То је било у доба, кад се код нас, школованих људи, зачела племенита тежња, да сиђемо у народ и да га разбудимо. Тада сам ја у варошици С… кренуо један лист, који је био знаменит по томе, што је био први, а уједно и последњи у тој варошици. Он и сад стоји и стајаће вековима као усамљена културна појава у С…
И да знате само какав је то лист био! Подељен у рубрике, са натписима и поднатписима. У њему је било књижевних вести, сензација, телеграма, и свега другог што једном озбиљном листу доликује. У самој редакцији подела рада била је оваква: уводне чланке писао сам ја; телеграме писао сам ја; подлистак писао сам опет ја; „мало шале“ писао сам такође ја; „поглед по свету“ као и „трговину и обрт“ писао сам ја, и најпосле „огласе“ писао сам опет ја. Једном речи, ја сам био свој најглавнији сарадник.
Уводне чланке почињао сам обично врло високо, на пример реченицама: „Sine ira et studio“ или „Alea iacta est“ или „Vitam impendere vero“ и тако даље, па сам онда писао надугачко и нашироко о варошкој прашини, о општинским фењерима ни о многим другим стварима, и обично сам те чланке свршавао реченицама: „Тврд је орах воћка чудновата!“, или „Ни по бабу ни по стричевима“, или најзад „Стани мало, од Добоја Мујо, и ми коња за трку имамо!“
Са прегледом стране политике било ми је доста лако. Поменем две три политичке личности, две три бање, где се састају државници, и две три стране речи, па ето ти готов политички преглед. Из тога речника највише сам употребљавао речи: Бисмарк, Гирс, Гледстон, па онда Ишл, Гастајн и Баден-Баден, и најзад „инициатива“, „компромис“ и „солидарност“.
У дневне вести бележио сам ствари локалне природе, на пример: „Данас су стигла у нашу варош четири путника, из чега се може много штошта по напредак наше вароши закључити“. Или; „Осветљавање наше вароши нагло напредује. Јуче је општина решила, да о свом трошку подигне још један фењер. То је већ девети фењер за последње двадесет и четири године, и ако општина не малакше у својој ревности наша ће варош бита једна од најбоље осветљених вароши у унутрашњости“
Политичке телеграме прештампавао сам из једних старих новина, које сам имао повезане. „Бисмарк је кренуо у Гастајн..“, „Велики војвода се бави у Ишлу…“ и свршена ствар. Уосталом то су телеграми, који се могу прештампавати сваке године.
За подлистак сам купио једну књигу. У њој је била нека врло занимљива љубавна прича. Сећам се, да се тицало двога, који су се заволели, а родитељи, који су били завађени, нису хтели ни да чују за њихову љубав. Како се нису могли узети, то се на крају приче једно од њих двоје убило. И та се дугачка прича лепо прештампавала и испуњавала подлистак.
За мало шале, ако баш и нисам имао увек материјал, а ја сам писао „мудре изреке“, што сам их сам састављао, управо вадио сам их из Светога Писма, из Катихизиса, и још неких лепих књига.
Трговину и обрт, ђаво би ме и сад знао, како сам испетљавао. Та ми је рубрика задавала највише муке, и код ње сам највише гризао перо. Оно, једног дана напишем: „Пештанска пијаца опада ценама, као да малаксавају купци“; а другог дана: „Пештанска пијаца малаксава ценама, као да опадају куци“… Али дед, како ћеш трећег дана?
Огласе, ако је ко донео – добро, а ако није, ја онда оглашујем, Боже, како имам на продају „старе амове“, па „200 лит. црног вина“ па „чамова и растова јапија“ и тако даље, па „1000 комада ћерамида“, па опет „старе, али глазиране амове“, и, ти Боже знај, шта ти још нисам оглашавао.
И тако, као што видите, ја сам свој лист од пете до главе сам облачио.
Редакција ми је била у главној чаршији, истина мало ниска, али ја баш нисам ни гледао на високо. У куту, крај прозорчића, био је један велики сандук, на њему један полић пун мастила и једно перо којим сам писао и уводне чланке, и огласе, и мудре изреке. Данас човек чисто не би веровао, да се то све могло једним јединим пером писати.
На сандуку су стајале увек спремне оне дуге хартије за уводне чланке и на њима већ за месец дана унапред исписани натписи. О зиду су висиле две три новине, туђим језиком писане, кад би ко дошао, да види, а крај њих су висиле моје празничне панталоне.
