I u ovom, trećem delu nehotičnog serijala tekstova posle srpskih glasanja, mogu da ponovim odgovor na pitanje iz podnaslova: iz književnih razloga. Iz prokletinje čitanja je pristiglo svakojako zlo, pa i ovo: živeti među sve mnogobrojnijima. I znam da ću tu udariti o tvrdi zid najdublje idiosinkrazije, one koja gospodari svim ostalima. Da, brojnost ljudskog roda.
Dve su moje književne preosetljivosti, usredsređene na dve knjige, nikada dovoljno pročitane, ni istaknute na trgovima i štandovima literature. Na mah, nemaju ništa zajedničko: roman Stalno se vraćajući kući Ursule Le Gvin i teorijska studija Anarhija, država i utopija Roberta Nozika.[1]
U svom romanu Le Gvinova opisuje fenomenologiju ljudskog postojanja u neodređenoj budućnosti Kalifornije, posle neispričane svetske katastrofe koja je proizvela pačvork formu društva. U Nozikovoj studiji reč je o još uvek egzotičnoj oblasti teorije skupova i teorije igre, bez obzira na to da li je Robert tako nameravao, naime – o primeni matematičkih postulata na disperzivno ljudsko društvo.
Teorija u današnjem akademskom postuliranju postaje praksa u fikcionalnoj budućnosti, sledeći, i jedna i druga, obrasce kvantne zapetljanosti. Dobro, već je vreme da razjasnimo. U Ursulinom romanu društvo se rasulo na, istorijski sumirano, sve oblike postojanja: rodovsku zajednicu, feudalnu isključivost, tehnološko društvo, antagonističku umreženost global-planete, mitotvoračku i metafizičku duhovnost.
Pojedinac se svojevoljno i slobodno uklapa u društvene zajednice, a one same postoje kao summa svih istorijskih oblika. Sve je uporedno postojeće, ritualna i simbolizovana svakodnevica, ratovi, tehnologija, anarhoidna izolovanost, ostrvska usamljenost, porodica-selo-esnafska socijalna struktura.
Antički ideal, odnos polis-država, svodi se na elementarnije: pojedinac-društvo. Otuda i mitologija, antropologija, psihogeografija i anarhoidna poetika junaka i priča u ovom romanu. Priča, da, ali i pesama, predanja, legendi, jezika, rečnika, muzike, igre, zanata – jer glavna junakinja je priča koja priča druge priče koje čine svet.
Sa druge strane sociopsihologije, a kroz matematičke modele, stiže Nozikova teorija o tome kako se proizvoljni broj pojedinaca može organizovati u svekolikom mnogoličnom univerzumu, rečju, u prisustvu drugih ljudi. Proizvoljnom broju drugih ljudi, bez države, pravno-administrativnog aparata, vojske i policije.
Robert ne zaboravlja nikada: teorija igara nije matematička fikcija i teorijska disciplina već skrivena struktura i platonovska smrtonosna funkcija ništa drugačija od brojčane real-politike naše banalne svakidašnjice, prevlasti mnoštva nad pojedincem i beskrajnih i depresivnih posledica jednog tako jednostavnog i jednosmernog odnosa.
Naravno, u kontekstu te dramatične igre moći, Nozik razmišlja o jednom i njegovom vlasništvu (Maks Stirner) i na strani je pojedinca. Dve knjige, ili dva romana, ili dve naučne studije, u kvantno promešanim kartama. Čas su jedno, pa drugo. U svetu Keša, stanovnika Ursulinog univerzuma, pojedinci mogu menjati svoja imena i identitete, prema svome životnom dobu, ljudima ili zajednicama u kojima žive, ili shodno svojim mentalnim stanjima.
Identitet je vodenast, savršeni fluid koji ne prijanja, kvantni obrazac, pitanje verovatnoće. Neodređen i neodredljiv. Uslovljavaju ga okolnosti i datosti, bez obzira na to da li je reč o drugim ljudima ili svestima. U okeanu svesnosti, živi i neživi, veliki i mali objekti, metapojave i metastvarnosti, sve što postoji ili ne postoji, u istom su polju, identitet je suza na kiši koja podjednako rastapa Ridlijevog[2] replikanta Roja i detektiva Dekarta.
Kamengatalica je prezime naratorke Ursulinog romana, čije prvo ime je bilo Severna Sova, a u središnjem delu života je uzela ime Žena Kući Se Vraćajuća. Kada je budući suprug pita, „Dobro je to srednje ime koje ti je došlo, Ženo Kući Se Vraćajuća. Moraš li opet negde ići da bi ono i dalje bilo istinito?”, ona odgovara, „Ne, učim da budem svoje ime.”
