Бранислав Милтојевић – „ДЕПЈЕСАЖ: МИСТЕРИЈА У СРЦУ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ”

У роману Депјесаж, који носи поднаслов „Дневник анонимног полицијског чиновника”, Бранислав Милтојевић успева да истовремено оживи дух једне епохе и да жанровским средствима сагради напети криминалистички роман у духу српског модерног реализма. Радња се развија око „нишког случаја” – леша без главе, тачније трупа без руку, ногу и без главе пронађеног на Железничкој станици у Нишу, на Васкрс 1930. године.


КРВ У ХОДНИЦИМА „НАЦИОНАЛА”: ОТКИНУТА ГЛАВА, РУСКИ ДОКУМЕНТИ

Стил је архетипски и богат: пун архаизама, аутентичне синтаксе, чак и фолклорних и административних фрагмената инспирисаних извештајима, али са маштовитом интерпретацијом стварности. Тиме ово необично књижевно дело добија и документаристичку вредност, али остаје жив и у жанровском смислу узбудљив – као што су, на пример, рани радови Стенлија Кјубрика засновани на извештајима из полицијских архива.

Милтојевић користи уводну причу у хотелу као најпогоднији улаз у приповедање: та епизода, измештена из Београда, са дубоким симболичким и политичким слојевима, гради се као врста унутрашњег трилера. Присуство руских имиграната, бугарских атентатора, српских функционера и фаталних певаљки прави колаж луде планете у малом – збрке, крви и параноје између два рата.

Депјесаж је омаж жанру, али и могућа слика једне историјске стварности. Отуд, будемо ли роман читали као сценарио, рекли бисмо да је пред нама нешто што је требало да постане филм у духу Бертолучија, али да је књижевност ипак победила – јер у реченицама, описима и искоса изреченим приповедачким заокретима, има више ритма него што би га могао поднети и најуспешнији филмски заплет.

ИЗ РОМАНА „ДЕПЈЕСАЖ”: ПРВИ СУСРЕТ СА МИСТЕРИЈОМ

У оквиру едиције Славиша Николин Живковић, која негује сећање на култног нишког писца, по којем носи име, до сада је објављено више прозних рукописа чији су аутори показали осећај за жанр и језичку самосвојност, роман Бранислава Милтојевића Депјесаж доноси изузетан литерарни приказ једног фиктивног, а дубоко утемељеног у јави „полицијског дневника” из прве половине 20. века.

Писан у форми сведочења чиновника Управе града Београда, гради узбудљиву причу на фону стварних политичких и социјалних прилика једног периода у Краљевини Југославији. Изабрани одломак, који доносимо у наставку, уводи нас у напету атмосферу хотелске ноћи, пуцњева, сумњивих докумената и првог леша – у неку врсту ноар-фикције на тлу Србије.

Ово је само један од многих фрагмената који показују зашто је Депјесаж посебна књига, и зашто овој едицији припада запажено место у историји српске књижевности.

Доносимо прву целовиту епизоду унутар фиктивног дневника, са напетим описом убиства у хотелу „Национал” и премијерним појављивањем тетовираног леша са руским документима и визит-картама. Одломак има довољно драматичности, историјског колорита и стилистичке особености, али вам неће открити главну радњу, већ ће вас ефектно увести у њу да похитате, чим пре, по свој примерак ове изузетне књиге.


ЗАКЛАДНОЙ БИЛЕТЫ – Поглавље из романа „ДЕПЈЕСАЖ”

Окрећем се и претурам по постељи. Не могу да заспим. Пусти санак никако да ме узме под окриље своје. Не, не, за мене нема ништа страшније него, тако, бити сам самцит у мрачној, па још хладној хотелској соби под покривачем, с пуном главом разних мисли и осећања. Размишљам о свему. Сутрашњем повратку у Београд, јутрошњем атентату, данашњој конференцији, силним обавезама које ме чекају.

Покушавам да заспим. Ал’ залуд. Не могу, никако.

Шетам у хотелској соби баксузног броја 3, тамо-амо, од огледала до прозора. Враћам се, поново, кревету. Таман кад сам пао у стање полусна, одједаред се тргох. Неко је снажно закуцао, па прстима загребао о врата. Устао сам, сео на кревет. Чекам, нестрпљиво!

