Самоћа је опијум приповедача, такав су сој душа, да ослушкујући тишину напуштају своје духове, дозвољавају душама, да саме у тишини постану тишина. Но, довољно је да чесма капље, да астматични сусед добије напад, довољно је најзад да на трен пожели такт Сибелијуса и стравично питање самоће, сва надмоћ његове душе над његовим разузданим духом буде доведена до сечива катаклизме.

Тако пишу приповедачи за које ја знам, заправо волео бих да тако живе сваки појединачни тренутак својих егзистенција, јер тако ја пишем, тако силно желим да управо тако пишем. Све што волимо претпостављамо да нам је блиско на почетку и крају.

Рационалан човек, онај који не чини разлику између духа и душе, поставио би једноставно питање: о чему се заправо ради? Желећи да то избегнем, пишем причу, из једноставног разлога, не умем да одговарам на рационално постављена питања. Питам се, на шта би то личило и да покушам са одговором, ради се о сну, Францу Кафки, господину Леополду Левију, псу Клаусу, наставници Магди, парабелумима, топовима, тенковима, инцесту, Јунском рату, лепој Арапкињи.

Ко зна, можда је и то прича, али не моја, свакако не моја. То би представљало логички тачан исказ, задовољио бих дух дотуреном храном чињеница, али би душица куњала, та торокуша, лепојка, тај једноставни цвет. Прича која захтева оволики увод, постоји једино због писца, нажалост, али је тако, желим да је испричам већ дуго времена, носим је у себи, као унутрашњи руксак, по сопственом схватању из прилично недефинисаних потреба и у веома сумњивом двополном облику.

Не постоји биће којем бих је испричао, тај невероватан, али механички приказ тројства у којем егзистира пар супротности, да, мушкарац-жена, господин Леополд Леви виши финансијски инспектор среза Ниша и његова супруга Магда, моја наставница математике, али постоји још неко, постоји пас Клаус, постојим ја, немо опсесивно дериште, сви актери разишли су се, нестали, преселили се у један другачији систем времена и у једну измењену димензију простора.

На два пола једне тангенте, стварно туђ простор смрти и отуђења улази и у моју душу која постоји кроз приче. Постоје толики начини да се нешто искаже, али је само један важећи. Тачан. Причљив. Истинит. Већ неколико ноћи и дана ја окончавам (приче су приштеви душе) однос приче и моје душе, ствар са духом кренула је наопако. Хтео не хтео препустио сам Могадону (1,3-дихидро-7-нитро-5-фенил- 2X-1,4-бензодиазепин-2-она) да ме веже, али је Могадону незнана хемија спајајућих списатељских душ-духова.

Могадон ме питао, како би причу испричао Франц Кафка. Затим ме питао због чега имам потребу да причам около како волим Франца Кафку, а никада себи не постављам питање како би он испричао моје приче. Рекао сам: Могадоне, ради свој посао. И лепо сам уснио. Лепо је не… двосеклих метафора.

Уснио Франца Кафку. Можда у Могадону постоји нека намерна хемијска супстанца која те онемогућује да, опет је све ишло раздвојено, душа и дух, као разведени муж и жена у судској чекаоници. Сунце и Месец, брат и сестра, сједињени питањем, могућим остварењем једне приче, али нису могли одједном, није се дало руку под руку пред Франца, тако да је прво (ко?) питао: – Је ли Франц, како би ти испричао причу о господину и госпођи Леви који имају чудног пса.

Стајао сам пред робном кућом „Београд“, било је 16.02, чекао сам Кафку. Као и обично, његово радно време у Нишкој кредитној банци завршавало се у 16.00ч. Чињеница која ме силно обрадовала била је што робна кућа није била стварна робна кућа, нисам имао свест шта би стварна зграда робне куће могла да представља, али робна кућа у могадонском сну налазила се у трафици, и стварно је то била робна кућа, мислим унутрашњост робне куће, ниједан спрат није недостајао, чак су и покретне степенице биле ту. Гледао сам на сат, није имао бројеве већ слова. Франц се појавио у 16.08, што је заправо било ГХ ОУ. Носио је на себи црно одело, сив шешир и дубоке црвене јахаће чизме.

Касним – питао је. – Касниш – одговорио сам и један поред другог ушли смо у трафику – робну кућу. – И шта сад – питао је – због чега си ме опет звао у невреме. Добро знаш колико посла имам пред четворомесечни биланс.

– Имам проблема с причом, хоћу да знам како би је ти написао.

– Зашто бих ја писао твоје приче?

