Не тако давно, или како се у последње време говори – ономад, на facebook (фејзбук – не знам нову српску реч која ће заменити ову одвратну енглеску), прочитах неке нове речи српског језика које би требало да замене одомаћене туђице.
Коментари су били врло неповољни, а онда се сетих да је то резултат такмичења у организацији сајта Мала библиотека из Лондона за најлепшу српску реч. Такмичење је почело у мају и трајало до 15. септембра. Резултати такмичења ми нису познати, а знам да су понуђене вредне награде. Прва награда је 600 евра, 400 друга и 200 трећа.
Сваки такмичар је могао да предложи до пет речи и претпостављам да је доста људи учествовало у такмичењу, а могао је да учествује свако, није било ограничења (или како кажу лимита). Циљ такмичења је стварање српских речи које би замениле туђице, или стране речи како се још каже, а све то зарад очувања језика.
И то није оригинална појава. Није само српски језик оптерећен таквим проблемима, мишљања сам да и остали језици трпе утицаје неких других, па се онда боре на овај начин. Тај проблем с употребом страних речи или туђица је можда сада израженији, али је вековни и друштвено је условљен, па за његово решавање треба уложити много напора и труда и кренути од почетка.
А почетак је ……….. Скоро да се не види.
Креативно језичко развиће се јавља код деце око треће године. Дете тада почиње да назива предмете и појаве логиком која је својствена деци. Тако да ће дете радијатор називати грејатором, јер њему реч радијатор не значи ништа, а пошто он греје зашто не би био грејатор. То креативно језичко развиће траје све док дете не пође у предшколке установе. Од тада па на даље, исправљаће га уколико не буде говорило онако како је уобичајено.
Уосталом, ако у продавници потражите грејатор, продавац вас неће разумети. То нас доводи до нормирања језика. И српски језик, као и сви језици је нормиран. За основу српског књижевног језика узет је народни говор. То још за Вука, и довело нас у повољну позицију да сви можемо да говоримо књижевним језиком, уколико упознамо његове законитости. А те законитости се изучавају у школама.
У нашем случају, основна школа је обавезна, бесплатна и сасвим довољна да се овлада књижевним језиком, поготово што је за његову основу узет народни говор. Сада ипак мора да обратимо пажњу на друштвену условљеност језика. Учи се да је језик жива материја, што је апсолутно тачно, и он се прилагођава садашњости. Називи појединих предмета су употребљиви у једном језику док је и предмет у употреби.
То наравно не важи само за предмете, ако данас питате шта или ко је абаџија тешко да ћете добити одговор. Тако смо ми добијали различите речи из различитих језика. Српски језик је, као већина европских, речи извлачио из грчког и латинског, али је претрпео и велики утицај турског, па онда угарског, германског и на крају енглеског. Није увек било лако наћи замене за те стране речи које су се одомаћиле у нашем језику, као што није лако ни данас, потврђује нам такмичење за најлепшу српску реч.
Уочимо само реч шрафцигер, немачка реч за познату алатку. Одвијач би била некаква српска замена, која није баш у потпуности добра, јер овај алат одвија, али и завија. Онда, завијати је глагол, који може да значи одређене звукове којим се оглашавају пси, вукови… може да се користи и кад се неки предмет обавије нечим, или када шрафимо, односно завијамо, нешто, па онда дођемо до тога да ни шраф није српска реч, да ли треба да га зовемо завијач у случају када завијамо, како ћемо га онда називати када га одвијамо. Никако. Одвићемо га одвијачем без именовања.
С речима и језиком је прилично компликовано. Некада смо имали верзију српско-хрватског, а Хрвати хрватско-српског. У уџбенику за српско-хрватски језик за осми разред основне школе, писало је да је хрватско-српска варијанта језика била очуванија. То јесте тачно. Хрвати су фрижидер звали хладњаком, што је потпуно логично, а фрижидер је у српском још увек актуелна реч, мада није српска.
