила да, крене даље од атара нашег села.

Како се данас сећам, она би ми о томе на овај начин говорила: „Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на овим нашим поселима, мораш потражити још један пар очију, очи за читање и писање. Знање, то су златне лествице које нас воде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз овај свет и води нас у живот будућности, пун неувеле славе.“


Из трезора ГЛЕДИШТА пише: Михајло Идворски ПУПИН



Зоран Пешић Сигма: БАЈКА О РУЖИ КОЈА ЈЕ РАСЛА НА ДВА КРАЈА СВЕТА


Трава је зеленила. Овако не почињу бајке. Обично се почиње са: Била једном давно иза седам мора, седам гора, седам река, седам шума једна… једна лепа, наравно. А ова бајка почиње са: Трава је зеленила. Чудна ми чуда: трава је зеленила. Па, нека зелени, ко јој брани. Свет је велики. Има места и за траву, и за песак, и за реку, и за камен, и за једно велико кудраво куче, шарено, а има по њушци белу пругу и зове се (то куче) Шерхан.


Зоран Пешић Сигма (1960-2019) © Алекса Скочајић

Не смејте се, нисам рекао Серкан, мада би могао тако да се зове јер свуда по травњаку ради, знате већ шта, где год стигне, срам га било. Трава је зеленила јер је почело пролеће, а не зато што је Шерхан обожавао да се ваља и скаче по њој, што је обожавао да је, онако тежак и кудрав, сав стапка у земљу. Шерхан је много волео да спава. Чисто му је сметало блиставо пролећно сунце, па је лајао и лајао.

Шерхан је лајао на Сунце. Остали пси из улице лајали су на мачке, на непознате пролазнике, на точкове аутомобила, што је разумљиво за псе. Неки су понекад ноћу лајали на Месец, што је опет разумљиво. Познато је да су пси блиски рођаци вуковима и дивљим псима, а вукови и дивљи пси лају на Месец. Значи, то што неки пси лају на Месец то је зато што се они сећају прича својих предака, својих деда-паса.

Али ниједно куче, сем Шерхана није лајало на Сунце. Неко блесаво куче, којег ли се то претка сећа? Или онако лењо хоће да каже, угаси се, пусти ме да спавам!

Трава је и даље зеленила. И било би довољно места у том дворишту и за траву и за Шерхана и његово ваљање-излежавање да у трави није расла и једна мала ружа. Мала ружа, наравно, као и све руже, није имала неко специјално име, као рецимо Милојка, Радојка, Станојка, Лепојка, Жљвојка… Звала се, ако ју је неко уопште и звао, само – Ружа. Или, у крајњем случају, када би једном пару Кикица дотрчао други пар Кикица, први пар Кикица би ословио Малу Ружу са:

„Види-како-мала-ружа.”
„А има и трње, иако је мала”, рекао би други пар Кикица и отрчао својим путем под чешаљ, или под туш, који је чучао у купатилу куће чије је двориште било излаз у свет. Туш је од досаде по цео дан знао да гунђа својим брундавим гласом:

„Кикице, дођите да вас окупааам. О, Кикице, дођите да вас мало кваснем. Малооо, само малооо, да вам сперем шампон са очијуууу.“

Та ружа која се зове само само Ружа изгледа да је сметала Шерхану више него Сунце. Таман се мало закотрља као лопта коју шутне Кикица, а оно – боц! „Ав!“ дерне се Шерхан на Ружу у коју се убоцкао. Хоће да је звизне шапом. А оно још више: боц, боц! А Шерхан, двапут јаче бесан на Ружу: „Ав! Ав!“.

Таман је заборави и прође га љутња, кад му се крзно закачи на Ружин три, па никако да се отпетља. А хтео би да јурне да врати лоптицу једној Кикици, која није чула глас из куће, „Вечееерааа!“, па је остала да се маје по трави која, не заборавите, зелени ли зелени. Хтео би да јурне да врати лоптицу, а она Ружа га држи као чичак. Не пушта га. Проклета да је Ружа, Кикица оде у кућу да вечера. „А моја коска, где је моја коска!“ Урлао је од беса Шерхан, да му је дошло да угризе Ружу. Али то му не би било паметно, језик би му био боцнут, па би се надуо као крофна, па чак и да добије своју коску, у шта у крајњем случају и не сумња, не би могао да је прогута.

Како да гуташ коску кад ти се језик надује као крофна? Пуна ти уста сопственог језика, и ужасно боли, и нема места за коску. А из дубине стомака црева завијају: „Гладниии смооууу!“ И зато Шерхан није угризао Ружу. Само је, о замислите безобразног ли кучета, подигао ногу и: шишкиришшш. Ружин миомирис оде нетрагом.

Ружа је целу ноћ туговала за својим изгубљеним мирисом. Од силне туге и силних суза, о гле чуда, мирис се ујутру вратио. Сузе су опрале латице Руже и са првим кукурекањем петла мирис Руже се раширио по целом дворишту па је и сва трава мирисала на њу, и просто тог сунчаног јутра била још зеленија.

Нешто је тог јутра било необично. Иако се синоћ добро наспавао (јер улицом је прошла свега једна мачка и један закаснели такси са познатим комшијама), иако је могао склоњен од сунца да дремне под омиљеном крушком бар до поднева, иако није био гладан јер му је од вечере остала велика кост, све то иако, био је Шерхан ипак узнемирен: из куће нико није излазио.

Кикице су одавно морале да изведу своје барбике у шетњу, па да га терају да их на леђима носи до кобајаги школе за барбике, па до, кобајаги, Главног којег он стварнички одавно није видео.

