Ljiljana Marković: „PESME NA GRANICI SVETLOSTI – OD MESEČEVE VEČERE DO ZORE”

U ovom izabranom ciklusu iz njene nove zbirke Na večeri sa Mesecom, Ljiljana Marković otvara poetski univerzum gde se granice između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta ne samo prepliću, već se i međusobno prožimaju do neraskidivosti. Motivima Meseca, ruševina, praznika i prolaznih susreta, njeni stihovi postaju živi nosioci onoga što je iskonsko, ali nevidljivo: sećanje kao otvorena rana, grad kao arhiva nesagledivih emocija, priroda kao poslednji verni sagovornik.

Pesma „Na sceni” postavlja, možda, ključno pitanje ovog ciklusa: „Ko li će sad doći?” – i od tog trenutka reči više nisu samo tekst, već postaju intimni poziv na dijalog. „Božićna zvona” i „Zlatna prašina” kao da odgovaraju: poezija je ta trajna svetlost koja se pojavljuje kada sve drugo utone u sumrak, a jedino mesečev pečat nastavlja da osvetljava svaki prolaz.

Ovde nema monologa – samo tihih epifanija koje preokreću način na koji vidimo svet. Kao što Ljiljana piše u pesmi „Vreme u kome uzrok i posledica nisu povezani”: „Telo zna, ali u bezdan / između tektonskih ploča upao je i rastvorio se”. Ovim izborom vas ne pozivamo samo na čitanje, već na putovanje u taj bezdan, gde svaki stih postaje ogledalo u kojem se prelamaju naši najdublji odjeci.

nadvijen nad smislom teksta

ćutljiv i odsutan

prinosi ustima jabuku

koja se otkide s grane

i pade mu u ruku

Nesvestan blagodeti

Vrata su otvorena

Svetlost sedi na prozoru

Pomislim, ko li će sad doći

Je li ovo početak, ili kraj

šapućem čoveku koji sedi do mene u mraku

Ploče vremena pogrešno su se dodirnule

ništa nije u unutrašnjoj vezi –

odnosi i lica, obrisi ruku i nogu

nastavljaju se po inerciji

(uvek se iznenadiš koga ruka grli

ko ti miluje grudi

koga puštaš da se igra tvojim jezikom)

Telo zna, ali u bezdan

između tektonskih ploča

upao je i rastvorio se

među vatrenim meduzama i

šaranima koji škljocaju

češljajući krljušti i brkove

i tone

tvoj pogled

Sopstvene oči gledaju te

kao izdajnika

i padaju, najzad

svako svojim putem

jedno brže

jedno sporije

u mrak

OLUPINA TUTNJI, RAZVALINA

(krimić)

Taj svet više ne postoji

to su samo visuljci nekadašnjih reči

dana sjajnih, zakačenih okolo kao

ukrasi na novogodišnjoj jelki

Treba da se pojavi neko ko će ga izvesti odatle

Zaglaviti se u vremenu

tu je tvoj kraj

ili možda početak naglih i krvavih završetaka

Priča, nerazvijena u životu

kao zastava trobojka

na vetru velikog i veselog praznika

pokidana od silicijumskih žica i katodnih cevi

zakačena za munjevite automobile mladosti

jednom, iz osvete, slepih očiju

zaklanja pogled mladića

lepog kao da juri kroz strip

i smešta ga pored drveća

sada već u slomljenoj kanti

da ne iscuri još vode

iz jednostavog, jednostavnog razloga

nekad davno bila je zakopana

u osmehu bledog čoveka

i htela je opet da vrisne

Onda dolazi Barnabi

a ponekad i doktor

za ludake

koji su uspomenama dali previše važnosti

Nikad ništa nisam naučila do kraja

samo se sećam kako tumaram

kad pitam da izađem sa časa

kroz vrata koja vode do drugih vrata

gde, kad otvorite, srećete se sa

zaprepaštenim pogledima majstora

koji uče od vrhovnih majstora

Ko će razumeti sve te jezike posvećenika

Radije ćeš krckati sladoled

umočen u lešnike

na klupi u dvorištu

Kao da zvezde krckaju

kroz krošnje topola

I tako sam ostala u školi zauvek

i sad objašnjavam deci kako se greši

na svom primeru, i na

slavnim primerima drugih ljudi

Imam propisan broj časova

(nekad i napolju

osvetljeni uličnim sijalicama

moji učenici i ja sedimo

i pišemo svoje zablude)

a trebalo bi mi još toliko Ne bih prestajala

Neki sjaj žutog kamena karijatida

pada

na taj svet sunčanih dana

Iz otvorenog prozora vidim

svojim malim belim kombijima uspinju se

i spuštaju

niz brda

raznosači hleba i jogurta a

po bistrom jutarnjem moru

kao po ogledalu, izliven

pliva neki ćilim

Lomi se lepo, u grozdovima najpre

kroz slanu i gorku vodu

Moje lepo mlado belo telo

vedro je i skladno

I uranjamo, jutarnja tura

u sjajno meko staklo vode

u tu geometriju cveća

koja se rasparčava i njiše

Tek malo strepim da se pikseli

tih davnih livada sasvim ne pokvare

dok nam se udenjuju u kose

(ah, more je zato odmor, jer na njemu nema

tih crnih oblaka, tih nagvaždala, tih žena

koje preživaju stara drvena znanja koje rađaju decu kao mala Sunca)

