Момчило Радић: ТИШИНА И ГЛАСОВИ – ИЗБОР ИЗ НОВЕ ПОЕЗИЈЕ

Поезија Момчила Радића, у овом избору из новог, још необјављеног рукописа, носи обележја преплитања митског, историјског и савременог искуства. Она истовремено посеже за архетипским сликама и личним судбинама, спајајући индивидуалну емоцију са космичким и колективним. Радићеви стихови не говоре само о човеку, него држе до приче о његовој трајној вези са природом, историјом и смрћу.

У песмама попут „Чувар лаве” и „Дечак који звижди као кратер” доминирају митски и природни мотиви. Вулканска енергија и њена унутрашња сила постају метафора људских немира, док дечји звиждук открива како се живот и опасност сусрећу невероватно у истом ритму. Овде се јасно показује сво Радићево умеће и даровитост да природу претвори у живог саговорника.

Интимнији тон јавља се у песмама „Кеикаи и Умевака” и „Кото”. Њихова лирска структура блиска је источњачкој хаику традицији: један тренутак, један покрет или један звук довољни су да призову целу емоционалну драму. У тим кратким сликама открива се тежња ка сведеној, али снажној поетској изражајности.

Сасвим другачију димензију доносе „Над фотографијом џихадисте” и „Тарта пекан”. Овде поезија задире у савремену стварност, суочавајући читаоца са трагиком тероризма или последњим оброком осуђеника. Радић не остаје на документарности, него у први план поставља људскост и апсурдну нежност у најмрачнијим ситуацијама.

Коначно, у песмама као што су „Жртвовање Лајке”, „Порука” и „Нема песма пустиње” присутна је свест о историјском и колективном. Судбина космичког пса, сећање на бомбардовање или пустињска метафора сведоче о томе да поезија може да буде и сведок једне тешке епохе и њен тихи отпор. Управо у том балансу између личног и заједничког, митског и савременог, овај избор показује Радићеву поетику у свом најјаснијем светлу.

Овај рукопис не треба да се чека, он већ гори као планина дозивајући кишу. Радићева поезија није само књига за полицу, него јесте жива материја која тражи дах, руке и очи савременог читаоца. Његови стихови припадају тренутку у којем се мит и стварност сударају, а управо зато заслужују да се нађу међу људима одмах и сада, а не кад „дође време”. Јер, ако се поезија овакве снаге предуго задржи у тишини, и лавa ће остати без чувара.

Зовем се Мериђан. Чувар сам лаве на Мерапију.

Стар сам. Слабо видим и чујем. Ретко срећем људе.

Али осећам крв када надолази у желудац планине

као да избија из моје душе, јер и она је грумен земље.

Видео сам чудеса са шиљатог крова свог дома:

месец где пада у чај у цвату и пупавца загледаног у небо

трому лаву што би да се као тигар мази у мраку

свитања дима из земљиног срца

траве што горе низ кичму планине

кише што сикћу по свежој кори лаве…

Непомично сунце и тло што се врти.

И нека ми Бог опрости што осетих толику лепоту

па се не бојим помрачења звезда

ни црног плашта магме што куца на моја врата

да ме узме у топло наручје своје као изнемогло дете

и док уоколо прште зрна прашине и пупољци ватре

некуд, понесе.

На Јави верују

да молитве чуваре лаве

певане на рубу вулкана

постају пламено камење

што тече у сржи земље

На Мерапију говоре

да се по тихој ноћи чује

песма из кратера

Један луди дечак

чује њен ритам

у мирису свеже траве

на шапама свог псића

У сивом пределу

Кеикаи гледа

оцвалу трешњу

сећа се Умеваке

брије му бујне обрве

и мутном сузом кардама

исписује тугу над очима

танка капљица тече низ

слепоοчницу вољеног

брише је латицама

и за њу се моли

Не

није хтела певати

али увек се звиждовке

огласе тик пред свитање

и онда

задрхти

крхки цвет павлоније

намести кото

под танку сенку својих рамена

једно по једно

цуме од слоноваче

ставља на искривљене прсте

окрзне струну

Да

све су радости и туге

исте

Од хиљаду вести у којима се спомиње твоје име

Мохамед Хамдан Абу Хажар ал Саварка

ни једна не даје твоје годиште ни друге податке

Абу Хажар значи да већ имаш кћер

оженили су те у јутро после првог мокрог сна

Онима који те оптужују не сметају

твој леп изглед  дечачка наивност у осмеху

али ни та озбиљна благост у погледу

која чини твоју вољу за смрћу тако безазленом

Свој последњи оброк

Рики Реј Ректор

кременадлу поховану пилетину

тарту са орасима пекан

жвакао је преданошћу детета

које је заборавило ужасни несташлук 

када је спазио чуваре

који су дошли да га одведу у собу

где ће му убризгати отров

погледа на нетакнути колач

са успоменом   

на неки безвезни укус

и рече да му га сачувају

за касније

Народне уметнице још увек уживају

таласе аплауза и суза

у ноћним телевизијским репризама

док врхунски кремљански мајстори

Лењину шију ново фасадно одело

лочу саме оронулог срца

јер неко је тек тако     без одобрења

продао Револуцију

права совјетска деца још увек плачу

када замисле очи несрећне животиње

које су угледале празнину васионе

и дубоко у себи верују

– увек су веровали у чуда –

да им из наручја Милостивог Свемира

маше репом Светица Паса

Рано ујутру испред рушевина

Савезног Министарства Одбране

које су се још увек димиле

један уплакани старац

насупрот ветру раскопчаног мантила

са неколико медаља на сакоу

дрхтавом руком непрекидно

скида и ставља наочаре

са врло дебелим стаклима

тако да му очи сваки пут

постају неприродно велике.

Не плаши га толико сирена

колико чињеница да он

херој другог светског

на крају двадесетог века

препознаје њен звук.

Изненада подиже поглед

ка опасно ведром небу

па Богу право у очи:

– Реци тамо на Западу да у нама

више нема љубави!

Огрнут сивим шалом прошлости

која му испи срце као мирис

личи на кактус широм отворених очију

пред ветровима Казалкума

Немом песмом задржава пустињу у грудима

не боји се ничега што у њој цвета

ни људи ни праха њиховог

узима шаку песка и буди је

прстима влажног јутарњег ветра

обећава јој  младост миловање