Извод из поглавља „Скрозирање лифта кроз социолошки дурбин (Азбучник)“ нове књиге професора др Драгољуба Б. Ђорђевића: Лифт није играчка – Социолошка казивања о Лифту (у, испред, иза и около њега), у издању Прометеја из Новог Сада и Машинског факултета у Нишу.
Но хајде за тренутак да обришемо ово замагљено стакло испред нас, спречава нас да видимо пут пред нама.
Небојша Радић
Дело из области хуманистике дефинише његова тема и озбиљност којом се њој приступа, а не ауторска интенција да писање о њој звучи мање застрашујуће неупућеном уху.
Јелена Лома
Отеже се уводно разматрање.[1] Коначно, лифтови; почнимо да се возимо – час горе, час доле. И посматрамо шта се дешава унутар њих, испред и иза, около, лево и десно.
Жалим за тим што немам социолошку снагу једног Е. Гофмана илити Ђ. Шушњића, мог професора на нишком студију социологије, којом би продорније савладао и истражио (и изложио резултате) појаву – лифт као најмања социолошка лабораторија. Шта је ту је! Уместо правдања, таман посла и узмицања пред препрекама, треба отпочети с работом. Време је да увеличавајућу срчу малчице изоштрим како бих се боље усмерио на проблем, водећи се поруком Јосифа Бродског (Бро́дский): „Човек је оно што гледа.“ О пењалу надаље не причам оклевајући.
Мој ће задатак читаоче бити да Те проведем кроз читаву азбуку, одведем од слова А до слова Ш, а на теби је да процениш колико ти је путовање пријало и да ли си на њему нешто спознао.[2]
Лифтовски азбучник донекле јесте развезане структуре. Под сваким словом спремио сам по три цртице – укупно деведесет. Треба читати унутар редова, али и између њих. Него, пођимо редом.
A
About Elevators (јун 2020)[3] У напису: „Осамнаест интересантних чињеница о лифтовима“[4] – скинутом са интернета, концизно, да се сажетије не може исказати, јасно пише:
„Кладимо се да не размишљате много о лифтовима у вашим животима: ипак, они испуњавају изузетно важну сврху у нашој свакодневици. Лифтови су имали велики утицај на савремену архитектуру и пројектовање. Захваљујући иновацијама овог превозног система, у могућности смо да пролазимо брзо кроз бројне спратове без обзира на тежину, мењајући тако начин на који се крећемо кроз зграде које посећујемо сваког дана.
Помислите само на лифтове са којима се стално срећете кад идете код лекара, у тржне центре, на посао, у школу или одређена места током ваших одмора. Са преко 900.000 тренутно функционалних лифтова само у овој земљи, рачуница каже да имамо један лифт на 344 корисника. Кретање горе и доле помоћу лифта или покретних степеница може да буде део ваше дневне рутине, али ево 18 занимљивих чињеница о лифтовима за које сматрамо да ће променити начин на који мислите о овим машинама.
1. Америка тренутно има преко 700.000 лифтова.
2. Лифтови су статистички најбезбедније превозно средство.
3. Лифтови су 20 пута безбеднији од покретних степеница.
4. У римском Колосеуму, преко 200 робова је ручно покретало 24 лифта.
5. Упркос страху од заглављивања или слободног пада у лифту, вожња лифтом је заправо безбеднија од вожње аутомобилом. Просечно 26 људи погине сваке године у несрећама са лифтовима (и то углавном техничари који раде на лифту, а не путници) док 26 људи погине сваког сата у саобраћајним несрећама.
6. Просечни корисник се лифтом вози четири пута на дан.
7. Први лифт са ручном контролом за кориснике уграђен је у њујоршком Мериоту.
8. Свака три дана, лифтови пренесу број путника једнак популацији на земљи (Every three days, elevators carry the equivalent of the Earth’s population).
9. Највиша надморска висина коју један жичани лифт може да достигне износи око 520 метара.
10. Сваки лифт држи неколико каблова, а сваки од тих каблова је сам довољан да безбедно преноси цео лифт и путнике у њему.
11. Дугме за затварање врата у лифту је заправо плацебо дугме, направљено да путницима пружи илузију о контроли током њиховог путовања лифтом. Од 1990. године наовамо произвођачи лифтова су уклонили функцију за затварање врата из скоро свих лифтова због аутоматског затварања.
