Љиљана Сретовић Радовић: „ЖЕНА КОЈА НЕ ОСТАВЉА ОТИСКЕ”

Поезија Љиљане Сретовић Радовић делује као шапат који не жели да заглуши свет, али га упорно бележи – тачно, иронично, нежно и понекад болно. Њени стихови долазе из свакодневице, али не остају у њој: они се, као и песникиња, повлаче корак у страну и посматрају живот као да је реч о необичној уметничкој поставци. Сагледавајући њену поезију на овај начин, можемо говорити и о сродности с Виславом Шимборском – у промишљеној, али нипошто хладној поетици.

Из збирке Северна страна солитера одабране су песме које сведоче о снази интимног гласа, гласа који не тражи велике и драматичне преокрете. Баналности града, породичне драме, социјалне пукотине и наслеђене ране обликују се у јасну, ненаметљиву и интелигентну поезију, која свог читаоца не тражи, али га сасвим извесно проналази. Е, управо у томе и лежи њена највећа вредност.

Овај избор, дакле, није антологија, већ поетски извод – циклус који се може читати и као мала књига у књизи. Он открива један препознатљив глас савремене српске поезије који, иако личан, не познаје ограничења теме, тона или времена. Као и код Шимборске, ту је смех у трагедији, свест о пролазности у ситници, и љубав у реченици без емоционалног вишка.

Моја соба повраћа хаљине

гаји паукове и осушено цвеће

одувек је ружна, али и у њој

су се смејали људи

сада оптужује мене

а ја само седим

у чекаоници поред које

не пролазе возови.

Неонка у купатилу трепери

бела четкица за зубе дежура

изнад лавабоа, сама у чаши

без срца, без ума, а корисна

од њеног одраза у огледалу

учинило ми се да видим себе.

У мени расту песме

танке и бледе

развлачим их по папиру

од кога направим чамац

и усидрим га у марину

изнад мог писаћег стола.

Дан ме гура: мисли, ходај, причај

увече, тиху срећу покида свађа

око бежи једно од другог

уши би шамарале образе

лева рука пребацује десној

што се руковала са њим

желудац виче престаните

а први је потегао праћку

окупљања почињу усхићењем

а већ, грлећи се, вадимо бодеже.

Извлачим коверте са дна

жуте, зелене, љубичасте

прва је направљена од постера

тинејџерски часопис из осамдесетих

прелећем преко косих слова

имам све петице, када долазиш

с неких су скинуте маркице

о, како сам се синоћ љубила

последње су са црвено-плавим рубом

мом сину је никао први зубић

данас добијам пуно мејлова, али

немају мирис писама из кутије.

На благајни болнице

бројим тражени износ

дају ми признаницу

љубазно се захваљујем

сестра ме прозове

докторкa не пита за име

незамисливо боли

али није то ништа

летњи је дан

моја хаљина ледена од зноја

пре уласка у стан

намештам усне у осмех.

Када су објављене моје песме, био си тужан

као да су ти саопштили да имам леукемију

погрешним поклоном сам покушала да се искупим

у твојој библиотеци није било места за моју књигу

говорили смо о љубави различитим језицима

најбоље смо се разумели у башти, у тишини

једног лета си направио љуљашку мени, одраслој жени

тада смо престали да вучемо уже свако на своју страну

када си умирао, миловали смо једно другом руку

на машини, коју си ми дао, и данас куцам песме.

Сумрак пролазницима навлачи злокобна лица

у којима препознајем људе који су тражили

да радим оно што нисам желела

да ходам по жици завезаних очију

улазим у куће без врата

будем балерина на музичкој кутији

пресећи конопац

изаћи из дворишта

затворити кутију

било би пријатно ући у топли кафе

седети као да некога чекам

оставити рукавице намерно

на замагљеном прозору аутобуса

написана реч се слива у капљицама

излазим, кишобран тупо удари у дно канте.

Радоснија него што бисте помислили

знам да овуда не шетају девојчице

које су се смејале што не успевам да

ухватим лопту у игри између две ватре

дани су дуги и трпе што сам спора

пешачим уз степенице

све боље видим

открила сам нову нијансу црвене

немам времена да плачем

и да голорука спречавам људе

да буду глупи

највише кажем са мало речи

нимало нисам љута

на оне које сам волела

љубазност се на чудесан начин вратила

мада никад нисам ставила цену на њу.

Пожелела сам да остарим као Вислава Шимборска

смирено, са демоде фризуром, у лила џемперу

и две стотине песама, тврдо коричено издање

а деца да запамте да је радост увек могућа

на то је златна рибица заколутла очима и нестала

у дубинама плаветнила иза песме на десктопу.

Моја срећа је питома

има главу сунцокрета

и тело извајано

према облику брежуљака

тиха као вода у бунару

мирише на кадифе

уз стазу којом

долазе наша деца

седи на столу

одмара на полици са књигама

спава у фотографијама

отвара прозоре да уђе јутро

поподне слуша наш смех

на киши испод крушке

трчи за псом и мачком

док нам очи не постану рингишпили.