– Франц, ја једино желим да сазнам како би је ти написао, да причу урадим другачије. Знаш, ова прича има седам верзија, ни једну не могу сматрати својом.

– Хајдемо на покретне степенице – предложио је.

Прво је стао он, затим је један степеник остао празан, па сам ускочио ја. У том сам тренутку приметио да на леђима, у капуту, има рупу, у облику људске шаке и да му се виде леђа. Пружио сам руку и осетио његово хладно месо. Није се окренуо, само је казао: – Свака прича има седам туђинских верзија и осму, црну и нечитљиву, коју можемо, условно, сматрати својом.

Та је бесконачна, недовршена и само сни могу показати где је почетак писања и залеђено срце приче. Уосталом, због чега ти све ово говорим о осмим верзијама, ја никада нисам имао потребу да кренем од прве.

Тек сам тада схватио да степенице нигде не завршавају. Пели смо се и пели.

Видиш шта си учинио. Немоћан да изађеш на крај с клупчадима, не успевајући да не измешаш истину и лаж ти си ме одвукао од посла. А шеф, а заменик шефа? И гле, шта је са овим степеницама?

– Шта је с овим степеницама – поновио сам гласније.

Франц се лупио по бутини. – Како шта је, издрао се – па то је осма верзија. Ја искачем – казао је – искочићу за двадесет секунди. И знаш – наставио је мирним гласом – постојали су људи који су живели у Прагу, а никада нису прошетали прашким улицама. Према томе, сасвим је разумљиво што постоје писци који не дозвољавају своме срцу да се доледи.

– Шта то значи Франц?

– Да је немогуће раздвајати душу и дух у причама које носимо као Крст,

– Шта – хтео сам да питам, али је већ било касно. Скочио је на гондолу с кожном галантеријом, а продавачица га је хитро прекрила коферима.

Кућа господина Леополда Левија, ипак ће увек бити господе поред све извештачене другарске непосредности другоратних метаморфоза, налази се тик под нашим балконом. Сва је прилика да је главни пројектант имао и те каквих разлога да Левију ускрати поподневно сунце. Али свако зло има своје добро, кажем ја, те сам скоро две године маминим позоришним двогледом посматрао живот те куће. Био сам од оних дечака који виде и оно што се не види, заправо видео сам углавном оно што се није видело, да будем прецизнији. Напросто, привлачност неких бића довољна је да о њима сазнаш све што пожелиш. Да ли је заиста тако, драги читаоче, ти који приповедачевим воајеризмом задовољаваш своју жеђ за знањем.

Наше куће се нису посећивале. Леви је одлазио доктору Јунгвалтеру док је жена доктора Јунгвалтера имала заједничку кројачицу с мојом мамом. Тако се, како већ код жена бива, сазнало да је господин Леополд резервни пуковник предратне Југословенске војске, велики стручњак за топове, хаубице, пасионирани заљубљеник у ружно наоружање.

Преко жена тата му је продао, у оно време за дебеле паре, два парабелумама специјалне израде, које је током 1944, одузео један, оберштаумфиреру Милеру Хорцу из Улма, стрељаном у Нашицама исте вечери због недоказаног злочиначког убиства неке чегарске породице. Други пиштољ, одузео је капетану Јиргену Петеру Леу, о којем сам касније сазнао да држи продавницу сликарског материјала у Линцу.

За новац од пиштоља, мама је одмах купила кинеску комоду од Управе душевне болнице, а коју је користио док је у њој боравио екс-краљ Ђорђе Карађорђевић. Уверио сам се у веродостојност бившег власника када сам у тајном претинцу пронашао нацрте за три речне шалупе, а бака ми је касније, док је с покојним Карађорђевићем издржавала бању, причала о његовој опседнутости Дунавом и бродовима. Ја сам се, много касније, домогао и његове наслоњаче коју сам добио од Л.А. за четири грама хероина.

Кућа, која и дан-данас постоји, грађена је од црвеног камена који је данас немогуће наћи. Бака ми је говорила да је тај камен видела као девојка изнад Горњег Душника, али је касније поцмео. Комшилук је о Левијевима мислио много шта. Пре свега, све је почело управо због тих пиштоља и растиња. Милиција је често навраћала, мислим да су пребројавали оружје и покаткад узимали што им се свиђа, и то ми никада није било јасно, да ли је могуће да су га сумњичили за повремена убиства или шта ја знам. Оно с дрвећем постало ми је разумљиво много касније. Леви је везивао тегове о гране дрвећа, тако да је цео врт ишао надоле. Сви су се згражавали. А како је лепо када дрвеће схвати да може да расте и надоле. Та њихова кућа одувек ми је изгледала као да у њој не живи нико. Сем једног прозора, посвуда су биле прашњаве жалузине.

