Песници на истоку и југоистоку Србије врло често пишу своју поезију рукописом који није у потпуности читљив гледано из угла главних токова српске литературе. Ова културна особеност примећује се и у хаику збирци „Босиљак у градини”.
Читате поговор Димитра Анакиева из књиге Ружице Петровић – Босиљак у градини
Ружица Петровић је можда типичан аутор овог, назовимо га „југоисточног културног круга”. Њено хаику стваралаштво карактерише неколико упечатљивих особина које је потребно осветлити.
Пре свега у хаику Ружице Петровић видимо да место аутора према природи није спољашње, већ унутрашње. Као такво, оно је ближе јапанској култури, него европској у којој доминира рационалан интелектуалан, концептуалан, однос према природи.
Кроз хаику Ружице Петровић природа прича сама о себи, а аутор је њен интегрални део. Погледајмо на пример хаику:
прстима развлачим облак у кладенцу
или
точак стаде – људи у воденици мељу ли мељу
или
тропска жега само се ја померам
Одсуство концептуалности, као на пример „зен”, уместо које је исконскост, снага корена, чини хаику Ружице Петровић елементарним, сведеним до прасупстанце. Исходиште њених хаику није логос него митос, више је то поезија емоције, него сазнања.
И управо емоционални карактер њене поезије, поунутрашњене слике природе насељене у емоционалном бићу песника, чини хаику Ружице Петровић необично оригиналном и сликовитом поезијом којом влада унутрашња, емоционална, слобода, а не рационални ред.
Погледајмо хаику:
спушта се ноћ – у огледалу чешљам дивљи кестен
облаци к’о вагони из једног излете млазни авион
загледана у гавране градоначелница узалуд брише образ
Овакве поетске слике можемо видети у делима најбољих јапанских песника. Јапанци су у праву када кажу да путем хаику они изражавају „дух предака”. То исто ради својим хаику и Ружица Петровић.
пролећне кише – босиљак испред куће освештава темељ
Избор из књиге „Босиљак у градини”
Хаику збирка Босиљак у градини, о којој пише Димитар Анакиев, објављена је у тројезичном издању – на немачком, енглеском и српском језику. У наставку доносимо краћи избор прозно-поетских целина и хаику записа из ове књиге, као и биографску белешку о ауторки. Избор је представљен на српском језику.
Ружица ПЕТРОВИЋ (1958, Ниш) Песник. Студирала руски језик и књижевност на Филозофском факултету у Нишу. Објављене књиге поезијe: Библија на длану (1992), И би ружа (1994, 2002), Обистињења (2001), Сва моја ја (2014), (С)тиховање (2017).
Песме објављивала у часописима и листовима; заступљена у зборницима и антологијама у земљи и иностранству. Добитник више књижевних награда за стваралаштво. Превођена на бугарски, грчки, немачки, енглески и италијански језик.
Покренула школу креативног писања „Преко трња до звезда” (2013), манифестацију „Сретења” (2014), као и поетску манифестацију „Ивањски венац” у Миљковцу (2015). Добитник Награде „Мисаоник” у Сремској Митровици (2016). Члан Удружења књижевника Србије, председник Друштва уметника „Слава”. Живи у Нишу.
ПРВИ ЧАС
После кратког представљања предавач радионице за креативно писање „На трагу” подели нам папире да запишемо тренутне мисли.
Отварам очи. Моја глава локомотива, покреће је возовођа. Улазе путници са пртљагом. Гласови се надјачавају. Прва класа, друга класа, кушет. Моје тело јури. Ћи-ху, ћи-ху, ћи-ху-ху…
Немо седим у углу, погледам говорнике на трен, а онда тишину разби шкрипа оловке по папиру.
прва мисао – у градини нарастао босиљак
НА ОБАЛИ
Облуци из дланова лете. Одбацују се од воде и завршавају на дну уз цику деце на обали. Пљешћу ручицама док ветар преко њихових глава разноси већ жућкасто лишће топола. Између две обале, као разапета чипка, плутају боје. Таласи заљуљају облаке и све се стапа руменилом сунца на заласку. Задрхте гране и невидљиво јато врабаца надјачава хук реке.
стрчим до реке окупам се и затварам лето
ОЖИЉЦИ
Узалуд покушавам да сместим џак у оставу. Попуњена и она. Истресем ли џакове да одвојим битно од небитног, мирис устајалог надражиће ми ноздрве, затвориће бронхије. Да бих могла да дишем одлучим да са џаковима избацим и бележницу са садржином свих џакова. Чиним то по угледу на зубара који избацује сваки извађени зуб.
Из ординације, у пролазу, запахне ме мирис чистог. Очи се испуне белином зидова који се виде кроз чисте прозоре. Сва чула усмерена ка зубарској ординацији подсетише, зуби је више не боле, сви су бачени у канту за смеће и завршили ко зна на којој депонији.
Наједном почињем да кијам. Поглед ми пада на пожутелу фотографију која испаде из последњег џака: леп сунчан дан. На гранама и лишћу заиграно сунце. Све мирише на живот и принову…
Зубар подиже фотографију са земље. Рука му задрхта. Велике су неправде, али и зуб боли, боли па се извади са кореном. Све што је кварно и нездраво једнога дана крши на депонији, свако зло изједа, изједа и на крају поједе само себе.
Потапша ме по рамену и настави својим путем мрмљајући за себе. Не боли га што је изгубио сво имање у налету злог и неправедног рата. У овај град стигли су са новим животом у рукама…
од касетне бомбе из труднице крв улицом – узалуд је буде
У свету који се дословно распада пред нашим очима – од еколошких катастрофа, ратова, расељавања, цензуре, дезинформација и људског замора од алгоритама – поезија остаје светионик на узбурканој пучини. Она прати тишине, промишља шта долази након краја и нуди нам нови начин да разумемо свет, али и да преживимо у њему.
То је и суштина четвртог издања Поезија Експо 26, које организује и осмишљава организација Версополис, европска платформа за поезију. Ова онлајн манифестација, која се надовезује на претходна издања са још већим глобалним досегом, позива песнике, уметнике, групе и институције да одговоре на све актуелне подељености у свету.
Поезија Експо 26 је потпуно дигитална, отворена и доступна свима широм света – без физичког састанка у одређеном граду или држави. Различити гласови – индивидуални и групни, аналогни и дигитални, конзервативни и модерни – одјекују преко граница. Манифестација прихвата и неуглађене и оштрије форме.
Пошаљите свој предлог до 15. децембра 2025. године
Тема овогодишњег експа је „Писање након краја света – Нови стихови за разорена времена”. Она истражује како језик преживљава катастрофу, како се поетска форма прилагођава колапсу стварности и како писање постаје чин отпора и маште.
Ова манифестација је окупљање за преживљавање, колективни документ сањарења и извештај са разних фронтова људског постојања. У времену док се свет буди из рушевина, поезија постаје почетак – стихови се подижу, рањени и уплетени, али сјајни. Ако сте песник, уметник или просто ентузијаста, ово је прилика да се укључите у глобални разговор који превазилази и границе и културе.
Версополис, као непрофитна иницијатива, посвећена је промоцији и јачању поетских гласова, нудећи глобалну видљивост преко својих и партнерских канала.
ТЕМА: ПИСАЊЕ НАКОН КРАЈА СВЕТА – НОВИ СТИХОВИ ЗА РАЗОРЕНА ВРЕМЕНА
У ери дезинтеграција, поезија се не повлачи – она се прилагођава, али и одупире. Тема се фокусира на то како језик (може да) преживљава катастрофу. Од еколошког колапса до ратова и расељавања, свет се мења, а поезија постаје и алат за поправку кад се истражује како се поетска форма развија у условима колапса стварности.
Ова тема позива ствараоце да промишљају будућност кроз призму садашњости. Кроз ову тему, експо подстиче разноврсне гласове да се изразе, а тиме ствара простор где се прати тишина и замишљају нове могућности. То је порука наде: нека речи преживе, нека стихови почну!
У контексту свих глобалних проблема тзв. „изазова”, ова тема је релевантна за све нас. Она подсећа да поезија може да буде мост између култура и језика. Преносећи различита искуства, помаже нам да се носимо са свим светским поделама. Учешћем у програму Поезија Експо 26, постајете део покрета који кроз уметност слави отпор људског духа.