Мрклу тишину разби бат кратких, одсечених корака: – Ко је?! – викнуо сам, уплашено. Прилазим ближе вратима. Ослушкујем. Залуд! Све је поново утихнуло. Свуд около, у ходнику и собама, владала је савршена празнина. Можда је какав пијани гост, случајно, закуцао на моја врата, па схватио да је погрешио, и удаљио се. Упркос свему, хтео сам да изађем у ходник и да сам осмотрим… Навлачим нови „реглан” капут.

Чекам. Уз шкрипу, отворише се суседна врата. У том трену, одјекну, као из топа, револверски хитац.

Ондак, још један…

Тишину прекину страховити јецај, па мукли тресак о под.

Потом, опет, завлада потмула, гробна тишина. Дограбио сам службени „наган”, с револвером у џепу истрчао из собе.

У ходнику скупила се повећа група људи – гости, келнери и собарице. Збуњени, већина у неглижеима. Доминирала је, у првом реду, старија дама у црном „пелц” мантлову. Сви су немо посматрали крвави призор. Између њих, у средини, на поду, лежао је непознати младић.

– Молим вас, пролаз! – промрмљао сам одсечено, објашњавајући присутнима да сам физикус.

Радознали гости повукоше се у страну. Устрељени човек, обливен крвљу, лежао је на поду. Два револверска метка пробила су му прса. Имао је, отприлике, око четрдесет година.

– Позовите полицију, одмах! – замолио сам најближег келнера.

Ставио сам чисти пешкир на рану и наредио да га пренесу у моју собу. Наступио је згодан тренутак да заменим лекарску за праву, истражитељску улогу. Морао сам то да чиним. Најпрво, констатовао да несрећник у руци, на којој је био видљиво тетовиран белег тетра-гамадиона, држи руски документ.

Кад су га унели у собу и спустили на кревет, изврнуо сам му џепове и нашао, поред осталих ситница, признанице „Петроградске Заложне Банке” или боље речено т. зв. „закладной билеты”, карту Европе, неискоришћени возни билеты „Оријент експреса” до Беча, визит карте и плакате, невешто срочене, следећег садржаја:

Користите прилику!

Само два дана – данас и сутра КУПУЈЕМ вештачке, нове, старе, покварене ЗУБЕ и чељусти. Плаћам врло добро. Само после подне од 2 до 6 часа испред Хотела «Национал»!

На визит карти уочио сам цариградску адресу неког Агарјанина, Керима Беја, доктора. Стрпао сам билеты у џеп и обратио се присутнима:

– Да ли сте приметили нешто сумњиво што би помогло истрази?

Нису знали да сам државни службеник, да у хотелу одседам као полицијско лице у пратњи високих државних чиновника. Чињеница што су поверовали да сам физикус, прибавила ми је извесно поштовање. Јер убрзо у собу уђе господин, у лепом оделу, огрнут новим „реглан” капутом и фино однегованим црним брковима. Казао бих, изразити тип париског ноћног кицоша.

– Ја сам први дошао на лице места – обратио се, и без питања додао: – Баш сам се пењао на спрат, кад су одјекнули хици. Потрчао сам уз степенице и угледао на поду овог несрећног господина. У ходнику није било никога.

Остали гости су потврдили његове речи, док је кицош подизао с пода собе црвени фес полулоптастог облика, јер убијеном несрећнику више није био потребан! У том тренутку појавио сe Срески Поглавар г. Драган Џунић, који је требало да започне истрагу.

Тек кад сам се вратио у собу, почео сам озбиљно да размишљам о немилом догађају.

Једна ствар ми није била јасна. Убица се можда преварио, јер чинило се да је имао намеру да убије мене или неког од државних челника наше, српске делегације који су, на срећу, у последњем тренутку, због честих терористичких упада бугарских комитских банди, тајно одсели у порти манастира Суково. Соба несрећника налазила се крај моје и пошто је и он чуо куцање, веровао је, можда, да њега неко тражи. Убица, који је чекао у заседи, мислио је да се налазим иза врата и опалио. Моја сумња или није била тачна или је убица био веома неискусан човек. Дилетант.

Уосталом, зашто би неко хтео да ме ликвидира у овом часу?!

Соба је поново утонула у полумраку. Као да се ништа није десило. Нека хладна језа поче да струји мојим преплашеним телом. А напољу пљушти киша, бије снажно о прозорска окна, шиба по крову, у млазевима се хучно слива кроз олуке у затамнело двориште.

