НИШАЉКЕ – НИШКИ САЛАНЏИЦИ: РАСПЕВАНА ЉУЉАШКА ИЗ СТАРОГ ГРАДА

У старом Нишу, у данима Поклада, обично пред почетак апостолског поста кад је лепо време, град је личио на једно велико игралиште. На раскршћима, испред кућа и кафана, ницале су љуљашке. Нишлије су их крајем 18. и током 19. века звале саланџици, од османлијске речи salınçak, у значењу љуљашка.

Чинило се да цео град пева и љуља се у ритму Поклада. Данас, готово заборављене, ове љуљашке заслужују да буду враћене у наше сећање ‒ да буду именоване речју која чува дубоку укорењеност у локалној традицији и српском говору: нишаљке.

---

КАКО СУ ИЗГЛЕДАЛЕ НИШАЉКЕ?

Два висока дрвена стуба са попречном гредом, јаки конопци и даска прекривена ћилимом чинили су основу нишаљке. На њој би седело двоје младих – момак до девојке, а уз помоћ пријатеља љуљашка би се лагано зањихала.

Када би ухватила прави ритам, из грла заљуљаног пара зачуле би се песме, обично љубавне, које је настављало окупљено друштво. Песма се ширила нишком чаршијом, као да је сва постала један хор

ЗАШТО СУ НИШАЉКЕ БИЛЕ ВАЖНЕ?

Није то била пука игра. Љуљање је, према народном веровању, носило дубоко магијско-обредно значење:

„Љуљање је тумачено као магијска радња аграрног карактера која може да утиче на плодност. (…) Друго тумачење наглашава његову функцију катарзичког средства, којим се тело ослобађа од зимске обамрлости, да би било чило и јако у послу.” [1]

У градском Нишу, међутим, овај обичај добио је нову улогу ‒ прерастао је у начин упознавања и заљубљивања младих:

„На нишаљке су најчешће седали момак и девојка, обично они међу којима постоји узајамна симпатија. Сам чин љуљања био је прилика не само за забаву, већ и за међусобно упознавање и гледање између момака и девојака.” [2]

Погледи, осмеси, песме и заједничко љуљање били су први кораци ка новим љубавима.

СЕЋАЊЕ НА РАСПЕВАНИ НИШ

Хроничари бележе да су се током Поклада на нишаљкама смењивали парови од јутра до мрака, а песма је била толико снажна да је одјекивала из једног краја града у други:

„Парови на нишаљкама смењивали су се по цео дан, и тако данима док су трајале Покладе, а песма са њих и около њих чула се до у саму ноћ. ’Ниш’љке и с’л’нџици’ били су наивна и безазлена забава, али зато весела и распевана, што је животу у старом Нишу давало заиста нарочиту пријатност и топлину.” [3]

А уз песме, чуло се и овакво дозивање:

„Љуљкај, љуљкај, саланџик,
на њему се љуља Ђорђик;
љуљкај, љуљкај, нишалица,
у срцу му гори искрица.” [4]

Љуљање и песма нису били својствени само Нишу, али је управо овде обредни смисао добио препознатљиви урбани облик:

„Љуљање на нишаљкама забележено је и у другим крајевима Србије, али је у Нишу овај обичај добио особену градску форму, повезану са песмом и јавним сабирањем младих на раскршћима и трговима.” [5]

ДАНАС, КАД ГРАД ВИШЕ НЕ ПЕВА У ИСТОМ РИТМУ

Док читамо ове редове, пред нама је слика једног распеваног Ниша у коме су се љубави рађале на љуљашкама, а песма била део свакодневице. Данас, кад град више не пева у истом ритму и кад су улице испуњене ужурбаним корацима и звуцима телефона, вреди се подсетити да је Ниш некада имао своју љуљашку – своју нишаљку.

Она није била само дрвена конструкција, већ симбол радости и заједништва једног времена  у коме је песма важила као мерило живота.

---

литература:

---

Редакција ГЛЕДИШТА © 2025

---

---

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

---

ОДАБЕРИ ВИШЕ

---