СТРУКТУРА ЕКСПА: СЕДАМ ТЕМАТСКИХ ПАВИЉОНА
Писање након – Катастрофа, сећање и архива губитка
Истраживање поезије као медијума жалости, сведочења и сећања након рата, пандемије, катастрофе или изумирања. Од Блиског истока до приобаља Венецуеле, од зона суше до дијаспоре, од личне туге до глобалне жалости – стихови који одбијају да забораве.
Симбиотичке будућности – Екопоетика у добу изумирања
Позива на стварање нових дела која истичу древну везу човека са природом, шумама, врстама, временом, бактеријама и океанима. Нови језик природе и писање о природи за дубљу повезананост и отпор у будућности.
Поремећене стварности – Поезија и политика истине
Истраживање поезије у свету након истине. Свету са свим дезинформацијама, лажним наративима и несталим чињеницама. Тренуци кад поезија постане алат за борбу против лажи и очување аутентичних гласова.
Хибридно ја – Идентитет и нова интима
Фокус на замагљеној граници ВИ-генерисаних идентитета кроз дигитално отелотворене изразе.
Изградња поетских заједница, заузимање простора и обликовање свести. Укључује мигрантске колективе, аутохтоне поетике, виртуелна читања и урбане интервенције као алате за повезивање.
Непокорни облици – Експерименти у поетском инстинкту
Посвећен формалној побуни и експерименту: визуелна поезија, алгоритамско генерисање, брисање текстова, перформанси, asemic писање (писање без конкретног значења), поетски код. Простор за истраживања граница песме – аналогно, дигитално, хаотично или минимално.
Поетика бриге – Интима, нежност, поправка
Простор за поезију која слуша и омекшава душе, посвећена оној поезији где је и интима врста отпора, а нежност као акција.
КАКО ДА СЕ УКЉУЧИ У #PoetryExpo26?
Позивају се песници, перформери, колективи, књижевне институције, издавачи, фестивали и интердисциплинарни уметници да поднесу предлоге, пројекте и садржаје. Формати укључују: читања или перформансе (видео или аудио), видео есеје или поетске документарце, експерименталну дигиталну поезију/ВИ-генерисану поетику, звучне радове или гласовне инсталације, мултимедијалне сарадње или поетске интервенције.
Учешће је бесплатно и подношење пројеката не подразумева котизацију. Учесници могу да добију ограничене финансијске подршке за превод или ко-продукцију.
Смернице за пријаву:
Дужина: аудио и видео пројекти не смеју прећи 60 минута
Језици: сви језици су добродошли; енглески титлови или синопсис за неенглеске поднеске
Формати: садржај хостован преко Vimeo, YouTube или уграђиве платформе
Kао непрофитна иницијатива, Поезија Експо 26 посвећена је побољшању видљивости и промовисању поетских гласова. Нуди глобалну арену преко партнерских и Версополис канала, уредничке чланке за одабране пројекте, ограничене микрогрантове за превод или ко-продукцију, али и трајно присуство у дигиталној архиви експа – еволуирајућем поетском репозиторијуму.
Учешћем, не само да добијате признање, већ доприносите трајном наслеђу поезије у свету који се мења. Поезија Експо 26 је више од догађаја – то је живи покрет. Док свет тражи нове начине да се излечи и поново изгради, поезија нуди наду, пружа отпор и буди машту.
Придружите се глобалном окупљању и пустите да ваши стихови одјекују. Поднесите рад до 15. децембра 2025. године и будите део новог почетка: Нека речи преживеи и нек стихови почну!
Аугустин Јосип Ујевић, познатији као Тин, био је један од највећих југословенских песника XX века. Био је то такав стваралац који је у речи претворио немир једног целог народа и усамљеност сваког човека. Његова поезија, обојена дубоким емоцијама, филозофским размишљањима и боемским духом, спаја романтизам, симболизам и модерну експресију.
Данас, тачно на седамдесету годишњицу његове смрти, осврћемо се на живот, стваралаштво и наслеђе овог значајног песника, који и данас говори кроз своје стихове, као глас слободног духа и трагача за смислом у хаосу времена.
ПОЧЕЦИ ЈЕДНОГ НЕМИРНОГ ДУХА
Тин Ујевић рођен је 5. јула 1891. године у Вргорцу, у Далмацији, у тадашњој Аустроугарској. Његов отац Иван био је учитељ, а мајка Јерка, рођена Ливачић-Маркушовић, била је домаћица, родом из Милне на острву Брач. Далматински крајолик који одликују море, камен и медитеранска природа касније ће оживети у његовим стиховима.
Као дечак, показао је изузетну интелигенцију и љубав према књижевности. Основну школу је похађао у Вргорцу, Имотском и Макарској, а класичну гимназију је завршио у Сплиту, матурирао 1909. са одличним успехом.
Након што се 1910. године преселио у Загреб, уписао је Филозофски факултет, али студије формално није завршио, посветивши се самообразовању. У Загребу је упознао многе из књижевних кругова, нарочито му је значило упознавање Антуна Густава Матоша, чији је симболизам и естетизам обликовао његов стил.
Бунтовну природу показао је текстовима у новинама „Уједињење”, кад је 1912. године због противдржавне реторике прогнан на десет година из Аустроугарске. То је био први знак његовог политичког ангажмана, а идентификовао се са југословенским идејама, инспирисан Јованом Скерлићем и Владимиром Ћоровићем.
ЛУТАЊА И БУНТ
Ујевићев живот био је номадски и немиран. Непосредно пред избијање Првог светског рата, емигрирао је у Француску, где је живео у Паризу, укључен у југословенске емигрантске кругове и сарадњу са Југословенским комитетом. Био је близак са Иваном Мештровићем и другим интелектуалцима.
По повратку 1919. године у новостворену Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, настанио се у Београду. Радио је као новинар у новинама „Време” и „Политици”. Љубав према кафанама, алкохол и случајни послови све је то допринело његовој репутацији „проклетог песника”.
Током Другог светског рата живео је у Загребу где је радио као преводилац у Министарству иностраних послова Независне Државе Хрватске. Због тога је после рата осуђен као сарадник усташа, избачен из Друштва хрватских књижевника и добио забрану објављивања до 1950. године. Иако га је послератна Југославија маргинализовала, Ујевић је остао свој, како је и сам говорио независан у мислима и делима.
ПОЕЗИЈА КАО СУДБИНА И ЖИВОТ КАО ПОЕЗИЈА
Прва збирка, Лелек себра (1920), обележена је експресионистичким темама усамљености, љубави и смрти. У његовој најпознатијој збирци Колaјнa (1926), утицај француских симболиста Бодлера, Рембоа прожима се са оригиналним Ујевићевим стилом који красе лирика, иронија и филозофија.
Као преводилац, Ујевић је доносио светске класике на српски језик. Преводио је Шекспира, Гетеа, Поа, Витмана… његови преводи и данас се сматрају врхунским делима. Есеји, сакупљени у Људи за вратима гостионице (1938), разматрају егзистенцијалне теме и природу уметности.
Боемски живот био је његова снага и слабост. Није се женио, није имао деце, живео је у сиромаштву, ослањајући се на пријатеље. Зависност од алкохола и цигарета довела је до здравствених проблема. Преминуо је 12. новембра 1955. године у Загребу, у 64. години и сахрањен је на гробљу Мирогој.
Његов карактер био је контрадикторан. Био је харизматичан и духовит, али и меланхоличан. Пријатељи су га описивали као генија који троши таленат на маргинални живот. Био је атеиста, али дубоко заинтересован за мистицизам и филозофију, инспирисан Ничеом и Шопенхауером.
Ујевићеви стихови у изведби Арсена и Матије Дедића
ОДЈЕК ТИНОВОГ СТИХА
Тин Ујевић оставио је неизбрисив траг у југословенској књижевности. Награда „Тин Ујевић” за поезију и музеј у његовој родној кући у Вргорцу сведоче о његовом наслеђу. Његова поезија инспирише генерације својом аутентичношћу и емоционалном дубином.
