Вест о одласку у вечност Николаја Владимировича Кољаде није обавештење о смрти великог писца, него тихи јецај позоришне реквизите услед пада читавог једног универзума који је он, деценијама, из своје даче у Јекатеринбургу, пажљиво ткао од блата, суза, јефтине вотке и најчистије поезије. Како је преводилац Новица Антић на страници Атељеа 212 на вест о смрти дирљиво приметио у свом сећању на дугогодишњег пријатеља, Кољада је пред крај осетио да овај свет више не препознаје као свој. Биће да је свет постао превише умивен и хладан за човека који је читавог живота славио „прљаву” лепоту људског постојања.
Кољада је био позоришни феномен који се најпрецизније говорећи ретко среће. У ери у којој је мерило успеха по правилу подразумевало прелазак у неку од метропола, он је изабрао да остане „градоначелник” свог Јекатеринбурга. На размеђи Европе и Азије, подигао је Кољада театар – уточиште за све оне који нису имали где, институцију која је постала синоним за ангажовано и виспрено позориште.
Његова величина није се огледала само у писању, него се одражавала у визији. Као творац Уралске школе драматургије, он није стварао небројене копије себе. Брусио је гласове младих писаца, дајући им слободу да буду оно што јесу – сирови, искрени и неустрашиви.
ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ РАЗУМЕО „МАЛЕ ЉУДЕ”
Оно што је Кољаду учинило дубоко блиским српској публици јесте његов непогрешиви осећај за маргиналца. Његови ликови, попут оних у драмама „Мурлин Мурло” или „Праћка”, нису хероји из читанки. То су људи са периферије, који животаре у скученим становима, међу мемљивим тапетама које се љуште, а сањају о великим љубавима и далеким световима.
„Николај је писао о љубави која труне, неубрана, као најслађа јабука у запуштеном воћњаку.”
Кољада је био мајстор естетике сиромаштва и безнађа – правца који је огољавао сурову стварност постсовјетског друштва, али је у тај сиви пејзаж увек убацивао зраке сунца, макар то било кроз трагикомични апсурд или вишак емоције која прелива преко ивице.
КОЉАДА И СРБИЈА: БРАТСТВО ПО „ЛУДИЛУ”
Веза Николаја Кољаде и Београда била је органска. Захваљујући пионирском раду Јована Ћирилова и преводима Новице Антића, он је овде заиста постао домаћи писац. Његове драме су се у Србији изводиле са истим жаром као и у Русији.
Зашто смо га тако разумели? Вероватно због његовог дубоког увида: „Твоји Срби су на исти начин луди као и Руси”. То је оно племенито, меланхолично и често деструктивно лудило које преживљава све историјске бродоломе. У Београду је видео исти онај пркос и исту ону тугу коју је налазио на свом Уралу.
Кључни доприноси драматургији: Праћка – болна, антологијска прича о самоћи; Мурлин Мурло – текст који је дефинисао читаву једну генерацију позоришних стваралаца; Кокошка – сурова и духовита визија позоришног живота у провинцији; Полонеза Огињског – трагикомична повест о изгубљеном идентитету, емигрантској носталгији и болном покушају повратка у отаџбину која је постала потпуно страна, а која је својевремено са великим успехом играна на Великој сцени Народног позоришта у Нишу.
ПОСЛЕДЊИ ЧИН: ЗАВЕСА
Последња порука коју је послао – да свет више не препознаје као свој, најболнија је и истинита дијагноза нашег времена. Човек који је могао да види лепоту у највећој беди, на крају је заћутао пред хладноћом овог – новог доба.
Николај Кољада је отишао 2. марта 2026. године у тишину својих јелки на Уралу, али остављајући за собом позориште које неће престати да игра. Оставио је стотине студената којима је удахнуо храброст да пишу, и публику широм света која ће у његовим реченицама и даље препознавати сопствене ожиљке.
Нека му је лака уралска земља и вечан мир од Господа. Његова „јабука из запуштеног воћњака” није иструлила – она је сада део позоришне вечности.
Роман Николе Марковића „Дуг је пут до зоре” представља јединствен књижевни палимпсест на мапи савремене српске књижевности. Након дебитантског романа „Смрт је плацебо”, којим је аутор закорачио у демистификацију егзистенцијалних страхова, Марковић овим делом доноси амбициозну синтезу историјског трилера, породичне драме и психолошког огледа о неизбежности наслеђа.
Смештен у простор Солуна – града који у српском колективном сећању фигурира као митско место страдања и васкрсења – овај роман преплиће прашњаве рукописе из Великог рата са опасним улицама модерне Грчке, суочавајући читаоца са чињеницом да историја није само скуп датума, већ живи организам који пулсира испод плочника садашњости.
Град као палимпсест: Солун између мита и стварности
Централна оса романа почива на двострукој приповедачкој путањи. У савременом току пратимо Облака, графичког дизајнера и кулинарског занесењака из Ниша, који првог јануара креће возом ка Солуну на конференцију „Typocalypse now”. Оно што почиње као готово туђински бег од мамурлука и депресије „најдепресивнијег дана у години”, убрзо прераста у опсесивну потрагу за истином о прадеди Станку, војнику Моравске дивизије.
С друге стране, историјски слој романа, посредован мистериозним дневником Ирца Марфија, открива нам мање познату, често прећуткивану страну Великог рата – свет ратних профитера, солунских „апаша” и криминалних мрежа које су бујале док су честити војници на фронту крварили.
Солун у Марковићевом роману није само сценографија; он је активни учесник у драми. Град је приказан као чвориште у коме се сукобљавају различите епохе и културе. Аутор вешто мапира историјску трагедију Великог солунског пожара из 1917. године, који је уништио две трећине града и оставио преко 70.000 људи без дома.
Овај догађај служи као окидач за увођење лика Јоргоса Галаноуа, шефа подземља чија моћ превазилази ратне стихије. Солун је за Облака место где се „стари богови са Олимпа рву са православљем”, док се у позадини одвија модерна трагедија сиријских миграната који, баш као и српска војска век раније, траже спас на обалама Егеја.
Језички кодови и културно наслеђе: идентитет између вектора и калдрме
Лексиколошка структура романа додатно наглашава овај контраст. Марковић користи специфичне лексичке регистре – од техничког жаргона дигиталне ере (вектори, кодирање, „ако-онда” логика) до традиционалних кулинарских термина који делују као идентитетска сидра (расол, сарма, бујурди).
Локализми југа Србије и наутичка терминологија солунске луке стварају густу језичку текстуру која дочарава психолошко стање јунака заглављених између два света. Облаков поглед на свет је „векторски” јасан, али његова душа је умазана блатом калдрме по којој је некада гацао његов прадеда.
Фантоми прошлости и генеалошки обрт: смисао наслеђене трагедије
Један од најснажнијих мотива у роману је симболика одраза. На самом почетку, протагониста посматра свој одраз у бари, покушавајући да види млађег себе, што поставља тематски оквир суочавања са пролазношћу и смрћу. Смрт је, како сугерише и наслов аутортовог првог романа, „плацебо” – феномен који нас тера да делујемо, али истинска тежина лежи у животима које наслеђујемо.
Овај усуд се најјасније огледа у лику Софије Галаноу, у чијим плавим очима Облак види сукоб два универзума. Софија је наследница криминалне аристократије, девојка која покушава да се „опере наслеђа”, али коју стижу прадедовске анатеме. Њихова веза је у роману приказана кроз метафору смокве и смоквине осе – инцестуозни загрљај историје у коме мушкарци морају бити жртвовани да би се ослободио пут за будућност.
Историјски оквир је обогаћен присуством Десете ирске дивизије, која је након пакла Галипоља пребачена у Солун 1915. године. Кроз лик Марфија и његов дневник, Марковић уводи интернационалну димензију сукоба, повезујући ирску голготу на Костурину са српским страдањем на Зејтинлику. Марфијева судбина, као војника који је „заборавио на част зарад профита”, стоји у контрасту са идеализованим сликама хероја, подсећајући нас да је рат одувек био поприште и највишег чојства и најнижег бешчашћа. Прича о пуковницима Белу, Бенету и Мек Кендлу, који су остали везани за српску породицу деценијама након рата, додатно усложњава мрежу оданости која наткриљује роман.
Психолошко профилисање ликова врши се и кроз симболе грађевина. Бела кула, некадашња „Крвава кула” и затвор, у роману постаје симбол прикривене истине и место где се одвијају најмрачнији послови. Тајни тунели испод куле, који воде ка мору, метафора су за подсвест града у којој су похрањени злочини из 1917. године, али и модерне трансакције оружја за ИСИС. Лик Сергеја, Облаковог пријатеља, овде добија кључну улогу.
Кодер који се испоставља као обавештајац, Сергеј оличава модерног ратника који користи алгоритме да би спречио повратак „фантома прошлости”. Његова акција „Хоризмос” (растанак) симболично пресеца нити подземља, али не успева да избрише трагедију која је већ уписана у гене јунака.
Есејистичка нит романа води ка финалном обрту који руши границе времена. Проналазак фотографије на којој Станко Милојевић, прадеда протагонисте, грли младу Марију – Софијину прабабу коју је спасао из Беле куле у ноћи пожара – открива да је цела Облакова потрага заправо повратак сопственим коренима на најболнији могући начин.
Станков натпис „Марији. Станко” на полеђини крваве фотографије, заједно са усном хармоником која мирише на „порок и рат”, затвара круг који је почео стотину година раније. Облак схвата да је заљубљен у сопствену рођаку, а да је историја Солуна заправо генеалогија његове патње.
Закључно, „Дуг је пут до зоре” је роман о иронији властите нерешиве позиције. Никола Марковић успева да кроз призму историје покаже како се велики наративи о нацијама и ратовима увек ломе преко леђа појединца. Користећи Солун као архитипско место растанка (хоризмос), писац нам поручује да се прошлост не враћа само као фарса, већ као „крвава трагедија са високом ценом”.
