Ознака: Поезија

Жељко Митић: ПЕСМЕ ИЗ НОРВЕШКЕ

gledista.drustvoknjizevnika.com

Овај циклус песама Жељка Митића, претходно је објављен у часописима: Поезија, часопис пјесничке праксе; број 3-4, просинац 2023, Загреб, Градина, часопис за књижевност, уметност и културу, бр. 105-106/2023, Ниш. Фотоилустрације су из музеја Едварда Мунка.

Песму Ово није земља за самце први пут објављују ГЛЕДИШТА.

Едвард Мунк – Аутопортрет поред прозора

МОЈА БОРБА

Нисам умео да лажем

па рекох волим њу

али волим и тебе,

могли бисмо да живимо сви скупа.

Мада сам веровао

да ће у мом предлогу

препознати добру идеју,

то се није догодило.

Саопштила је како ћу

ипак морати да бирам.

Промена не може да буде лоша,

помислио сам

и одабрао нову девојку.

Касније сам се опаметио

и решен да више не улазим у везе

због којих ћу се осећати

млађе и пожељније

вратио се кући

доневши са собом

полно преносиву болест.

А она ми је све опростила.

Живели смо срећно

неколико наредних година

док нисмо закључили

како бисмо могли да живимо још срећније.

Па се одселила на Север

нашла посао

купила кућу

и одвела децу.

Није ми опростила.

ЖЕНЕ ФИЛМОВА Б ПРОДУКЦИЈЕ

Луде, хистеричне, љубоморне, јебозовне,

жене које воле или бар мисле да воле,

спремне су да убију за туђег мужа

али не и да се повуку или предају.

У сталном узбуђењу које носи

мување с таквим женама,

изгубио сам много.

Једном сам пропустио

понуду живота,

да објавим књигу у Лондону.

С друге стране сам и добио.

Између осталог, редовну терапију.

А Шодан каже:

Објављена књига на енглеском језику,

заглављено је стопало

у једном одшкринута врата

светске књижевности.

Никад ниси превише стар за успешну каријеру

и никад није касно за поправни,

осим после секса

са књижевном критичарком.

КРАЉ ДРАМЕ

Некад ствари нису као што изгледају

или нису сасвим јасно постављене,

као што јелен не прелази магистралу

него магистрала пролази кроз шуму.

Некад ме чудно гледају,

овде сам странац,

и на дечјем фудбалском турниру

не аплаудирам као у позоришту

попут осталих родитеља,

већ галамим,

псујем и претим судији.

Некад ствари умеју да буду

у неспоразуму са собом,

са првим сунчаним данима пролећа

број хитне помоћи постављам

на брзо бирање,

заљубљен сам у жену која је отишла,

људи се боље осећају кад нисам

у њиховом друштву.

Позив на пиво

одбијају фантастичним разлозима.

А Алекс каже:

Не постоји неразумевање

већ само лоша трава.

Прошло је много година

како нисам дувао,

параноје сам сачувао као

сувенире.

Едвард Мунк – Убица

НЕКО ЈЕ ПОПИО МОЈУ ВОТКУ

Када сам се после три месеца              

из Србије вратио у Норвешку,

ствари су углавном биле тамо

где сам их и оставио.

Приметио сам пар нових предмета,

вероватно добијених

као поклон за празнике,

и да је моја вотка

попијена.

Из дивне стаклене људске лобање

са чепом на врху,

нестала је сва течност.

Загледан у шупљине очних дупљи

покушавао сам да одгонетнем:

Жена не пије вотку,

деца су још увек мала,

наши гости Срби махом су љубитељи

ракије.

Као у причи о златокосој девојчици

што на путу кроз шуму

набаса на кућу медведа

који су изашли у шетњу док им се охлади

ручак

неко је седео на мојој столици

неко је јео моју кашу

неко је спавао у мом кревету

неко је попио моју вотку

или све то заједно.

Странац је био овде и указана му је част

коју не заслужује.

А Карановић каже:

Пијем вотку кад желим да се брзо напијем,

јер она хвата брже од осталих пића.

Осим оне украјинске с медом и љутим 

папричицама,

никад нисам волео вотку.

А сад ми је та вотка важна.      

Као што су ми важни детаљи који говоре

о неприкосновеној владавини овим

простором

о трону

који ми измиче.

МОЖДА ОВЕ ПЕСМЕ ИПАК НЕ ГОВОРЕ МНОГО

Уметност писања песме је

као уметност припреме бифтека.