У модерној култури, Ујевић је симбол слободног духа, а стихови му се често цитирају у музици, филму и позоришту. На седамдесету годишњицу његове смрти, подсећамо се да Тин Ујевић није био само песник. Он је био симбол једне ере, човек који је живео интензивно, тражећи смисао у хаосу. Његова поезија остаје уточиште за све који траже лепоту у бунту и смисао у болу.
Са својом поезијом и преводима класика, Ујевић је оставио наслеђе које и данас одјекује. На овај дан, сећање на њега подсећа нас да су речи и стихови вечни, а дух истинског песника непролазан.
Данас, 7. новембра 2025. године, навршава се девет година од смрти Леонарда Коена, једног од најзначајнијих канадских уметника 20. и 21. века. Рођен 21. септембра 1934. у Монтреалу, Коен је био песник, романописац, кантаутор и музичар чији је рад обележио генерације.
Његова дубока, шапутава поезија, преточена у музику, истраживала је теме љубави, духовности, смрти, усамљености и људских слабости. Коен није био само уметник, он је био филозоф свакодневног живота, човек који је кроз стихове и песме додиривао саму срж људског постојања. У време када је свет био преплављен површним забавама, Коен је нудио дубину, обојену меланхолијом и иронијом.
Његова смрт 2016. године није окончала његов утицај. Напротив, његово наслеђе наставља да расте. Овај есеј прати његов пут од младог песника до глобалне иконе и покушава да осветли зашто његова дела и данас резонују са људима широм света.
„Поезија је само доказ живота. Ако ти је живот добро изгорео, поезија је само пепео.”
ОД МОНТРЕАЛА ДО ХИДРЕ: ПОЧЕТАК И КЊИЖЕВНИ ГЛАС
Леонард Норман Коен рођен је у Вестмаунту, англофонској енклави Монтреала, у породици јеврејског порекла. Мајка, Марша Клоницки, била је имигранткиња из Литваније, ћерка талмудског писца, а отац, Натан Коен, власник продавнице одеће. Породица је неговала дубоко верско наслеђе, које ће остати темељ његовог уметничког језика.
Смрт оца, када је имао само девет година, оставила је трајан ожиљак. Образовао се на МекГилу, где је стасао као песник под менторством Ирвинга Лејтона. Већ прва збирка Let Us Compare Mythologies (1956) донела му је пажњу критике.
Шездесетих се повукао на грчко острво Хидра, где је живео у готово митском аскетизму и написао романе The Favourite Game (1963) и Beautiful Losers (1966) – остварења на граници еротике, мистике и духовне потраге. Тај период означио је преломне тренутке његовог путовања од песника и писца ка кантаутору.
ГЛАС КОЈИ СЕ ПЕВА: ОД ПЕСНИКА ДО КАНТАУТОРА
Коенов музички улазак у свет био је неочекиван. Са 33 године објавио је деби албум Songs of Leonard Cohen (1967), на којем су се нашле „Suzanne” и „So Long, Marianne”. Тај шапутави, исповедни тон постао је његов заштитни знак.
Уследили су албуми Songs from a Room (1969), Songs of Love and Hate (1971) и New Skin for the Old Ceremony (1974), сваки продубљујући његову поетику љубави, вере и губитка. Коенова музика је еволуирала од фолк-мелодија до електронског минимализма, али је у средишту увек остајала реч. Песма „Hallelujah”, првобитно готово незапажена, постала је једна од најизвођенијих композиција свих времена.
У позним годинама, албум You Want It Darker (2016), завештање човека који разговара с Богом уочи смрти, заокружио је његов опус. Постхумни Thanks for the Dance (2019), који је завршио син Адам, био је последњи, тихи поздрав.
ТЕМЕ И СВЕТОНОЗОРИ
Коенови стихови и песме прожети су сталном напетошћу између еротског и духовног, мистицизма и сумње, смрти и преображаја. Љубав у његовом делу није сентиментална, она је искушење, разарање и спас у исто време.
Библијски мотиви, наслеђени из јудаизма, појављују се у „Who By Fire” и „Hallelujah”, док апокалиптична визија света обележава The Future. Будистичка смиреност његових позних песама сведочи о унутрашњем миру који је достигао након дуге духовне борбе.
Коен је умео да помири противречности и да у страсти види молитву, у паду благослов, а у тишини да пронађе одговор. У његовом свету, човек није био ни светац ни грешник, већ трагач – биће које посрће, али не одустаје од наде.
ЖИВОТ КАО ПЕСМА
Његов живот био је одраз из сопствених стихова. Везе са Маријаном Илен, Сузан Елрод, Џенис Џоплин и другима оставиле су трагове у његовој уметности. Депресија и дугогодишње повлачење у зен манастир нису га одвојили од света – напротив, продубили су његово разумевање човека.
Финансијска превара, која га је погодила 2005. године, натерала га је да се врати на сцену. Светска турнеја која је уследила постала је његова духовна ренесанса. Коен је на сваком од концерата излазио на бину с понизним осмехом, скидајући шешир као да поздравља живот.
Преминуо је 7. новембра 2016. у Лос Анђелесу, а сахрањен је у Монтреалу, у тишини која му је припадала. Његов глас и даље траје у песмама, у стиховима, у свима онима који га слушају као молитву.
Leonard Cohen – Happens to the Heart(2019)
ЕПИЛОГ: У ТИШИНИ ГЛАС
Девет година након смрти, Леонард Коен остаје симбол духовне дубине у уметности. Његово дело сведочи да љубав, вера и смрт нису раздвојене, већ различити путеви једне исте тајне трагања за смислом.
И кад више нема гласа, његова тишина наставља да говори као подсетник да се најдубље истине не изговарају, већ осећају.
У времену савремених сензација, Коен нам је показао како може да се живи стрпљиво и у тишини. Његова поезија није од овог света, али јесте за овај свет, као тиха светлост која остаје кад све друго угасне.
Кад је Звонко Карановић у уводној речи ове књиге записао да поезија Ане Илић није feel-good већ feel-truth, да она долази „из тела које памти бол и ума који не пристаје на ограничења”, означио је суштину њеног песничког света. Опорављам се од Хегела јесте књига која тражи пажњу.
Она јесте таква да од првог слова осваја своје природно право на истину – између болничког мириса и философске апстракције, између искуства тела и идеализма који се предуго потискује. Дакле, Карановићев увид да је ова поезија „артикулисана афирмација егзистенције” не стоји случајно. У времену кад поезија често склизне у хладну самореференцијалност, песникиња Ана Илић јој враћа температуру живота.
С друге стране, Марко Томаш у свом кратком есеју позива да „закорачимо у земљу у којој више не важи закон гравитације”. Та „бестежинска држава” њених стихова није бекство у просторе међ јавом и међ сном, него њено превазилажење свакодневице језиком. Његов опис открива другу димензију ове поетике.
Ана Илић на београдском сајму књига 2025. године – Фото приватна архива
Језик код песникиње Ане Илић није једноставно средство израза, него њен простор у којем се стварност преобликује. Поезија је место где физичка ограничења постају метафоре за слободу. Ако код Карановића тело памти, код Томаша језик лечи – управо у том споју настаје њена аутентичност.
Како каже, опорављајући се од Хегела, Ана Илић заправо се опоравља од система који су хтели да је дефинишу и као жену и као поетесу. У песмама Октобар или Код мене у провинцији секс није био за жене, она разоткрива друштвене и културне конструкције које су идентитет тела прогласиле „аномалијом”.
Али Ана Илић не протестује, него се преображава и преузима наратив преводећи га у уметност. Њена поезија не пева о слабости, него о интелектуалном достојанству упркос сваком болу.
Оно што спаја све делове ове збирке – од детињства у „мирису крофница и кокице”, преко интиме породице и љубавних губитака, до егзистенцијалних минијатура јесте упорност да се и мисли и осећа истовремено. Код Ане Илић у томе нема позирања, нема украсних метафора. Све је проживљено и све је говор из средишта њеног живог искуства.
И баш зато њене песме одликују и филозофске и телесне, али и духовне и урбане теме, и зато у њима једнако постоје Хегел и Гери Мур, Золофти и Венера, Ниш и Андромеда.