Ова књига је позив на храброст да погледамо у сопствени одраз у бари и да, упркос блату, у њему препознамо вечност која нас обавезује, али и ослобађа кроз истину, ма колико она била болна. Пут до зоре је заиста дуг, али кроз Марковићеву прозу он постаје осветљен дубоким разумевањем људске судбине.
Поједини проницљиви тумачи поезије с правом вјерују да када се упокоји аутентични пјесник да се тада са његовом душом канонизује и претвори у једно ново сазвјежђе читав његов пјеснички свијет. Ових дана смо управо испратили на вјечни починак једног таквог аутентичног савременог лирских пјесника, Томислава Маринковића.
Од самих почетака књижевног стварања, у осмој и деветој деценији ХХ вијека, поезију је доживљавао као чин самоспознавања, као начин препознавања бића свијета у себи, свијета над собом и свијета око себе, а пјеснички језик, ријечи и фигуре тог језика, разумијевао је као израз стваралачког надахнућа, као логос постојања и свеколико путовање до извора тог самоспознавања.
Такву врсту трагалачког пјесничког искушења проналазимо у свим објављеним књигама Томислава Маринковића: Двојник (1983), Извесно време (1985), Стихови (1991), Сумња у огледало (1996), Школа трајања (2003), Свет на кожи (2007), Обичан живот (2011), Невидљива места (2015), Вечито сада (2018), Шта о нама мисле анђели (2024). У поетичком смислу веома им је блиска и Маринковићева књига прича Путовање у ораховој љусци (2017).
Како смо већ истакли, поезија за Томислава Маринковића почива на откривању видљивих и невидљивих места у свијету изван нас, као и у свијету дубоко уроњеном у нама, али и свијету који је изнад нас у оним вјечним и непропадљивим метафизичким просторима. Такав поетички приступ је на креативан начин можда највише дошао до изражаја у једној од његових најбољих збирки пјесама Невидљива места.
Маринковић као пјесник снажно је заступао вјеровање да је свијет заснован на укрштају видљивог и невидљивог, тамо гдје се „јасно са нејасним спаја”, те да се у тим просторима подједнако исказују лијепо и ружно, трагично и комично, срећно и несрећно, свијетло и тамно, доказано и недоказано. Писање пјесме је тренутак када желимо да запишемо оно што је мисао већ уписала у пјесниково срце.
Пјесма представља повјерљиви дијалог са самим собом, али и свијетом око нас, те свијетом над нама. У том разговору подједнако важно мјесто припада и читаоцима, поготово онда када су читалачки погледи блиски са пјесниковим духовним видицима. У тим тачкама подударања укрштају се видљива и невидљива мјеста свијета поезије са свакодневним животом, али и свијетом прошлости и садашњости.
Отуда, настанак пјесме није никаква варка, а подједнако почива на шапату неке „далеке звезде”, на сумњичавом истраживању „нестварних облина неба”, као и на понирању „у нераспознатљива поља огрнута тмином”.
Родно мјесто лирског пјесника налази се у просторима невидљивог, у данима испуњеним „смоластом маглом”, јер пјесниково „унутрашње око” слути и осјећа боље и далековидије од било код другог чула. У томе се налази она пјесникова „лозинка за одгонетање вечности”, али и пут да се непјесничкој свакодневици врати смисао духовности и умјетничке љепоте, те да се макар и на тренутак допре до истине људског бића и свијета у којем постоји, до смисла постојања и стварања.
Отуда у Маринковићевом лирском језику изнова васкрсава значај пјесничке функције језика са сложеним значењима и могућностима које тај језик носи. Језик је божанског поријекла, као што је и поријекло поезије утемељено у метафизичким просторима, а ријеч као материјализовани вид језика налази се у темељима људске цивилизације. Отуда пјесник посједује моћ немуштог језика помоћу којег разговара са материјалним и нематеријалним свијетом, са бићима и стварима, мјесецом и травом, облацима и кишом, каменом и цвијетом, са читавим спољашњим и унутрашњим свијетом који је испуњен бројним тајнама.
У најновијој збирци пјесама Шта о нама мисле анђели тај пут лирске самоспознаје окренут је превасходно према метафизичким просторима и разоткривању тајни свијета који се налази „над нама”, који представља основу обликовања и постојања људског бића, а изнад свега његових емоција и мисаоних потенцијала, као и свеколиког умјетничког надахнућа.
То су дубоко одуховљени пјеснички текстови у којима расправља о постојању и непостојању човјека на земљи и његовој вези са космичким хоризонтима. То су размишљања која пјесника и његове читаоце воде у оно вријеме и на оне граничне просторе који су смјештени између земаљског и небесног, као и између материјалног и духовног утемељења.
У Маринковићевом лирском хронотопу управо онда када смо суочени са анђелима започињемо да сводимо све наше животне рачуне. То је онај тренутак када осјећамо виши ниво препознавања бића, онда када сунце заспи, када вјетрови застану, када трава престане да расте, када пресахну сви наши извори и престану да теку све наше воде, када се утишају сви океани и кад, његошевским језиком речено, „вријеме престане да ратује са вјечношћу”. То је оно мјесто гдје се отварају метафоре свих наших стихова, гдје почињу, рађају се и ускрсавају значења свих наших ријечи, то је она прапостојбина у којој се поезија стапа са вјечношћу.
Поетичке синтезе Томислава Маринковића на лијеп начин су успостављене и у његовим објављеним књигама изабраних пјесама: Путовања кроз близине (2013), Издвојене тишине (2016), Изабране песме (2019) и Дуге сенке иза тренутака (2021). Поглед на књижевност и културу читања на оригиналан начин одсликава и његова књига најљепших приређених прича и пјесама о биљкама и пријатељству Писац у врту (2016).
Поезија му је превођена на више страних језика, а добитник је неких од највећих пјесничких награда које се додјељују за стваралаштво на српском језику: „Бранко Миљковић”, „Мирослав Антић”, „Васко Попа”, „Заплањски Орфеј”, „Владислав Петковић Дис”, „Десанка Максимовић” и „Стеван Раичковић”, а непосредно пред упокојење добио је и награду „Драинац” у Прокупљу.
Маринковић је сваким стихом и сваком пјесмом настојао да поврати онај аутентични смисао пјевања и умјетничког стварања. Вјеровао је да се само тако може одуховити рашчовјечено биће савременог човјека, васкрснути му вјера и нада, а затим га упутити у пуни смисао постојања и стварања.
Све то изнова потврђује вриједности његовога пјесничкога дјела, као што се и на сасвим достојан начин Маринковићево пјесништво, сада кад је наставило свој нови живот без физичког присуства свога творца, трајно сврстало у низ великих сазвјежђа српске поезије.
ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ ТОМИСЛАВА МАРИНКОВИЋА
Тај тренутак
Овде тренутно влада мир. Испијам га с вином испод нахерене Монеове репродукције у ресторану који је тачка око које се окреће град.
Легије крилатих тањира и чаша очекују напад гладних службеника који се враћају с посла. Конобари још једном проверавају сјај изгланцаног есцајга који је спреман за борбу унапред изгубљену.
Иза прозора, пред запањеним очима улице, већ увелико траје рат. Аутомобили су борбена возила која надиру према разоружаној војсци пешака, дубоко поринутих у своје паучинасте мисли.
Смрт мора да оправда разлоге своје двадесетчетворочасовне будности. Уговор са судбином јој допушта да може да бира лекарске извештаје с лица несреће: инфаркт у сали за ручавање, или квар на кочницама само десетину метара испред пешачког прелаза.
У сваком тренутку треба имати среће, али и бити свестан граница њених натприродних моћи.
Не могу да зауставим необуздано окретање града и утишам моторе на његовим булеварима, али ближи се крај дана, почиње свечаност заласка сунца изнад реке која достојно може да замени слику великог мајстора импресионизма, и створи привид да сам срећан.
Каменичка улица
Као пред капијама провинцијских градова, у подножју Каменичке улице време нагло успорава ход. С кратког повоца космоса, отргао се зимски дан и цео град, без борбе, брзо осваја сумрак.
Попут робе продаваца старудије на калдрми – коју нико није хтео да купи, моји снови овде не вреде ништа. Са свих страна одзвањају јадиковке и наде на језицима миграната, у стрмој улици која је њихов мореуз између два света, нејасне светлости и напуштених територија таме које се још увек називају домовина.
Обасипан хладним пољупцима кошаве, замишљам ватрице успомена, грејем се на њиховим пламичцима апстракције. Улица се пење испред мене, као сопствени верни фалсификат корачам за њом. Стварнија од мене је моја повијена сенка, њој су очи затворене али непогрешиво одгонета, као слепи песник сонета, магичне формуле живота и поезије.
Наднет над једном песничком књигом
„Другог краја света неће бити.” Чеслав Милош
Не бих желео да будем очевидац смака света, да видим осам милијарди појединачних смрти, људе који се пењу уз последњи зрак сунца на заједничко небо избраздано пругама бившег плаветнила.
Радије бих упознао своју смрт која ме од рођења прати као сенка, давајући свакој ствари израз узалудности или претераног радовања. Замишљам је веселију него што би ико могао да претпостави, бешумно улази у собу и без увода почиње да пева: Happy birthday to you!
Покушавам да се присетим питања која сам за њу смишљао целог живота, међутим, сва брзо бледе и нестају као фарови у магли, речи сагоревају на хладном пламену ума, јер нема шта да се разуме, нема шта да се разуме.
Завршило се или почело
Горану Петровићу
Да ли се нешто тек завршило, или почело? Песници и филозофи дуго би се препирали постоји ли од тога већа тајна. Али размена између јануарског дана и божанске светлости је обављена. Живот је у журби пресвукао костим и одјурио даље.
