Одавно је јасно да међународни поредак функционише на леђима ретких ентузијаста који схватају трансмисијску важност државе и марљиво раде на њеном очувању и унапређењу. Имена већине њих се никада неће чути. То су пролазници на улици, људи са седишта испред, или иза, у градском превозу, младићи налакћени на ограду баште кафића, жене које се срећу у лифтовима, у згради или на послу.
Има их свуда и карактерише их неупадљивост, невидљивост и чињеница да их нико никада неће чути да изговарају да су заслужни за нешто. Ох, а како само јесу.
Они ипак, нису тема овог текста. Нису, заправо, ни једног. Нити би њима то одговарало. У супротном не би заронили у то дубоко плаветнило из кога се покреће суштина државе. То су хероји калибра Станислава Петрова који је спречио потенцијални нуклеарни рат личним чином. Мало скретање на путу које је он учинио, омогућило је да систем настави да ради. Изнад таквих стоје људи који су далеко екстровертнији, а истовремено су спремни да сносе последице уколико њихову позицију то задеси.
Баш то јесте дефиниција фиксера, онога ко иде и чисти отпатке који остају за политиком. Да би се било фиксером, неопходно је проналазити мир у немиру, ред у хаосу и живети само у паузи између ескапада. Ти касакадери државе спремни су да буду стигматизовани и стоје први на бранику онога што нико други осим шачице одабраних неће схватити, на првим линијама у одбрани државе.
Њихове позиције су често преточене из живота на филмско платно. Уз обавезну маштовитост, екранизовани су Мајкл Клејтон, Реј Донован, те Елизабет Слоун и многи други. Лице живота фиксера изгледа гламурозно и пожељно. Гледајући те филмове сигурно су многи себе замишљали како улазе на места где не може нико, причају са атрактивним мушкарцима и женама, крију мистерију у себи која их чини надљудски привлачним. Ипак, само ретки у себи имају искру, спремност и коначну храброст за потенцијалне фаталне исходе.
Поменути ликови чија су имена истовремено и наслови филмова, иза оног првог слоја луксуза, носили су терет свог посла, који се ни у једном тренутку не може поредити са оним државним. Бити фиксер у политици значи ризиковати свакодневно, са реалним могућностима да се заврши у затвору или чак заврши потпуно. Државе су сурове и ретко праштају својим противницима, а сви фиксери су, коначно, потрошна роба, ако је потребно толику цену платити.
Охрабрује чињеница да свет још увек функционише, мада отежано. Фиксера има, али их је све мање. А и ово мало што их је остало, као да не обучава своје наследнике, или се они макар вешто крију.
О каквим се природама ту ради?
Тешким, челичним, одлучним. Неко би их можда помешао са онима који касно цветају, али пре се ради о људима који су спремни да служе позиву, држави и да за будуће генерације оставе оно што је њима дато на чување. Њима није важно на којој се позицији нађу, једини задатак је поправка.
Који год да је разлог, мора се констатовати масовност њиховог одсуства. Раније је свака држава у појединим тренуцима могла да се похвали њиховим присуством. Израњали су када је било тешко, када су били потребни, а толико су тога прошли.
Један од најбољих у том мајсторском занату био је Денг Сјаопинг. Без његовог мирног и мудрог навигирања, питање је како би Кина успела да се укључи у глобалну трку и постане сила каква данас јесте. Ако је уопште упитно како је Денг фиксер, треба се сетити шта су они. Од почетка је био укључен у функционисање НР Кине, али тренутак који би многе одвратио и отуђио од државе, Денгу је, изгледа, служио као још снажнији лепак.
У Културној револуцији он је сатанизован и изопштен из елите и Маовог окружења. Тај прогон је трајао десетак година током којих је уништена читава Маова опозиција, која је била прилично идеолошки разнородна. Изабрани наследник Љу Шаоћи, један од Денгових савезника, преминуо је, а Лин Биао је страдао у авионској несрећи, под сумњивим околностима. Денг је имао срећу да остане жив, али тај део његовог живота био је препун патње.
Осим сталног прогона од стране режима и константне демонизације, Црвена гарда је Денговог сина зверски мучила и бацила кроз прозор. Званична верзија је да је он сам скочио, али то неће променити чињеницу да је током тог периода испаштао и Денг и његова породица.
