Čudnovato je kod mene, da mnoge događaje i pojave mogu da predvidim. Tako već petog meseca posle venčanja ja sam predviđao da ću imati dece.
Prvo je bio sin sa plavim očima, koje su posle postale graoraste, pa onda smeđe i najzad crne. To je bilo neko nevaljalo dete sa čudnovatim prohtevima. Ono je, na primer, sa najvećim zadovoljstvom čupkalo meni sve dlačicu po dlačicu iz brkova i ja sam to, sa suzama od bola u očima, strpeljivo dozvoljavao, jer mi je tašta objasnila, da se to mora trpeti, da je to upravo najveće zadovoljstvo za oca kad mu dete počupa brkove. Šta više, moja tašta, da bi mi učinila što veće zadovoljstvo, hrabrila je malog tiranina vičući mu jednako: čup, čup, čup!
Ali to su bili već prvi dani detinji koji pripadaju više majci. A posle nekoliko godina moj je sin već toliko odrastao, da je sva briga oko njegovoga vaspitenja pripala meni kao ocu. A kad kažem briga, to nije tek onako uz reč, nego ćete odmah videti, da je to bila prava briga.
Dok je moj sin junački preskakao plotove, ja sam se još tešio, gledajući u njemu Hanibala koji će preći Alpe; dok mi je preskakao preko glave, tešio sam se, gledajući u njemu Miloša Vojinovića koji će preskočiti tri hata i na njima tri plamena mača; dok je krao komšijska jaja, ja sam se i tada još tešio, nazirući u njemu velikog budućeg osvajača Napoleona.
Ali, on poče i takve stvari da čini, kojima se već nisam više mogao da tešim, jer nisam ni u političkoj ni u kulturnoj istoriji mogao da nađem ugleda. On, na primer, razbije komšiske prozore i ajd, to nije ništa; po svoj prilici i mnogi drugi veliki ljudi razbijali su komšijske prozore; ali on uzme moj najlepši letnji kaput, odseče mu peš ili rukav i napravi sebi barjak, pa onda skupi pod barjak veliku vojsku i opkoli moju kuću, pa na znak za napad i bez obzira na prozore, na baštu i sve ostalo, osvoji tvrdinju i onda, kao i svaka pobedonosna vojska, otpočne po tvrdinji pokolj, te pootkida svima pilićima u kokošarniku glave.
Ja se, razume se, zabrinem i to više kao roditelj, nego kao sopstvenik poklanih pilića, Saopštim mojoj ženi tu brigu i, razume se, zabrine se i ona. Jedno veče mi izmenjamo mišljenja onako kako to zabrinutim roditeljima dolikuje. Ženino je mišljenje bilo da je dete bistro, na mene. I moje je mišljenje bilo da je dete bistro, ali da, bez ikakve potrebe, preteruje u manifestacijama svoje bistrine i da će tako beskorisno istrošiti snagu i upropastiti u sebi budućeg velikog čoveka.
Najposle, nije mi toliko bilo žao što bi i on ušao u red izlišnih i za Srbiju beskorisnih ljudi, ali sam se ja uopšte bojao toga da mi dete bude bistro, jer sam bio uveren, ako bude bistar da, prvo neće postati ministar u Srbiji, a drugo, izvesno će steći sklonosti ili da falsifikuje rekvizicione priznanice ili taksene marke. Ako ne to, a on će kao računopolagač sklapati vešto lažne račune, umeće lepo da nađe razloga kako bi pojeo državnu porezu, umeće da potpisuje svoje poznanike i prijatelje, i uopšte, činiće sve što bistri ljudi u Srbiji čine.
Prema ovakvim sposobnostima, on će biti upućen da bude ili sreski načelnik ili opštinski predsednik ili poreski nadzornik ili poštar ili, najzad, blagajnik kakvog novčanog zavoda. A meni se ni jedno od ovih zvanja ne svidi, te sam s toga bio protivan tome, da mi dete bude vrlo bistro.
Ta me je briga strašno jela, kao što može briga da jede čoveka uopšte, a čoveka koji ima vrlo bistro dete, napose. Moja je žena, po svojoj supružanskoj dužnosti, delila tu brigu sa mnom, kao što uopšte dobre žene dele mnogo koješta sa svojim muževima; a naše dete odreklo se već ambicije da bude Hanibal, Vojinović ili Napoleon, jer je pre neki dan udavilo mačku, a ja sam uveren da ni Hanibal, ni Vojinović, ni Napoleon nisu davili mačke.
Eto, ta me je briga dovela do misli da intervjuišem jednoga od naših odličnih pedagoga, člana Prosvetnog Saveta i svih komisija za preustrojstvo nastave, tvorca mnogih nastavnih programa i počasnog člana Društva za.vaspitanje dece, a zatim pisca ovih znamenitih dela: „Majka kao vaspišač“, „Kuća kao vaspitač dece“ (1, 1 i Š sveska, još nesvršeno delo), „Kako se u dece neguju građanske vrline“ (javno predavanje u Građanskoj Kasini), „Pogreške roditeljske“ (sa motom na koricama: „Pogreške dečje to su pogreške njihovih roditelja“) i tako dalje.