Ако Томашев позив на летење без гравитације означава песничку визију, а Карановићев појам feel-truth њену етику, онда Ана Илић у овој књизи успева да споји и једно и друго и да од искрености направи мисао, а од мисли топлину.
Њена поезија не лечи њену бол, али је обликује тако да постане смислена целина. У томе је, можда, најдубље значење њеног „опорављања”, који није излазак из патње, него прихватање света који постоји и кад боли.
Избор који следи представља седам песама из четири циклуса збирке, оне у којима је можда најјасније видљиви поетички лук који ова књига успоставља од сећања и породичних митологија, преко друштвених исповести, до интимних визија љубави и васељене.
Оне вероватно најбоље показују оно што Томаш назива „песничким летењем без гравитације”, а Карановић „артикулисаном афирмацијом егзистенције”. У њима се, дакле, сабирају и земља и небо поезије Ане Илић – оно од чега бол почиње и оно у шта се преображава.
Читате избор из књиге Ане Илић – Опорављам се од Хегела књигу можете поручити код издавача кликом на ову слику
КРХОТИНЕ ПОРЦЕЛАНСКИХ ОСОБИНА
Кад сам била мала
Мојре су ме везале
нераскидивом нити
за јаре које је
како је одрастало
откривало своју природу
злокобног јарца.
У његовој пуној форми
знала сам да је то
Ђаво који ми
роговима расеца срце
копитима угаза ноге
врелином растапа
чоколадну глазуру са снова
даје ми крила слепог миша
тек да ми се учини да летим
унутар Платонове пећине
људска моћ је
јача од немоћи коју носи
сазвано проклетство
зато да бих изашла на
заслепљујуће светло истине
постала сам човек међу демонима.
ОКТОБАР
У октобру већ није било наде да је април био фантазија
обилажење познатих болница као на екскурзији,
није било наде да ћу се вратити кроз време
и запушити уши да не чујем страшан говор лекара
о мени као аномалији, скупу деформитета и генској
мутацији
мада ионако нисам знала шта значе те речи
боље би било да сам могла прекрити очи да не гледам
забринутост на лицима родитеља
страх у њиховом и сажаљење у погледу других,
У октобру већ су ми моји рекли да се не спремам за
такмичење из математике
јер нећу имати времена за то ове године
у октобру сам престала да тражим родитељима да ми
купе мобилни телефон
него само да ме не терају да радим вежбе док траје
Сунђер Боб
у октобру нисам више размишљала о Луки
из четвртог два,
него како би било лепо да постоје покретне степенице
на брду до школе
јер ме срце чешће и јаче боли кад се уморим.
У октобру сам знала шта значе оне речи лекара:
да нећу
наставити плесну школу
тренирати за кошаркашку репрезентацију
добити главну улогу у Трновој ружици на драмској
секцији
више то и нисам желела, није што су ми рекли да не
могу,
само, ето,
морала сам да научим да постоје и другачије жеље.
КОД МЕНЕ У ПРОВИНЦИЈИ СЕКС НИЈЕ БИО ЗА ЖЕНЕ
Док су ме учили да љуштим паприке за ајвар
било је приче о женама које су волеле секс
сматране су курвама које
смешно и апсурдно покушавају да се
квалификују као особе
са породицом, талентима, моралом
и које наводно такође праве ајвар.
Имала сам афинитет од малена
ка изражавању сексуалности
родитељи су то приписали аномалији
коју сам наследила од бабе.
Кад је видела колико патим
једном, други пут, трећи пут
та баба ми је рекла
да мушкарци могу да буду и забавни
кад им тако приступим и
не морам увек да волим целим бићем.
Често помислим на тебе како си
једини са којим сам била а
којег нисам волела и који ме није повредио
једини који ме засмејавао, поштовао и задовољио
без сувишних обећања.
Жао ми је
што сам мислила да је вулгарно
да ти кажем како ти је осмех секси
што нисам имала смелости да ти шапнем
колико дубоко желим да те осетим у мени
што те нисам молила да не стајеш.
Ваљда ми је још увек било у глави
како треба да ме је срамота
и да сам више женско кад миришем на пржене паприке.
БРАТ МЕ ЈЕ НАУЧИО ДА НАВИЈАМ ЗА ПАРТИЗАН
Задивљује ме начин на који волиш Партизан
За такву верност је способно само дете
које поново постанеш сваки пут кад се заоре трибине,
У збирци поезије Игроказ Александра Вујисић тка речи особеним гласом који је истовремено и рањив и непоколебљив. Он спаја личну исповест са оштром рефлексијом савременог света. Њена поезија постаје унутрашњи простор сукоба и обнове, од бунтовнице у „Чувај се оне која се не боји”, где „лако ломи бетонске конструкције”, до уморне душе у „Уморна пјесма”, где Марија „на дно свога бића се суновратила”. Кроз ове стихове, Вујисић бележи борбу за идентитет у свету који често гуши индивидуалност, где су нежност и истина чинови храбрости.
Из поетског света Александре Вујисић доносимо неколико песама из збирке Игроказ – оних које најприсније откривају њен глас између бунта и нежности.
Ова збирка није књига која нуди утеху или једноставне одговоре. Она позива читаоца да застане, да у „набубрелим знаковима интерпункције” пронађе одјек у гори сопствених губитака и надања. Песме се крећу од урбане тескобе у „О животу”, где је „плата, плата, плата” смисао рутине, до лирске чежње у „Позивница (Поља мака)”, где песникиња сања о босоногом животу „негдје далеко”. Лично у њеној поезији постаје колективно, а сваки њен стих носи тежину питања о смислу, слободи и отпору.
На концу, Игроказ је позориште на чијој сцени се смењују храброст, страх, љубав и огорчење без патетике, али с упорном потребом за истином. Песникиња не прибегава поетском патосу, него свесно тежи истини, ма колико она болела. Њена поезија није још једно сведочанство о животу који се под различитим свакодневним теретима распада, она је доказ отпора једне душе и њена маштовита игра у којој преживљавање постаје облик уметности.
Александра Вујисић (Подгорица, 1979) песникиња је и професорка енглеског језика и књижевности. Ауторка је збирки Крварим по писмима (2022), Слон на трапезу (2023) и књиге за децу Дјетињство у џепу (2023). Покретач је Културног центра „Чигралиште” посвећеног промоцији читања у раном узрасту, а тренутно је запослена у Вестминстерској фондацији за демократију. Њена поезија је превођена на више језика, а за свој рад добила је више награда на међународним конкурсима и фестивалима.
ИГРОКАЗ
Увијек на опрезу
никад опуштена
вјекови тачака при зарезу
увијек у ишчекивању да будем напуштена
деценије претварања да је све у реду
онда кад безобзирни згазе
деценије стварања у нереду
ипак нијесу успјеле душу да унаказе
Рекли су:
дјевојчицама не приличи
да галаме
оне су смјерне, тихе и танке
коме још треба драма
правдај себи појављивања и изостанке
пусти другима револуције
јачим и већим од тебе
не брини за туђе грубости
то те само преосјетљивост гребе
Рекли су:
како је само зрела
као што говоре за све који су порасли на силу
никада превише заиграна и весела
као да носи терет на крилу
и зато се сада никад не опуштам
не знам кад ће безобзирни да газе
и зато не одрастам
тражим се кроз игроказе.
МОЛИТВА ЗА ОДЕТ НИЛ *
Одет Нил
опрости им, не знају шта чине
док се улице састављају
западно од разума који брине
о набубрелим знаковима
интерпункције
и занемарује радости
које носе зарези,
некад и тачке,
и када се ваде перорези
па неправедно страдају
сви: људи, пси и мачке –
јер „то су само дјечаци
и њихове игре”
поново погрешни зраци
и узнемирене жене
које превише тога брине:
Одет Нил,
опрости им
јер не знају шта чине.
___________
* Одет Нил је била чланица Покрета отпора током Другог светског рата.
