Миодраг Петровић Куска: ЗА “РАСУЖДЕНИЈЕ” ПОТРЕБНО ЈЕ ОБРАЗОВАЊЕ

Четрнаести јули 1817. године сматра се као датум којим почиње историја српске књижевне критике. Од тога дана па све до 21. августа исте године излазила је у Давидовићевим новинама једна жучна, темпераментна, лична и заједљива критика упућена на адресу „Љубомира у Јелисијуму“ од популарног и прослављеног српског романописца Милована Видаковића.


Орфелијева илустрација Љубомира у Јелисијуму, издање из 1858. године

Први пут објављено у премијерном броју ГЛЕДИШТА 1. октобра 1953. године

Када кажемо да је то датум којим почиње историја српске књижевне критике, онда мислимо на критику у ужем смислу те речи, на литерарну критику. Наиме, две године пре овог догађаја штампана је у истим новинама од 17. до 21. септембра једна друга критика истог рецензента и упућена на адресу истог писца, само поводом другог његовог романа. Али то није критика литерарног већ филолошког смера.

Писац и прве и друге рецензије био је, тада мање познат, али касније прослављени сакупљач народних песама, борац за народни језик и Гетеов пријатељ, Вук Стефановић Караџић.

Паралелно са напорима за стварање српске државе, после Првог устанка, иду и напори тадашњег просвећеног грађанства за стварање српске културе. У широком комплексу који она захвата, народни језик је од елементарне важности. Међутим, његово прихватање од стране оних који су му могли стећи популарност и озваничење, није ишло ни најмање лако.

И тако је дошло до чудног парадокса да те две идеје, стварање српске културе, односно језика и државе, живе у сталном непријатељству и узајамној нетрпељивости. Разлога за то има више, али један је особито важан. – Војвођанско друштво 18. века у своме животу на аустроугарским теренима, од стране власти било је у много коjечему ометано. Од свога досељења па све до 1918. године, када се аустро-угарска монархија коначно и неопозиво распала, то српско емигрантско друштво морало је, поред осталог, и да води борбу за своју културну аутономију.

Прозелитске тежње Марије Терезије које су ишле и за тим да се поунијати православни живаљ у монархији, никако нису ишле у рачун српском грађанству. И оно се одлучно и жестоко бори. Спретна и рутинирана језуитска пропаганда. штампа популарне црквене књиге на народном језику и на све начине ради на њиховом растурању. (Толерантним патентом Јосифа Другог 1781. године, Срби ће предахнути; али то ће бити касније.)

Помоћ и вера у Русију тада се показује и као једини и као ефикасен начин борбе. Све црквене књиге у држави изгледају сада православној јерархији ђаволски сумњиве, и да би домаћи свештеници могли да верницима сугерирају једино праву веру требало је  пронаћи такве у чију се веродостојност не може сумњати. Те и такве књиге могле су доћи само из Русије. Постоје огромне сметње, али књиге пристижу. Отварају се и школе и у њима предају руски учитељи Максим Суворов и Емануил Козачински.

И тако, школска катедра и црквени амвон постају пропагандна места за ширење руско-словенског језика. У таквим школама, а под импресијом оваквих проповеди, образоваће се неколико генерација које никада неће посумњати у то да не говоре чистим славенским језиком.

Утолико ће бити теже уништити ту илузију што њу проповедају тако ауторитативни писци као Јован Рајић, Захарија Стефановић Орфелин, касније Мушицки. Ако је то било једино средство за очување народности, наиме примање славено-серпског језика, онда је то утолико и оправдано. Али у младој српској држави, у којој живи та иста војвођанска интелигенција и то као експонент оваквог става и схватања, тај славено-серпски језик постаје велика препрека за стварање националне српске културе.

Као да је дакле било само потребно објаснити штетност овакве традиције, па да се народни језик прихвати. Али црква хоће традицију по сваку цену (јер њу маријатеризијанске авети још увек плаше), интелигенција која се сматра некаквом аутохтоном вредношћу рогуши се и мршти када осети пучки задах, трговачко грађанство већ погоспођено у својим навикама не жели конверзацију, „свињарским и говедарским језиком“.

На први поглед, један гранитан и непробојан комплекс препрека. А као врхунац свега, неписмени кнез Милош који важно и сумњичаво врти главом кад је у питању Вуков језик.