Неко то свакако уме боље.

После четрдесет година

биланс је следећи:

Нејасно сећање на детињство

кошмар деведесетих

алкохолизам и таблетоманија

и сасвим мало преосталих сати

за истинске радости.

Не траћи време на препечен бифтек

и просечне песме!

А Исидора каже:

Бруталност је ишчезла из поезије народа

који је некада певао о крви

као о роси на мачу викинга.

Нова норвешка лирика неће вас затући

маљем метафоре.

НОРВЕШКА ЛЕТЊА ЗИМА

Плажа није пуста упркос свежини ветра.

Море је хладно.

Ноге почињу да боле

ако стојиш у води дуже од минута.

Видим купаче.

Наши људи кажу да ипак прија

стриктна сатница рада овде

и за разлику од домовине,

поштено плаћен сваки минут

одузет од слободног времена.

Никад се заправо не навикнеш.

Празни кафићи у подне и тескоба

коју само на кратко смекшају

алкохолна пића прекомерних цена.

Радује ме што нисам онај стари.

Свеједно,

овде сам а нисам овде.

Крупна плава жена

показује прстом на мене

док одлази кући

а у ствари

мисли на неког сасвим другог.

СОБА 316

Да ли би нешто било другачије

када бих поетску правду

прогласио авантуром

кроз непознате пределе,

погрешном тактиком

освојене нове територије?

Соба 316 и даље би била

скучена ћелија

у коју не мораш да се вратиш

после напорног дана

ако већ имаш куд

и читава обала Арктика,

Алкатраз у белом,

без калифорнијског сунца

без икаквог сунца.

Какве везе имам

са свим тим људима

који ми израњају из мрака

Делмор Шварц

Оскар Вајлд

Џим Морисон

Џек Торенс

кад сам само

помоћни кухињски радник

писац без друге књиге

са преспаваних

петнаест минута славе.

И колико је особљу

уопште потребно да схвати

да је неко од станара умро

у свом кавезу?

Поново престрављен

могућим сусретом

самоће и смрти

усред ноћи

силазим до рецепције

и постављам исто питање.

Кад ме на крају убеде

како су сва наша кретања

под надзором камера

осетим олакшање

и вратим се у кревет

своје приметно комфорније собе

број 316 самачког хотела

на ободу поларног круга.

Едвард Мунк – Хенрик Ибзен у Гранд кафеу

ОВО НИЈЕ ЗЕМЉА ЗА САМЦЕ

Није ово земља за самце,

градови су острва

клима је сурова

локалци су лицемери

досељеници нужно зло.

Зато заснуј породицу,

овог пута разборитије.

Нема веће грешке од поновљене

ни боље жене од друге жене.

Никад ниси превише стар за рокенрол,

сви могу да буду

звезде пред огледалом,

свако место је ненастањиво

ако си се унапред предао.

За ГЛЕДИШТА пише: Жељко Митић

Димитрије Миленковић: ТАЈНЕ БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ

gledista.drustvoknjizevnika.com
Бранко Миљковић по завршету студија

Поглавље из књиге: Бранко Миљковић – Судбински глас песника

Поузданих података о томе колико је Бранко Миљковић био религиозан у оном „исихатском” смислу нисам успео да пронађем, а верујем да их и нема. Хришћанску реч Бог први пут је, у епистоларном смислу, употребио када је помињао Платона и потпуну лепоту због које се и побожни свештеник „одрекне Бога”.

У песми Ариљски анђео његове инспиративне пречице су дубље и знатно мисаоно и визионарно шире од директног сучељавања са религиозним заносима, од оног чиме Исидора Секулић дочарава своје убеђење да је сва уметност изашла из „религиозних осећања, из контемплације, из гледања на живот из угла вечности”.

И сама Исидора умела је, донекле, да одступи од тежине и изричитости овакве формулације, да би њену мисао до краја красила мудрост и јасноћа: „Као некада и данас свака виша уметност, висока поготову, светла је и чаробна и моћна, над човеком, религиозним осећањима”.

Миљковић ће у свом надахнутом Ариљском анђелу успети да интерпретира оплемењене визије, слутње које одгонета, а притом шири крила, загонета:

Да ниси анђео кога страх мој кроти

Чудовиште би био у својој лепоти

Чије порекло у мојој је жељи

Да уништен будем тамо где престаје

Моја немоћ моја снага која даје

Истину речима у лажној повељи.