Устао сам рано. Од синоћњег стреса, изгубио сам апетит. Нисам доручковао. Изашао сам брже него што сам могао испред Хотела. Чекао кочију да ме превезе на станицу. Пажњу ми је привукао сувоњав, ћосав дечачић средњег раста, кестењасте косе и очију. Бунован, седео и дремао на степеницима поред расклимане хоклице с три олињале четке за малање обуће. Упао ми је у очи због подеране одеће која се ретко сретала у овом делу земље. Носио је „пумпхозне” и смеђи капут с драгонером, рвачку шубару и тешке туристичке цокуле.

Чудновато. Ал’ у последње време ништа ме није могло да изненади, јер су се и у овој пограничној вароши укрштали путници пролазници разних вера и нација.

С том сликом у глави нисам ни приметио када је кочијаш зауставио вишљасто кљусе испред пиротске железничке постаје.

Удржавном вагону прве класе „Оријента” заборавио сам на синоћно убиство у Хотелу „Национал”. Пажњу ми је окупирала јутарња штампа и гужва у возу, док је устајали ваздух парао пискави глас кондуктера. Гласно се објашњавао с неким странцем, Бугарином ваљда. Из купеа је избијала тешка запара. Притисак је био несношљив, јер је увећавао топлоту, изазивао знојење, спречавао дисање, ојачавао гушење…

Локомотива писну још једаред, затресоше се вагони, зашкрипаше точкови и воз, коначно, крену ка Нишу.


Уводни текст и опрема Редакција ГЛЕДИШТА © 2025

Одломак Бранислав МИЛТОЈЕВИЋ



ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Милица Шпадијер: БОГ СВЕ УРЕДИ!

ОДАБЕРИ ВИШЕ


Бранислав Милтојевић: „ХОД ПО МАЗОХИЗМУ ИЛИ КРАТКА СКИЦА ЗА КРЕАТИВНИ ПОРТРЕТ ИВАНА БЛАГОЈЕВИЋА”

Иван Благојевић се појавио на овдашњој културној сцени осамдесетих година прошлог века, заједно са младом, полетном генерацијом алтернативних стваралаца. Дакле, припада генерацији која је кроз нове, нешто другачије и иновативне уметничке пројекте трасирала један, рекли бисмо, субеверзивни облик поништавања традиционалних вредности. Исказала могућности другог и другачијег креативног трагања.


Нову књигу Ивана Благојевића – Ход по мазохизму потражите у књижарама или кликом на слику

Реалност тог трагалаштва одвија се изван званичних градских институција културе, друштва омеђеног окошталим друштвеним вредностима и наметнутим дневно-политичким критеријумима.

Појавио се ненадано. У право време. Између, с једне стране генерације која се окупљала око Књижевне омладине и редакција „Научног подмлатка” и „Графита”, јер су издавачке куће, засебно „Градина”, као и листови и већина књижевних часописа, били затворени за нове гласове. Поред осталих, Зоран Ћирић, Славиша Живковић Николин, Звонко Карановић, Кокан Младеновић, Стеван Бошњак, Горан Станковић, Горан Стојановић, Владимир Станимировић, Каја Панчић и други, трагали су за сопственим обликом благо дозиране откачености којом је обликована свест о „новој српској прози”.

На другој страни налазио се тек основани Студентски културни центар чију су Редакцију предводили Предраг Цветичанин, Зоран Пешић Сигма и Горан Станковић. Преко алманаха „П окрети”, два издања Ворхолових „ПОПисма”, књиге „Светла у подруму душе” групе Џои Дивижн, продукције „Студенткулт” (Добри Исак – „Ми плачемо иза тамних наочара”, Арнолд Лејн – „Дани љубави”) итд, ширили су поткултурне садржаје и снажно опозиционирали према официјалној култури и пост-титоистичком друштвеном поретку.

И на трећој страни налазио се Дом културе „Јосип Колумбо”, данашњи НКЦ, где Бане Тасић и Мирољуб Јовановић од Камерне сцене и Музичког клуба 81 стварају култно место. Промовишу не само нову позоришну праксу, већ и музички „нови талас” као аутентични изданак југословенске мултикултуре.

Између њих, био је укотвљен Иван Благојевић. Релативно сам. Позориште постаје његова опсесија већ 1980. године када на трећој години студија у КУД „Станко Пауновић” редитељски дебитује са Ковачевићевим „Маратонцима”, годину дана касније на Економском факултету припрема Вилијамсов текст „Трамвај звани жеља”, потом „Псе” Миодрага Илића и најзад режира две култне представе Хармсову „Јелисавету бим-бам-бум” и Фазбиндерове „Сенке Анђела” које су цео град дигле на ноге, чак успаничиле и чланове Универзитетског комитете Савеза комуниста.