12. Свака три дана, лифтови пренесу број путника једнак популацији на земљи (In every three days elevators carry equivalent of entire Earth’s population).[5]
13. Први лифт у јавној згради постављен је у једној деветоспратници у Њујорку
14. Изумитељ савременог лифта, Елиша Грејас Отне (Otis), оновао је компанију која и данас снабдева већину лифтова.
15. Први запис о лифту потиче из трећег века пре нове ере у Грчкој. Изумитељ тог једноставног лифта био је математичар Архимед.
16. Музика у лифтовима се појавила двадесетих година прошлог века како би умирила уплашене путнике који су се по први пут возили лифтом.
17. Неки од најпознатијих лифтова су лифт у Улазном луку у Сент Луису (чија кабина путује кроз лук), лифт Санта Жусга у Лисабону (један од првих лифтова на парни погон), лифт Ласерда у Салвадору (један од најпрометнијих лифтова на свету). Тајпеј 101 (лифтови на ракетни погон!) лифт Банлонг у Кини (сматра се за највећи лифт на отвореном), лифт Лувр у Француској (чија је кабина отворена) и лифт у хотелу Луксор у Лас Вегасу (који путује под углом од 39 степени).
18. С обзиром на то да се тај број сматра изузетно несрећним у многим земљама, многе зграде уклањају 13. спрат са својих планова спратова. Компанија Отис лифтови (Otis Elevator Company) процењује да око 85% зграда са њиховим лифтовима нема дугме са бројем 13.“
Коментар текста је излишан. Не одолевам да на самом почетку не потцртам како је он самодовољан да ме одбрани од евентуалних спочитавања социолошке сабраће о томе да је појава звана лифтом социолошки безвредна и да су залудни напори да јој се обезбеди достојно место у истраживањима.
Абориџини (август 2021). Тек је друга цртица, а морам да илуструјем пример расизма према домородачком народу у далекој Аустралији уз помоћ сведочења нашег исељеника Предрага Вучинића. Унутрашност подизача и оно испред њега само су простор за исказивања нељудскости. Господин Вучинић пише:
Моје комшије Абориџини
У Мелбурну сам живео у десетоспратној згради намењеној за социјалне случајеве. Ту су углавном становали намћорасти пензионери, међу које и себе убрајам. И једна породица Абориџина. Глава ове породице је био комшија Томас, а уз њега супруга или партнерка Лин и двоје ситне деце.
Томас и Лин су конзумирали наркотике, он „тешке“, а она „лаке“. Деца су јела углавном чоколадне крофне. Део породице био је и пас, велики и ружан, којег смо се сви плашили и заобилазили у широком луку. Ноћне свађе ове породице су биле несхватљиво гласне, Полиција је долазила да их умирује и хапси, али су се они и са њима расправљали.
Апели пензионера да се Абориџини отерају из зграде нису успевали.
У госте су им често долазили други сународници, то је њихов обичај – ма где био ако имаш свог Абориџина ту ти је преноћиште обезбеђено.
Имао сам прилику и част да посетим њихову „јазбину“. Тако нешто нисам никада видео, као да је бачена ручна бомба, а слегла се прашина…
Породица је често време проводила лежећи испод дрвета испред зграде. Ту су волели и да спавају.
Тада сам радио као разносач колача по ресторанима и увек ми је остајало крофни пуних шећера напуњених пекмезом и сваки дан сам их давао њиховој деци. Томас и супруга нису ништа јели.
У ову лепу зграду је често долазио и моj син тинејџер Стефан. И он се спријатељио са необичним комшијама. Једини је смео да са њиховим псом уђе у лифт.
Остале комшије су ме одмах опоменуле на ненормално понашање детета које се са „Абориџинима поздрављало и весело причало“. И тако су текли дани у мом Дизниленду, деца су сваки дан долазила по крофне, лепо су се и угојила јер верујем да нису много више од тих крофни ни јела.
Елем, једне вечери испред лифта сретнем комшију Томаса. Пита ме да ли је Стефан стигао у Тутанију. Мени је било јако смешно, замисли Тутанија, суздржах се од смеха и кажем му да је стигао. Он ме замоли да га поздравим.
