Бранислав Милтојевић – „ДЕПЈЕСАЖ: МИСТЕРИЈА У СРЦУ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ”

У роману Депјесаж, који носи поднаслов „Дневник анонимног полицијског чиновника”, Бранислав Милтојевић успева да истовремено оживи дух једне епохе и да жанровским средствима сагради напети криминалистички роман у духу српског модерног реализма. Радња се развија око „нишког случаја” – леша без главе, тачније трупа без руку, ногу и без главе пронађеног на Железничкој станици у Нишу, на Васкрс 1930. године.

КРВ У ХОДНИЦИМА „НАЦИОНАЛА”: ОТКИНУТА ГЛАВА, РУСКИ ДОКУМЕНТИ

Стил је архетипски и богат: пун архаизама, аутентичне синтаксе, чак и фолклорних и административних фрагмената инспирисаних извештајима, али са маштовитом интерпретацијом стварности. Тиме ово необично књижевно дело добија и документаристичку вредност, али остаје жив и у жанровском смислу узбудљив – као што су, на пример, рани радови Стенлија Кјубрика засновани на извештајима из полицијских архива.

Милтојевић користи уводну причу у хотелу као најпогоднији улаз у приповедање: та епизода, измештена из Београда, са дубоким симболичким и политичким слојевима, гради се као врста унутрашњег трилера. Присуство руских имиграната, бугарских атентатора, српских функционера и фаталних певаљки прави колаж луде планете у малом – збрке, крви и параноје између два рата.

Депјесаж је омаж жанру, али и могућа слика једне историјске стварности. Отуд, будемо ли роман читали као сценарио, рекли бисмо да је пред нама нешто што је требало да постане филм у духу Бертолучија, али да је књижевност ипак победила – јер у реченицама, описима и искоса изреченим приповедачким заокретима, има више ритма него што би га могао поднети и најуспешнији филмски заплет.

ИЗ РОМАНА „ДЕПЈЕСАЖ”: ПРВИ СУСРЕТ СА МИСТЕРИЈОМ

У оквиру едиције Славиша Николин Живковић, која негује сећање на култног нишког писца, по којем носи име, до сада је објављено више прозних рукописа чији су аутори показали осећај за жанр и језичку самосвојност, роман Бранислава Милтојевића Депјесаж доноси изузетан литерарни приказ једног фиктивног, а дубоко утемељеног у јави „полицијског дневника” из прве половине 20. века.

Писан у форми сведочења чиновника Управе града Београда, гради узбудљиву причу на фону стварних политичких и социјалних прилика једног периода у Краљевини Југославији. Изабрани одломак, који доносимо у наставку, уводи нас у напету атмосферу хотелске ноћи, пуцњева, сумњивих докумената и првог леша – у неку врсту ноар-фикције на тлу Србије.

Ово је само један од многих фрагмената који показују зашто је Депјесаж посебна књига, и зашто овој едицији припада запажено место у историји српске књижевности.

Доносимо прву целовиту епизоду унутар фиктивног дневника, са напетим описом убиства у хотелу „Национал” и премијерним појављивањем тетовираног леша са руским документима и визит-картама. Одломак има довољно драматичности, историјског колорита и стилистичке особености, али вам неће открити главну радњу, већ ће вас ефектно увести у њу да похитате, чим пре, по свој примерак ове изузетне књиге.

ЗАКЛАДНОЙ БИЛЕТЫ – Поглавље из романа „ДЕПЈЕСАЖ”

Окрећем се и претурам по постељи. Не могу да заспим. Пусти санак никако да ме узме под окриље своје. Не, не, за мене нема ништа страшније него, тако, бити сам самцит у мрачној, па још хладној хотелској соби под покривачем, с пуном главом разних мисли и осећања. Размишљам о свему. Сутрашњем повратку у Београд, јутрошњем атентату, данашњој конференцији, силним обавезама које ме чекају.

Покушавам да заспим. Ал’ залуд. Не могу, никако.

Шетам у хотелској соби баксузног броја 3, тамо-амо, од огледала до прозора. Враћам се, поново, кревету. Таман кад сам пао у стање полусна, одједаред се тргох. Неко је снажно закуцао, па прстима загребао о врата. Устао сам, сео на кревет. Чекам, нестрпљиво!

Мрклу тишину разби бат кратких, одсечених корака: – Ко је?! – викнуо сам, уплашено. Прилазим ближе вратима. Ослушкујем. Залуд! Све је поново утихнуло. Свуд около, у ходнику и собама, владала је савршена празнина. Можда је какав пијани гост, случајно, закуцао на моја врата, па схватио да је погрешио, и удаљио се. Упркос свему, хтео сам да изађем у ходник и да сам осмотрим… Навлачим нови „реглан” капут.

Чекам. Уз шкрипу, отворише се суседна врата. У том трену, одјекну, као из топа, револверски хитац.

Ондак, још један…

Тишину прекину страховити јецај, па мукли тресак о под.

Потом, опет, завлада потмула, гробна тишина. Дограбио сам службени „наган”, с револвером у џепу истрчао из собе.