Сада треба пронаћи кутак у препуној сали библиотеке, под сводовима од избрушених облака, и све књиге написати испочетка. Новим језиком испричати шта је, заправо, био живот. Можда, неодређеног трајања један дан. Или карта за путовање у сва времена.
Не могу да судим јер не знам, само нагађам у растројству зимске вечери. Онај ко је отпутовао бескрајно далеко са собом је понео и то знање.
Нико
У твојој соби сумрак ноктима тихо нагриза ствари. Кораци испод прозора, без путоказа, налазе пролаз у невидљиви живот.
Док вртиш непослушан увојак косе, на сличан начин и свет се премотава. Неко поново улази у твоју душу с кофером пуним исплаканих метафора. Љубав пече као зелени пламичци коприве.
Тихи тренуци царују, смеши се месец над градом и будно мотри на омађијани свет. Ти не примећујеш то. Читаш. „Ах, како очајање у песми може да прија“, кажеш.
Ја сам Нико. И све ти ово говорим да упамтиш: Мораш сама открити формулу која поништава бол.
Ослушни ветрић у лишћу поред прозора. То сам ја. Послушај тишину док између зидова расте ноћ. Неко је у њој и слуша твоје дисање.
Ја сам тишина
Живот испуњен носталгијом за животом. Љубав не престаје да крчи пут ка другој љубави. На послужавнику времена, све је у свему, ништа не живи само за себе. Ја сам тишина и живим у другима. Морао сам да заборавим ко сам, своје име, језик и своју патњу. Твојим прстима додирујем ствари. Твој глас чујем на сваком месту. Али остајем нем као дрвеће на месечини – и у мени одзвања нечија неописива радост.
Бежећи од речи
Бежећи од речи којима су испуњене књиге, и од речи које углас изговараху други, прекорачујемо прагове пруге и хитамо стазом према ресторану.
Као нешто што се подразумева, с крошњи топола опада завело лишће, посувраћени таласи светлуцају и тихо запљускују обалу реке, градећи и поништавајући сопствену слику.
После сајамске вреве, седимо сами, сами са својим речима. Чудно свесни новог жамора што испуњава сваки кутак, и брзог ширења топлине течности кроз наша тела.
Ти исписујеш посвету на заклоњеној страници и пружаш ми књигу Амира Ора, књигу крцату речима.
Може ли се побећи од речи, пожелех да те упитам.
Умирила ме помисао да речи су радознале као деца, и да су свуда где постоји свет. На сваком месту, у свакој честици времена. Чак и кад опада лишће, чак и кад заћутимо да бисмо чули њихов шум.
Сваког дана
Сваког дана помало се умире. Корак ка смрти је лак, облаци чисти над илузијом живљења.
Питање смисла не решава само човек, већ кобац у лету изнад засејаног поља, пчела у кошници с медом,
патка што гњура за рибом кроз модрину језера, а после се пуши раскомадана у тањиру.
Тачка
Померено из тачке А у тачку Б, лето у шапату кедрова у мом дворишту. У подераној свили предвечерја. У запитаности која не траже одговоре већ бритку тишину ћутања. Лето у ружама на сунцу што разређује њихову лепљиву крв у жилама. У оживљеној слици која се догађа иза ока. Лето у убрзању поподнева и немоћи да се кажу толико очигледно истине. Лето у сенци не дужој од женског стопала. У тренутку кад снови од универзалног мрака откидају само мој мрак и буде ме, лето у тачки између мог срца и самоће.
Божо Ловрић једна је од оних готово филмских фигура наше културне историје чија биографија спаја медитерански темперамент Сплита, средњоевропски дух Прага и дубоку националну и институционалну лојалност према српским културним центрима у Новом Саду и Београду. Иако данас често прекривен заборавом, Ловрић је у свом времену био незаобилазан књижевни и дипломатски мост који је јужнословенску културу представљао Европи, али и који је својим радом унутар Матице српске и водећих српских часописа јасно трасирао свој књижевни и идентитетски пут.
Рођен у Сплиту 24. децембра 1881. године, Божо Ловрић је припадао генерацији која је своје интелектуалне темеље градила на међи два века, у атмосфери политичког превирања и књижевне сецесије. Након завршене класичне гимназије у Сплиту 1900. године, његов пут се грана ка Бечу, Инзбруку, Грацу и Загребу, где студира право. Ипак, Ловрић није био човек параграфа, већ човек стиха и слике. Његова рана фаза стваралаштва, обележена збиркама Iris (1902) и Hrizanteme (1904), уводи га у свет модерне под јаким утицајем италијанског естетизма и Габријела Д Анунција.
Ови рани радови, препуни флоралне симболике, боја и мириса, представљају врхунац лирике сецесије на јужнословенском простору. Ловрићева поезија из овог периода је декоративна и сензуална, али истовремено наговештава ствараоца који се не плаши да истражује границе језика. Године лутања Европом у друштву књижевника Јосипа Косора (1907–1911) додатно су прошириле његове видике, чинећи га истинским космополитом који ће Далмацију увек носити као своју примарну метафору света.
Матица српска као књижевно уточиште
У знаку великог јубилеја – 200 година од оснивања Матице српске – име Боже Ловрића појављује се као светли пример интелектуалца из приморских крајева који је ову институцију сматрао својим духовним средиштем. Већ од 1908. године, Ловрић постаје сарадник Летописа Матице српске, доприносећи часопису својом прозом и књижевном критиком. Његово присуство у Летопису није било спорадично; сарадњу наставља и деценијама касније, 1930. године, када из Прага шаље текстове који повезују чешку и српску културу.
Посебно поглавље чини његова веза са Матицом српском у Дубровнику. Ова институција, основана задужбином Константина Вучковића са циљем неговања српске културе међу католицима Приморја, препознала је у Ловрићу аутентични глас који заслужује подршку. Тако је 1912. године, у престижној едицији „Мала библиотека Матице српске”, објављена његова значајна драма Дугови. Ово дело, које су касније српски издавачи штампали као фототипско реиздање, поставило је Ловрића у сам центар тадашњег српског књижевног канона, заједно са Ивом Војновићем и Ивом Ћипиком.
Српски књижевни гласник и београдска елита
Паралелно са Матицом, Ловрић гради репутацију у Београду као један од најредовнијих сарадника Српског књижевног гласника. Његов рад у овом листу обухвата импресиван временски распон: од предратних година (1905–1914), преко првих година заједничке државе (1921, 1924, 1926), па све до самог предвечерја Другог светског рата (1936–1939).
У „Гласнику”, под окриљем Богдана Поповића и Јована Скерлића, Ловрић није био само писац белетристике, већ и оштар критичар и културни посредник. Његови есеји о музици, позоришту и ликовним уметностима, објављивани и у часописима Мисао и Живот и рад, директно су обликовали укус тадашње београдске публике. Посебно је занимљиво његово писање о Бетовену и музичкој теорији, којим се издигао изнад аматерског писања о уметности, тежећи ка стручности и модерности.
Сусрети са великанима: Буковац, Коњовић и Мештровић
Ловрићева биографија је нераскидиво испреплетена са судбинама највећих уметника епохе. Као младић у Сплиту, био је део боемског круга који су чинили сликар Емануел Видовић и вајар Иван Мештровић. Из тог периода сачувана је антологијска фотографија из 1904. године, својеврсни „драмолет”, на којој елегантни Ловрић „моделира” портрет Анте Катунарића док му Мештровић и Видовић позирају.
Његова улога у животу Влаха Буковца била је још директнија. Управо је Божо Ловрић био уредник првог издања Буковчеве аутобиографије Мој живот у Загребу 1918. године. Ова сарадња је, међутим, изазвала велику полемику. Књижевник Марко Цар је 1924. године, приређујући Буковчев рукопис за издање Српске књижевне задруге на ћирилици, оштро критиковао Ловрића, тврдећи да је свој редакторски посао схватио „сувише слободно” и да је Буковац једва препознао своје дело у Ловрићевој верзији.
Посебну емотивну и уметничку вредност има његово пријатељство са Миланом Коњовићем, учвршћено у Прагу. Коњовић, Буковчев ђак на Академији, урадио је сценографију за Ловрићеву драму Улица (чеш. Ulice) у Швандловом позоришту почетком двадесетих година. Као трајни споменик овог пријатељства, у Галерији „Милан Коњовић” у Сомбору чува се Ловрићев портрет из уметникове чувене „Плаве фазе” (1929–1933), у којој боја постаје битан елемент експресионистичког израза.
Прашка лука и европска мисија
Одлазак у Праг 1911. године (или према неким изворима 1913) био је прекретница која ће Ловрића учинити културним амбасадором првог реда. Радећи у Министарству спољних послова Чехословачке (1919–1939), он уређује билтен Centropress на језику који се тада често идентификовао као српско-хрватски или српски, преносећи најважније вести из Отаџбине у срце Европе.
У Прагу Ловрић постаје централна фигура за све наше интелектуалце, али и гради везе са светским именима попут Стефана Цвајга и руског симболисте Константина Баљмонта. Баљмонт је на Ловрићев подстицај преводио српске народне песме и циклус о Краљевићу Марку, док је за Ловрићеву драму Син (чеш. Syn) написао надахнут предговор под насловом „Планински извор”, који је доцније објављен у београдском часопису Живот и рад.
Од сецесијског сна до експресионистичког крика
Књижевно стваралаштво Боже Ловрића прошло је кроз драматичне преображаје. Збирка Свето прољеће (1915) означила је његов дефинитивни раскид са строгим облицима сонета и прелазак на слободан стих, најављујући продор натурализма и раног експресионизма. Његови каснији романи, попут Мора (1926) и Неодољиве младости (1929), фрагментарне су и лирске повести прожете дубоком меланхолијом и аутобиографским сећањима на Далмацију.
