И у овом, трећем делу нехотичног серијала текстова после српских гласања, могу да поновим одговор на питање из поднаслова: из књижевних разлога. Из проклетиње читања је пристигло свакојако зло, па и ово: живети међу све многобројнијима. И знам да ћу ту ударити о тврди зид најдубље идиосинкразије, оне која господари свим осталима. Да, бројност људског рода.
Две су моје књижевне преосетљивости, усредсређене на две књиге, никада довољно прочитане, ни истакнуте на трговима и штандовима литературе. На мах, немају ништа заједничко: роман Стално се враћајући кући Урсуле Ле Гвин и теоријска студија Анархија, држава и утопија Роберта Нозика.[1]
У свом роману Ле Гвинова описује феноменологију људског постојања у неодређеној будућности Калифорније, после неиспричане светске катастрофе која је произвела пачворк форму друштва. У Нозиковој студији реч је о још увек егзотичној области теорије скупова и теорије игре, без обзира на то да ли је Роберт тако намеравао, наиме – о примени математичких постулата на дисперзивно људско друштво.
Теорија у данашњем академском постулирању постаје пракса у фикционалној будућности, следећи, и једна и друга, обрасце квантне запетљаности. Добро, већ је време да разјаснимо. У Урсулином роману друштво се расуло на, историјски сумирано, све облике постојања: родовску заједницу, феудалну искључивост, технолошко друштво, антагонистичку умреженост глобал-планете, митотворачку и метафизичку духовност.
Појединац се својевољно и слободно уклапа у друштвене заједнице, а оне саме постоје као summa свих историјских облика. Све је упоредно постојеће, ритуална и симболизована свакодневица, ратови, технологија, анархоидна изолованост, острвска усамљеност, породица-село-еснафска социјална структура.
Антички идеал, однос полис-држава, своди се на елементарније: појединац-друштво. Отуда и митологија, антропологија, психогеографија и анархоидна поетика јунака и прича у овом роману. Прича, да, али и песама, предања, легенди, језика, речника, музике, игре, заната – јер главна јунакиња је прича која прича друге приче које чине свет.
Са друге стране социопсихологије, а кроз математичке моделе, стиже Нозикова теорија о томе како се произвољни број појединаца може организовати у свеколиком многоличном универзуму, речју, у присуству других људи. Произвољном броју других људи, без државе, правно-административног апарата, војске и полиције.
Роберт не заборавља никада: теорија игара није математичка фикција и теоријска дисциплина већ скривена структура и платоновска смртоносна функција ништа другачија од бројчане реал-политике наше баналне свакидашњице, превласти мноштва над појединцем и бескрајних и депресивних последица једног тако једноставног и једносмерног односа.
Наравно, у контексту те драматичне игре моћи, Нозик размишља о једном и његовом власништву (Макс Стирнер) и на страни је појединца. Две књиге, или два романа, или две научне студије, у квантно промешаним картама. Час су једно, па друго. У свету Кеша, становника Урсулиног универзума, појединци могу мењати своја имена и идентитете, према своме животном добу, људима или заједницама у којима живе, или сходно својим менталним стањима.
Идентитет је воденаст, савршени флуид који не пријања, квантни образац, питање вероватноће. Неодређен и неодредљив. Условљавају га околности и датости, без обзира на то да ли је реч о другим људима или свестима. У океану свесности, живи и неживи, велики и мали објекти, метапојаве и метастварности, све што постоји или не постоји, у истом су пољу, идентитет је суза на киши која подједнако растапа Ридлијевог[2] репликанта Роја и детектива Декарта.
Каменгаталица је презиме нараторке Урсулиног романа, чије прво име је било Северна Сова, а у средишњем делу живота је узела име Жена Кући Се Враћајућа. Када је будући супруг пита, „Добро је то средње име које ти је дошло, Жено Кући Се Враћајућа. Мораш ли опет негде ићи да би оно и даље било истинито?”, она одговара, „Не, учим да будем своје име.”
Није лака за читање Нозикова књига, и упркос упорном читању, не могу рећи да сам при том много схватио. Тешко проходна математичка анализа свих могућих животних ситуација у којима се човек може затећи са другим људима и поводом других. Заправо, књига и није политичко-друштвена студија, већ каталог ситуација и решења, сходно теорији игре, у којима Нозик анализира и узима у обзир све актере игре и њихове интересе.