Тисућа се употребљава у руском језику, који је словенски, а хиљада је у српском? Та очуваност хрватско-српског је трајала све до распада СФРЈ. Одвајање језика обично претходи ратовима. Онда је ново-хрватски постао најнеочуванија варијанта, којој смо се смејали и још увек се смејемо, али постоји велика вероватноћа да и они нама почну да се смеју, ако већ нису. У том тренутку ми задржавамо нашу варијанту, избацивши само оно – хрватски.
Дакле, сада тај српски језик почиње да трпи друштвене утицаје који би требало да буду напредна кретања. Долази до промене у издаваштву. Губе се до тада националне издавачке куће, са обавезно запошљеним лекторима, рецензентима, уредницима и свим оним људима који су важни за очување језика. Јавља се велики број „писаца“. Објављује се без икакве контроле, са огромном толеранцијом написаног – без обзира на правопис и језичке норме.
Језик књижевног дела, зарад бољег описивања, а пре свега сликовитијег говора ликова, дозвољава употребу дијалеката који нису обухваћени књижевним језиком, али и ту не треба анархично и самовољно наступити. Догађају се промене и у медијима, који такође више не упошљавају лекторе и стручњаке за језик, па слушамо спикере који праве материјалне грешке, а о акцентима да не говоримо. Политичари, односно део њих које, уз напор, успемо да разумемо, такође утичу на утемељивање језика код младих људи. Естраду ћу прескочити због очувања менталног здравља, али њен погубни утацај на језик је можда најприсутнији.
Све то, сада када повежемо, ствари стоје овако: млади људи се боље служе енглеским, него српским. Тамо где се они информишу и образују (углавном на интернету) говори се (претежно) енглески. Сложеност овог проблема је велика. Речи које српски језик нуди нису увек најадекватније, па самим тим не могу да буду прихваћене. Компјутер називамо рачунаром, што није баш најправилније, зато што се на њему ради много више од рачунања. Заиста је тешко наћи погодну замену. У томе јесте проблем.
Ако спајимо две речи, како бисмо добили погодан појам за оно што хоћемо да назовемо, као у немачком језику, испадамо смешни, јер српски језик није тако постављен. Имамо пример у такмичењу за најбољу српску реч: безнемож – без чега се не може. Разумем да сваки језик тежи скраћивању, због лакшег споразумевања, поготово је то важно сада у овом брзом темпу живљења, али то не треба да буде по сваку цену.
Хладовинарење би, по новим творцима српске лексике, требало да буде склањање у хлад, хладовину после сунчања или било каквог боравка на сунцу. Реч је сачињена од именице хлад и глаголског облика (претпостављам) винарење. Овај облик је можда изведен од дела вина из речи хладовина, а можда и препоручује испијање вина када се оде у хлад после боравка на сунцу. Ја бих препоручио беванду или шприцер, мада и то нису српске речи, али једино оне означавају пића која је боље пити након одласка у хлад.
Кад су у питању називи пића, још увек не схватам намештај као поруџбину шприцера у кафани, или комплет за поруџбину кафе с ратлуком и киселом (минералном) водом, а може и обична. Или реч духоклонуће, која би требало да замени депресију. У основи има логике у преводу и даје представу оног што се догађа, само што бисмо онда морали да изменимо читав медицински речник, па корону да назовемо кугом, тек онда нико неће знати о чему се ради.
Мене реч духоклонуће подсећа на реч душегупка, која има друго значење, али би можда могла да се употреби за неке стадијуме депресије. Овако можемо унедоглед, без икаквог решења проблема и са још већим шансама за губитак језика. Очување језика је озбиљна ствар. Да бисмо могли да га имамо у облику који ће бити српски, онда то као обавезу мора да узму на себе стручњаци, и крену од оних који сада имају три године.