Роман Море је посебно занимљив јер приморски пејзаж користи као оквир за сукоб исконских сила, где природа директно учествује у људским драмама, а море и месечина постају „венчани кумови” јунака. Ловрићева проза је субјективна и пребогата уметничким изразом, што је често доводило до неразумевања код критичара који су тежили ка традиционалнијим формама.
Култура Срба у Хрватској: Далматински Срби
Србин из Далмације: Идентитет изнад граница
Питање националне припадности Боже Ловрића је комплексно и не може да се сведе на једноставну одредницу коју му данас даје хрватска енциклопедистика. Ловрић је потекао из средине у којој је покрет Срба-католика био изузетно снажан међу интелектуалном елитом Сплита и Дубровника. Његово деловање унутар српских институција, вишедеценијско писање за београдске часописе и сарадња са Матицом српском јасно указују на то да је он српску културу осећао као своју матичну луку.
Оптужбе о „својатању” које се понекад могу чути, у случају Боже Ловрића губе смисао пред чињеницом да је његово место у српској књижевности резултат његовог слободног избора и дуготрајног, преданог рада. Он је био писац граница и мостова, који је веровао у ширу културну заједницу која превазилази конфесионалне поделе.
Божо Ловрић је преминуо у Прагу 28. априла 1953. године, остављајући иза себе богату заоставштину која је данас подељена између Прага и Загреба. Данас, кад се подсећамо на великане који су градили Матицу српску, Божо Ловрић заслужује да буде враћен у наш заједнички културни простор. Не само као сплитски књижевник или прашки дипломата, већ као аутентични српски глас са Јадрана који је читав свој век посветио истини, лепоти и словенском братству.
Ово је мала прича о малим људима. Прошло је много времена и чини се да су ствари које су нас некада силно болеле сада безначајне. Отварамо досије. Ко је све у њему?
Читате одломак из књиге Зорана Пешића Сигме – Стровалија, приче о месту са кога пропада наша последња нада
УВЛАКАЧ
Он није само сланињави лик из доба самоуправног социјализма. И данас је и те како жив и здрав: вечити климоглав, шефовска синдикална подршка, политички бојажљиви еквилибриста, благајник Кућног савета, члан Школског одбора, миљеник директора, женски петко, локални писац за кафанским столом за којим седи и локални политичар, локални политичар за кафанским столом за којим седи државни писац, државни писац за кафанским столом за којим седи и политичар од државног значаја…
ЦИНКАРОШ
Тамо где постоји вертикална хијерархија, скривени у своју сувоњаву подмуклост, шпицловски, затегнути до пуцања, злопате се цинкароши. Има их у војсци. То су они који за време ратова добију случајни метак у леђа. Има их у фирмама. То су они који највише галаме против директора, а у служби стално напредују. Често, када се директор промени, остају без посла. Опседнути су дисциплином, а од праве одговорности беже као ђаво од крста. То су они који завиде писцима на слави и који ће због тога пишчевој жени анонимно, телефоном, да јаве код које се љубавнице пијани писац те вечери заблентавио.
ДОУШНИК
Професионалци у прибављању поверљивих информација. То су они који имају бенифицирани радни стаж. Полиција их чува кроз све политичке системе. Регрутују се од малена. Обично су деца доминантних, себичних родитеља. Активни су до смрти. Њихово златно доба је кад оду у пензију. Тада су најактивнији (ако не излапе, што им се често дешава због непрекинуто сакривалачког живота). После смрти, ко зна… Шапућу тајне писаца Богу, тајне које ни сами писци нису знали о себи.
А ОВО ЈЕ ТА МАЛА ПРИЧА
У варошици Н. Н. млади необуздани новинар домогао се уредничке фотеље. Истина не Престижних Локалних Новина него маргиналног завичајног Уметничког Листа. Али власт је сласт. Истог тренутка решио је сада већ атрактивни, варошким шипарицама, Млади Уредник да у првом броју објави критику најновијег, о какве бруке, бруји цела варош, романа Локалног Књижевног Барда.
Роман Изузетно глуп је, тако говоре сви варошки увлакачи, цинкароши и доушници у један глас, Локални Књижевни Бард преписао, и то лоше, преписао из рукописа заоставштине рано преминулог Боемског Талента. Бруји цела варош, али нико неће да пише. Наставник Српског, који је и стални сарадник рубрике за културу Престижних Локалних Новина, одбио је – принципијелно не пише без хонорара (истина ПЛН му дугују трогодишњи хонорар, али кад-тад…).
Стари Дисидент неће да пише јер му је унук ђак код жене Локалног Књижевног Барда. Да се не свети преко детета, шта је дете криво, иначе да је само он у питању, он се никада никог није бојао, нити ће. Студент друге године историје уметности не жели да пише негативну критику. Прејаке политичке везе има Локални Књижевни Бард. Осветиће се кад-тад. А он мора да размишља о свом запослењу кад заврши студије… И Млади Уредник остао је сам, насукан на својим лепим жељама да сруши мит о Локалном Књижевном Барду и постане сам Локални Књижевни Бард Јуниор, или бар Књижевна Легенда.
Али кроз варош се прочуло да Млади Уредник тражи критичара за негативну критику Изузетно глупе књиге. Та је прича, наравно, свим могућим пречицама, и различитим путевима, са разних страна, дошла и до самог уваженог Локалног Књижевног Барда. Локални Књижевни Бард је био мајстор за интриге. Одмах је позвао Председника Општине и пренео му поверљиве информације о томе како Млади Уредник жели да се кандидује на следећим изборима за место председника општине и како ће у Уметничком Листу да пусти Есеј о примању мита, који страшно злонамерно алудира на већ одавно заташкану аферу.
Затим је шмекер Локални Књижевни Бард пресрео девојку Младог Уредника, Тршаву Гимназијалку, и удварајући се и поезијом и прозом, славећи пубертетску смрт и пубертетску вечност, уз лаки пелинковац и друга слатка пића и преслатки језик, освојио јој срце заувек. У кафани Врхунска Брља, ко бајаги у поверењу свом пријатељу, а у ствари наглас да су га чули и пензионери који су на улици на клупици играли домине, Локални Књижевни Бард је испричао пикантерију у вези са Младим Уредником.
Пикантерију о хомосексуалним везама Младог Уредника са Оператером На Компјутерима, који је прокламовани педер, чуо је и Отац Младог Уредника. Тако се живот Младом Уреднику преокренуо на тумбе за један дан. Одмах увече га је мачо отац, познати водоинсталатер у пензији, избацио из куће. „Одричем те се, погани!” Викао је својим мачо дебелим гласом као из бурета, и ломио лево и десно око себе.
Млади Уредник је и пре тога решио да нађе нови стан и почне самосталан живот, те му је ово, учинило му се у првом тренутку, добро дошло. Преспавао је у фотељи у Редакцији Уметничког Листа с намером да већ изјутра потражи стан… Ујутру га је пробудио Општински Курир који му је онако сломљеном и изгужваном уручио Решење о рационализацији, којим се ради економске стабилизације привредних ресурса у општини која је у складу са макрополитиком и новог круга инвестиционих улагања, укида Уметнички Лист, то јест он, Млади Уредник, остаје без посла.
Ово се Младом Уреднику већ није допало. Зар опет на јасла оном лудом водоинсталатеру? Умивао се у WC-у Редакције и размишљао да потражи Тршаву Гимназијалку, да јој се изјада, док га је Општински Курир пожуркивао, узео му, по налогу, кључеве. „Ајде, Млади, морам у Комитет по налогу Председника Општине, морам брзо, пусти те чуперке…”
Срећом, срео је Тршаву Гимназијалку већ код Народне Библиотеке. „Знаш”, рекла је, „кад боље размислим, ти и ја нисмо једно за друго…”, рекла је и отишла с књигама Локалног Књижевног Барда под мишком. Узела је све три! Познајем те монотоно плаве корице. Чак и Изузетно Глупу књигу!
Збирка прича овенчана Наградом „Славиша Николин Живковић”
Вриснула је сломљена душа отпуштеног Младог Уредника. Сутрадан су пронашли отпуштеног Младог Уредника у Парку Великана како виси обешен о своју изгужвану кравату. Епилог ове мале приче носи још много детаља као што су цироза јетре Оца отпуштеног Младог Уредника, као што је харизма фаталне девојке Тршаве Гимназијалке, која је исекла локне и одселила се у Град да би се тамо срећно удала за Војно Лице, као што је нова чланска карта Председника Општине који се на време престројио у Нову Победничку Партију, као што је нова књига са монотоно плавим корицама са називом Изузетно глупа други део, коју је наравно, ко би други, преписао и објавио Локални Књижевни Бард…
Али ова мала прича никад не би била записана, никад се не би ни догодила, да није било уплива горепоменутих тајанствених лица, сплеткароша, ришељеа провинцијалних судбина, да није било увлакача, цинкароша и доушника. Ето, она постоји у овом Досијеу и биће доступна, по закону, кроз много, много година. Коме? Онима које то суштински неће занимати.
Међународни дан жена и девојака у науци, који се обележава данас, 11. фебруара, представља глобални подсетник на кључну улогу жена у напретку науке и иновација. Установљен од стране Генералне скупштине Уједињених нација 2015. године, овај дан истиче потребу за родном равноправношћу у научним областима где су жене често недовољно заступљене. У Србији се овај датум обележава разним догађајима, укључујући дебате и радионице на универзитетима, где се промовише учешће девојака у науци.
Иако се фокус често ставља на СТЕМ дисциплине (наука, технологија, инжењерство и математика), хуманистичке науке попут лингвистике и књижевности подједнако су важне. Оне нуде увид у језик, културу и идентитет, а Српкиње су у овим областима оставиле неизбрисив траг. Ставићемо фокус на њихов допринос, од историјских до савремених, са циљем да осветлимо њихову улогу у обликовању српске науке и културе.