На крају, Денг је морао да одступи од својих идеала и да Мау упути два писма у којима признаје да је много научио из инцидента са генералном Биаом, извињава се због својих ставова, али и изражава спремност да, ако му буде допуштено, наставком рада за партију потражи своје искупљење.
Све то је посматрао из прикрајка један други, много мудрији фиксер. Џоу Енлаји, о коме је у једном чланку Форин аферса записано да је он Мау омогућио да буде Мао, разумео је тренутак и био стрпљив. Можда је тачан овај запис у Форин аферсу, али Енлаји је разумео да је било немогуће борити се против Маове, готово божанске, харизме.
Уз то, свакако је био превише моћан да би му се било ко успротивио. Сврставање на страну дисидената и реформатора, не би много тога донело ни Енлајију, ни заговорницима промена. Мао Цедунг јесте био личност заведена сопственим заблудама које је силом сопствене ауре желео да примени, а разумевајући то Џоу Енлаји је чекао прави тренутак да отпочне са реформама.
Знајући да код Маоа постоје симпатије према Денгу, Џоу је своју симултанку отпочео чим је Мао поменуо могућност рехабилитације кадрова. Међу њима био је и Сјаопинг око кога је Енлаји био најопрезнији. Како је Денгова рехабилитација довршена на Маово велико задовољство, јер се овај тактички дистанцирао од Џоуа таман толико да Цедунг буде задовољан, али да савез са Енлајијом опстане. Џоу је, ипак, у том моменту био изложен рафалима оних који су се трудили да ослабе његове позиције јер је сматран за наслединика Цедунга после његове смрти.
Случај као главни цинични скретничар историје удесио је да Џоу умре пре Маоа, али то више није могло да спречи реформистичке снаге које су створене на челу са Денгом. Редови су збијени, а по Маовој смрти, експресно је решен проблем са четворочланом бандом која је послата у затвор и Кина је могла да почне да буде обнављана након деценија епифанијског импулсивног управљања земљом које је умало било фатално.
Наравно, сам Сјаопинг, након свега што је прошао, није био антидржавни човек, нити човек револуције, наставио је са стварањем јаче Кине.
Да је међу живима Бата Стојковић би сигурно прокоментарисао: „Ала је оправио, свака му част”. Гледајући године које су уследиле и остале државе из система могу се сложити са глумачким бардом. Денг Сјаопинг је унео прекопотребне корекције како би Кину припремио за ново доба.
Као фактичка мрља остаје интервенција на Тјенмену, али и то је била Денгова порука. Никада се није окренуо против државе и система, али га је и те како унапредио.
Наравно да није он једини. Кроз историју су се готово без изузетака уздизали фиксери који су сређивали ствари у држави и поретку, све како би процеси наставили да се одвијају несметано. Попут сајџија, они су штеловали и подмазивали зупчанике како светско време никада не би одступило од оног реалног.
У пословично завађеном свету, фиксери су увек били оно што спаја. Није се само Кина могла похвалити њима. Једнако су постојали у Америци, Русији, Француској, Немачкој… Па и поједине српске дипломате су биле препознате као чувари система, а и Србију су поправљали многи.
Међу највећима од свих у свету био је Хенри Кисинџер који је модус операнди поретка схватао до најситнијих квачица. Као такав, он је међу последњима оставио јасна упутства како очувати систем, али и озбиљан историјски поглед на његову генезу.
Зато се овај мајстор може парафразирати у питању: „Кога позвати данас ако се има поправити систем”, а одговор не би био нимало лак.
Многи су са падом Берлинског зида поверовали у неограниченост својих овлашћења, иако су прави фиксери, они који су нежно демонтирали Хладни рат циглу по циглу, оставили врло јасне упуте како чувати поредак.
Међу њима био је Џејмс Бејкер који је на челу мајсторског тима успео да избегне Тукдидову клопку и није дозволио држави у опадању да начини трзај који је могао да буде стравичан по систем. Да ли би дошло до овакве садашњице да је НАТО стао са својим ширењем на исток, а што је Бејкер имплицитно или експлицитно, зависи од интерпретација, сугерисао?