Затекао сам једном тату како га посматра док сам са псом одлазио ка Тврђави, тргнуо се и само казао: – У њему нема страха!

Бака, која је увек помно чула зетове речи, казала је: – У јеврејину више не може бити места за страх, у њима постоји нешто што замењује страх.

– Овог је и то напустило – одговорио је тата.

То је стравична кућа – казала је мама – ни за какве паре не бих крочила унутра.

Од када знам за себе Левија су сви звали Пуковник. Мислим да је био задовољан што га зову Пуковником. Сећам се да ми је Душан Кос, наставник хемије и колега госпође Леви, који је са њим био у логору Освећим, казао за време једне шетње Чаиром, како пуковник Леви ниједан пакет који је добио од својих или од УНРЕ није подигао. Такав човек ме је потпуно заокупио.

У собу је прво ушао Пуковник. Пас се није видео у први мах. Стајао је корак иза човека и зурио кроз прозор. Чинило се да им је досадно. Пуковник је запалио цигарету и сео у наслоњачу. Пас је легао на простирку поред његових чизама, али је и даље гледао кроз прозор. Човек се није мицао. Његово тело, оно што се наслућивало испод широке униформе, чинило се дрвеним и неосетљивим.

Пас је био црн и чудан. И ако су били врло близу братства разликовали су се, не по крви или нарави, него у кретању и чврстини непомичности. Човеку су се померате усне и цигарета, пас се није мицао. Жена коју су људи звали Пуковница, позната у вароши по двојици пуковника, јер су и пса звали Пуковник, ушла је и донела храну.

Заправо храна је била за пса. Њена светлуцава хаљина начас се изгубила, а затим се вратила носећи човеку прибор за чај. За човека који је изгледао глувонем људи су говорили да је зао из задовољства. По њиховом мишљењу пас је био опак по наређењу, Мада ни они који су се усуђивали да то кажу, нису озбиљно мислили, јер двојица Пуковника не само да су били далеко од тога да би дозволили било какав суд, већ су држали отворене очи, што је значило да гвоздена завеса не само да скрива њихов приватни живот већ искључује сваку могућност осећања, било којег, сем страха који су сејали.

Човек се није мицао. Размишљао је о томе како су људи неправични и глупи. Све оно што они нису смели да мисле о њему, мислио је он, уместо њих. Али када је као противтежу мислио своју мисао, појмио је истину да задовољство никада није имао. Ни он, а ни пас. Жена била неважна, О женском задовољству није вредело размишљати.

По обичају, парабелум је био на сточићу. Као и много пута раније узео га је и уперио у пса. Овај се лењо окренуо, уперивши поглед који не гледа – не у пиштољ, не у човека, већ кроз њих – испитујући контуре ништавила и досаде. Није никад трептао, а то није била једина сличност са змијом. Лагано је устао и изашао не осврћући се на човека, сигурно као да је и сам човек. Пуковник је остао у столици. Окренуо је пиштољ ка себи и цев ставио у уста. Повукао је ороз док му је у другом крају устију догоревала цигарета.

Жена је ушла у спаваћу собу. Тамо је већ био пас. Лежао је пред огледалом гледајући се у очи. Изгледало је да га фасцинира властити поглед; стварно је изгледао чудно с тим змијским очима, мада човек не би могао са сигурношћу да каже да ли су црне или стаклене. Жена се спустила на под, окренувши леђа огледалу. Дога је имала црну, сјајну длаку. Дугачки ожиљци на слабинама изгледали су као вез. Жена му је миловала бразде. Пас ниједном није задрхтао. Затим су се отворила врата. Човек није ушао, није чак ни проговорио. Само је стајао. Пас је устао да би му се придружо. Двојица пуковника спремна као и увек за ритуал због ког су живели, човек камџијом у руци и у парадној униформи, пас лењ и велик, човечан у својој лепоти, неприродан због оног што је знао. Корачајући напоредо изашли су из куће. Жена је угасила светло и почела да плаче.

Пуковници се упутише на реку. Сваке су ноћи шетали обалом до места где су ритуал завршавали борбом. Изненада би човек почео да завија као вук, истог трена дога би га нападала. Пас је знао да је парабелум увек празан, да једини метак који постоји у кући није намењен њему. Али је бич од говеђе жиле био стравично оружје. Човек је био низак, снажан и налик јазавцу. Прикованог погледа у очи пса изгледало је да плаче, дога је гледала у штитнике на човековим рукама.