Nije laka za čitanje Nozikova knjiga, i uprkos upornom čitanju, ne mogu reći da sam pri tom mnogo shvatio. Teško prohodna matematička analiza svih mogućih životnih situacija u kojima se čovek može zateći sa drugim ljudima i povodom drugih. Zapravo, knjiga i nije političko-društvena studija, već katalog situacija i rešenja, shodno teoriji igre, u kojima Nozik analizira i uzima u obzir sve aktere igre i njihove interese.
Nozikov tekst je matematika, zapravo, oblikovana kao almanah društva bez države, odnosno sa (ultra) minimalnom državom, kako je definiše Nozik, na srednjokraći države prirodnog stanja, utopije i dogovornog udruženja za elementarnu zaštitu od nasilja, prevare i zla koje prete pojedincu od drugih.
Drugih društvenih entiteta, države, policije, vojske i druge koje Nozik svim (teorijskim) silama drži daleko. I upravo ovde možemo da razmenimo junake ove dve knjige. Kamengatalicu iz Kuće Plave Gline i kći ratnika iz Kuće Kondora i Nozikove slobodne i dostojanstvene ljude u fluidnom, nestalnom polju priča i mitotvoračke istorije doline naroda Keša.
Sa pomalo bojazni, vraćam se preosetljivostima. Ko god je izvalio, nepromišljeno i izunutrašnjeno, ili, pak, „s podmuklom namerom koja nije žučna”[3], da je previše ljudi na svetu, dočekao je – raspeće, individualni genocid, prinudno-voljno samospaljivanje, policističnu optužbu za fašizam, svetozaveru, antihumanidiju te, najblaže, neljudskost.
Slažem se, kao društveno biće u svojoj konkretnoj državi, sa svime. Ali, pogledajmo trenutne banalnosti. Sve više feudalnih država, večnih ratova među njima, državotvornih vođa u vrlo doslovnom smislu, tehnokontrole kao oblika društvenosti, pokornih masa u opijumskim favelama, teslizacije bez golubova mira, bez bilo čega, priroda kao njiva a ne hram, kako bi rekao anti Bodler i – tako je kišilo nad brestovima…
Dobro, ima i drugačijih mišljenja, recimo ono Stivena Pinkera o našem, najboljem do sada svetu. Zaiskri suza u uglu oka, od ponosa, zaista.
U takvom svetu, u kome postoji samo „meki” pojedinac i „tvrda” država, nema mesta za drugo. Za ljude koji menjaju svoje obrazine, imena, sredine, srodnike i prijatelje po vlastitoj volji, ili za dobrovoljna udruženja po principima minimalne zaštite. Jer niti smo mi oni koji smo makar do maločas bili, da bi mirne duše glasanjem potvrdili svoj identitet u državi nepromenljivih konstrukcija, niti takva država može postojati bez totalitarne potvrde svog postojanja, iznudom priznanja kroz glasanje na četiri godine.
Jer gnusna je prevara javno insistiranje da nam je potrebna „pravna država”, pleonazam nimalo smisleniji od tautologije „jednakog prava glasa”. U Srbiji je tako kako jeste zbog toga što je to stanje zapravo država, ogoljena i razvijena do svojih „kreativnih” vrhunaca.
Država u svom klasičnom, doktrinarnom obliku dostiže svoj pik u Srbiji, futurističkoj teritoriji buduće total-države, nimalo jedinstvene na planeti. Literarni zadatak je ne učestovati u igri moći i identiteta, bezgranične moći razularene državne moći i okamenjenog pojedinčevog identiteta.
U trenutku glasanja mi kvantno polje mogućnosti, slobode i smisla određujemo kao tačnu konfiguraciju koju traži država i tačnu poziciju koju pojedinac ima u tom polju. Razdeljujemo stvarnost i svakom delu dodeljujemo značenje i poziciju koje do tada nije imalo.
Od svega, svih metastanja, određujemo jedno. I tim činom negiramo taj isti čin, jer odlučivanje prepuštamo onom entitetu na koji više nemamo uticaja: drugima. Postajući drugi, napuštamo polja svih mogućnosti, postajemo težina i tegoba i podređenost u svojim i drugim životima.
Jednom se određujemo, pa iako je to određivanje vremenski oročeno, na famozne četiri godine, vrtnja u krug traje i po isteku našeg glasanja, čeka nas isti okret zavrtnja. Vrtnja u krug koje ne samo što nije literarna već je vrtoglava, smućujuća real-politika. Kada se piloti i astronauti izlože centrifugi koji povećava broj gravitacija, pogled se sužava, crni krug ga uokvirava, i nešto kasnije gasi se svest.
Ovo ni kao metafora ne zvuči prijatno. I eto – glasanje kome možete pristupiti samo ako imate utvrđeni i nepromenljivi identitet i odluka koju donosite istog trenutka je gubeći, to je vidikovac na biračkom mestu. Osvetljeni smrtonosnim zrakom države, fiksirate svoju poziciju u svim beskrajnim poljima od kojih se sastoji naše večno biće.
