Из буса излазимо код зграде ТВ5. Већ је пао мрак и никоме није посебно до вожње, нарочито не мени, који више и немам функционалан скејт. Ово је и добро место за растанак јер је отприлике на пола пута свима. Бојана је на Булевару, Каћа је код Вождове школе, а Митар и ја код Тасине.
– Е, је л неко гладан можда? – питам.
– Могла бих нешто да једем – каже Каћа.
– И ја – додаје Бојана.
– Ја сам увек гладан – каже Митар.
– Ајмо на пљеску – предлажем – Знаш, Бојана, као хамбургер, само домаћа, истовремено социјална, али и боља верзија, с правим месом, а не са сојом.
– Аммм, знам шта је пљескавица. Нисам отишла пре сто година, нити су ми избрисали памћење – мало увређено каже Бојана.
– Знам, знам, зајебавам се. Ајмо у Пикант.
После свих места за вожњу скејта, Мекдоналдса и собе у којој ми је комп, Пикант је моје омиљено место у граду. То је стара ћевабџиница, прекопута ТВ5 зграде, у коју ме је баба водила после парка. Да, и баба ме је водила у Чаир, не само деда. Када бих се толико истрчао и искакако да више не бих могао да стојим на ногама, баба би ме одвела у Пикант на пљескавицу, да ми дода довољно енергије да могу на ногама да се вратим кући. Одувек сам обожавао да једем пљескавице, али до отприлике једанаесте године нисам могао да поједем целу, већ сам увек јео без горњег дела лепиње. И увек празну. Тек сам недавно почео да стављам урнебес и киселе краставце.
– Немојте да вадите још – кажем кад изађемо из Пиканта.
– Брате, буквално умирем од глади – каже Каћа.
– Митре, је л ради Боки вечерас? – питам.
– Откуд знам, што? – одговара Митар.
– Па, питај га, пусти му поруку.
– А зашто?
– Ако је ту сад, можда може да нас пусти на кров.
Боки је лик који ради на ТВ5. Зграду зовемо ТВ5 зато што се телевизија налази на последњем спрату и има огромни светлећи сигнал, који се види с било које тачке у граду. ТВ5 зграда је једна од највиших зграда у Нишу и – ако верујемо Ивани из моје основне, која живи у њој, и која се у другом разреду хвалила бројем спратова – има 22 спрата. Митар зна тог лика, Бокија, који нас је неколико пута пустио горе. Поглед с крова је невероватан.
– Ај, сад ћу да га цимам – каже Митар.
– Ја нећу да једем хладно месо – каже Каћа.
– Каћо, ај не смарај. Боки је залепљен за мобилни, вероватно му већ одговара.
– Ту је, каже да се попнемо, али да донесемо и њему пљескавицу – јавља Митар.
Боки углавном ради ноћне смене и задужен је за рекламе. Тип је опседнут ТВ рекламама и често се људима представља као рекламофил или рекламождер. Митар и ја га зовемо ЕПП-мен, али он и није нешто одушевљан тим надимком. Хвали се да код куће има више од 300 ВХС касета искључиво с рекламама с нишких, регионалних и националних ТВ канала. Има и неког кума у Немачкој, наводно једнако опседнутог, који му наснимава и шаље касете с тамошњим рекламама. Каже да му је циљ да једног дана отвори музеј реклама – простор испуњен гомилом телевизора на којима би се нон-стоп вртеле само рекламе. Сваки ТВ би имао по два пара слушалица, тако да можете с девојком да уживате у рекламама, које иначе избегавате када гледате ТВ код куће. Да, Боки је човек с убедљиво најопскурнијим хобијем на свету.
– Има све? – пита Боки и пружа руку кроз, једва одшкринута, метална врата.
– Све што си тражио. Урнебес, купус, сенф и љутеница – одговарам.
– А туцана? Не пуштам ако нема и туцана.
– Има и туцана, ајде отварај – кажем му.
– Па, фала на достави, изволте – каже и пушта нас на терасу на крову.
– Каћу знаш, а ово је Бојана, наша другарица из Чикага , и не, не може да ти снима рекламе тамо – каже Митар.
– Чикаго? Опа Мики. Лет за Чикаго. Лепо. Требало је да тражим гурманску онда.
Каћа и Бојана одлазе до високе ограде и одмах ваде пљескавице. Крећемо за њима, али нас Боки зауставља.