Нозиков текст је математика, заправо, обликована као алманах друштва без државе, односно са (ултра) минималном државом, како је дефинише Нозик, на средњокраћи државе природног стања, утопије и договорног удружења за елементарну заштиту од насиља, преваре и зла које прете појединцу од других.
Других друштвених ентитета, државе, полиције, војске и друге које Нозик свим (теоријским) силама држи далеко. И управо овде можемо да разменимо јунаке ове две књиге. Каменгаталицу из Куће Плаве Глине и кћи ратника из Куће Кондора и Нозикове слободне и достојанствене људе у флуидном, несталном пољу прича и митотворачке историје долине народа Кеша.
Са помало бојазни, враћам се преосетљивостима. Ко год је извалио, непромишљено и изунутрашњено, или, пак, „с подмуклом намером која није жучна”[3], да је превише људи на свету, дочекао је – распеће, индивидуални геноцид, принудно-вољно самоспаљивање, полицистичну оптужбу за фашизам, светозаверу, антихуманидију те, најблаже, нељудскост.
Слажем се, као друштвено биће у својој конкретној држави, са свиме. Али, погледајмо тренутне баналности. Све више феудалних држава, вечних ратова међу њима, државотворних вођа у врло дословном смислу, техноконтроле као облика друштвености, покорних маса у опијумским фавелама, теслизације без голубова мира, без било чега, природа као њива а не храм, како би рекаo анти Бодлер и – тако је кишило над брестовима…
Добро, има и другачијих мишљења, рецимо оно Стивена Пинкера о нашем, најбољем до сада свету. Заискри суза у углу ока, од поноса, заиста.
У таквом свету, у коме постоји само „меки” појединац и „тврда” држава, нема места за друго. За људе који мењају своје образине, имена, средине, сроднике и пријатеље по властитој вољи, или за добровољна удружења по принципима минималне заштите. Јер нити смо ми они који смо макар до малочас били, да би мирне душе гласањем потврдили свој идентитет у држави непроменљивих конструкција, нити таква држава може постојати без тоталитарне потврде свог постојања, изнудом признања кроз гласање на четири године.
Јер гнусна је превара јавно инсистирање да нам је потребна „правна држава”, плеоназам нимало смисленији од таутологије „једнаког права гласа”. У Србији је тако како јесте због тога што је то стање заправо држава, огољена и развијена до својих „креативних” врхунаца.
Држава у свом класичном, доктринарном облику достиже свој пик у Србији, футуристичкој територији будуће тотал-државе, нимало јединствене на планети. Литерарни задатак је не учестовати у игри моћи и идентитета, безграничне моћи разуларене државне моћи и окамењеног појединчевог идентитета.
У тренутку гласања ми квантно поље могућности, слободе и смисла одређујемо као тачну конфигурацију коју тражи држава и тачну позицију коју појединац има у том пољу. Раздељујемо стварност и сваком делу додељујемо значење и позицију које до тада није имало.
Од свега, свих метастања, одређујемо једно. И тим чином негирамо тај исти чин, јер одлучивање препуштамо оном ентитету на који више немамо утицаја: другима. Постајући други, напуштамо поља свих могућности, постајемо тежина и тегоба и подређеност у својим и другим животима.
Једном се одређујемо, па иако је то одређивање временски орочено, на фамозне четири године, вртња у круг траје и по истеку нашег гласања, чека нас исти окрет завртња. Вртња у круг које не само што није литерарна већ је вртоглава, смућујућа реал-политика. Када се пилоти и астронаути изложе центрифуги који повећава број гравитација, поглед се сужава, црни круг га уоквирава, и нешто касније гаси се свест.
Ово ни као метафора не звучи пријатно. И ето – гласање коме можете приступити само ако имате утврђени и непроменљиви идентитет и одлука коју доносите истог тренутка је губећи, то је видиковац на бирачком месту. Осветљени смртоносним зраком државе, фиксирате своју позицију у свим бескрајним пољима од којих се састоји наше вечно биће.