Не можемо то решити никаквим конкурсима за најбољу српску реч, ма колике награде биле неће очувати језик. Можда би требало да видимо како то решавају они од три и нешто више година. Наш језик је јако богат, сликовит и духовит. Нападнимо енглески с непреводивим српским.
Речи и изрази који долазе из народа и само наш народ их користи и одлично разуме, припадају жаргону и имају значење сентенци, које су биле најбоље језичке творевине у латинском, нека буду наше оружје у одбрани српског језика. Тако да одређена душевна стања, па и депресију можемо назвати издуван балон, што значи и човека кога пролази љутња, што опет може да се повеже с депресијом, јер је то обољење кад се наљутите на себе.
Има пуно оваквих примера. Можда они могу да нам помогну. Навешћу само неке изреке из књиге Бесан во и глисте у купусу, Димитрија О. Големовића, које говоре о богатству и духовности српског језика:
Иди ми дођи ми – нешто несигурно.
Обрни-окрени – промена угла гледања не мења суштину.
Огрејан сунцем – човек коме су неприлике нестале.
Свануло му – неко ко је решио велики проблем.
Родити мечку – неко ко се намучио нешто да уради.
Неће да зове – не можемо да нађемо неку ствар.
Исти трошак – чињење више ствари у исто време ради уштеде времена.
За све паре – све што је планирано испуњено је.
Жута минута – стање изнервираности када више не може да се издржи, прелази се у неконтролисане радње и агресију, синоним за прекипело.
Пуца ми прслук – баш ме брига за некога или нешто.
Дар с неба – добијено нешто што није очекивано.
Глува кучка – неко ко је дезорјентисан.
Ћао ђаци – означава окончану ситуацију.
Труба – означава човек који прича глупости или када нешто није добро, када је безвредно ако кажемо да је неко раструбио онда значи да је распричао.
Није него – оспоравање нечије неоправдане, односно претеране тврдње или поступак синоним за свашта или којешта.
Одсечен пупак – место на коме се проводи много времена.
Разгаћити се – тренутак одмора после напорног посла.
Свилен – нежан, душеван, префињен али и неотпоран, није добро бити свилен јер показује немоћ и немогућност да се одговори повереном задатку.
Рогови у врећи – међусобно неслагање – „Слажу се као пас и мачка“.
Окренути други лист – решеност да се нешто промени у животу.
Нож у леђа – врло лоше је учињено из потаје.
Обелоданити – разоткрити.
Скресати у брк – рећи без увајања и улепшавања, директно.
Ако прође, прође – мања превара, за коју неће бити велика штета ако не успе.
Намазан – лукава, сналажљива особа.
Трапађоза – трапава, неспретна женска особа .
Швајцарски сат – тачност у извршењу неког посла.
Алфа и омега – поседовање изузетних духовних способности.
Шатро – тобоже, кобајаги. Шатро Пера, Мика, Лаза.
Здрав си – поздрав као добар дан, помоз бог, здраво.
Повући ногу – почетак добрих активности.
Малер – зла срећа, пех, баксузлук, неприлика, незгода.
Ове изреке живе дуго у нашем језику и још су у употреби, што је довољна чињеница која говори о квалитету, а таквих примера који задају велике проблеме преводиоцима има доста: Смеје се ко луд на брашно. Чабрирати. Мртво пувало. Кошта га као Светог Петра кајгана.
Нећемо моћи изрекама да сузбијемо продор англистике у наш језик, нити ћемо младе приволети српском и створити од њих борце за очување матерњег језика и културне баштине, чији је он темељ, али бар имамо нешто што је само наше и својствено само српском језику. Од нечег се мора кренути. Српски језик неће уништити велики број енглеских речи које су нашле своје место у нашем језику. Наш језик ће уништити смањени квалитет образовања, медији на којима су необразовани, неуки и агресивни и друштвене околности у којима смо се затекли.
Језик је заиста жива материја. Односимо се према њему као према себи блиском. Волимо га и заштитимо.
За ГЛЕДИШТА пише: Иван Матејевић