Sve češće

kroz snove, te izdajničke kapije

koje ti ne daju da skreneš pogled

nekadašnji, skupi život

koji si pustila niz reku

da zavija kao utopljenik

izranja i maše radosno

Iz tople dolje prošlosti, eno

neki mladić

ljulja jedno srebrno drvo

ljulja, ljulja

sve dok ne začuješ da

listovi, da sve crkve oko tebe

zvone

njegovo ime

Odjednom, život, kao proplanak

otkriva za tebe, u magli, još jedan početak

nekad sadržan samo u jednoj nežnijoj reči

od kojih se odavno trzaš

Putevi su suvi ali

dovoljno je da neko samo

vidi u tebi odblesak kakvog svetla

tvoje smene, gle, ne zanimaju ga

pa ni to koliko si puta ubila čoveka

uključujući tu i sebe samu

Ako Sunce ode da spava

nenadano i u pola rečenice

Mesec brzo zauzima upražnjeno mesto

na njegovom ramenu

svetli kao srebro

miluje ga po obrazima

Mesec mu šapuće

bira lepa mesta

Vodi ga na klupu kraj reke

Savija na glavu grane vrbe

da ih ne prepoznaju

Sreća ili nesreća

Mesec nikad nije sam

samo okrene glavu

zvezdice i Zvončice

o čem sad misli, u šta sad gleda

brbljaju nervozno

ovo lice nesaznatljivo i neosvojivo

lice sa stalnim smeškom

pa kad ustanu i krenu

nema druge nego da

na grani najvišeg drveta, zaljubljena

jedem svoj sladoled

samo da bih mogla da pratim

kako se, od nekog pijanstva

nežno sudaraju

a svetlosti pršte

niz lavirinte grada

Među oblacima je

u izobilju kiša, lipa i koraka

tog letnjeg svetog trojstva

Ko bi od toga ostao normalan

al opet stadoh na pust trg

kao na mesečev pečat

povučena rečenicom

iz davnog razgovora

Krila i zlatne sandale ostavljam

onome ko je ovde zaslužio spomenik

i odrešito krećem

na rečenu adresu gde ću

u mom crvenom džemperiću

u mojoj heklanoj suknjici

popiti kafu za stolom uz prozor

Kako ona ume lepo da se

ponaša, volim da čujem (bez obzira

na zviždukanje onog mladića, Kiša

koji šparta niz ulicu)

A onda ću ustati

da zatvorim vrata

i ispratim tetku

koja odlazi u bilo koji svet

Kad

zaključah

(tu uspomenu)

uhvatih se da stojim nasred praznine

čekajući

da osmehom započneš taj dan

za koji reče

da si ga našao u snu

Gle kako izgreva Mesec iza oblaka plavih

i obasjavajući nebeskom livadu čini

Sjajan, treperi

milog lica

u ustima mu kao orasi

ćute reči

Gle kako izgreva

blistav i podatan, taj anđeo

nežnim se, oblim leđima

u zlatnoj prašini kupa

Obešena

na tanki srh

čežnje

kao na ninaljku

tiho, tiho i polako

Meseče

šaljem ti hiljadu slatkih poljubaca

(Hoće li otići

izmaknuti krilo

ta svetla glava kerubina

s ustima punim meda

i nadimaka

hoće li otići

iza oblaka opet

zameniti nebo kojim plovi

i ostaviti ovu plavu vasionu bez dna

puteva

fenjera i

natpisa

taj zlatoglavi mesec koji prolazi

koji upravo prolazi pored mene

beše pun obećanja)

… ako je trava, gle

povija se, kao da vetar počinje

ako su noge

vesele, mlade

ako trče kao da se smeh oseća

u celom prostoru slike

ako je čelo

vrti se od sunca

radost, nos lepi, lice

zubi koji krckaju usne

orošene ljubavnim izjavama

ako su noge

namenjene travi, vetru, proletnjoj šumi

i pokislom pašnjaku

noge koje se vrte

koje poskoče

grudi uske kao pupoljak

ako veselo srce viče u njima

biće da je Cigan

koji zastaje

tek da dobaci

Moramo li, mi Cigani

da čujemo sve to

što ste

izmislili

Kreneš da obilaziš planine

tražiš opasna mesta, stenje, vrhove, babine zube

od starih stvari sakivaš nove

pribiraš bačeno, tuđe i svoje

isecaš, lepiš, bojiš i ušivaš

potrčiš

poljubiš

kupiš goluba za kućnog ljubimca

slomiš štiklu dok žuriš niz ulicu

pokidaš kaiš od torbe, naočigled sveta

uđeš u pogrešan bus

sasvim nov tržni centar

sve odjednom zaboraviš

sahraniš dragog čoveka

promeniš frizuru

svečanu haljinu, obučeš

kao maljem, udari siromaštvo

moraš da radiš u trgovini, bar jedan dan

brojiš ljudima kusur

prezreš onog kojeg si voleo

pređeš sa soka na rakiju

odjednom svi postanu drugačiji

zatraže od tebe da govoriš javno

da se popneš na drvo

staviš šećer umesto soli

nešto pita dete iz osnovne škole

upoznaš rođaka kojeg nisi znao, a još ti se i svidi

preskočiš noć odeš u Veneciju i ne smeš da hodaš po vodi zaljubiš se

preseliš se rodiš dete

I tako dalje.