Данас обележавамо Међународни дан жена у науци, а ми смо осветлили наше научнице из области линвистике и књижевности
ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ: ОД СРЕДЊЕГ ВЕКА ДО МОДЕРНОГ ДОБА
Српска историја богата је примерима жена које су се бавиле науком и културом упркос увреженом мишљењу о патријархалним ограничењима. У средњем веку, Јелена Анжујска, супруга краља Уроша I, оснива прву женску школу у Србији, што је био темељни корак у образовању жена.
Она је такође била прва српска краљица која је постала светитељка, а њено стваралаштво је поставило темеље за свеобухватније учешће жена у грађењу културе. Још једна кључна фигура је монахиња Јефимија – Јелена Мрњавчевић, прва српска књижевница којој је упамћено име. Њена дела попут „Туге за младенцем Угљешом” и „Похвале кнезу Лазару” представљају врхунац средњовековне српске и европске књижевности, комбинујући духовност и поезију. Јефимија није само писала, она је остварила и огроман утицај на политику и образовање, помажући кнегињи Милици након битке на Косову пољу.
У 19. веку, жене у Србији почињу да се истичу у књижевности као нови симбол еманципације. Вилхелмина Мина Караџић (1828–1894), ћерка Вука Стефановића Караџића, била је сликарка и књижевница која је значајно допринела очувању српског фолклора. Као предводница међу српским песникињама и једна од првих ратних извештача, Милица Стојадиновић Српкиња (1828–1878) оставила је дубок траг у епохи романтизма својом надахнутом поезијом.
Драгиња Драга Гавриловић (1853–1917) прва је запамћена жена романописац у српској књижевности. Њено стваралаштво означило је почетак борбе за права жена, а поред литературе, залагала се за женско образовање. Јелена Димитријевић (1862–1945) била је путописац и песникиња чија дела истражују женску перспективу у различитим културама. Њено најпознатије дело за Нишлије свакако јесте Писма из Ниша о харемима.
ЛИНГВИСТИКА И САВРЕМЕНЕ ФИГУРЕ
У лингвистици су се жене укључиле нешто касније, али са епохалним доприносима. У 20. веку, Милка Ивић (1923–2011) била је истакнута српска лингвисткиња, професорка на универзитету и академик. Рођена у Београду, студирала је филологију, а њен научни рад имао је фокус на синтакси и општој лингвистици. Њена књига „Правци у лингвистици” постала је незаобилазан уџбеник широм света. Милка је била супруга познатог српског лингвисте Павла Ивића, а својом научном бриљантношћу постала је узор за генерације жена у науци.
Данас је српска лингвистика обогаћена стваралаштвом жена које комбинују традицију са модерним приступима. Рајна Драгићевић, професорка на Филолошком факултету у Београду, специјализована је за лексикологију и лексикографију. Њена књига „Огледи из српске дериватологије” истражује творбену семантику, доприносећи разумевању српског језика у савременом контексту. Свој рад је посветила професорки Даринки Гортан Премк, још једној зачетници у српској лексикографији.
Посебно место у савременој српској науци о језику и књижевности заузимају и сараднице нашег часописа са Филозофског факултета у Нишу попут Данијеле Костадиновић, Снежане Божић и Јелене С. Младеновић. Којима посвећујемо овај чланак и које су право надахнуће за све ове редове.
Истраживања показују да су жене у српској штампи мање заступљене од мушкараца, али да њихов допринос у науци расте. На Филолошком факултету у Београду жене чине већину студената, а иницијативе попут „Жене у науци” додатно подстичу њихово учешће у истраживањима.
ЖЕНЕ КОЈЕ СУ ОБЛИКОВАЛЕ СРПСКУ КЊИЖЕВНОСТ
У књижевности жене доминирају модерном српском сценом. Исидора Секулић (1877–1958) била је прва жена академик у Србији. Њена дела попут „Сапутника” и „Писама из Норвешке” комбинују есејистику и прозу, истражујући идентитет и културу. Десанка Максимовић (1898–1993) легендарна је песникиња чија поезија, попут збирке „Тражим помиловање”, одражава дубоки хуманизам.
У другој половини 20. века и почетком 21. века женски ауторски глас постаје један од носећих у српској прози. Савремене књижевнице попут Светлане Велмар-Јанковић (1933–2014) пишу о историји и идентитету, док ауторке попут Милене Марковић истражују широку лепезу тема кроз савремени израз.
Питање које се често поставља јесте да ли су у обавезној лектири жене довољно заступљене. Иако су Јефимија, Исидора и Десанка присутне, ова слика се полако мења кроз нове антологије и школске програме.
На данашњи Међународни дан жена и девојака у науци, осврћемо се и на наслеђе британске научнице Џејн Гудол!
ИЗАЗОВИ И БУДУЋНОСТ
Упркос напретку, жене у Србији се и даље суочавају са изазовима као што су стереотипи и изазови усклађивања каријере и породичног живота. Истраживања показују да су жене понекад мање цитиране у науци, иако у хуманистици чине већину истраживача. Министарство науке, технолошког развоја и иновација Србије подржава иницијативе за родну равноправност, а овај Међународни дан подсећа на потребу за континуираном подршком девојкама.
Иако су многе препреке и даље присутне, све већи број жена које предводе истраживачке тимове и катедре показује да је промена трајна и дубока.
Будућност је обећавајућа са све више жена на водећим позицијама у институтима и на факултетима, Српкиње ће наставити да обликују науку. Оне нису само учеснице, него и лидерке које инспиришу нове генерације. На концу, Српкиње у лингвистици и књижевности су стуб српске културе. Овај дан је прилика да их славимо и подржимо будуће научнице.
У историји српске културе могу се навести одређене личности чији се значај не исцрпљује звањима и библиографијама. Професор Мирољуб Стојановић припада том кругу интелектуалаца који су свој рад везали за одређени простор, али га тиме нису сузили, већ напротив изузетно продубили.
Књижевник, есејиста, преводилац и професор, Мирољуб Стојановић је деценијама деловао у Нишу, градећи културни и научни контекст у којем локално није било супротстављено општем. Његов професионални рад кретао се од књижевне историје и есејистике до новинарства и уредничког рада, са трајним интересовањем за културну прошлост југоисточне Србије.
Мирољуб Стојановић рођен је 1941. године у селу Држина, код Пирота, у ратном времену које је оставило дубок траг на генерацију којој је припадао. Одрастање у руралном окружењу југоисточне Србије касније ће се показати као важан чинилац његовог истраживачког усмерења – не као носталгија, већ као потреба да се културна историја „мањих” простора систематизује и сачува.
Рано је показао интересовање за хуманистичке науке, а први професионални ангажман везао га је за новинарство. У периоду од 1963. до 1968. године радио је као новинар пиротског листа „Слобода”, где је стекао осећај за јасан, аргументован и јавности окренут језик. Тај новинарски темељ остао је препознатљив и у његовим каснијим есејима и научним текстовима.
Прелазак у Ниш 1975. године означио је почетак његовог трајног везивања за град у коме ће оставити најдубљи траг.
ПРОФЕСИОНАЛНИ РАД И ИНСТИТУЦИОНАЛНО ДЕЛОВАЊЕ
Стојановићева каријера развијала се на више фронтова. У Нишу је најпре радио као професор у Економској школи, а потом се све интензивније укључивао у културни и научни живот града.
Посебно место у његовој биографији заузима уреднички рад – био је уредник „Градине” почетком осамдесетих година, а затим и „Народних новина”, у периоду кад су културне рубрике имале значајну јавну улогу. Иако је пензионисан 2006. године, Стојановић није престао да делује: остао је активан у бројним струковним удружењима и научним пројектима.
На Филозофском факултету у Нишу предавао је предмете из области књижевности и културе, а његов педагошки рад био је снажно повезан са истраживањем локалне културне историје. Као сарадник огранка САНУ у Нишу учествовао је у пројектима који су настојали да књижевност сагледају у односу према историјским и друштвеним околностима, без редукције и идеолошких поједностављења.
ДЕЛА И ИСТРАЖИВАЧКИ ОПУС
Ауторски опус Мирољуба Стојановића обухвата деветнаест књига и више од три стотине библиографских јединица – научних радова, есеја, приказа и превода. Значајан део тог опуса посвећен је књижевности Ниша и културној историји југоистока Србије.
Ове студије нису биле хроника, већ покушај да се локална књижевна сцена постави у шири културни и историјски контекст. Стојановић је писао и о појединим ауторима, попут Радоја Домановића и Јелене Димитријевић, настојећи да њихово дело сагледа изван устаљених интерпретативних образаца. Као преводилац и приређивач допринео је доступности значајних текстова домаћој публици.
Библиографија професора Стојановића, коју је систематизовала Универзитетска библиотека „Никола Тесла” у Нишу, сведочи о дуготрајној и доследној посвећености истраживању.
НАСЛЕЂЕ И ЗНАЧАЈ
Стојановићев највећи допринос лежи у упорном раду на очувању и тумачењу регионалне културне баштине. Он је показао да историја књижевности није затворен систем, већ простран културни пејзаж у коме локални наративи имају своје место и тежину.
Преминуо је 20. маја 2016. године у Нишу, остављајући иза себе дело које се и даље користи као поуздан ослонац у истраживањима. Његов просветни рад остао је присутан у настави, библиотекама и дигиталним архивима, као подсетник да културни континуитет не настаје сам од себе, већ се гради стрпљивим и одговорним радом.