Године 1815 – 17. године такав однос према Вуку није био изразит у толикој мери. Али већ у то време питање језика било је оштро постављено и нужно се наметало на први план расправе. Још је Доситеј у 18. веку истакао потребу писања на народном језику. Године 1783. у Писму Хералампију дословно стоји: „која је нами корист од једног језика, којега у целом народу од десет хиљада једва један како ваља разуме и који је туђ матери мојеј и сестрам?“

Али тај захтев за народним језиком био је инспирисан само тиме да би просветитељску литературу могао пратити и прост народ, те да се на тај начин унесе у њега што већа сума знања и да би се разбиле предрасуде и празноверице. У истом писму стоји даље: „Само простота и глупост задовољава се всегда при старинском остати. Зашто је друго Бог дао човеку разум, расужденије и слободну вољу, него да може расудити, распознати и изабрати оно што је боље?“

Дакле, у „расужденије“ пре свега. Али за „расужденије“ потребно је какво такво образовање. И зато Доситеј толико инсистира на њему. С обзиром на то да је његова просветна политика била широких размера, разумљиво је зашто он наглашава потребу особито за писање на народном језику.

Али ни сам Доситеј није потпуно знао народни језик. А да би се могло и полемисати Око тога, тешко да је њему уопште падало на памет. Језик је њему био средство, не циљ.

Вук пак у своме раду поћи ће таман са супротне позиције. Циљ ће бити баш језик.

И тако ће Доситејева демократска парола о народном језику, комбинована славено-серпским речником његовим постати управо препрека, јер ће каснији писци баш тај компромис, ту недоследност тумачити не као компромис и недоследност, већ као завршено и потпуно гледање на ствар.

Управо је то разлог што ће Вук непрестано тврдити да Доситеј није Творац народног језика и наглашаваће његово непознавање иcтoг. Традиција писања: славено-серпским језиком за коју ће се докази тражити наводно у Доситеја, створиће такву збрку у језику да ће Вук јетко записати: „Што не знаш српски метни славенски; што не знаш славенски метни српски: а што не знаш ни српски ни славенски метни како ти драго.“

Питање језика дакле поставило се оштро и сугестивно. Непосредног интересовања имао је за њега и М. Видаковић. О њему је писац Љубомира расправљао у неколико наврата. С првим делом Љубомира публикованим 1814. штампао је Видаковић и Примјечаније о серпскому језику.

„Ја, писао је он тамо, по мојему расужденију за општеје добро нашега народа находим да ми пишемо серпски, да нас вес народ наш разуме, а да наш стари језик славенски… оставимо за богослове и за нека токмо на учена и висока лица” относећа се дела“.

То је значи чиста Доситејевска традиција. У својој Граматици Видаковић то изричито наглашава: „Доситеј Обрадовић перви нам поче просто, по обичном народа говору књиге писати, који повод даде и другима то чинити. Али све су то само изјаве. И оне једва да су нешто више неголи декларативне. У пракси тај „народни језик“ и није био много народни.

Видаковићеве књиге пуне су „славенских оконченија“ и строго књижевних израза. У својој првој рецензији од 1815. године, Вук се оборио управо на ту страну његовог романа „Јуноше“, искључиво језичну дакле. Ту му се замера на узимању славенских речи и облика на место српских и због употребе покварених облика који се чују по варошима.

То су оне исте примедбе које он чини српским књижевницима, само их не именујући, у својој Граматици од 1814. године. Критика је иначе похвална, а тон коректан. Видаковић је још увек писао „слатким штилом“.

Вукова опрезност овде сасвим је умесна. Видаковић је био познат, цењен и вољени писац. Али Вук критикује баш зато; баш његова ауторитативност и популарност нагони Вука да се разрачуна са Видаковићевим филолошким схатањима и да их, опрезно и уз осмех, поткопа у очима публике.

Судећи по тону прве критике, изгледа да је Вук у себи гајио интимну наду да ће можда Видаковић прихватити његове концепције о језику, јер је баш Видаковић био тај који је говорио да ми пишемо серпски, да нас вес наш народ разуме“.

За онај моменат, била је то врло неугодна чињеница да један тако ауторитативан и познат писац као Видаковић, шири преко својих књига рђав народни језик. То је могло завести и друге писце, особите млађе; али имати на својој страни и Видаковићево перо, та помисао је Вуку морала бити пријатна.