GAME OVER
Хајде да играмо тетрис
притисни жуто дугме
и нека се слажу
моја очекивања
твоја снебивања
лажи и
скривања
далека ријеч која
се нигдје не уклапа
обећање да ће сјутра
све бити боље
које посљедњи ред поклапа
Хајде да играмо тетрис
и да падамо
али овог пута с рукама увис
да се надамо
да ће нас све ово једног
дана стићи
или можда још боље
да ће нас заобићи
пада
изненада
ријеч коју нијесмо
изговорили
док смо се
О ЖИВОТУ
Мој живот је спектакуларан. И смислен.
Смисао му нарочито даје рано устајање,
увијек исто: доручак, припреме, посао, ручак,
Увијек исти људи и
изговори на састанцима,
Исте радне групе,
Покоји нови лик у одијелу,
Плата, плата, плата
Која даје смисао свему
Јер онда могу да платим рачуне
Прије него их сведем и
Запитам се у часовим доколице
Је ли све тога вриједно
(Срећом, доколица се не
дешава често),
Вечера, вечерња рутина,
Рутина је јако важна,
Спавање, спавање,
Сан који некад долази а чешће не,
Некад мрзовољно, некад радо устајање,
(Увијек туђем радовање),
Покоји украдени излет у оно што би требао бити живот,
Мора, планине, други градови
И пространије државе
У којима људи иду у позоришта и плешу
У којима људи налазе сунца,
У којима људи живе.
Мој живот је спектакуларан. И организован.
Увијек знам кад устајем,
Гдје идем,
Ко ме вози,
Увијек сам продуктивна осим
када мјесецима чекам одговоре на маилове
Оних људи који су заузети више од мене,
И чекам јако дуго, све док не заборавим
Што сам чекала,
А онда треба да радим, нешто да радим,
Оно о чему сам писала толико давно
Да сам заборавила и о чему сам писала,
И увијек се радо одазивам позивима
Да испратим све туђе идеје и пројекте,
Јер плата, плата, плата
Која свему даје смисао,
Онда можемо да трошимо,
Да се задужујемо да бисмо поново
Морали да будемо организовани
И тек понекад кад нам вјетар
И сунце заплешу у коси
Да се сјетимо
Гдје бисмо били да не водимо тако спектакуларне животе.
Мој живот је спектакуларан. И непоновљив.
Па ипак често отказујем договоре
С пријатељима
И осјећам се лоше ако треба да им кажем
Да то радим да бих радила ништа,
Да сам се истрошила,
Да сам све износила
И сад немам шта да обучем
Осим умора
Или када људима које тек упознам
Кажем да бисмо некад требали поновити
Дружење,
Мада сви знамо да је то лаж
И да је живот непоновљив.
О БУКЕТИМА
Не волим букете које сатима
припремају у раскошним цвјећарама
премазују их да сијају
додају шљокице у спреју
и продају их онима
који се сјете само великих празника
људима – преварама
којима обичан дан не значи ништа
који са њима могу и на свратишта
и на ратишта
Не волим букете који су умотани
у намирисане папире и целофане
оне којима нема мане
и сваки личи на онај претходни
који ће наставити да живе
у скупоцјеним и безличним вазама
које не смију да се разбију
које никада неће дочекати
ништа друго сем да живе
на инстаграму
за оне који не умију уживо
да им се диве
па постоје
у цвијетном стиду и сраму
Не волим букете које носе
узјапурене мајке
да докажу захвалност учитељицама
којима не вјерују
али њима украшавају
своје немирне савјести
за све сате проведене
у писању домаћих задатака
своје дјеце
која би учитељицама искрено
пружила дланове
само да мајке немају
друге планове
Моји су букети они које продају
измучене руке старица
које не знају који је дан
расту у вртовима које нема
ко да поткреше
на ливадама које из далека
изгледају као паперјаста неба
моји се букети
огледају у твојим очима
и као свим правим цвјетовима
њима намирисани целофан
не треба.
(И ПАД ЈЕ) ЛЕТ
Једна је жена вечерас везала руке,
друга је жена прекрила очи
трећа је жена затворила уста
четврта већ мора да се прави глува,
петој су поткресали крила.
Прва је другој
требала додати поруку
коју је друга требала
да чита
чекајући одговор од треће
који мора пренијети четвртој
која ће полетјети с петом.
И онда нас питате
зашто не летимо?
БЕЗ ПОЕЗИЈЕ
Не могу још дуго да ти будем замак,
моја војска одавно је напустила положаје,
набубрели знакови интерпункције
не затварају балске дворане,
у којима су се до јуче дешавале ствари страшне,
скандалозне,
раскалашне,
моја војска не може да те сачува
јер у свим покушајима да те од тебе одбрани
није знала на кога треба да јуриша,
како да застане и предани,
како да се стиша
да би чула одјеке твог успламтјелог
срчаног ритма.
Не могу још дуго да ти будем бедем,
да те ограђујем од свијета који постаје све гори,
отромбољен лежи на каучу бесмисла
и игра се даљинским,
на каналима на којима се свакога дана дешавају ствари
ружне,
бесмислене,
тужне,
моји бедеми нијесу довољно јаки
јер у свим покушајима да те задрже
у врту пуном јоргована,
попуштали су под налетима туђе војске
чија је сабља подлошћу искована.
Не могу још дуго да ти будем пјесма,
моја војска одавно је напустила положаје,
набубрели знакови интерпункције
пробијају бедеме
иза којих смо сломили редом
све багреме,
па сад у свим покушајима да учинимо да поезија буде
поново важна
каснимо,
губимо,
копнимо
и ова је пјесма потрошена, лажна.
КУРС ПЛИВАЊА ЗА ПОЧЕТНИКЕ
Стићи до краја свијета
гледати у пучину
смрскати рамове са фотографијама лажних идола
опростити се с дјетињством
и увијек тражити истину
признати кад смо недужни
признати кад смо криви
пливати у дубоким водама
само тако се живи
Одмаћи се од плафона очаја
само се мудро смјешкати
са свицима укрштати руте
у мајска предвечерја
сједјети крај ријеке
читати мапе које нам шаљу рибе
да знамо гдје идемо
да знамо шта тражимо
Заронити до дна душе
па се јако од њега одгурнути
пливати, пливати, пливати
и само мору рећи
да нам треба нова револуција
јер смо недужни
јер смо криви
пливати у дубоким водама
само тако се живи
ЧУВАЈ СЕ ОНЕ КОЈА СЕ НЕ БОЈИ
Бестежинско стање
помаже јој да се ослободи туђих терета
она није с овога свијета
и прија јој мрак који је освојила
од ње се чувају богобојажљиви јер им растура систем
склањају јој се с пута они што не вјерују ни у шта
она се не боји да ће је поклопити
зидине успаваних градова
Таква не може да буде свашта
она тачно зна шта јој треба
родила се
имала је рашта
не мијења парче неба
за парче хљеба
она подиже једра сама жуљевитим рукама
док океанима пјева
не плаше је муње што у даљини пријете
она очима сијева
Она лако ломи бетонске конструкције
па од остатака прави бране од туђих очекивања
она се брани голим рукама
од деструкције којом се алаве звијери хране
Неће ти тепати
неће ти трептати
нема времена за пој
њени су дани
испреплетани
као шарени шестобој
Она не умије да не буде јака
она не умије да посустане
распета између дана и мрака
она не умије да одустане
она изнова гради
као да нема да изгуби шта
она се не боји да ће је поклопити
зидине успаваних градова
УМОРНА ПЈЕСМА
Не вјеруј им Марија,
љета су и даље лијепа
а зими се земља одмара,
није се свијет промијенио,
и нека те лудило не завара,
људи су одувијек били зли,
само ти си налазила своје племе
на најневјероватнијим
мјестима,
рјешавала си лако питања и
дилеме,
налазила љепоту у исповијестима
оних који су од тебе очекивали спас
и нијеси умјела другачије,
нијеси никога за подршку ускратила,
али уморила си се од свега,
Марија,
на дно свога бића се
суновратила,
јер су ти тражили
и руке
и снове
и лице
и ријечи
и зјенице,
и ту си повукла црту
јер зјенице су оне одаје
у којима кријеш живот,
а живот се не продаје
и не скида с њега омот
да се другима преда
да га слој по слој одмотавају,
уморила си се, Марија,
и ријечи ти спавају.