Још конкретније, да ли би дошло до оваквих потреса у поретку да је НАТО стао на западној граници Украјине? Фиксери су затајили и због тога сада има толико посла за њих. Изневерене су наде свих оних који су се уздали у трајну стабилност и дату реч, али и разум с неке стране.
Чини се да правила више нема, а игра је још увек иста, док су улози све већи. На хоризонту се назиру само ретки који су спремни да правила прилагоде времену и уведу ВАР у међународне односе, већина жели да направи неку нову игру. Зато не изненађује што је све мање поштовања међу играчима, па и међу онима који себе сматрају фиксерима.
Помињани Хенри Кисинџер је знао како одати поштовање руском дипломатском велемајстору Андреју Громику.
Он је Русу признавао да је у преговорима држао до части, да се није користио изненађењима и да никада није Американце довео у екстремно понижавајући положај, а и онда када је морао да промени своје позиције по наређењу, примећивало се да му није баш пријатно што то чини.
Каква суштинска супротност садашњице стоји на другој страни. Као да данас преговори не постоје, ако се друга страна јавно не стави у позицију која је неприхватљива.
Да ли ту има места поправци, договору?
Тешко, некада и немогуће.
Кисинџер је још рекао да Громико није третиран са поштовањем које му је Горбачов дуговао јер је и деценијски министар спољних послова учествовао у Горбачовљевом успону. Ако се као истинити узму сви либерални наводи о последњем председнику СССР-а, очигледно је откуд Громикова вера у њега.
Зато се може рећи да је, након свега, Громико разумео систем и тежио да га поправи и прилагоди времену, као што то прави фиксери раде.
Њихов данашњи драматичан недостатак може се пронаћи на истом месту. Моше Левин је о Громику забележио разочарање Егона Бара када је овај изјавио да је знаменити Рус у својим мемоарима оставио јако мало, а да је огроман део свог знања о међународној повезаности и утицају великих личности прећутао.
Ипак, Бар у критици износи оно што одликује све фиксере: „Као одани слуга своје државе, веровао је да себе треба да ограничи на трезвено и концизно представљање најнужнијих ствари”. Овде не сме бити забуне, у Громиковом чину нема ничег лошег. Он је био државни службеник, човек државе и то је остао, али грешка јесте на оном месту у коме изгледа да није довољно уложио у прављење свог наследника.
То је уопштено заједничка грешка свих светских фиксера. Или нису покушавали или су мало пажње посвећивали томе. Поред превеликог егоизма Америке и злоупотребе апсолутно доминантне позиције, знање фиксера морало је да буде пренето макар на неколико проверених особа, које би као њихови наследници наставили да крпе сваку пукотину, а по потреби и да реновирају одређене делове.
Јако је мало у модерном свету људи који се могу похвалити менторством оних највећих који су померали планине. Ово је због тога последњи аларм да ово мало данашњих фиксера требају хитно да почну са обуком својих наследника у што већем броју, како се поредак поново не би урушио. Само што овај пут то може бити фатално.
Коначно, вероватно најзначајнија ствар код сваког мајстора за међународни систем јесте част и поштовање туђих крајњих позиција.
Та улога није нова и сеже много даље од Кисинџера, Громика, Сјаопинга. Фиксери су били историјске личности попут Ришељеа, Метерниха, па и Таљерана, Горчакова, Кастлроа, али и Вилијама Оранског, можда и неко попут Јакоба Фугера…
Фиксери су били и Черчил и Де Гол и Рузвелт, али и десетине других чија се имена никада неће сазнати јер су радили из дубине. Свима је заједничка била жеља да се пронађе начин по коме свет може наставити да функционише.
Враћајући сећања на Громика, Кисинџер је још рекао да када помисли на њега сети се великог и предусретљивог професионалца, снажно посвећеног стварању мира између Американаца и Совјета.
Фиксери баш то и раде, налазе начине да превазиђу разлике и ограничења и тиме створе периоде мира. Попут свих осталих мајстора, без фиксера у политици, систем је препуштен сам себи и лудој срећи којом колапс може да се избегне.
пише: Александар СТАНКОВИЋ
преносимо: Форум за стратешке студије
Gde su danas fikseri u politici? – FORST.RS
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