Назовем Стефана који је тада већ месец дана био у Швајцарској и кажем му да сам срео Томаса и да ме је питао да ли је у Тутанији. Обојица смо се насмејали, а онда му рекох да га је поздравио. Син је заћутао, а затим ми казао да је он једини који га је поздравио. Мој син Стефан у Мелбурну има и тетку и течу, и стрину и бабу, братиће и сестричине, другове из школе и клуба… (Вучинић, 2021:21; курзив додат).
Којештарије! Није него да аустралијански пензионери имају тапију на социјалне станове. Захтевајући да се абориџинска фамилија – коју не би требало „амнестирати“ због ситних сагрешења – принудно исели, зар се не питају на чијој су земљи зграде подигнуте и каква су све злодела учинили њихови преци (они их настављају у блажој форми) према староседеоцима.
Зар „протестантски хуманизам“ иде дотле да је сумњив свако ко ступи у разговор са њима пред пењалом – камоли да се скупа у њему провоза. Абориџин Томас је људскошћу узвратио на пуновредан однос Србина Стефана, и то када се она загубила и код његове својте (тетке, тече, стрине, бабе, братиће, сестри- чине…).
И шта сад, каква ту прича о лифту, кучету, чоколадним крофнама, опојним тварима, умировљеницима, протестантима…? Реч је ишла о Аустралцима и њиховом расизму спрам Абориџина.
Ономе ко жели да се исцрпније упозна са тужном судбином Абориџина препоручујем можда најупутнију књигу о томе Aboriginal Australians: A history since 1788 (Broome, 2010).
Не прођоше ни целих шест месеци од исписивања цртице „Абориџини“ кад Новак Ђоковић, наша дика, доживе њихову судбину коју је Александар Апостоловски маестрално описао у колумни „Како је Ноле постао Абориџин“ (2022:6): „Ако му ипак забране да игра, иако је потпуно здрав и не сервира вирусе, постаће јасно да је декретом одлучено да Новак мора да се одстрани из света тениса. Србин ће тако постати Абориџин, велики ратник кога су ставили у резерват…
За уљеза монденског спорта највећа награда била би да га истребљено племе староседелаца Аустралије, славни народ Абориџина, прогласи за великог поглавицу!
Заиграј њихов ратнички плес, Новаче!“
Напис потписујем с горчином у устима.
Академици (мај 2022). Пише ми пријатељ П. Георгиевски: ,,Прочитао сам твој текст на тему лифт[6], на први поглед тема небитна, а дао си слојевиту психолошко-социолошку анализу малограђанштине и деградације начина живота у, пре свега, тридесетогодишњем транзицијском периоду друштава и држава који су настали на кршевинама бивше нам заједничке Државе. И ја могу да ти испричам два случаја око теме „лифт“.
Први случај. У 1986. години Филозофски факултет у Скопљу организовао је екскурзију за наставнике у тадашњој „Северној Грчкој“; од 1988, када су увидели грчки званичници да ће се Југославија распасти, тај њихов део назвали су „Македонијом“, односно „Централним делом Македоније“, да би могли да траже промену имена Републике Македоније.
Када смо обишли неколико места, стигли смо аутобусом у место звано Платамона, где је пре поласка Филозофски факултет резервисао преноћиште у једном хотелу који је имао лифт. Четворо старијих професора, и међу њима један академик, ушли су у лифт, ја и још двоје колега сачекали смо да они изађу из лифта и ми да га позовемо и идемо у собе које смо добили на рецепцији.
Након извесног времена поново су ови професори с пртљагом сишли на приземље одакле су ушли у лифт. Ја их питам због чега сте сишли са пртљагом доле. Они у један глас одговарају: „На спрату где смо требали да изађемо и идемо у собе које смо добили лифт нема врата“, а један од њих каже: „Дај поново да идемо да се пењамо, можда смо погрешили спрат. Они су поново укључили дугме за пети спрат, али опет су Сишли на приземље“. Наново кажу: „Нема врата за излазак из лифта“.