Не вјеруј им Марија,
свега смо се нагледали,
скидали смо опне са живота,
проучавали их и нијесмо се предали,
по виноградима откидали листове
да од њих правимо шешире,
и зауздавали кистове
којим смо сликали немире,
па онда газили грожђе
да од њега правимо вино
којим смо натапали лажи
(гажење душе никад не
заврши милином)
и пили смо га, Марија,
као да смо га животу дужни,
весели без предумишљаја као што смо сада тужни,
јер живот се скупио као шећер на крајевима уста,
и сад живот више није виноград,
него улица сабласна, пуста,
низ коју се спуштају
лажни пророци,
сујета,
губици,
и ту си повукла црту
јер теби требају свици
који ће да те воде кроз ноћ док сви други спавају,
уморила си се, Марија,
али не даш да те обичним
кажњавају.
ПАПИРНАТЕ ПТИЦЕ *
Сви смо кукавице на свој начин
говорила је као да зна о чему говори
гласом који никада није подизала
али је звучао моћно као вода која носи
(не ромори)
није дозвољавала да буде кусур за непродате лажи
није тражила да је воле
имала је живот
да је снажи
Оно што те не убије то те ноћу држи будном
говорила је без патетике
као да говори о временској прогнози
и није причала о прошлом, о узалудном,
о улицама Барселоне којима се још Лоркин дух вози
Није имала намјеру да се мири с обичним
да просипа над луком ништавила дане
распон крила над апсурдом
помогао јој је да не буде с онима јадиковкама вичним
што видају своје отварајући туђе ране
Она је знала само да вјерује
да воли
да дише
она је знала да претјерује
да соли
да пише
___________
* Наслов је инспирисан песмом Ф.Г. Лорке „Папирната птица”.
ПОЗИВНИЦА (ПОЉА МАКА)
Хајде да се пробудимо у пољима мака
и да не знамо које су координате
за градове којима више не познајемо душу,
хајде да бројимо латице
и да радимо најважније ствари на свијету
попут гледања у облаке,
и да урамимо све ријеке и планине и сунца у капке,
Поезија Момчила Радића, у овом избору из новог, још необјављеног рукописа, носи обележја преплитања митског, историјског и савременог искуства. Она истовремено посеже за архетипским сликама и личним судбинама, спајајући индивидуалну емоцију са космичким и колективним. Радићеви стихови не говоре само о човеку, него држе до приче о његовој трајној вези са природом, историјом и смрћу.
У песмама попут „Чувар лаве” и „Дечак који звижди као кратер” доминирају митски и природни мотиви. Вулканска енергија и њена унутрашња сила постају метафора људских немира, док дечји звиждук открива како се живот и опасност сусрећу невероватно у истом ритму. Овде се јасно показује сво Радићево умеће и даровитост да природу претвори у живог саговорника.
Интимнији тон јавља се у песмама „Кеикаи и Умевака” и „Кото”. Њихова лирска структура блиска је источњачкој хаику традицији: један тренутак, један покрет или један звук довољни су да призову целу емоционалну драму. У тим кратким сликама открива се тежња ка сведеној, али снажној поетској изражајности.
Читате избор из рукписа Момчила Радића – Ако се поезија овакве снаге предуго задржи у тишини, и лавa ће остати без чувара
Сасвим другачију димензију доносе „Над фотографијом џихадисте” и „Тарта пекан”. Овде поезија задире у савремену стварност, суочавајући читаоца са трагиком тероризма или последњим оброком осуђеника. Радић не остаје на документарности, него у први план поставља људскост и апсурдну нежност у најмрачнијим ситуацијама.
Коначно, у песмама као што су „Жртвовање Лајке”, „Порука” и „Нема песма пустиње” присутна је свест о историјском и колективном. Судбина космичког пса, сећање на бомбардовање или пустињска метафора сведоче о томе да поезија може да буде и сведок једне тешке епохе и њен тихи отпор. Управо у том балансу између личног и заједничког, митског и савременог, овај избор показује Радићеву поетику у свом најјаснијем светлу.
Овај рукопис не треба да се чека, он већ гори као планина дозивајући кишу. Радићева поезија није само књига за полицу, него јесте жива материја која тражи дах, руке и очи савременог читаоца. Његови стихови припадају тренутку у којем се мит и стварност сударају, а управо зато заслужују да се нађу међу људима одмах и сада, а не кад „дође време”. Јер, ако се поезија овакве снаге предуго задржи у тишини, и лавa ће остати без чувара.
ЧУВАР ЛАВЕ
Зовем се Мериђан. Чувар сам лаве на Мерапију.
Стар сам. Слабо видим и чујем. Ретко срећем људе.
Али осећам крв када надолази у желудац планине
као да избија из моје душе, јер и она је грумен земље.
Видео сам чудеса са шиљатог крова свог дома:
месец где пада у чај у цвату и пупавца загледаног у небо
трому лаву што би да се као тигар мази у мраку
свитања дима из земљиног срца
траве што горе низ кичму планине
кише што сикћу по свежој кори лаве…
Непомично сунце и тло што се врти.
И нека ми Бог опрости што осетих толику лепоту
па се не бојим помрачења звезда
ни црног плашта магме што куца на моја врата
да ме узме у топло наручје своје као изнемогло дете
Редакција књижевног програма градске установе културе – Нишког културног центра, приредила је књижевно вече посвећено песнику и писцу Звонку Карановићу. Повод је био представљање књиге Box Set 2 – Сабране песме 2012–2018, у којој су објављене четири збирке поезије: Месечари на излету (2012), Кавези (2013), Златно доба (2015) и Иза запаљене шуме (2018).
О овом издању, које на свој начин представља пресек једне важне фазе у Карановићевом стваралаштву, говорили су др Јелена С. Младеновић, књижевна критичарка и ауторка поговора, и сам аутор. Разговор је водила Милена Мишић Филиповић, уредница књижевног програма НКЦ-а.
Представљање књиге: Box Set 2 – Сабране песме 2012–2018 – Фото: Гледишта
ПОЕЗИЈА КАО ОТПОР
Сусрет са Карановићем, песником чији је глас у српској књижевности истовремено и урбани ехо и унутрашњи рез, био је више од представљања књиге – био је то позив на поновно читање света из угла поезије која не пристаје на баналност, на компромис, на заборав. Карановићеве песме, и кад су најинтимније, имају резон културне дијагнозе, као да увек нешто у друштву измиче, а поезија то бележи у последњем тренутку. У томе је и њен најјачи облик отпора.
Др Јелена С. Младеновић је у свом надахнутом излагању истакла естетску и културну комплексност овог циклуса, указујући на битну чињеницу: „Учинићете велику погрешку, ако читању Карановићеве поезије – сабраних песама из књиге Box set или ових у издању Box set 2, природном наставаку претходне колекције збирки – приступите логиком књижевности одавно непотребног читаоца који поезији прилази тако што тражи њен интерпретативни кључ. Нити је Карановић бравар, нити ћете, да се послужимо метафором до краја, приликом сусрета са сваком следећом књигом бити пред (истим) катанцем.”
Израз Box Set, познат пре свега колекционарима грамофонских плоча као назив за збир више музичких издања упакованих у једну целину, у овом поетском контексту добија нови смисао – постаје метафора за кутију у којој се, поред песама, ређају искуства, гласови и слике једне читаве деценије. Сам песник говорио је о писању као о начину преживљавања, о поезији као унутрашњем распореду слобода. Његово читање, праћено упадљивом тишином након сваког стиха, било је сведочанство да поезија не треба да виче да би била снажна.
Карановић је припадао и припада оном књижевном и егзистенцијалном слоју који се не уклапа лако – и зато траје. Његова поезија се не уљуљкује у традицију, али је не одбацује – она је гради изнутра, према границама које сам поставља. И у томе лежи њено сопство. У ономе што се не види на први поглед, крије се континуитет гласа који се не мири, не престаје, не заборавља.
ПОЕТСКА ГЕОГРАФИЈА ЈЕДНЕ ВЕЧЕРИ
Промоција је протекла у атмосфери тишине која није празна – него испуњена. Питањима, подсетницима, Звонковом личношћу. Било је и оних који су доносили своја ранија издања других Карановићевих књига да их потпише најчувенији нишки песник после Принца поезије. А неки да свој примерак издања Box set 2 први пут отворе баш ту након промоције. И свако је био део поетске географије која настаје кад књижевност није догађај него сусрет. Овај пут након осам година, поново у Нишу.