У ходнику скупила се повећа група људи – гости, келнери и собарице. Збуњени, већина у неглижеима. Доминирала је, у првом реду, старија дама у црном „пелц” мантлову. Сви су немо посматрали крвави призор. Између њих, у средини, на поду, лежао је непознати младић.

– Молим вас, пролаз! – промрмљао сам одсечено, објашњавајући присутнима да сам физикус.

Радознали гости повукоше се у страну. Устрељени човек, обливен крвљу, лежао је на поду. Два револверска метка пробила су му прса. Имао је, отприлике, око четрдесет година.

– Позовите полицију, одмах! – замолио сам најближег келнера.

Ставио сам чисти пешкир на рану и наредио да га пренесу у моју собу. Наступио је згодан тренутак да заменим лекарску за праву, истражитељску улогу. Морао сам то да чиним. Најпрво, констатовао да несрећник у руци, на којој је био видљиво тетовиран белег тетра-гамадиона, држи руски документ.

Кад су га унели у собу и спустили на кревет, изврнуо сам му џепове и нашао, поред осталих ситница, признанице „Петроградске Заложне Банке” или боље речено т. зв. „закладной билеты”, карту Европе, неискоришћени возни билеты „Оријент експреса” до Беча, визит карте и плакате, невешто срочене, следећег садржаја:

Користите прилику!

Само два дана – данас и сутра КУПУЈЕМ вештачке, нове, старе, покварене ЗУБЕ и чељусти. Плаћам врло добро. Само после подне од 2 до 6 часа испред Хотела «Национал»!

На визит карти уочио сам цариградску адресу неког Агарјанина, Керима Беја, доктора. Стрпао сам билеты у џеп и обратио се присутнима:

– Да ли сте приметили нешто сумњиво што би помогло истрази?

Нису знали да сам државни службеник, да у хотелу одседам као полицијско лице у пратњи високих државних чиновника. Чињеница што су поверовали да сам физикус, прибавила ми је извесно поштовање. Јер убрзо у собу уђе господин, у лепом оделу, огрнут новим „реглан” капутом и фино однегованим црним брковима. Казао бих, изразити тип париског ноћног кицоша.

– Ја сам први дошао на лице места – обратио се, и без питања додао: – Баш сам се пењао на спрат, кад су одјекнули хици. Потрчао сам уз степенице и угледао на поду овог несрећног господина. У ходнику није било никога.

Остали гости су потврдили његове речи, док је кицош подизао с пода собе црвени фес полулоптастог облика, јер убијеном несрећнику више није био потребан! У том тренутку појавио сe Срески Поглавар г. Драган Џунић, који је требало да започне истрагу.

Тек кад сам се вратио у собу, почео сам озбиљно да размишљам о немилом догађају.

Једна ствар ми није била јасна. Убица се можда преварио, јер чинило се да је имао намеру да убије мене или неког од државних челника наше, српске делегације који су, на срећу, у последњем тренутку, због честих терористичких упада бугарских комитских банди, тајно одсели у порти манастира Суково. Соба несрећника налазила се крај моје и пошто је и он чуо куцање, веровао је, можда, да њега неко тражи. Убица, који је чекао у заседи, мислио је да се налазим иза врата и опалио. Моја сумња или није била тачна или је убица био веома неискусан човек. Дилетант.

Уосталом, зашто би неко хтео да ме ликвидира у овом часу?!

Соба је поново утонула у полумраку. Као да се ништа није десило. Нека хладна језа поче да струји мојим преплашеним телом. А напољу пљушти киша, бије снажно о прозорска окна, шиба по крову, у млазевима се хучно слива кроз олуке у затамнело двориште.

Устао сам рано. Од синоћњег стреса, изгубио сам апетит. Нисам доручковао. Изашао сам брже него што сам могао испред Хотела. Чекао кочију да ме превезе на станицу. Пажњу ми је привукао сувоњав, ћосав дечачић средњег раста, кестењасте косе и очију. Бунован, седео и дремао на степеницима поред расклимане хоклице с три олињале четке за малање обуће. Упао ми је у очи због подеране одеће која се ретко сретала у овом делу земље. Носио је „пумпхозне” и смеђи капут с драгонером, рвачку шубару и тешке туристичке цокуле.

Чудновато. Ал’ у последње време ништа ме није могло да изненади, јер су се и у овој пограничној вароши укрштали путници пролазници разних вера и нација.

С том сликом у глави нисам ни приметио када је кочијаш зауставио вишљасто кљусе испред пиротске железничке постаје.

Удржавном вагону прве класе „Оријента” заборавио сам на синоћно убиство у Хотелу „Национал”. Пажњу ми је окупирала јутарња штампа и гужва у возу, док је устајали ваздух парао пискави глас кондуктера. Гласно се објашњавао с неким странцем, Бугарином ваљда. Из купеа је избијала тешка запара. Притисак је био несношљив, јер је увећавао топлоту, изазивао знојење, спречавао дисање, ојачавао гушење…

Локомотива писну још једаред, затресоше се вагони, зашкрипаше точкови и воз, коначно, крену ка Нишу.

Одломак Бранислав МИЛТОЈЕВИЋ