Oтварање легата Мирољуба Стојановића и Надежде Лаиновић Стојановић у Народној библиотеци Пирот
КОНТИНУИТЕТ УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Мирољуб Стојановић био је интелектуалац који није тражио велику сцену, али је умео да препозна значај онога што је наизглед скрајнуто. Професоров живот и дело показују да културна историја није збир великих имена, него заједница људи који су знали да повежу знање, простор и време. Управо у таквој истрајној посвећености лежи вредност која и данас заслужује пажњу.
Тај континуитет добио је и своју материјалну, библиотечку форму у понедељак, 2. фебруара, кад је у Народној библиотеци у Пироту свечано отворен Легат Мирољуба Стојановића и Надежде Лаиновић Стојановић. Реч је о посебном избору књига из њихове породичне библиотеке – књигама са посветама, енциклопедијама и издањима која сведоче о животу проведеном у трајном дијалогу са знањем.
Књиге је пиротској библиотеци даровала проф. др Надежда Лаиновић Стојановић, професорка руског језика и књижевности и животна сапутница професора Миће Стојановића. Овај легат није само спомен на један опус, већ наставак исте оне културне логике из које је израстао њихов заједнички рад и живот – да знање остаје живо само онда кад је доступно, дељено и укорењено међу људима који му дају смисао.
Данас се навршава двадесет година од смрти Душка Трифуновића, једног од оних песника чије је дело обележило читаву епоху југословенске и српске културе. Није био само песник – био је културни радник, медијски стваралац и изгнаник, како је сам сажето описао сопствени живот у једном интервјуу за Радио Београд.
Биографија коју је називао „пет живота” више личи на хронику времена него на уобичајену књижевну каријеру.
Душко Трифуновић (1933–2006)
РАНО ДЕТИЊСТВО И ИСКУСТВО РАТА – ПЕСНИК ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА
Рођен је 13. септембра 1933. године у селу Сијековац код Босанског Брода, у Краљевини Југославији. Одрастао је у условима рата, сиромаштва и честих идеолошких ломова. Отац Васо умро је од туберкулозе 1945. године, оставивши породицу у тешком положају.
Детињство му је било обележено Другим светским ратом: као дечак продавао је ракију немачким војницима, кријући се од њих глумећи болест. Касније ће рећи да је све што је радио у животу радио са једним јединим циљем – да преживи.
Школовање у Босанском Броду било је испрекидано и хаотично, као и време у којем је одрастао. Уџбеници су се мењали са режимима, а књиге су често биле недоступне или забрањене. Писање поезије у тим годинама није доживљавао као позив, већ као удаљену могућност.
Учио је занат и радио тешке физичке послове: био је бравар у рафинерији, ковач у фабрици „Васо Мишкин Црни”, чак и шумар. Раднички живот оставио је трајан траг на поглед на свет и каснији језик којим је стварао.
ПРВИ СТИХОВИ – ПЕСНИК БЕЗ АКАДЕМСКЕ ДИСТАНЦЕ
Први додир са писањем догодио се током служења војске, педесетих година, у време кампање „Живот дамо, Трст не дамо”. Тада је написао песму за једног друга, више из потребе него из амбиције. Са двадесет четири године преселио се у Сарајево, где је радио као бравар у железничким радионицама. Прву збирку поезије „Златни куршум”, која је скренула пажњу књижевне јавности и критичара попут Изета Сарајлића, објавио је 1958. године.
Иако без формалног образовања, уписао је Филозофски факултет у Сарајеву по посебном закону. Академски приступ књижевности му никада није био близак – више га је занимала жива реч и непосредно искуство. У наредним годинама објавио је бројне збирке поезије, романе и драме, а прве велике награде, попут Бранкове 1960. године, потврдиле су место на књижевној сцени. Писао је о свакодневици, радницима и малим људима, без патетике и дистанце.
ТЕЛЕВИЗИЈА И САРАЈЕВСКА РОКЕНРОЛ ШКОЛА
Седамдесетих година улази у медије и почиње да ради на Телевизији Сарајево. Аутор је и уредник више емисија, међу којима је и „Шта деца знају о завичају”. Истовремено почиње интензивну сарадњу са музичарима и постаје један од кључних аутора такозване сарајевске рокенрол школе.
Текстови за песме групе Бијело дугме, Индексе, Тешку индустрију, као и за Неда Украден и Здравка Чолића ушли су у колективно памћење. Иако је у почетку са подозрењем гледао на писање текстова за музику, временом је у том облику препознао могућност да поезија допре до најшире публике.
Стихови били су једноставни, звучни и јасни, ослоњени на ритам живог језика. Значајан део рада посветио је и деци, објављујући збирке у којима је хумором и топлином говорио о одрастању и свету.
РАТ, ОДЛАЗАК ИЗ САРАЈЕВА И САБИРАЊЕ ИСКУСТВА
Грађански рат деведесетих година прекинуо је сарајевски живот. После вишенедељних сукоба напустио је град у којем је провео више од три деценије. Тај одлазак није доживљавао као класично избеглиштво, већ као дубок лични и културни лом.
Након краћих боравка у другим срединама, настанио се у Новом Саду. Ту је наставио да ради, пише и објављује. У позним годинама све више се окретао писању за децу и сабирању личног искуства у збиркама које имају карактер тихог сведочанства.
Преминуо је пре двадесет година, 28. јануара 2006. године, у Новом Саду, а сахрањен је у Сремским Карловцима, по сопственој жељи.
НАСЛЕЂЕ ВЕЛИКОГ ПЕСНИКА
Наслеђе Душка Трифуновића данас је дубоко уткано у српску културу. Песме и стихови настављају да живе кроз књиге, музику и сећања слушалаца и читалаца. Није припадао само једној уметности нити једном времену – припадао је српском језику и људима.
Запажено издање култне емисије Рокументи са Душком Трифуновићем као саговорником
БИЛО ЈЕ ЉУДИ
Било је људи и времена
Ал никад није таквих жена
које су хтјеле да ме схвате
и све што дајем – више врате
Оне су мени рекле тужно
– Не чини ништа што је ружно
А ја сам њима уз осмијех благо
– Чините са мном шта вам је драго
Не мора нигдје то да пише
ал све ми каже да правде има
јер ја сам знао да узмем више
од оног што се нудило свима
Било је дана кад сам знао:
Што није право – није право
Ал ако судим по свом ужитку
ни оне нису на губитку
TEMPO SECONDO
1.
Кроз историју на истој жици
играју коњи и коњаници
опасно срасло коло идеја:
Нико и Ништа – и Епопеја!
Куд сада иду Вертикале
туда је севнуо Салто Мортале
испраћен сумњом и ризиком
дочекан цвећем и музиком
А тај што мами у покрет масе
сав ризик славе узима на се
док цео свет – Tutto il mondo
чека на своје Tempo secondo
2.
Да ли се сећаш – за неким плотом
Љубав се бави Праживотом
док ми дечаци као убице
сањамо своје девојчице
јер још не знају наше очи
докле је љубав одакле злочин
тај дар небеса за мрачним плотом
који нас веже са животом
А нисмо знали у тој плими
да ћемо једном тако и ми
кад покоримо Tutto il mondo
живети као Tempo secondo
3.
Љубави око вечерњих школа
до сјајних светских метропола
од чобаница до контеса –
све спадају у ранг чудеса
Те сестре наше сујете мушке
те умиљате бјелоушке
на тешком путу у сазнање
да је сав живот умирање
а на том путу у то Ништа
оне су сјајна степеништа
којим се пење Tutto il mondo
у своје сјајно Tempo secondo
4.
Све о животу кад се сазна
остане само злочин и казна
и самообмана – има правде
и самоодбрана – нисам одавде!
Јер моја душа јасно поима
да је најтеже међу својима
а душе само толико има
колико делиш с душманима
а она расте сваким ломом
и узвикује – Ecce homo!
О бели свете Tutto il mondo
долази твоје Tempo secondo
Стихове песме коју сте управо прочитали казује песник
ГРЕХ
Грешио сам много, а сад ми је жао Што нисам још више и што нисам луђе, Јер само ће греси када будем пао Бити моје дело – а све друго туђе.
Грешио сам много, учио да страдам, Летео сам изнад ваше мере строге, Живео сам грешно, још ћу, ја се надам Својим дивним грехом да усрећим многе.
Грешио сам, признајем, нисам био цвеће, Грешио и за све вас који нисте смели И сад део греха мог нико од вас неће, А не бих га дао – ни кад бисте хтели.
ЗАДЊЕ ВЕСТИ
Са мном је готово било онога трена Кад сам рекао Немој А ти си хтела и хтела А ја сам питао Зашто А ти си рекла Зато, зато и зато Јер тако чини жена Ти си најбоља од свих Којима сам желео да кажем То што говорим теби Сувише знам о себи и о свему Већ сам прешао границу грешну Где ништа није свето И ништа није срамота Сав сам на другој страни А иза мене гори к’о вечни пламен Једино твоја лепота Ти си најбоља од свих Којима сам желео да кажем То што говорим теби Али сад је касно Ово су задње вести Више се нећемо срести Осим у неком тешком сну
ГЛАВНИ ЈУНАК ЈЕДНЕ КЊИГЕ
Главни јунак једне књиге
дошао ми да се жали:
Дивно бјеше главни бити
док ме нису прочитали,
Свијету је свега доста
ничег жељан није
осим – главних јунака.
Сазнали су моје мане,
моје тајне, моје туге,
покидали неке стране
и пошли да траже друге.
Свијету је свега доста
он чека свога госта,
а душа се труди свака
да има свог јунака.
Његови стихови остали су као доказ да поезија може да буде уточиште и сведочанство. У временима ломова и промена, он и даље сведочи да истинит језик има снагу трајања.
Људи који су под притиском отишли из својих домова и дошли у Србију – они и након тридесет година говоре језиком који су оставили у свом првом животу. Духови прошлости и даље живе, потиснути или не; ми их чујемо.