Последња Иванова режија пленила је публику крајње провокативном инсценацијом, обнаженом представом, изазовним костимима, несвакидашњом сценографијом и посве инспиритативном глумачком екипом. То је била, можда, једина нишка позоришна инсценација која је на препоруку универзитетских комитетлија (тадашње власти) могла да се игра искључиво после десет! Као, пре тога, Бертолучијев филм „Последњи танго у Паризу” који је у „Истри” (данашњи „Вилин град”), исто приказиван у касним вечерњим сатима!

Љубав према позоришту је била превелика, што исказује и данас организујући у оквиру Нишвила и џез театар. Али пре тога требало би поменути још један вредан театарски искорак, по сведочењу Марислава Радисављевић: „У историји нишког позориштног живота златним словима обележен”. 

Августа 1992. године у Институту Машинске индустрије изведена је представа „Злочин и казна” Достојевског у режији Саше Миленковског којом Благојевић са Љубишом Ристићем покреће рад Нишког Ка-Пе-Ге-Теа, позоришни фест под геслом „Источно од (к)раја”. Његова и Љубишина авантура трајала је доста дуго, до средине деведесетих, у време незапамћене инфлације, која је изједала не само економију већ гутала и све што је од културе (било) преостало.

Тад чини још један мазохистички искорак. Почео je да открива нове, отворене просторе, и наравно, збуњује овдашњу јавност. Просторе погодне за представљање различитих уметничких садржаја. Представе су игране у циркуском шатору, циглани и Тврђави. Брише границу између живота и уметности, што и данас тврдоглаво чини приређујући разне садржаје под отвореним небом, под окриљем Нишвил џез фестивала.

О његовог позоришном прегалаштву остала је веома вредна монографија „Казалиште, позориште, гледалишче, театар” коју је уобличио историчар културе и критичар Слободан Крстић. Поред осталог краси је изванредан театролошки есеј – увод Марислава Радисављевића: „Theatrum diabolorum или: монструм је овде!”, а све је брижљиво фото-апаратом документовао Душан Митић Цар (који потписује и прелом)!

И једна успутна белешка: К.П.Г.Т, односно Иван, 1994. године финансира и штампа врло вредан (магичан) рукопис „Нишвил” Зорана Ћирића! Колико вредан сведочи просто-проширени податак да се пре три године у излозима књижара појавило и треће реиздања!

О Нишвил радију и његовим медијским узлетима опширније другом приликом. О времену када је кренуо у нову мазохистичку радијску авантуру. Створио је урбану, герилску градску радио станицу која на прави начин, и дан-данас, промовише субверзивну снагу џеза и рокенрола. Парирала им је једино Танчина и Лесијева тајна медијска дружина „скривена” под кровом Фаст радија. Сви заједно показују да истинска, иновирајућа креативност, по неписаном правилу, најчешће допире са маргина.

Део свог креативног, условно га назовимо мазохистичког театарског искуства, сажима у тексту „Сенке анђела и табуа”. Ауторефлексивно описује како је на позоришним даскама, које данас све мање живот значе, „оживео своја младалачка маштања” и како се, потом ненадано, одрекао свог редитељског сна, како је постао привредник опште предузетничке праксе.

На „Сенке” посредно се калеми и последње поглавље по којем је крстио свој исповеднички дневник. Отворено, преиспитује притворска затворска искуства, „најбољи провод у животу” и разлог што се данас није опробао као драмски писац. Донекле је крива и урушена затворска библиотека у којој му је друштво правила и Маркесова „Невероватна, тужна, невина Ерендира са својим бездушним бабама”.

Ерендира је све покварила јер је имала страшан хендикеп, као већина издања у затворској библиотеци – недостајале су задње странице књиге. Затворенице су штампани папир користили у практичне сврхе. Верујем за увијање дувана и умирујућих опијата. Али његов прагматични дух му и иза затворских зидина није давао мира. И ту се снашао! Од мешаног теста правио је коцкице за јамб, и изнајмљивао, како би себи, и притвореницима, учинио корисним слободно време.

Издвајам текст „Бувљак наших успомена”. Поред „До-до дневника” Зорана Пешића Сигме једно од ретких документованих сведочанстава посвећено најстаменијој урбаној институцији града. Можемо га читати и као „лични водич за куповину и сналажење на нишкој бувљој пијаци”. Место позитивне енергије за које живе многи представнице наше посустале „бејби бум” генерације.