Таква је од прилике била моја редакција.
Најближи ми је комшија био Јоца Бочарски, берберин; питом и учтив човек и познат у вароши, што је већ седам пута био осуђиван због туче, којом приликом он увек употребљава своју тамбуру, и то тако, да су два „вештака“ на суду изјавила, да његову тамбуру сматрају као смртоносно оружје. Њему сам бесплатно давао лист, јер ми се увек налазио на невољи, кад год би који од претплатника ушао да ме туче, што му се не шаље лист, иако је претплату положио.
Разносач ми није био баш тако вредан, али веома поштен човек. Имао је обичај да се сам на себе наљути, па да се не би много кидао – а он легне да спава. Дешавало се и то: таман изађе број, а он се наљути, изгрди добро сам себе, па се онда увуче у онај сандук, што служи мени као сто за писање, подметне старе бројеве под главу и мирно захрче. Ја му срдачно проговорим: „Јакове, хајдете, устаните, да разнесете број!“ А он ме крвнички погледа из сандука, као да би хтео рећи: „Како ме плаћаш, тако ти и разносим“, и окрене се на другу страну, па настави спавање. Разуме се, у таквим приликама, ја метнем бројеве под капут, па их сам разнесем, и кад се вратим, јавим му да сам свршио посао.
Једанпут чак, био вашар, па му требало пара, а ја случајно нисам имао да му дам. Он се најпре наљути на себе па онда на мене, и дохвати ме за гушу, те ме у објашњењу притера уза зид. Ту ми је такође прискочио у помоћ комшија Бочарски, развадио нас и утицао на нас, те смо један другом опростили и измирили се.
Ето тако. Покоји пут сам имао пара да ручам и у кафани, и онда сам обично разговарао о важним стварима са људима, који су сматрали да сам ја врло паметан човек, а с онима, који су сматрали да су равни мени по памети, нисам обично ни разговарао.
А бивало је, тако, погдекад, да ми уводни чланак пође лепо за руком. У таквим приликама натучем обично шешир на очи, па прођем кроз све улице, где има мојих претплатника; налазим се по ваздан тамо, где видим гомилицу људи; стојим по сат и два на пијаци, па све испод ока посматрам: како ли ме сматра тај свет: да ли ми се диви; да ли ко пружа прст на мене?…
Нисам се мешао у политику, али једнога дана западнем у зле прилике. Требало је да пишем уводни чланак и ја метнем овај натпис: „Quisque suorum verborum optimus interpres“ И ђаво ће ме знати, шта ми је било, тек сам увртео у главу да се под таквим натписом не може писати ни о чему другом, него само о кмету варошком. Покушао сам да одвратим од себе те погибаоне мисли и почињао сам да пишем о потреби да наша варошица има две пијаце, као и престоница… аја! Зар „Quisque suorum“ за пијаце? Овај натпис пристаје само за кмета.
Оно, о кмету се може много штошта писати, али се мени чинило, не знам ни сам зашто, да се под таквим натписом кмет може само изгрдити и ништа више. То у толико пре, што сам био увртео у главу, да тај чланак завршим узвиком: „Мач ти је, мач ми је, сабља ти је, сабља ми је!“
И тако, никако од своје воље, већ просто покренут неком унутрашњом силом, изгрдим ја кмета, ни крива ни дужна, само због латинског натписа и због оног крволочног свршетка.
Јест, али тај догађај почини читава чуда у вароши. Људи се, просто, нису могли да уздрже, већ су ми сузних очију честитали на храбрости, и куд сам год прошао, пружали су прст на мене.
Тога сам дана три пуна сата одстајао на пијаци, а прошао сам и оним улицама где нисам имао претплатника. Обишао сам неколико кафана, ишао сам и на вечерње у цркву. Где сам год видео да се скупило двоје троје, прошао сам крај њих и свуд су ме с дивљењем гледали.
Разуме се, било их је, нарочито општинских чиновника, који су ме и презриво погледали, и ја сам осећао у души да сам уз приврженике стекао и велики број општинских противника.
И доиста, после тога чланка, није ишло све тако глатко, као што беше почело.
На два три дана после тога, седим ја тако, једно преподне, у редакцији и стењем састављајући трговину и обрт. Јаков се тог дана рано пробудио, обукао моје празничне панталоне и отишао некуда, а ја остао сам. Стењем ја тако, стењем, док ће тек ући у редакцију један непознат човек, чудна изгледа, корача крупно, а чело му намрштено, и нешто му се нагучило под пазухом.