– Чек, чек, де ћете бе? – пита.
– Па да једемо – каже Митар.
– Полако, па неће се истопи.
– Али ће да се охлади – кажем.
– Ће је загрејемо на рефлектор, не брини, хехе.
Боки нам десет минута прича о томе како тражи начин да пребаци све касете на ДВД дискове. Не зна колико би то могло да га кошта, само зна да је потребно пуно времена. Фора с њим је што је релативно занимљив, што значи да је занимљив само док имате стрпљења за његове будалаштине, а кад вам се пљескавица хлади, а девојка која вам се свиђа више времена проводи с вашом бившом девојком, мало и немате живаца за разговор о различитим видео форматима.
– Ајде, немој ми цупкате више ту – коначно каже Боки – Ће цркнете гладни. А ће вам побегну и цуре.
Кад им приђемо, Каћа и Бојана су појеле већ по пола пљескавице.
– Шта кажеш? – питам Бојану.
– Вау, стварно право месо, не могу да верујем – одговара иронично и пуних уста.
– Ма јеби се, бре – кажем, али не мислим то истински, већ више онако, на сладак начин, као, кажете то и замишљате да вас она потом удари у раме, па вас јури, па се загрлите, па загризете њену пљескавицу, па се мало љути, али заправо јој се то свиђа, па се пољубите, све то у служби чисте романтике.
С крова се види скоро цео град. Фудбалски стадион Радничког, заправо и читав Чаир, кад боље размислим, Булевар према Бањи, одакле смо дошли, Црвени певац, па даље Вождовом улицом према центру града. Ноћу, овако осветљен, Ниш изгледа као оне макете којима се симулира централни нервни систем или неко комплексно постројење, кад се не види како заиста изгледа, већ је као нека метропола, као Њујорк. Ок, претерујем, али изгледа јако добро, много већи него што заправо јесте. И не знам да ли је то због надморске висине или чега већ, али некако је ваздух чистији овде и није ни толико вруће. Све је боље на крову зграде ТВ5.
Из правца раскрснице на Црвеном певцу чује се шкрипа гума, а потом и ударац. Два аутомобила су се сударила. Један је скретао лево на семафору, а други се из супротног правца кретао право. Немам појма ко је крив, али делује као доста глуп судар.
Не можемо да видимо колико су кола оштећена, али обојица возача су изашла из аутомобила и урлају један на другог. Не успевамо да разазнамо све речи, али псовке поприлично јасно одзвањају чак до крова двадесетдвоспратнице. Бојана почиње да јауче.
– Шта је било? – питам, страхујући да није у лепињи случајно загризла парче стакла или тако нешто.
– Ништа, само ме саобраћајке увек исеку.
– Шта, имаш трауму неку? – пита Каћа.
– Аха, имали смо саобраћајку пре две године. Било је поприлично зајебано.
– Срање… Неко страдао? – пита Митар.
– Само ауто, срећом. Ја сам завршила с потресом мозга, а мама и тата солидно угрувани. Али, да, испревртали смо се и кола су завршила на ђубришту. Јако, јако зајебано.
– Да, оно, near death experience – кажем.
– И ја сам имао једно near death experience – убацује се Митар.
– Јао, брате, ајде не сери, молим те – кажем.
– Што? Шта је било? – пита Бојана.
– Ма, кретен лупа глупости, никад није био ни близу near death experience.
– Ти знаш! – каже Митар.
– Наравно да знам, морону, то се не рачуна!
– Сад ме још више занима шта се десило – каже Бојана.
– Само ће да ти згади пљескавицу – уверавам је.
– Не брини, нисам гадљива уопште.
– Си сигурна? Ова прича укључује мртву бабу и градски аутобус.
– Ајде, пусти га да исприча, аман – каже Каћа.
– Спавао сам код бабе на Пантелеју тад јер смо кречили, па сам ишао бусом у школу – почиње причу Митар.
– Не могу ово по стоти пут да слушам – кажем и склањам се на други крај терасе, да на миру завршим вечеру.