Пас је нападао смишљено, одређујући правац уједа према мржњи која је пламтела у човековим очима, или сузама које су се сакупљале на његовим јагодицама. Пас није нападао човеков врат и гениталије. Човек је заузврат водио рачуна да не ошине пса преко лица. Обојица су знала да жена сад плаче у мрачној соби. И човек и пас грозили су се повратка у кућу, јер оно што је некада давало смисла обојици био је сада само патрљак месечине, бачен у реку, од кога су и рибе окретале главу. Град је спавао и није слутио урликање. Да су и знали да треба да слушају, засигурно не би препознали пуковнике.

Човек је завијао као вук, пас је режао и лајао као пас, људима су изгледали демонски. Тако нису могли да знају да су то они. И поред тога, људски језик, уста без зуба и мере, натерала су пса и човека да се кољу у тмини поред воде која је односила бол, али је увреда, лаж и самоћа остајала као једини доказ, једини разлог борбе и поштовања.

Пас је угасио поглед када је видео да је човек извадио сат. Спустио се на тло да олиже рањену шапу. Човек му је ставио ланац. Кренули су кући и не погледавши се, носећи исту слику, исту бол, али не показујући да је бол бол, а слика, она туга због које су се људи склањали са њиховог пута.

Жена је још плакала.

Човек и пас прођоше поред ње и не осврнувши се. Ушли су у купатило и опрали се. Пас је посматрао човекову руку пун поверења.

Њих двојица су спавали у истој соби. Жена није ни једном пуних шест година ушла у ту одају. И даље је плакала иако се одавно помирила са судбином која ју је очекивала. Добро је знала да, оног тренутка кад увреда буде враћена, један од пуковника остаје жив. Тада ће она доћи на ред. А казна стиже полако, када је судија и џелат онај који је био вољен, који је то можда још, и не може представљати ништа до пакао. Жена се придржавала ритуала, није стављала отров у чај и храну.

Пуковник је нестао 1965. из града. Наставница Магда убрзо након тога отишла је у инвалидску пензију, навукавши и ону једну неспуштену жалузину. Живела је на јогурту и карфиолу које јој је доносио луди Антоније, некадашњи центарфор БСК-а, а после рата због везе с неким Белим орловима, послушно чаирско потрчкало.

О Пуковнику сам поново сазнао, заправо поново сам га видео у ТВ дневнику, у једној краткој секвенци како акредитованим новинарима показује управо изведену операцију у којој је његова тенковска бригада избила на Суецки канал.

Тата је казао: – То је само слика на телевизији.

Тај човек никада не би ратовао.

Рекао сам: – Тата, то је чика Леви и он мора да ратује, Тада сам од оца добио један шамар, рекао је бесно – Штене, никада се не мора ратовати.

Оно чега се Кафка одрицао, ја сам прихватио, схватио сам, човече ако си љубитељ осмих верзија чега се стидети, 1978. године, у антикваријату у Кнез Михајловој срео сам девојку коју сам запазио јер је купила четири примерка Зохара и одмах на лицу места написала четири посвете. Звала се Кефер и била је на пропутовању кроз Београд. Ишла је ујаку у Мостар.

Водили смо љубав у хотелу Балкан, соба 206, и ја сам, будући да је долазила из државе коју сам волео, испричао о Пуковнику. – Ах – рекла је – тај јастреб Леополд Леви. Затим смо се посвађали, она је отишла у други хотел. Разлог свађе ипак није био довољан, у суштини ја ценим антимилитарискиње, да не завршимо осми коитус, онај једини и прави. Али не у Београду, већ у Мостару на реци чије име никада нећу избрисати. Буна. То ће увек бити река коју ћу сањати. Буна.

Кефер ми је испричала страшну Пуковникову судбину. Усмрћен, у сну преклан од Клауса, а цео Kibbuz Tiferet згрожен је био извитопереношћу љубави. Тако је лепо бити нормалан, тако је добро бити у границама љубави и мржње, говорили су суседи. Клаус га је заклао и појео, бар је тако писао Jerusalim post. – Има мноштво разлога за убијање, али је увек један пресудан – казао сам. – Да – одговорила је Кефер – истина се зове Марифа Хашиди, млада палестинска девојка коју су обојица заволели под погрешним утицајем псећег Меркура и људског Сатурна.

из трезора ГЛЕДИШТА пише: Славиша Николин Живковић