Онда је излетела из куће Она-што-виче-на-Кикице-вееечераааа и стуштила се, о гле чуда, на Малу Ружу. Ишчепрка је из корена и бупну у кесу. Шерхан скочи од радости и стаде весело да маше репом: „Нема више боцкаве руже, нема више боцкаве руже!“ И стварнички, Шерхан је сада могао да се слободно ваља на све зеленијој трави.

А шта се, у ствари, десило са главним јунаком бајке, са Малом Ружом? Ево, шта.

Прво је дуго путовала онако замотана у кеси. Носио ју је витез на коњу до мора. После ју је витез закачио на крилама Питомог Змаја (Шерхан уопште није знао, док му Кикице нису испричале, да постоје и добри питоми змајеви). Питоми Змај је прелетео седам мора и спустио се уморан на планину Копетдаг.

Малу Ружу је закачио за Једногрбу Камилу (а Кикице су испричале Шерхану да постоје и двогрбе камиле). И Једногрба Камила понесе Ружу дубоко у пустињу кријући се од сунца до Главног. Када ју је Главни Витез добио, силно се обрадовао. Шта је Главни радио тамо далеко, у пустињи Каракум, Шерхан не би никад сазнао, да му, наравно, нису испричале Кикице: Чувао је границе Краљевства од злог чаробњака Гезбага. Какво је то чудовиште Гезбаг, Шерхан није могао ни да замисли, јер његов једини непријатељ била је Мала Ружа, које више нема у све зеленијој трави.

Главни је узео Малу Ружу и посадио је у каракумски песак. Јадна Мала Ружа морала је да издржи велике врућине, јер у пустињи сунце немилосрдно пржи. Мислила је ружа, како би добро било да бар Шерхан лајне једном на Сунце, да јој пружи мало утехе. Понекад јој је прилазио Главни и квасио је чистим провидним капљицама.

То је Ружи била једина утеха у паклу песка и тешке светлости. Али Мала Ружа, иако је била мала, била је и храбра и није се жалила на судбину. Понекад, кад би пустињом ветар комешао песак, Главни јој је причао, шапутао веселе приче. И тако су данима Главни и Мала Ружа чекали злочестог Гезбага.


И он се појавио једном када Сунце само што није зашло иза планина Копетдага. Jахао је на тигру коме су се очи црвенеле као да су жар, а реп је витлао лево-десно као да је змија. Главни га је спремно дочекао. Извадио је мач и напао Гезбага. Гезбаг је извукао чаробни штап и завитлао чаролију.

Севнула је муња, али Главни постави штит и чаролија се одби у пустињу. Брзо замахну мачем на чаробњака, али у трену овај нестаде, па му се појави иза леђа. Главни се хитро окрену и постави штит на већ строваљену чаролију. И тако су се Главни и Гезбаг тукли целу ноћ. Јадна Мала Ружа стрепела је над исходом битке и када је опасни тигар хтео с леђа да скочи на Главнога, мала Ружа се нашла ту, оштро се зањихала и убола га трном у шапу.

Тигар заурла од бола и побеже у планину. Гезбаг се зачуди шта то би и Главни искористи тај тренутак непажње и посече му мачем чаробни штап. А познато је када се злом чаробњаку посече чаробни штап да чаробњак изгуби моћ и претвори се у обичног црног скакавца. Гезбаг наврат-нанос одксакуће у планину да га Главни не исече на комаде.

Тако су Главни и Мала Ружа победили злог чаробњака Гезбага и сачували Краљевство.

То, наравно, није крај бајке. Има још. Шерхан о свему томе ништа није знао. По навици лајао је на Сунце и ваљао се на још више зеленој трави. И тог дана било је нешто необично. Синоћ су заборавили да му дају кост. Шерхан је престао да лаје на Сунце, па је лајао на оне у кући: „Гладааан сам! Ав! До- несите ми кост! Ав. Ако ми не донесете, умрећу од глади. Ав! Ав! Ауууав!“

И тада из куће изађоше Она-што-виче-на-Кикице-вееечерааа и Главни. Шерхан се збуни. Одавно није видео Главног и није знао да ли да маше репом или се то не сме. Помислио је: „Стрпићу се да видим шта ће да се деси.“ Кад оно! То није могао да издржи. Залајао је од муке: „Ав! Ав! Аууав!“

Она-што-виче-на-Кикице-вееечерааа и Главни извадише из кесе Малу Ружу и посадише је на сасвим зелену траву. Ружа се осмехну и протеже корење у мекој благородној земљи и промешкољи латице на благом сунцу. Затим из куће излетеше Кикице и стровалише нове играчке Шерхану на леђа. „Види Ову Барбику!“ Вриштала је једна Кикица, „А види моју“, подметала му је под њушку друга Кикица.

Шерхан би радије кост, али шта је ту је, бар за утеху мало да се поигра са Кикицама. А када су Главни и Она-која-виче-на-Кикице-вееечерааа ушли у кућу, Шерхан се пришуња Малој Ружи, и замислите гадост превејаног џукца: подиже ногу и шишкиришшшш. Ружин мирис оде нетрагом.

Али мала, храбра Ружа није била тужна. Боцну Шерхана и засмеја се до суза. Наравно, понекад се може смејати до суза, и, наравно, да се понекад од силне среће може плакати. Мала Ружа се смејала до суза, а те су сузе спрале латице и мирис се брзо вратио. Шерхан се помирио са судбином да храброј Малој Ружи не може ништа.

А касније када је од Кикица чуо како је Мала Ружа храбро боцнула опасног тигра злог чаробњака Гезбага, Шерхан јој је с поштовањем прилазио и њушкао je. Тако су се Шерхан и Мала Ружа спријатељили. И то пријатељство траје и дан-данас, док се трава зелени у дворишту.

5-10. јануар 1998. Гокче, Туркменистан


Из трезора ГЛЕДИШТА пише: Зоран ПЕШИЋ СИГМА