Недавно је о томе говорио Дарко Тушевљаковић, непосредно пре него што је, у последњих недељу дана, овенчан наградама „Бескрајни плави круг” Матице српске и НИН-овом наградом за роман године. Са њим је разговарао Бојан Муњин.
У животу београдског писца Дарка Тушевљаковића (1978.) од малена су се стапали радост сретног одрастања, са шоком рата који му је почетком 90-их у парампарчад разбио дјетињство, и натјерао га на тегобно лутање по земљама бивше државе.
Рођен је у Зеници, рано дјетињство провео је у Макарској, а у основну школу ишао је у Задру у тренутку када почиње рат. Сели се с родитељима у Панчево и још којекуда, па у Крагујевац, гдје завршава Филозофски факултет, да би се коначно скрасио у Београду.
Његово литерарно писмо представља стога спој сјећања, мрачних трагова, снова, породичних траума и смираја у животу који се мора наставити. О томе јасно говоре његови романи: „Сенка наше жеље”, „Јаз”, „Јегермајстер” и „Узвишеност”, као и књиге кратке прозе: „Хангар за снове”, „Људске вибрације” и „Накнадне истине”. Добитник је Андрићеве награде и Награде Европске уније за књижевност.
У најновијем Тушевљаковићевом роману „Карота”, који говори о Задру пред рат и о прошлости која нас увијек сустиже, не недостаје ни туробне и грубе стварности, као ни дјетиње доброте и фине и меланколичне фантазије.
РАСЦЕПЉЕНО ВРЕМЕ
У једном разговору сте споменули да припадате генерацији чија је прошлост расцијепљена на вријеме „прије” тих ратова и на оно „послије” њих. Какво је то осјећање?
Интересантно је да што више време пролази, можда то има везе са старењем или са мојим дозревањем, све више размишљам о том тренутку када се време расцепило на то „пре” и „после”. Годинама сам, у ствари, сматрао да сам неко кога то није превише погодило. Можда је то зато што сам, у тренутку када је та велика држава престала да постоји био довољно мали, дечак од тринаест година, да не осетим баш пуну трагичност и потресност тих збивања. Међутим, како године пролазе, имам утисак да се све више враћам на то време и размишљам како је, без обзира ко којој генерацији припада – немогуће превазићи тај тренутак.
Зашто?
Тај тренутак 1991. године се не може превазићи зато што онај живот који смо живели до тада се није наставио него се дефинитивно завршио и од тада смо почели да живимо, како год је ко знао и умео, неки нови живот. Ми који смо живели пре тога и ми који живимо после тога нисмо потпуно исти људи. Ти догађаји су нас неповратно променили и зато их је немогуће превазићи.
ДВА „ЈА” У ЈЕДНОМ ЖИВОТУ
У том смислу ви у роману „Карота” говорите о „два Давора”, о два ваша главна јунака. Како ти ликови живе заједно у истој особи или како ми у животу живимо са својим расцијепљеним „ја” у себи?
У мом роману покушавам да кажем да тај први „ја од пре”, мора нужно да буде потиснут, да би „ја после” могао да живи. У књизи се ради о потиснутим сећањима и о несвесно заборављеним стварима из прошлости, јер ако желимо даље да живимо, врло је тешко оно прво „ја“ држати и даље активним.
Већина људи покушава да тај прошли живот држи у некој сенци, да би могли наставити да живе, али чињеница јесте да их та сенка и даље прати. Немогуће је побећи од трауматичне прошлости, а тешко је и живети са њом. То је проблем са којим се не суочава само мој јунак у роману, нити само ја у животу.
ЉУБАВ И НЕРАЗУМЕВАЊЕ
Крај романа је готово драматичан: Нина, дјевојка главног јунака, напушта га у једном тренутку, јер не зна тко је он…
Тако је. У роману сам моје јунаке поделио на две категорије људи: на оне који су проживели минимум „два живота“ и сву ту трауму и на оне који су географски били удаљени од тих ратова и у некој урбаној ушушканости мање-више мирно живе своје животе.
Главни јунак током деведесетих силом прилика мора да мења градове и адресе становања и да пролази трауматична искуства, а његова девојка живи читав живот у Београду, у општини у којој се родила. Питање које се, надам се, у роману поставља јесте колико неко може да буде емпатичан, или да све то разуме, ко све то није проживео.
Прошлост јунака поткресаних крила може да буде нерешив проблем…
ЈЕЗИК КОЈИ ОСТАЈЕ
Какве слике у нама ствара трауматична прошлост?
У роману сам покушавао да што прецизније описујем догађаје, моје јунаке у њима и ствари из прошлости, стварне и измишљене, али насупрот томе, прошлост у мојој глави суштински није прецизно послагана.
У стварности сећање и не може да буде прецизно: размишљам како су моји родитељи у Задру прошли кроз све то и како су све то доживели, како сам ја кроз то прошао и моја млађа сестра и како су различите генерације прошле кроз исту трауму и какав је њихов однос према томе.
Размишљам о људима који су почетком 90-их отишли из тих својих првих живота и започели своје друге животе, али и даље, на пример, причају говором из тих првих живота. Људи који су из разних крајева отишли под притиском из својих домова и дошли у Србију – они и након 30 година говоре језиком који су оставили у том свом првом животу. Духови прошлости и даље живе, потиснути или не; ми их чујемо свакодневно и често нам стварају шум у глави.
Чини се да за вас као писца и свједока прошлих догађаја, деведесете године – онда када сте били још недозрели дјечак – као да представљају двориште мрачних игара.
Различити моји романи и приче јесу смештени у тај период, али мислим да је за мене увек примарна камерна драма и судбине, лични проблеми и односи међу људима. Оно што је около и испод тих људских односа је временски и просторни оквир који је мени остао угравиран у памћењу: крај 80-их, деведесете и двехиљадите све до данас.
У роману „Јаз” ја се у другом делу бавим једним врло туробним животом у Шумадији, у Крагујевцу, који је некад био индустријски гигант, а којег су почетком 90-их звали „долином глади”. Бавио сам се у том роману студентским животом који је тада био и сив и жут, али то није био друштвено хисторијски роман. Мени је било примарно да опишем једну породичну драму коју је најприродније било сместити у тај период.
У роману „Карота“ та трауматична прошлост некако вири иза сваког угла…
Да, „Карота“ је много личнији роман, јер ту заиста постоји жеља да причам о периоду мог дечаштва који сам провео у Задру. У том граду сам доживео тај први и вероватно највећи расцеп у континуитету мог живота.
Ту можемо да кажемо да постоји равноправна жеља да причам о једном посебном времену као и о јунацима и њиховим судбинама у том добу, али и о животу уопште. С треће стране, има доста мојих прича које би могле да се подведу под жанровску књижевност: фантастику, хорор, социјално-психолошку драму, што се онда често удаљава од неког искључиво блиског историјског окружења.
У роману „Карота” бавите се насиљем који се догодио у Задру још прије него што је тај рат почео, при чему се суздржавате од националног одређења и жртава и насилника. Зашто?
Своје јунаке не апострофирам по националној основи зато што је у сијасет сцена у роману потпуно јасно ко је ко, ко се како изјашњава и ко је на којој страни. Друго, о томе шта смо проживели 90-их и након тога толико се непрестано говори, да се чини да нико те догађаје није спреман да пусти и да уђе у неки трећи живот.
Вероватно је због тога мени спомињање именом, Срба и Хрвата, малтене постала профана ствар. Те приче ко је коме шта урадио пре 30 година, и да су то нужно чинили Срби, Хрвати, Муслимани или неко трећи, већ како се са које стране гледа – толико су се умножиле да је мени као писцу непријатно да некоме стављам упрошћене националне етикете на чело.
Али национална мржња јесте била окидач насиља у 90-има.
Да, али у књижевности тај опис, „он је био Хрват, она је била Српкиња” јесте јефтино коришћење пречице и ја то нећу да радим. Те речи су се у нашим крајевима кроз употребу пуну мржње упрљале и офуцале. Према томе ко и како у мом роману нешто говори, како се понаша и како шта ради – за што ми на овим просторима имамо силом прилика јако добро истренирано и ухо и око – јасно је и ко је ко и ко је шта.
МРЖЊА У ВАЗДУХУ
Данашња млада генерација чини се да поново жели поставити питање о томе тко је све одговоран за оно што се у прошлости догодило. Што ви мислите о таквој врсти критичког става?
Моје мишљење је вероватно мањинско, али ја мислим да ако се непрестано будемо освртали на прошлост питајући се ко је крив, желећи да истерамо правду, нећемо далеко стићи, јер су сви ти наши ратови у 90-има изгледали различито од села до села.
Како конкретно мислимо да све то распетљамо? Колико ће још генерација људи проводити своје животе, бавећи се свим тим местима у Хрватској и Босни и Херцеговини, Словенији, Србији и где све не, покушавајући да утврде чињенице ко је тачно шта урадио?
Можемо то заувек да истражујемо, да спроводимо пројекте који ће истерати све на чистац и да проглашавамо да ће нас то одвести у будућност, али ја мислим да би у једном тренутку требало завршити ту причу и заиста кренути даље. У времену када данашња стварност није сасвим јасна, прошлост то може бити само још мање.
Како се може кренути даље?
Ја сам свестан да има на десетине хиљада убијених и многоструко више унесрећених након пост југословенских ратова и то су једине чињенице које се никада неће променити. Све друго је стварање нових рана, прекопавањем по старим ожиљцима.
Сетите се почетка ратова у 90-има: свако је призивао властите јаде из Другог светског рата, из страха или из освете, или због једног и другог заједно. Данас ви у градском превозу можете чути клинце како причају острашћено, као национални навијачи или као мрзитељи других нација, иако су рођени пуно година након завршетка ратова из 90-их. Понављам, мислим да треба полако одустајати од прошлости, јер је напор њеног документовања данас – ради интереса генерација које долазе – изгубио сваки смисао.
