NIŠALJKE – NIŠKI SALANDŽICI: RASPEVANA LJULJAŠKA IZ STAROG GRADA

U starom Nišu, u danima Poklada, obično pred početak apostolskog posta kad je lepo vreme, grad je ličio na jedno veliko igralište. Na raskršćima, ispred kuća i kafana, nicale su ljuljaške. Nišlije su ih krajem 18. i tokom 19. veka zvale salandžici, od osmanlijske reči salınçak, u značenju ljuljaška.

Činilo se da ceo grad peva i ljulja se u ritmu Poklada. Danas, gotovo zaboravljene, ove ljuljaške zaslužuju da budu vraćene u naše sećanje ‒ da budu imenovane rečju koja čuva duboku ukorenjenost u lokalnoj tradiciji i srpskom govoru: nišaljke.

---

KAKO SU IZGLEDALE NIŠALJKE?

Dva visoka drvena stuba sa poprečnom gredom, jaki konopci i daska prekrivena ćilimom činili su osnovu nišaljke. Na njoj bi sedelo dvoje mladih – momak do devojke, a uz pomoć prijatelja ljuljaška bi se lagano zanjihala.

Kada bi uhvatila pravi ritam, iz grla zaljuljanog para začule bi se pesme, obično ljubavne, koje je nastavljalo okupljeno društvo. Pesma se širila niškom čaršijom, kao da je sva postala jedan hor

ZAŠTO SU NIŠALJKE BILE VAŽNE?

Nije to bila puka igra. Ljuljanje je, prema narodnom verovanju, nosilo duboko magijsko-obredno značenje:

„Ljuljanje je tumačeno kao magijska radnja agrarnog karaktera koja može da utiče na plodnost. (…) Drugo tumačenje naglašava njegovu funkciju katarzičkog sredstva, kojim se telo oslobađa od zimske obamrlosti, da bi bilo čilo i jako u poslu.” [1]

U gradskom Nišu, međutim, ovaj običaj dobio je novu ulogu ‒ prerastao je u način upoznavanja i zaljubljivanja mladih:

„Na nišaljke su najčešće sedali momak i devojka, obično oni među kojima postoji uzajamna simpatija. Sam čin ljuljanja bio je prilika ne samo za zabavu, već i za međusobno upoznavanje i gledanje između momaka i devojaka.” [2]

Pogledi, osmesi, pesme i zajedničko ljuljanje bili su prvi koraci ka novim ljubavima.

SEĆANJE NA RASPEVANI NIŠ

Hroničari beleže da su se tokom Poklada na nišaljkama smenjivali parovi od jutra do mraka, a pesma je bila toliko snažna da je odjekivala iz jednog kraja grada u drugi:

„Parovi na nišaljkama smenjivali su se po ceo dan, i tako danima dok su trajale Poklade, a pesma sa njih i okolo njih čula se do u samu noć. ’Niš’ljke i s’l’ndžici’ bili su naivna i bezazlena zabava, ali zato vesela i raspevana, što je životu u starom Nišu davalo zaista naročitu prijatnost i toplinu.” [3]

A uz pesme, čulo se i ovakvo dozivanje:

„Ljuljkaj, ljuljkaj, salandžik,
na njemu se ljulja Đorđik;
ljuljkaj, ljuljkaj, nišalica,
u srcu mu gori iskrica.” [4]

Ljuljanje i pesma nisu bili svojstveni samo Nišu, ali je upravo ovde obredni smisao dobio prepoznatljivi urbani oblik:

„Ljuljanje na nišaljkama zabeleženo je i u drugim krajevima Srbije, ali je u Nišu ovaj običaj dobio osobenu gradsku formu, povezanu sa pesmom i javnim sabiranjem mladih na raskršćima i trgovima.” [5]

DANAS, KAD GRAD VIŠE NE PEVA U ISTOM RITMU

Dok čitamo ove redove, pred nama je slika jednog raspevanog Niša u kome su se ljubavi rađale na ljuljaškama, a pesma bila deo svakodnevice. Danas, kad grad više ne peva u istom ritmu i kad su ulice ispunjene užurbanim koracima i zvucima telefona, vredi se podsetiti da je Niš nekada imao svoju ljuljašku – svoju nišaljku.

Ona nije bila samo drvena konstrukcija, već simbol radosti i zajedništva jednog vremena  u kome je pesma važila kao merilo života.

---

literatura:

---

Redakcija GLEDIŠTA © 2025

---

---

PROČITAJ JOŠ

---

ODABERI VIŠE

---