Ама чим је крочио у редакцију, а мени се у памети представише неке батине и нека чуда. Увуче ми се намах у душу сумња, да је то неко од мојих политичких противника, којега је можда послао сам кмет и који ће ми сада потражити рачуна о ономе моме писању. Окренух се лево и десно, и, сем оног полића који је служио за дивит, не спазих ближе никакво оружје, којим би се могао бранити.
Кад чудновати човек докорача до мога стола, ја скупих ноге под столицу и очајно погледах на врата, која ми се у томе тренутку учинише страшно далеко.
– Добар дан! – рече непознати и седе на један свежањ новина.
– Добар дан! – писнух ја, гутајући пљувачку.
– Јесте ли ви уредник ових новина? – упита ме он, ама некако набусито.
Мени се стегло грло, промукох, па оно, „ја сам“ што га изговорих, испаде тако танко и нејасно, као да сам га изговорио кроз какву цевчицу од трске.
У исти мах опазих, како он извуче руку испод пазуха, где му се оно нагучило, и на мени поче свако парче меса да дрхће.
И – о, ужаса! – извуче ти, брате, он отуд – огроман револвер!… Ја испустих перо, што сам га држао у руци.
– Видите ли овај револвер? – одлучно запита он.
Ја, несрећно уредничко створење, хтедох нешто да му кажем, али ми у тај мах испаде из горње вилице један зуб, који се већ годину дана љуљао.
– Како вам се допада овај револвер? – грмну несрећник и принесе ми револвер до носа.
Ја дрекнух промуклим гласом, и, каква се снага створи у мени тога тренутка, не знам, тек скочих преко сандука, пробих прозор, исекох се сав о стакло, па гологлав, нагох низ улицу, шапћући, не знам ни сам зашто, свршетак свога претпрошлог чланка: „Стани мало, од Добоја Мујо, и ми коња за трку имамо!“
У том очајном тренутку ја спазих фирму свога комшије Јоце Бочарског и падне ми на памет његова смртоносна тамбура те банух у његов дућан, дерући се као преклано јаре:
– Убиство!… Политички противник!… Јаој, куку и леле!
Јоца Бочарски се трже, те посече бријачем једнога мирнога грађанина, кога је бријао и који се није мешао у политику, те ми је још и сад жао што је тај човек страдао на правди Бога.
– Где је? Ко је? Шта је? – развика се из свега гласа Јоца и отрча, те скиде са зида тамбуру, а онај мирни грађанин, запрепашћен, побеже и наже низ чаршију, онако убрађен пешкиром око врата и још насапуњен.
– Иди, иди, држи врата од редакције да не побегне, док ја не доведем пандуре! – рекох му те истрчах напоље и почех да јурим онако гологлав и сав крвав, исечен од стаклади.
Кад сам се вратио с пандурима и с хиљаду дечурлије и света, Јоца је стајао на вратима редакције и подупр’о их леђима, а његов калфа, Стева Данин, узео широку даску, што се на њој меси, па њом затворио разваљен прозор и подупро га чврсто леђима.
Пандури застадоше за један тренутак, као не би ли мало прибрали храбрости; затим се погледаше значајно међу собом и најзад Вуча пандур, са рашчешљаним брковима, који се увек хвалио да је био хајдук и да је опљачкао два државна делижанса, те ради тога уживао нарочито поштовање у грађанству, диже своју голему батину и викну значајно: „Пст!“ а затим командова:
– Пуштај!
Јоца Бочарски скочи од врата и пандури, нуткајући се из учтивости ко ће први ући, уђоше полако унутра, а за њима нагрну свет.
Политички противник седео је мирно за столом, а на столу је лежао онај злокобни револвер.
Трајало је врло дуго, док смо се објаснили. Ствар је, међутим, била необично проста.
Тај човек није био никакав политички противник, него трговачки агент, који је продавао револвере, па дошао к мени да их огласи, и хтео да ме запита, како ми се допадају. Што сам ја погрешно разумео, грех ми на душу!
Како тако, али тек од тог доба ја никад више нисам употребио натпис: „Quisque suorum verborum“ и омрзнуо сам, уопште, латински језик.
Из трезора ГЛЕДИШТА, написао: Бранислав Ђ. НУШИЋ
Извор: Српска Књижевна Задруга, коло XXXI бр. 206 (Београд, 1928)