Наравно, то се не односи на уметничку истину. Књижевност узима прошлост и од ње, као и од свега другог што узме, ствара нешто ново. У том смислу, књижевност увек гледа напред.
Шта би у овом времену и за данашњег човека могло да има неки колико толико сувисли смисао?
Мржње и даље има у ваздуху и ружне вести и локално и глобално свако јутро сустижу једна другу. Једино лековито што бих могао да предложим јесте да људи, уместо што се шопају негативним садржајима и непрестано траже кривца у другоме, почну да критички раде на себи.
Заиста мислим да би људи у данашње време требали да направе дневни план: да смање дозу лоших вести, да два сата читају књиге или слушају музику и да исто толико времена шетају у природи. Једино самоусавршавањем мислим да можемо да научимо да ценимо другога, као и тренутак у ком живимо.
КЊИЖЕВНОСТ КАО ПРОСТОР ОТПОРА
Како се у времену мржње може бавити књижевношћу?
Писац се овде може бавити траумама из 90-их, али себе мора поставити у такав координатни систем да буде отпоран према друштвено патолошкој атмосфери, у којој се преклапају стваран живот и фантазије, чињенице и искривљене интерпретације, доброта и злонамерност…
Данас заиста свако може да изјави свашта, лажне вести преплављују оно што се стварно десило и заиста живимо у време пост-истине, у ком се и истина и неистина третирају као чињенице. Зато је данас за писца кључно да пронађе аутентични угао гледања на ствари.
Ако читаоцу успете да отворити прозор кроз који ће моћи на свеж начин да види и покуша да појми ову хаотичну и конфузну стварност – онда сте као писац успели. Краће речено: да бисте се у болесном свету бавили књижевношћу, морате да будете колико толико здрави.
Добитник НИН-ове награде Дарко Тушевљаковић говори за Око магазин
ПИСАЊЕ КАО НУЖНОСТ
Како ћете као писац задржати ваш угао аутентичности у годинама које долазе и које најављују нове бриге и опасности?
Тако што као писац нећу одустати. Позив писца је у сваком времену на свој начин тежак и од њега се увек могу дићи руке, али то је онда крај. Писање је увек борба, преиспитивање и запитаност да ли све то има смисла. То је тако.
Књижевност је оптерећење, али јесте и потреба да се нешто каже, да се остави ма какав траг, какво год време било. Док год писање буде било важно мени и неком другом ко ће прочитати то што ја пишем, ја ћу имати здрав апетит према папиру и оловци.
Песници на истоку и југоистоку Србије врло често пишу своју поезију рукописом који није у потпуности читљив гледано из угла главних токова српске литературе. Ова културна особеност примећује се и у хаику збирци „Босиљак у градини”.
Читате поговор Димитра Анакиева из књиге Ружице Петровић – Босиљак у градини
Ружица Петровић је можда типичан аутор овог, назовимо га „југоисточног културног круга”. Њено хаику стваралаштво карактерише неколико упечатљивих особина које је потребно осветлити.
Пре свега у хаику Ружице Петровић видимо да место аутора према природи није спољашње, већ унутрашње. Као такво, оно је ближе јапанској култури, него европској у којој доминира рационалан интелектуалан, концептуалан, однос према природи.
Кроз хаику Ружице Петровић природа прича сама о себи, а аутор је њен интегрални део. Погледајмо на пример хаику:
прстима развлачим облак у кладенцу
или
точак стаде – људи у воденици мељу ли мељу
или
тропска жега само се ја померам
Одсуство концептуалности, као на пример „зен”, уместо које је исконскост, снага корена, чини хаику Ружице Петровић елементарним, сведеним до прасупстанце. Исходиште њених хаику није логос него митос, више је то поезија емоције, него сазнања.
И управо емоционални карактер њене поезије, поунутрашњене слике природе насељене у емоционалном бићу песника, чини хаику Ружице Петровић необично оригиналном и сликовитом поезијом којом влада унутрашња, емоционална, слобода, а не рационални ред.
Погледајмо хаику:
спушта се ноћ – у огледалу чешљам дивљи кестен
облаци к’о вагони из једног излете млазни авион
загледана у гавране градоначелница узалуд брише образ
Овакве поетске слике можемо видети у делима најбољих јапанских песника. Јапанци су у праву када кажу да путем хаику они изражавају „дух предака”. То исто ради својим хаику и Ружица Петровић.
пролећне кише – босиљак испред куће освештава темељ
Избор из књиге „Босиљак у градини”
Хаику збирка Босиљак у градини, о којој пише Димитар Анакиев, објављена је у тројезичном издању – на немачком, енглеском и српском језику. У наставку доносимо краћи избор прозно-поетских целина и хаику записа из ове књиге, као и биографску белешку о ауторки. Избор је представљен на српском језику.
Ружица ПЕТРОВИЋ (1958, Ниш) Песник. Студирала руски језик и књижевност на Филозофском факултету у Нишу. Објављене књиге поезијe: Библија на длану (1992), И би ружа (1994, 2002), Обистињења (2001), Сва моја ја (2014), (С)тиховање (2017).
Песме објављивала у часописима и листовима; заступљена у зборницима и антологијама у земљи и иностранству. Добитник више књижевних награда за стваралаштво. Превођена на бугарски, грчки, немачки, енглески и италијански језик.
Покренула школу креативног писања „Преко трња до звезда” (2013), манифестацију „Сретења” (2014), као и поетску манифестацију „Ивањски венац” у Миљковцу (2015). Добитник Награде „Мисаоник” у Сремској Митровици (2016). Члан Удружења књижевника Србије, председник Друштва уметника „Слава”. Живи у Нишу.
ПРВИ ЧАС
После кратког представљања предавач радионице за креативно писање „На трагу” подели нам папире да запишемо тренутне мисли.
Отварам очи. Моја глава локомотива, покреће је возовођа. Улазе путници са пртљагом. Гласови се надјачавају. Прва класа, друга класа, кушет. Моје тело јури. Ћи-ху, ћи-ху, ћи-ху-ху…
Немо седим у углу, погледам говорнике на трен, а онда тишину разби шкрипа оловке по папиру.
прва мисао – у градини нарастао босиљак
НА ОБАЛИ
Облуци из дланова лете. Одбацују се од воде и завршавају на дну уз цику деце на обали. Пљешћу ручицама док ветар преко њихових глава разноси већ жућкасто лишће топола. Између две обале, као разапета чипка, плутају боје. Таласи заљуљају облаке и све се стапа руменилом сунца на заласку. Задрхте гране и невидљиво јато врабаца надјачава хук реке.
стрчим до реке окупам се и затварам лето
ОЖИЉЦИ
Узалуд покушавам да сместим џак у оставу. Попуњена и она. Истресем ли џакове да одвојим битно од небитног, мирис устајалог надражиће ми ноздрве, затвориће бронхије. Да бих могла да дишем одлучим да са џаковима избацим и бележницу са садржином свих џакова. Чиним то по угледу на зубара који избацује сваки извађени зуб.
Из ординације, у пролазу, запахне ме мирис чистог. Очи се испуне белином зидова који се виде кроз чисте прозоре. Сва чула усмерена ка зубарској ординацији подсетише, зуби је више не боле, сви су бачени у канту за смеће и завршили ко зна на којој депонији.
Наједном почињем да кијам. Поглед ми пада на пожутелу фотографију која испаде из последњег џака: леп сунчан дан. На гранама и лишћу заиграно сунце. Све мирише на живот и принову…
Зубар подиже фотографију са земље. Рука му задрхта. Велике су неправде, али и зуб боли, боли па се извади са кореном. Све што је кварно и нездраво једнога дана крши на депонији, свако зло изједа, изједа и на крају поједе само себе.
Потапша ме по рамену и настави својим путем мрмљајући за себе. Не боли га што је изгубио сво имање у налету злог и неправедног рата. У овај град стигли су са новим животом у рукама…
од касетне бомбе из труднице крв улицом – узалуд је буде
Придружите се каналима Гледишта: • Вибер | Вотсап •
• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •
• подржите наш рад симболичном донацијом •
гледишта.срб
Политика приватности
Колачићи и приватност
Да бисмо обезбедили стабилно и функционално корисничко искуство, Гледишта користе основне, такозване колачиће (cookies) – технолошка средства за чување и приступ појединим информацијама на уређају са којег приступате нашем садржају. Гледишта не користе колачиће у сврху оглашавања, профилисања корисника или праћења понашања читалаца, нити прикупљају личне податке у комерцијалне сврхе. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски примени поједина техничка подешавања (попут избора писма или приказа садржаја). Недавање или повлачење сагласности не утиче на основну доступност и читање садржаја, али поједини визуелни или технички елементи (слике, распоред странице) могу бити делимично ограничени у зависности од подешавања прегледача.
Ауторска права
Часопис Гледишта задржава сва ауторска и сродна права на објављене садржаје – текстуалне, визуелне, звучне и видео-материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дистрибуција или друго коришћење било ког дела садржаја без претходне писане сагласности уредништва сматра се повредом ауторских права и подлеже законским последицама.
Одговорност за ставове
Ставови и мишљења изнета у ауторским текстовима не морају нужно одражавати ставове Редакције Гледишта.
Професионални стандарди
Гледишта су професионални и независни медиј посвећен квалитетном и одговорном тумачењу културних, уметничких и друштвених тема, који поштује Кодекс новинара Србије и прихвата пуну надлежност Савета за штампу.
Основни
Увијек активан
Неопходни технички колачићи који омогућавају основно функционисање сајта и приказ садржаја. Без њих Гледишта не могу правилно да раде.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Изглед
Колачићи који памте детаљна подешавања приказа сајта. Не користе се за праћење корисника или оглашавање.