Међутим, критика је Видаковића страшно наљутила. Особито се коснуло то што га Вук упућује „на читање добри романа страним језицима“. Од 20. до 22. октобра исте године печата се у Давидовићвим новинама Видаковићев одговор.

„Као да он мени у тому што заповедати може“, жести се стари романописац, и предахнувши: „Срамота“. Но тај одговор, преко кога Вук ћутке прелази, не задовољава Видаковића. Њему је потребан неки снажан и неодољив аргуменат против. И он се по овој ствари обраћа Добровском за мишљење.

Одговор великог чешког филолога пристиже и он је доста задовољавајући. То је познато мишљење Добровског о „средњем слогу”. Видаковић триумфује и прелази у напад. У Предисловију друге части „Љубомира“ он Поново одговара Вуку потпомогнут ауторитетом Добровског.

Да је „прошасте године, пише ту Видаковић, они безимени брат (обе Вукове критике штампане су без потписа — примедба М.П.) сверху јозика у мојему усамљеноме Јуноши на мене рецензију издао… да је за оно време спавао, боље би учинио неже ли што је оно писао“.

Кад отвори Вукову Писменицу Видаковић није начисто с тим треба ли се смејати или… „љутити“. И откуда му толико смелости „нашу азбуку поткресавати“, „у ову љубезну нашега народа зеницу дирнути?“ „Погубна зараза литературе наше“, то је Вукова реформа.

Наравно да за народ треба „писати серпски“, али не као што „простејши изговарају“, него са коректуром према славенском. И као врхунац он наводи један став из писма Добровског о „средњем слогу”. Таква беспризивна документација требало је да направи панику у непријатељском логору. Уосталом, и без тога, ствар је била довољно драмски напета.

Када кажемо да је Видаковић заиста направио панику цитатом Добровског, онда ми само констатујемо једну чињеницу. Вук се нашао у врло деликатној ситуацији. Требало је одговорити, одговорити по сваку цену, али како проћи поред Добровског, а не додирнути га?

Критика је, прешавши преко свих обзира, ипак изашла. Она узима у поступак само прва два дела Љубомира; дакле, она није потпуна. Међутим, тешко да је и то било мало Видаковићу.

Вук се у њој обара на погрешке у географији, историји, на анахронизме, лош стил (цар Душан у 14. веку пије кафу, Љубомир шмрче бурмут, људи пале „рахетле“ и возе се „колесницама“ у Херцеговини). На ово следи духовита Вукова примедба: У Ерцеговини су познате колеснице као у Бечу самари. У Љубомиру се пустињак клечећи моли. На то Вук примећује да ми (православни) не клечимо кад се молимо Богу.

Светозарево оружје засветлело се као млеко. Не знамо, примећyје Вук, свиетли ли се код Срба млиеко или се биели. На рачун Љубомира и Светозара лепи и овакве епитете као: „магарац“, „будала“, „ветрењаст“.

Писац пак „лаже и лупа као пута у лотру“ и „бунца као баба у болести и прави магарцима своје читатеље или самога себе“. Бачена је анатема и на морал романа.

Вук напада на сликање свадбених обичаја и страшно се жести због нетачности у сликању. Поводом тога Вук пише и овако скандалозну фразу: „Овакову свадбу нека чини г. Видаковић, ако му се допада, кад се сам уз жени“. Да је Вук ово чинио смишљено и свесно показује нам једно писмо упућено Мушицком 1819. године: „Ја ћу да га испсујем горе него Видаковића“ (реч је о једном руском писцу).

Слаба мотивација радње. Кад Светозар не препозна Драгињу у Теодори: „Чудо, каже Вук, како је није могао познати Светозар, или она њега, у толиком разговору, грљењу и љубљењу, или како се она није сјетила кад јој је казао да је из Јелисијума“.

Слуга је срео Љубомира и Светозара и каже им да је Влајко украо Драгињу: „Да се није нам какова штета догодила? – Није Хвала Богу штета друга, но нејма нам от синоћ Господичнe Драгиње.“ На то Вук иронично примећује: то је готово као што приповедају: А да није шта штете било? Није вала Богу ништа, до два вола предња (оћерали Турци) и два стражња и четири средња.