Ипак, како Јелена то прецизно записује у једном делу поговора: „Он није песник специфичне географије и топонимије. Нема у његовој поезији ни било чега регионалног. Простори ове поезије толико су урбани колико представљају обрисе анонимних мегалополиса, који могу бити било где, али се реализују у визијама где је стварност преобликована до непрепознавања. Његов постмодерни дистопијски мегалополис није његов родни Ниш, јер Карановић пише поезију која не болује од личног, од експлицитног мрцварења сопственог искуства, рабљења властитих емоција, већ ону која увек иде трагом другог и у томе лежи највећа урбаност његовог песничког гласа.”
У времену кад је поезија само наизглед скрајнута у културним политикама и јавном говору, вече са Звонком Карановићем у Нишу показало је да је поезија и даље простор у коме се мисли до краја, осећа без страха и говори без маске. Такав је и овај Box Set 2 – не само као књига, него и својеврсни албум слика, трагова и истина које само поезија уме да сабере у јединствену целину. Карановићева посебно, како закључује Јелена С. Младеновић: „Иако је његово песништво обележило последње деценија 20. и прве деценије 21. века, Карановић надилази управо генерацијске детерминације. Припадајући неколиким, он ипак остаје песник без нараштаја, чији се дух обнавља кроз аутокритичко превазилажење одабраних форми, проблема али и сижеа.”
„А” – СТРАНА КЊИГЕ И СНИМАК ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА
На концу овог уводног текста, желимо да кажемо да постоји нешто симболично у томе кад песник пажљиво бира прву песму у својој збирци – баш као што се некада на грамофонским плочама на А страни, под ознаком А-1, налазила она најјача ствар. Песма која „отвара плочу”, она која прва запуцкета у игли и прва пробије тишину. У овом избору – назовимо га и поетским сингловима из књиге Box set 2 – налазе се баш те прве песме из четири збирке које чине сабране песме Звонка Крановића од 2012. до 2018. године.
Овај избор првих песама, такозваних A-1 нумера из сваке збирке, није само увод у један поетски свет, већ је и подсетник да велике песме често стоје на самом почетку – не као увертира, већ као ударац.
Цео догађај који је овој књизи посвећен – промоција одржана у Нишу 5. јуна 2025. године – доступан је на самом крају текста и у радијском формату, са одабраним тренуцима у покретним сликама, као документ времена и сведочанство једне поетске енергије која не пристаје да ћути.
У ХОТЕЛСКОЈ СОБИ – Месечари на излету (2012)
Седео је на кревету у хотелској соби,
само у белим боксерицама које су му допирале скоро до колена.
Разговарао је телефоном с мајком.
Његова мајка била је одавно мртва.
Глас из слушалице само је личио на глас његове мајке.
,,Дубина детаља је пресудна у писању”, неко је говорио с друге стране.
Велика гола жена, широких рамена и масивних бутина, играла је иза њега.
Споро се извијала уз ритам електронске музике која је
тихо допирала из звучника распоређених по угловима собе.
Потом је чуо:
„Избегаваш женске ликове, фасциниран си машинама…
Твој отац је био на путу када сам те родила…
С изразом досаде на лицу, жена иза његових леђа је
пришла и прекинула везу.
,,Не треба писати о смрти, живимо у култури хепиенда”,
рекла је металним, роботским гласом.
Зажмурио је.
Нашао се у луксузном апартману пуном стриптизета.
Телефон је звонио.
Дуго му је било потребно да испружи руку
и подигне слушалицу.
,,Недостатак ограничења је непријатељ уметности…”
поново је зачуо мајчин глас.
Није више слушао.
Гледао је три плавуше на високим потпетицама
како му прилазе и праве круг око њега.
Две су ишчупале телефонски кабл,
обмотале га око његовог врата и почеле да га даве.
Трећа му је огромним силиконским грудима
притискала лице не дозвољавајући му да дише.
Добио је снажну ерекцију.
Није ни покушао да се одбрани, чак им је помагао
у гушењу.
Затезао је кабл око свог врата најјаче могуће, али
имао је утисак да безуспешно затеже дечији ластиш,
млитаву желатинску траку.
ПРОЛОГ (ОБЛАЦИ, ДИСКО-ИГРАЧИ) – Кавези (2013)
Машина у рукама Жицоликог има екран, емитује филм.
Сјајна дуга цев одлучно продире кроз кремасте,
црвенкасте и жућкасте облаке.
Великом ћелавом судији подвезују желудац.
Има сто осамдесет и два килограма, не може пертле да завеже.
Једва устаје из фотеље. Губи ауторитет на послу.
Сјајна дуга цев на врху носи камеру. Црвенкасти
облаци су желудац и црева. Пливају у жућкастој масноћи,
дрхтуравом салу. Желудац је величине лубенице. Камера
путује кроз облаке, ткива, слуз.
Жицолики мења програм. Целави судија сада има
четрдесет и девет килограма мање. Прошло је само
шест месеци од операције. Судија каже да је задовољан,
иако изгледа изнурено. Вози бицикл кроз природу.
Труди се да не изгледа задихано.
Жицолики одлази на подијум за игру. Не одваја се од машине ни за трен.
Судија је већ на одру. Компликације, унутрашње крварење, тромб.
Жицолики само жели да се опусти. Превише је меса, зуба, костију
које мора да савлада. Превише њих чека.
Жицолики каже Птицоликој с којом игра: „Дежурства ме убијају.”
Птицолика му спушта своје дугачке прсте на раме.
„Издржи још мало”, каже. „Нашла сам хотел у Берлину.
Спојићемо посао и задовољство.”
СОБА ОДЈЕКА – Златно доба (2015)
био је то сан, кошмар, гушење, дуготрајно гушење
наизглед исповест човека ужаснутог пред смрћу
саплетеног у тренутку када је замахнуо према дубини
његов избезумљени поглед, његове исколачене очи
док пада у глуву тишину, у мрак
у мраку
у том мрклом мраку
на месту где сам застао
на ничијој земљи
иза сивог неба
помаљало се још једно такво небо
стакла су се заустављала
надомак лица
ко ће ослободити све те животиње?
ко ће помоћи свим тим људима?
мој сан се вратио у мој ум
осећао сам се
као сопствено гласило
некада давно
поспани возачи шлепера
потрага за златним громобраном
сусрети са зидовима и вратима
ништа важно
бар тамо где сам живео
угушено, угушено
све угушено
зечије рупе затрпане
све рупе зартпане
бавио сам се
премештањем предграђа
својим репом миловао месец
клонио се епилептичних пајаца
и провидних гуштера
кретао се уназад, ка истоку
понекад у скоку
понекад пузећи
златне куполе Запада
срушене, крезубе
пуне смрвљених бисера
огледале су се у распараном небу
ха, ха, ха, церекала се мајка
пирамида је коначни задатак
циљ
сусрет с Удовицом
чудовиштем обријане главе
које лежи
на меканим јастуцима
и обилно се зноји
нисам јој веровао
личило је на шалу, претњу
застрашивање
на још једну мистификацију
памтио сам
а требало је да заборављам
звонио сам
на интерфоне непознатих људи
ослушкивао позиве у помоћ
сићушних
суши барова
лајао на осветљена шеталишта
друштво једнаких
заснива се на солидарности
моја Хермес торбица, вриснула је Мирел Дарц
био је то сан, кошмар, гушење, дуготрајно гушење
отимање ваздуха, наизглед исповест човека
ужаснутог оним што види, препуштеног окрутној
опери сунца, бездушној новембарској јари
његов поглед, његов избезумљени поглед
док пада у мрак, у глуву тишину
сањао сам оца
како се пење уз брдо
ходао је одлучно
попут библијске фигуре
фигуре митске
фигуре с мисијом
гледао га како неуморно гази
кроз шибље и камењар
шта он тражи?
да ли се сећа?
чега се он сећа?