Dobijate na težini, u tom soc-higsovom polju, i dobijate svoju beskrajno istu, mukotrpnu ulogu u svetu bez vas. Duplo golo. Ne, ovo nije proglas ka „belim”, ili pak „crnim” listićima, premda ove druge smatram elegantnijom formom odbijanja učešća, u stanju sveta gde ne predstavljate ništa, ni kao individua ni kao segment društva. Ako Ursula nigde neposredno ne govori o katastrofi koja je bila nužan i dovoljan uslov sveta Keša, Nozik na nekoliko mesta u „Anarhiji, državi, utopiji” daje naznake tranzicije države u (ultra) minimalnu državu, pa u minimalnu državu.
Njegovo pitanje sa početka knjige je jednostavno: „Postoji li zaista neka osoba koja bi, tražeći grupu mudrih i razboritih ljudi koji će rukovoditi njome za njeno dobro, odabrala onu grupu ljudi koji su članovi oba doma Kongresa?”. Sve su to „tvrdi taliri snova” koji zveče na „pločama sveta”, kako je pisao veliki pesnik Paul Celan.
Idiosinkrazija sa početka teksta se sada ponovo, podlo prišunjala. I dok se u svetu Keša može kao dašak osetiti Ursulino „povećanje složenosti i jačine polja razumnog života” (citat iz „Leve ruke tame”, drugog kultnog romana ove spisateljice) preko svođenja ljudskog društva na skupove „super-fluidnih” pojedinaca, kod Roberta takvih naznaka ni u tragovima nema. Niti ih može biti u geo-političkoj teoriji.
Međutim, Nozik u trećem segmentu svoje knjige, u promišljanjima odnosa utopije, realnog sveta i pojedinca kaže: „Ono što u našem stvarnom svetu odgovara modelu mogućih svetova, jeste širok i raznovrstan spektar društava u koje ljudi mogu da uđu ako im se dopusti, napuste ih ukoliko to žele, oblikuju ih u skladu sa svojim željama…”, pa onda nastavljajući: „…u stvarnom delovanju okvira postojaće samo ograničeni broj zajednica, tako da za veliki broj ljudi nijedna zajednica neće baš potpuno odgovarati njihovim vrednostima i težini koju im pripisuju.”
Nije potrebno poznavati matematičku teoriju skupova da bi se izveo posredan i posredujući zaključak: „…ukoliko postoji veliki spektar zajednica, tada (grubo rečeno) će veći broj osoba da se približi svom idealu života nego da postoji samo jedna vrsta zajednice”, piše Nozik.
Ne postoji samo jedna utopija i jedna vrsta života, utopija se sastoji od utopijâ, mnogo vrsta različitih i divergentnih društava, te je ona zapravo metautopija, sastavljena od mnoštva okvira za ostvarivanje dobrog života u idealnim društvima, uz suštinski uslov ravnopravne, slobodne i dobrovoljne privrženosti svojih članova.
Sa današnjim masovnim društvom i u sadašnjoj oskudici drugačijih društvenih okvira i zajednica (kapitalizam kao realno jedini trenutno postojeći svetski poredak), pojedinac postaje matičina radilica, a to niko ne želi da bude. Okret zavrtnja u magičnom krugu, zar ne?
Što nas je više, potrebna je brojnija i pokornija saglasnost u okvirima jednonumeričkog oblika sveta. Nozikova društvena matematika govori, tihim glasom, da to nije prihvatljivo. Isto nam govori i intuicija. I Lucija Anej Seneka, koji u prvoj knjizi pisama Luciliju, u sedmom i osmom pismu utvrđuje: „Pitaš me, šta da u prvom redu izbegavam: gomilu.”
Zar nije svejedno o čijem Kongresu ili Skupštini je maločas bilo reči?
P. S. Ovaj tekst je treći nastavak spontano nastalog serijala eseja „Zašto nisam glasao” i „Borhes i ja u potrazi za novom demokratijom”. Dok prvi tekst u književnom i političkom smislu brani i obrazlaže autorovu idiosinkraziju prema načelu „jedan čovek – jedan glas” i jednakom pravu glasa za sve, drugi tekst sadrži realno-politički okvir za novi sistem demokratskih izbora, zasnovan podjednako na Borhesu, Kafki, Pekiću i tužnoj srpskoj političkoj zbilji.
Uzgred, tek sada, kroz hronologiju svojih tekstova, primećujem desetogodišnju ritmiku šlajfovanja ove zemlje i sveta kome pripada. Na nesreću, i ja.
[1] Ursula K. leGuin, „Always Coming Home”, prevod „Polaris”, Srbija, 1992; Robert Nozik, „Anarchy, State and Utopia”, prevod CID, Crna Gora, 2010.
[2] Ridli Skot, režiser filma „Istrebljivač”
[3] T.S. Eliot, prema prevodu Mirka Magaraševića
Štampao: Književni magazin 241-242
Piše: Goran STANKOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
ODABERI JOŠ
20
20