Светозар је заспао у пољу и њему приступа „дух“. „Ми нисмо идолопоклоници, каже му он, да се Од кое какових измишљених духова плашимо, него смо мужествени и просвешчени“. Следи одмах Вукова бодља: „Г. Сочинитељ сматра да је то већ највеће и савршено просвешчeније, кад човек не веруе да има духова.“

У критици има и неколико примедаба о језику, али оне су од споредног значаја. Вук је овим имао намеру да Видаковићево дело детронира изнутра и да га потпуно обезвреди и омаловажи у очима публике; на тај начин би језик сам по себи био доведен у незавидан положај.

Да је то тачно сведочи нам доста опиширан увод у критику. Вук тамо констатује да ми пишемо српски већ четрдесет година и да смо за то време ударили у назадак. То зато што списатељи нису поставили себи „правила по коима ће писати“, „него како му кад падне на памет”. Уместо да се труде да језик науче, они „како кои зареже перо да пише“, мисле како ће поправљати језик. То је зло код нас велико и да би смо узели у одбрану у највећу драгоцјеност свога народа, свој народни језик“ присиљени смо се у јавно пред светом, непријатељски рецензирати и критизирати“. А критика има своје оправдање, јер у тим ће начином почети једанпут и наши списатељи мислити и сумњати о ономе шта пишу“.

Вуков таленат био је сасвим друге врсте него ли критичарски. Њему је уосталом за тај посао недостајало и шире књижевно искуство. Па ипак, тај човек еластичног ума и оштрог ока, мада по први пут, знао је да се снађе, и то изврсно, и на једној овако стручној и за њега лично новој области, тренутак је овде одсудан и мора се узети у рачун. Језик је за Вука био светиња. А општа нетрпељивост према његовој реформи наметала му је, и у полемици и у личном додиру са његовим противницима, оштар и жучан тон.

Уосталом, борба коју је он водио и може се замислити у свиленим рукавицама. Отуда и једна лична нијанса у критици на Видаковићев роман, То је можда и једино што се њој може замерити, али искључиво са гледишта књижевно-историске перспективе. Време га и његов положај у друштву овде и иначе брани и оправдава.

Теорија које се Вук држи у критици могла би се назвати, с обзиром на његово литерарно образовање, теорија „Здраве памети“. То је можда срећа, јер баш због тога његова резоновања подсећају на реалистички књижевни манир. „Нека узме најгори немачки роман, пише Вук, који већ ни слушкиње не читају, па ће видети, да је паметније написан, него његов Љубомир. У поменутим романима представља се човек као што јест, и као што би требало да буде. Онде паметан и поштен човек говори и ради свагда као паметан и поштен; будала као будала… А овде на неким местима Љубомир и Светозар говоре и раде као будале и ветрењаци и рђави људи… Светозар сад грди Агапију, и каже јој да је цвет без мириса, а сад јој каже да је достојна и љубве и почитања“

Критика је иначе рађена без плана. Она је обично школско препричавање садржине, невешто и суво. Критика – то су уствари напомене дате у заградама. Вук је као сматрао да је довољно препричати ту и такву садржину, па да, са по којом критичком примедбом, постане сасвим бесмислена. Али какве су то примедбе! Бодље и мачеви наоштрени са обе стране. Можда и није ништа друго запањило и запрепастило Видаковића и његове читатеље колико то, та безмерна жучност и заједљивост. Критика је оставила снажан утисак и може се рећи да су после ње наши списатељи заиста почели „мислити и сумњати о ономе што пишу”.


„Тон критике био је страшан, писао је Павле Поповић, до њене појаве српски књижевници су писали мирно, пристојно, не вређајући никада један другога. Књижевност се сматрала као салон и писци су се трудили да разговарају као у салону. Они су један другоме упућивали само комплименте и учтивости. То је био урбанитет 18. века који су они видели на страни и они су га примили“. Али „Вукова критика је одједном покварила тај лепи тон и ту општу сагласност. Она је била врло оштра. То је једна страшна, беспоштедна критика; никакве милости нема у њој. Од почетка до краја она је изведена у једном непријатељском тону“.

Вук је живео у време белог усијања романтизма. Али он је са његовим представницима имао само утолико везе што је живео у то доба. Романтизам је успео да му наметне само теме, али стил и начин рада су типично реалистички, вуковски. Њега карактерише озбиљност у поступку и студиозност при раду, романтичарска „женијалност“ и заношење били су му непознати и страни. То су биле добре традиције 18. века, које је и Вук наследио.


За ГЛЕДИШТА написао Миодраг Петровић Куска (1929-2018)



fb-share-icon
Tweet 20
fb-share-icon20