Цитирали смо само једну од строфа пред чијом сублимацијом и паралелизмима застају озбиљни истраживачи Миљковићеве поезије. Стижемо тако до прага храма на коме је овај песник био већ при првим суочавањима са настајањем и нестајањем, пред питањима о бесмртности душе, пред исповестима античких и иних филозофа, путевима духовним и странпутицама стаза до открића и стваралачког узнесења.

Критичар Јован Пејчић, један од ретких који је на инспиративним траговима знаменитих песника, у току скоро четири деценије, осмислио, Речник српских песника 20. века у коме је дужну пажњу посветио Бранку Миљковићу, језгровито, мудро: „Стваралац орфејског надахнућа опседнут вољом да певању и мишљењу да јединствен језичко-поетски и дискурзивни лик, Миљковић песму види као истовремени плод интелекта и интуитивно – лирске перцепције.

Основни појмови његове поетике су заборав и празнина; они произилазе из ауторове концепције о поезији као негативној онтологији, што је учење по ком се смисао постојања песме састоји у њеном одвајању од стварности, у ослобађању песничког исказа од терета садржаја, у преношењу поезије у царство многозначних идеја које се, колико год биле спекулативне, не лишавају ни своје чулно-сликовне дубине (циклус Критика поезије и Свест о песми).

Овакво опредељење у блиској је вези с изворима Миљковићеве поетике: она се заснива на · противречном споју надреалистичких искустава са симболистичким схватањима једног Малармеа и Валерија. Ова склоност ка измиривању крајности пренела се са поетичке у трансценденталну сферу: на метафоричком плану, Миљковићева поезија исказује се као покушај остваривања синтезе таквих егзистенцијалних и метафизичких категорија као што су: ватра и пепео, биће и ништавило, живот и смрт, циклуси Трагични сонети и Патетика ватре. Мисаоном опсегу сразмеран је тематско-мотивски распон Миљковићеве поезије.

Он је баштиник колико хеленске филозофске и митолошке традиције, толико и српскога фолклорног, епско-лирског Утва златокрила, иконографско-духовног Ариљски анђео и индивидуално-уметничког наслеђа Седам мртвих песника. Бриљантан версификатор, мајстор лирске форме с посебним смислом за ритмичко и звучно обликовање стиха, он је у исти мах песник једне имагинативно-реторичке и стилске културе, какву после њега нико није поновио.”

* * *

У сали Филозофског факултета у Београду где смо студирали, једног децембарског дана 1957. године, Бранко и ја дуго смо седели док је напољу беснела мећава. Толико смо тога имали да испричамо један другом. Како рече после трогодишњег „обијања прагова редакција издавачких кућа”. заузимањем Оскара Давича, изашла је његова прва књига Узалуд је будим у београдској „Омладини”.

„Исповедао” се да су и ту биле озбиљне перипетије. И после потписаног уговора испоставило се да издавач нема пара да објави књигу. Озбиљно љут Давичо, који је књигу рецензирао, „заврши посао опоменом да ће се и он придружити претњи судом”. И чаробна врата су се отворила. Када је мећава већ почела да се стишава, Бранко вади из џепа танушну књижицу на чијим је корицама писало Готфрид Вилхелм Лајбниц – Исповест филозофа.

Бранко Миљковић као гимназијалац

Замишљен тихо рече: „Пропутовао сам античку филозофију. Знам да ћу тим стазама још дуго да путујем – читањем и писањем, пре свега поезије. Очекују ме бројни задаци, а овај боемски живот одузима драгоцено време… Лајбница сигурно ниси читао, поново се враћам овим страницама насловљеним О праведности Бога”.

Мудри филозофи понекад превише рабе речи, а Лајбницови дијалози их штеде.

Био би добар песник, али заокупљен је бесмртношћу душе. После оне нишке поплаве 1948. године пронађох у једном подруму часопис Мисао који је уређивао наш Mаѕѕuка са Симом Пандуровићем, мирисао је одбојно на мемлу, слепљених страна. Мене привуче дугачак текст о бесмртности душе. Мало тога сам разумео, а сад Лајбниц успева да ми помаже. Прочитај Исповест филозофа.

Невреме се беше стишало и ми закорачисмо у снежно предвечерје свако на своју страну.

За ГЛЕДИШТА пише: Димитрије Миленковић