Добијате на тежини, у том соц-хигсовом пољу, и добијате своју бескрајно исту, мукотрпну улогу у свету без вас. Дупло голо. Не, ово није проглас ка „белим”, или пак „црним” листићима, премда ове друге сматрам елегантнијом формом одбијања учешћа, у стању света где не представљате ништа, ни као индивидуа ни као сегмент друштва. Ако Урсула нигде непосредно не говори о катастрофи која је била нужан и довољан услов света Кеша, Нозик на неколико места у „Анархији, држави, утопији” даје назнаке транзиције државе у (ултра) минималну државу, па у минималну државу.
Његово питање са почетка књиге је једноставно: „Постоји ли заиста нека особа која би, тражећи групу мудрих и разборитих људи који ће руководити њоме за њено добро, одабрала ону групу људи који су чланови оба дома Конгреса?”. Све су то „тврди талири снова” који звече на „плочама света”, како је писао велики песник Паул Целан.
Идиосинкразија са почетка текста се сада поново, подло пришуњала. И док се у свету Кеша може као дашак осетити Урсулино „повећање сложености и јачине поља разумног живота” (цитат из „Леве руке таме”, другог култног романа ове списатељице) преко свођења људског друштва на скупове „супер-флуидних” појединаца, код Роберта таквих назнака ни у траговима нема. Нити их може бити у гео-политичкој теорији.
Међутим, Нозик у трећем сегменту своје књиге, у промишљањима односа утопије, реалног света и појединца каже: „Оно што у нашем стварном свету одговара моделу могућих светова, јесте широк и разноврстан спектар друштава у које људи могу да уђу ако им се допусти, напусте их уколико то желе, обликују их у складу са својим жељама…”, па онда настављајући: „…у стварном деловању оквира постојаће само ограничени број заједница, тако да за велики број људи ниједна заједница неће баш потпуно одговарати њиховим вредностима и тежини коју им приписују.”
Није потребно познавати математичку теорију скупова да би се извео посредан и посредујући закључак: „…уколико постоји велики спектар заједница, тада (грубо речено) ће већи број особа да се приближи свом идеалу живота него да постоји само једна врста заједнице”, пише Нозик.
Не постоји само једна утопија и једна врста живота, утопија се састоји од утопијâ, много врста различитих и дивергентних друштава, те је она заправо метаутопија, састављена од мноштва оквира за остваривање доброг живота у идеалним друштвима, уз суштински услов равноправне, слободне и добровољне привржености својих чланова.
Са данашњим масовним друштвом и у садашњој оскудици другачијих друштвених оквира и заједница (капитализам као реално једини тренутно постојећи светски поредак), појединац постаје матичина радилица, а то нико не жели да буде. Окрет завртња у магичном кругу, зар не?
Што нас је више, потребна је бројнија и покорнија сагласност у оквирима једнонумеричког облика света. Нозикова друштвена математика говори, тихим гласом, да то није прихватљиво. Исто нам говори и интуиција. И Луција Анеј Сенека, који у првој књизи писама Луцилију, у седмом и осмом писму утврђује: „Питаш ме, шта да у првом реду избегавам: гомилу.”
Зар није свеједно о чијем Конгресу или Скупштини је малочас било речи?
П. С. Овај текст је трећи наставак спонтано насталог серијала есеја „Зашто нисам гласао” и „Борхес и ја у потрази за новом демократијом”. Док први текст у књижевном и политичком смислу брани и образлаже ауторову идиосинкразију према начелу „један човек – један глас” и једнаком праву гласа за све, други текст садржи реално-политички оквир за нови систем демократских избора, заснован подједнако на Борхесу, Кафки, Пекићу и тужној српској политичкој збиљи.
Узгред, тек сада, кроз хронологију својих текстова, примећујем десетогодишњу ритмику шлајфовања ове земље и света коме припада. На несрећу, и ја.
[1] Ursula K. leGuin, „Always Coming Home”, превод „Поларис”, Србија, 1992; Robert Nozik, „Anarchy, State and Utopia”, превод CID, Црна Гора, 2010.
[2] Ридли Скот, режисер филма „Истребљивач”
[3] Т.С. Елиот, према преводу Мирка Магарашевића
Штампао: Књижевни магазин 241-242
Пише: Горан СТАНКОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ЈОШ
20
20