Наравно да Митар никада није био ни близу смрти, барем не сопствене. Седео је у том бусу и пролазио кроз формуле јер смо тог дана имали писмени из математике, када је нека баба села на седиште поред његовог. Није прошло пуно времена, а баба се навалила на њега и наслонила му главу на раме. Митар, тупсон какав јесте, није се уопште побунио, већ је само наставио да буљи у формуле. Седео је тако згрчен читав пут, штребајући, а бабина глава га је све више и више притискала. Тек кад је морао да сиђе на станици код школе, замолио је бабу да се помери. Али она није реаговала. Деловало је као да чврсто спава, а Митар се уплашио да ће се врата затворити, бус наставити, а он закаснити на писмени. Издрао се баби у уво и продрмао је, али она и даље није реаговала. Није ни могла да реагује јер је била мртва, вероватно већ неко време.
Каснио је сат времена на писмени. Када је ушао у учионицу, изгледао је као, па, као лик на коме је пре сат времена умрла баба. Бео као креч, знојав и изгубљеног погледа. Када га је видела у том стању, професорка му је рекла да иде кући, да не брине и да ће радити писмени следеће недеље, кад успе да се врати на фабричка подешавања. Сви смо му честитали како је успео то да изведе.
Генерално, волим ову причу, доста је јака, али ме нервира то што Митар себе представља као неку жртву. Поред целе мртве бабе, некако је он жртва. И прича ту усрану причу сваки пут кад упозна неку нову девојку. Сваки. Јебени. Пут. Не знам да ли покушава да смува Бојану, јер до сада уопште није изгледао заинтересовано, и не знам да ли би био толики издајник, толики Јуда, Јаго и Вук Бранковић у једној особи, па да ми тако забоде нож у леђа и почне да мува девојку која ми се свиђа.
Али кретен је то, а ово му је опробана тактика за мување риба. Мисли да ће, ако исприча причу која више приличи јефтином италијанском хорору, девојке помислити како је осећајан и смувати се с њим из сажаљења. Мада, не бринем превише, јер му заправо никада није успело да тако смува девојку.
Једном је, додуше, прво смувао девојку, а када је ова провалила да је Митар будалетина и полако почела да ради на плану евакуације, посегао је за тајним оружјем – причом о мртвој баби. Не само да девојка није пала на ту фору, него га је питала на које раме му се баба навалила, да она не би направила исту грешку. Заправо, на крају су раскинули због њеног сујеверја, јер је почела да се трипује да је Митар некакав весник смрти. Предлагао сам му више пута да, ако већ иде с том причом, проба мало да је обогати јер, очигледно, није довољно ефектна. Могла би баби да крене пена на уста, да јој крваре очи или, можда најбоље од свега, да уопште ни нема очи.
Чујем Бојану како умире од смеха и ударам још једну рецку на листу Митрових потпуних промашаја. Он јесте мој најбољи пријатељ, али је потпуни идиот. Често се питам да ли ми је најбољи пријатељ зато што је потпуни идиот или је потпуни идиот зато што ми је најбољи пријатељ.
До књиге само неколико клика, након првог, горе, кликом на књигу, до онлајн књижаре Делфи.
– Реци, какав херој – кажем кад се вратим.
– Одушевљена сам – каже Бојана.
– Е, јебите се обоје. Не дао вам Бог да икада доживите нешто слично – каже Митар.
– Шта? Да нам неко умре од досаде поред нас? – каже Каћа.
– Јеби се и ти Катарина, знаш!
Боки износи касетофон на терасу и укључује радио. ТВ5 има и радио станицу. Не могу да се похвале једнако квалитетним садржајем као на ТВ-у, али увече често иде боља музика него преко дана, вероватно зато што је слушаност мања, откуд знам.
– Ел имају даме неку музичку жељу? – пита.
У Митрову част, Бојана наручује Elderly Woman Behind the Counter in a Small Town од Pearl Jam, али немају ту песму, па се одлучује за нешто мало комерцијалније, I Heard It Through The Grapevine od Creedence Clearwater Revival. Боки улази унутра и следећа на репертоару је Бојанина музичка жеља. Све четворо играмо, подригујући на пљескавице, које се нису слегле. Добар део имам снимљен камером.
Creedence Clearwater Revival – I Heard It Through The Grapevine
Боки је, по свему судећи, шампион романтике. Да сад морам у Симсу да направим сопствену верзију мини-раја, овако би изгледао. Солитер, ноћ, осветљен град, пљескавице из Пиканта и плесање с најлепшом девојком на свету уз Creedence Clearwater Revival. Каћу и Митра бих избрисао или би их послао да обиђу ћалетовог миљеника Новицу.
Пише: Урош ДИМИТРИЈЕВИЋ
Одломак из романа ДАСКЕ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ЈОШ