он хода брзо, хода одлучно
по камењу
прашини
неуморно гази снег светлуцави снег
покривен бледом месечином
стиже у завејано село
лупа на врата
улази у загрејану собу
три голе жене
перу косу у бурету с водом
преплашена девојка тужних очију
постаје му невеста
потом све креће узбрдо
морамо подићи млазњаке
каже мајка
некролози не могу да чекају
када је остала удовица
мајка се посветила
затирању успомена
помагао сам јој у томе
непрекидним бележењем
једва сам преживео
народне бајке с разгласа
пропаст новца
жараче заборављене у ватри
пену дана
која је постајала пена ноћи
сумануте идеје које су ми
падале на ум
требало је елиминисати
мајка је диктирала
био сам њен
најпослушнији записничар
кривотворила је чињенице
породичну прошлост без почетка
и краја
зашто је то радила?
у огледалу сам видео
сву тројицу
жилаве прсте њиховог дрвећа
укочене прсте њиховог дрвећа
на умиваонику су стајали
пластични бријач
пластични дечији прст
и пластична фигурица свеца
све ми је то
однекуд било познато
чинило се да немам избора
био је то сан, кошмар, гушење, дуготрајно гушење
наизглед исповест човека ужаснутог, заплетеног
у густо клупко одјека, његов избезумљени поглед
док покушава да се сакрије у сну, у фантазији која му
за тренутак успорава пад, продужава наду
спремио сам се за неколико минута
као да бежим
у заштићеној зони зид зграде је личио
на Мондријаново платно
на улазу у Блок 46
стробоскопско светло
зора
лепљива стаза
Месец се дошаптавао с антенама
и сигурносним камерама
иако су свуда около била
цементна брда
из даљине је допирао тежак
промукли звук бродске сирене
колико ствари сам прећутао?
сан без почетка и краја
одабрао сам јастога за шифранта
распоредио своје бродове
у чело стола
сваке ноћи силазио сам у базен
пун цвећа и густог црног смеха
може се рећи да сам био срећан
тражио сам да ми допусте
спавање
у соларијумској капсули
дозволили су
тражио сам да ми допусте
коришћење кациге и џојстика
дозволили су
овде ти је добро
говорили су
говорили су
сунцу смо додали још два сунца
навукао сам гумену маску
одебљалог Председника
отишао у караоке бар
и одрецитовао песму
о мртвој чивави
мислећи на себе
било је то све
што сам могао да учиним
велика кривина коју сам заобишао
чекала ме је поново
летео сам
и то је изгледало као да
непрестано остајем без ваздуха
трчао сам
и то је изгледало као да
снег пролази кроз мене
излази из мене
чуо сам све те људе
како говоре
да су у врту уживања
примећена нова бића
то све објашњава
Платон, добро име за пса
Кататонија, добро име за брод.
Радијски запис и неколико покретних слика са представљања одржаног у Нишу
КРАТКА ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ ИЗДАЈЕ – Иза запаљене шуме (2018)
Поезија Љиљане Сретовић Радовић делује као шапат који не жели да заглуши свет, али га упорно бележи – тачно, иронично, нежно и понекад болно. Њени стихови долазе из свакодневице, али не остају у њој: они се, као и песникиња, повлаче корак у страну и посматрају живот као да је реч о необичној уметничкој поставци. Сагледавајући њену поезију на овај начин, можемо говорити и о сродности с Виславом Шимборском – у промишљеној, али нипошто хладној поетици.
Из збирке Северна страна солитера одабране су песме које сведоче о снази интимног гласа, гласа који не тражи велике и драматичне преокрете. Баналности града, породичне драме, социјалне пукотине и наслеђене ране обликују се у јасну, ненаметљиву и интелигентну поезију, која свог читаоца не тражи, али га сасвим извесно проналази. Е, управо у томе и лежи њена највећа вредност.
Овај избор, дакле, није антологија, већ поетски извод – циклус који се може читати и као мала књига у књизи. Он открива један препознатљив глас савремене српске поезије који, иако личан, не познаје ограничења теме, тона или времена. Као и код Шимборске, ту је смех у трагедији, свест о пролазности у ситници, и љубав у реченици без емоционалног вишка.
Нову књигу поезије Љиљане Сретовић Радовић – Северна страна солитера можеш поручити у Књижари « НЕСТОР ЖУЧНИ »једним кликом на ову слику
СЕВЕРНА СТРАНА СОЛИТЕРА
Моја соба повраћа хаљине
гаји паукове и осушено цвеће
одувек је ружна, али и у њој
су се смејали људи
сада оптужује мене
а ја само седим
у чекаоници поред које
не пролазе возови.
ПОСЛЕ ТРЕЋЕ СМЕНЕ
Неонка у купатилу трепери
бела четкица за зубе дежура
изнад лавабоа, сама у чаши
без срца, без ума, а корисна
од њеног одраза у огледалу
учинило ми се да видим себе.
КАДА ЛАЖЕМ ПЕСМЕ
У мени расту песме
танке и бледе
развлачим их по папиру
од кога направим чамац
и усидрим га у марину
изнад мог писаћег стола.
ПРАЗНИЧНО ВЕЧЕ У МОМ ДОМУ
Дан ме гура: мисли, ходај, причај
увече, тиху срећу покида свађа
око бежи једно од другог
уши би шамарале образе
лева рука пребацује десној
што се руковала са њим
желудац виче престаните
а први је потегао праћку
окупљања почињу усхићењем
а већ, грлећи се, вадимо бодеже.
KУТИЈА ЗА ЦИПЕЛЕ
Извлачим коверте са дна
жуте, зелене, љубичасте
прва је направљена од постера
тинејџерски часопис из осамдесетих
прелећем преко косих слова
имам све петице, када долазиш
с неких су скинуте маркице
о, како сам се синоћ љубила
последње су са црвено-плавим рубом
мом сину је никао први зубић
данас добијам пуно мејлова, али
немају мирис писама из кутије.
НЕОБЈАШЊИВО ГЛУПИ ПОСТУПЦИ
На благајни болнице
бројим тражени износ
дају ми признаницу
љубазно се захваљујем
сестра ме прозове
докторкa не пита за име
незамисливо боли
али није то ништа
летњи је дан
моја хаљина ледена од зноја
пре уласка у стан
намештам усне у осмех.
НОЋНИ РАЗГОВОРИ С ОЦЕМ
Када су објављене моје песме, био си тужан
као да су ти саопштили да имам леукемију
погрешним поклоном сам покушала да се искупим
у твојој библиотеци није било места за моју књигу
говорили смо о љубави различитим језицима
најбоље смо се разумели у башти, у тишини
једног лета си направио љуљашку мени, одраслој жени
тада смо престали да вучемо уже свако на своју страну
Да бисмо обезбедили стабилно и функционално корисничко искуство, Гледишта користе основне, такозване колачиће (cookies) – технолошка средства за чување и приступ појединим информацијама на уређају са којег приступате нашем садржају. Гледишта не користе колачиће у сврху оглашавања, профилисања корисника или праћења понашања читалаца, нити прикупљају личне податке у комерцијалне сврхе. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски примени поједина техничка подешавања (попут избора писма или приказа садржаја). Недавање или повлачење сагласности не утиче на основну доступност и читање садржаја, али поједини визуелни или технички елементи (слике, распоред странице) могу бити делимично ограничени у зависности од подешавања прегледача.
Ауторска права
Часопис Гледишта задржава сва ауторска и сродна права на објављене садржаје – текстуалне, визуелне, звучне и видео-материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дистрибуција или друго коришћење било ког дела садржаја без претходне писане сагласности уредништва сматра се повредом ауторских права и подлеже законским последицама.
Одговорност за ставове
Ставови и мишљења изнета у ауторским текстовима не морају нужно одражавати ставове Редакције Гледишта.
Професионални стандарди
Гледишта поштују Кодекс новинара Србије и прихватају надлежност Савета за штампу.
Основни
Увијек активан
Неопходни технички колачићи који омогућавају основно функционисање сајта и приказ садржаја. Без њих Гледишта не могу правилно да раде.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Изглед
Колачићи који памте детаљна подешавања приказа сајта. Не користе се за праћење корисника или оглашавање.