Ја сам схватио у чему је проблем и рекнем професорима: „Могу ли ја да уђем у лифт и да видим да ли стварно нема врата за излаз из лифта, што је немогуће.“. Они су се сагласили, и ја уђем и пењамо се до петог спрата – и они кажу: „Петре, видиш да нема врата. А зашто су они тако сматрали? Због тога што, када су улазили у икоји лифт у зградама у Скопљу, лица су им одмах била окренута прама вратима. Ја њима велим: „Професори, окрените се супротно вратима у која сте ушли и видећете врата из која можете изаћи. Кад су то урадили, један од њих је промрмљао: „Ама смо глупи!“
Када сам то испричао једном другом професору, познатом историчару Христу Андонов-Пољанском, који је исто био с нама на екскурзији, почео је да се смеје и рекао ми је: „Зашто си им то показао, нек се возикају лифтом читав дан!“[7]
Јасно к’о дан да су трећедобаши, старији људи – не старци – посебно академици који су по правилу врло стари, конзервативни, лабаво прилагодљиви на новотарије, и избегавају их. И све то није страшно док не иде дотле да, због одбојности према новинама, они не желе да се бар упознају са њима и када притреба питају млађе како се користе. Нема ту места стиду. Академик и универзитетски наставници макар су признали да су испали смешни – „Нисмо знали да постоји овакав тип лифтова!“
Нису једини, јер изумитељство зачас мења начин употребе одређеног помагала на који смо се привикли деценијама и постаје рутина. Ако нам неко не покаже нови ред ствари, па га још лично и не испробамо, ето идеалне прилике да се обрукамо и пред собом, што мање боли, и пред другима, што се тешко прима.
Тако је, ради примера, врхунски новинар „Политике“, дописник из САД и са Блиског истока, први пут запао на Далеки исток, боравио у луксузном јужнокорејском хотелу и „настрадао“. Налазећи се у високороботизованој земљи у којој је све на дугме, заборави да је и пуштање воде у веце шољи после мале/велике нужде на сензоре.
На несрећу, они су смештени испод шоље без упутства на енглеском језику, и ето ти белаја: глобтротер притисну погрешно дугме, шикну велика количина воде, поплави купатило и читаву собу, окупа целог журналисту и једину му белу кошуљу…
Те вечери нити је могао да сиђе до рецепције и телексом се јави редакцији, нити је изашао ван да ужива у чарима Сеула. А требало је да се пресрами, само да зврцне телефон и пита рецепционера за савет.
Није се пресрамно, стога прошао и далеко горе од новинџије почетком двехиљадитих, петооктобарски министар (и непроменив до пре којег лета) јер је читаву ноћ џоњао испред скупоценог апартмана у високопозиционираном вашингтонском хотелу. Била га је срамота да скокне до лобија, или да закуца на врата чланова српске делегације, и умоли да му откључају собу, јер каквог ли малера? – добио је картицу, а не класичан кључ. Хвала богу да странски хотели имају дебеле тепихе по ходницима, па је државни слуга могао колико-толико да одремка у седећем положају пред одајама.
Увек постоји први пут у манипулацијама лифтом и тоалетом, картицом за браву или појасом на авионском седишту… Просте су то вештине и не искају богзна какве мудролије.
фусноте:
[1] Штоно заповеди Сергеј Довлатов (Довлатов): „Али, предговор се отегао Почнимо. Нека ово буде почетак” (Довлатов, 2020а:11).
[2] Опонашам речи Дејана Стојиљковића: „Посао писца је да вас одведе од тачке А до тачке Б, а на вама је да процените колико вам је то путовање пријало и да ли сте на њему нешто научили.“ (Stojiljković, 2021:3).
[3] Убудуће иза наслова сваке цртице иде месец и година завршетка.
[4] „18 Interesting Facts About Elevators“, by Elpro | Jun 25, 2018. у превод сам интервенисао неколиким интерпункцијским знацима.
[5] Ставка 12 понавља осму, само мало другачије почиње реченица, која у оригиналу није ни граматички потпуно исправна – тврди преводилац Милош Тасић. Недоумицу изазива и различита бројка елеватора у САД, али тако је у оригиналу који не желимо мењати.
[6] Мисли на чланак: Ђорђевић, Драгољуб Б. 2019в. Социолошко казивање о лифту (у, испред, иза и около њега) изводи из азбучника. Sociološka luča XIII (2):46-69.
[7] From: Petre Georgievski [mailto:petgeorg@ukim.edu.mk] Sent: Thursday, December 02, 2021 1:16 AM To: Dragoljub B. Djordjevic Subject: RE: Brka predlaže; курзив додат
Објављивање на порталу ГЛЕДИШТА одобрио: проф. др Драгољуб Б. Ђорђевић