И тамо је, што је Момо Капор давно уочио, Иван препознао „пословни простор за незапослене, последњи излаз за оне без излаза, полигон за младе лопове, обећану земља за колекционаре бесмисла, завичај за оне што су изгубили радна места”. Речју, лек против усамљености, наду за све оне који су у овој девастираној држави и оронулом граду остали без наде.    

Интересантна је и колумна како је „Лиса Симпсон случајно залутала на Нишвилу”. Не својом кривицом већ овдашњих инфлуенсера. Односно како у времену опште дигиталне помаме друштвене мреже, уз помоћ вештачке интелигенције, заводе наш дух и бесрамно мењају људске идентитете. Или како је дигитално анимирана популарност Лисе Симпсон помутила аналгону медијску славу Лисе Симон, певачице и успешне бродвејске глумице.

Заблуду је 2018. године покушао да исправи Нишвил Драјв-Ин биоскоп. Истина, који је пропратио само два годишња издања Нишвила, али који је захваљујући Ивану постао саставни део неких будућих прегледа историје градских биоскопа. Био је то први, изгледа и једини покушај да Нишлије из удобног седишта породичног аутомобила уживају у целулидним залогајима музичког филма. И то у кину инсталираном по најбољој традицији америчких биоскопа шездесетих година.

Социoлозима, посебно, истраживачима садашње медијске слике у политиком поробљеној земљи Србији биће посве занимљива два поглавље: „Жута Бујкетова крштеница” као и „Цепање новина, односно новинарства и АБЕЦЕДА”. Говоре о медијској „зони сумрака” у нас, о одсуству сваке објективности као императива новинарске професије, уз стављање у службу једне искључујуће политике.

Сведоче, први посредно о урушавању национаих медија у Србији, други директно како се локални тајкун(и), без стида и моралног срама, удобно сместио под окриље новокомпоноване „медијске империје”, како из дана у дан, тетовира, ретушира и урушава (наш) град при том нико да се побуни и успротиви неподношљивом медијском постојању сведеном на ниво латиноамеричких сапуница.

С друге стране, колумна бележи и још један храбар герилски „ход по мазохизму” блиског Ивановог сарадника Предрага Ћирића. Како, уживо, пред ТВ камерама, дроби на прампарчад „Народне новине” и тако потврђује, за све оне који га добро познају, да је још од времена омладинског активизма био и остао бунтовник с ваљаним разлогом. А овом импровизованом концептуалном акцијом оживљује хепенинг као облик људског изражавања и бунта, не пристајања на суморну медијску стварност која нас окружује и изједа.

И за крај, уместо епилога, издвајам најбољу колумну, по речима и једног од рецензенета Драгана Великића: „Биг фиш у причама мог оца”.

Не само због поетског набоја и сете, већ она, индиректно, појашњава: одакле Ивану тако снажан стваралачки дух и надљудска предузетничка енергија!? Део одговора скривен је у његовом генетском коду који је наследио од црнотравских мајстора неимара.

Његов чукундеда Благоја је Црнотравац, потиче из места из којег су некада у свет, организовани у тзв. тајфа-дружине, хрлиле колоне градитеља које су током 20. века подизали најлепше југословенске архитектонско-грађевинске објекте, и ако је њихов печалбарски живот био тегобан.

Симон Симоновић Монка у монографији посвећеној црнотравском печалбарству и неимарству бележи: „Тежак је био печалбарски живот; никад стати, никад предахнути. Према печалбарима градитељима се није имало обзира, није поштован, до презира је ниподаштаван”.

Данас, кад су нестали, изумрли црнотравски грађевински неимари, Иван изгара, али на једном другом исто тако важном креативном послу, наставља да развија градитељску традицију далеких предака. Са својом неимарском тајфа-дружином, упркос тешким временима, упркос непоштовању и ниподаштавању, већ четри и по деценије, готово пола века, тврдоглаво, мазохистички – гради, одржава, поправља и чува од пропадања не оронула градска здања, већ стање у обамрлој нишкој култури.


За ГЛЕДИШТА пише Бранислав МИЛТОЈЕВИЋ



ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Ивица Живковић: УСТА ОТВОРЕНА ДО ДАНАС – О Нишвилу, ништа посебно

ОДАБЕРИ ЈОШ