Juče sam baš bio kod g. pedagoga i zažalio sam jako što sam ga uznemirio, jer ga zatekoh zadubljenog u posao za koji mi on reče da se takođe odnosi na vaspitanje dece. On mi ponudi stolicu i tek što sedoh, ja sa užasom i životinjskom drekom skočih pipajući se vrlo nepristojno pred licem g. pedagoga.
— Ah, ah, ah, — uzviknu on siromah, i poče
i sam da me pipa kojegde — oprostite, hiljadu puta oprostite. To je onaj moj najstariji. Ah, tako je nestašan. Eto, vidite, metnuo je iglu na stolicu, on mi to vrlo često čini. Oprostite.
— I vi to onda imate vrlo često prilike da gledate kako vam gosti skaču sa ove stolice
— odgovorih malo pakosno, ali, kako ja nisam bio običan gost već molilac, utišah se i sedoh.
Tek što pristupih prvom pitanju, a iz druge sobe prolete jedna papuča kroz staklena vrata i staklo pršte na hiljadu parčadi.
— Živko! — uzviknu pedagog, — šta radiš to, za Boga!
Kroz razbijeni prozor promoli se jedna ljupka detinja glavica sa rečima:
— Gađam majku, ne da mi ključ od ormana!
— Eh, eh, eh, kako si nevaljao, zar ne vidiš da je ovde gospodin.
Dete me veselo pogleda, pa se onda iskezi na mene tako krvnički, kao da mu ja ne dam ključeve od ormana.
Najposle g. pedagog se zamisli duboko i poče da mi daje bopširna uputstva kako ću moga sina da odnegujem. Uputio me je i šta treba da čitam; preporučio mi je naročito svoja dela; ubedio me je u to da sam ja kriv svemu nevaljalstvu svoga sina i taman je najvišim tonom, turiv suve, koštunjave ruke u zamršenu kosu, izgovorio bio moto sa korica jedne svoje knjige: „Pogreške dečje to su pogreške njihovih roditelja!“ ali se kroz prozor na ulici začu mali dečji doboš i prođoše preko 50 dece uparađene kao vojnici.
Nad svima komanduje „najstariji“ g. pedagogov, napred je velika zastava od crvene cicane zavese (upravo u tom momentu g. pedagog opazi da mu na prozoru nema jedne zavese). Svi vojnici nose štapove na ramenu, a na glavama im troćpoškaste kape od hartije.
Pedagog pogleda kroz prozor, najpre mirno, zatim preblede, kao manit otvori fijoku svoga stola i kad vide da je prazna, on se užasnut pljesnu rukama po glavi.
— Ah, gospodine, ah, ah, ah!
— Šta je za Boga! — upitah ga.
— Upropašćen sam, prosto sam upropašćen
— udari on u dreku. — Ima već šest meseca kako radim i danju i noću četvrtu svesku moga dela „Kuća kao vaspitač dece“ i svršio sam je tek pre deset dana. Zamislite, tek pre deset dana…
— To je vrlo lepo, ali ne razumem zašto ste…
— Zar ne vidite one kape na dečjim glavama; to je moj najstariji uzeo rukopis iz fijoke i napravio kape svojoj vojsci!
Ima ljudi pakosnih, kao što sam ja, pa im je u ovakvim prilikama do smeja. Tim pre što me je ovaj intervju jako zadovoljio u pogledu brige za moga sina, koji nije sin nikakvog pedagoga. Ako se nisam glasno smejao, ipak nisam mogao da uzdržim ovo nekoliko reči:
— Izgleda mi, gospodine profesore, kao da je vaš najstariji vrlo talentiran. Taj će biti kanda dobar i strog kritičar, a, što je glavno, protivnik teorija, od kojih on, kao što vidite, gradi sebi kape.
— Šta ćete gospodine, — veli mi g. pedagog
— Vi znate da čizmar obično ne može imati dobre čizme.
Posle ovih reči oprostim se i odem kući, razmišljajući usput, kako je to zaista utešna poslovica da čizmar ne može imati dobre čizme.
Kad stigoh kući javiše mi radosnu vest da mi je spasen sin. Jer, znate, bio je pao u bunar, što nije moralo biti. On je uhvatio jednog druga i hteo da ga gurne u bunar, ali se sam oklizne i padne u mesto druga. Hvala Bogu kad je spasen!
Drugi put će, kad koga htedne baciti u bunar, izvesno paziti da se ne oklizne sam.
Iz trezora GLEDIŠTA, napisao: Branislav Đ. NUŠIĆ
Izvor: Srpska Književna Zadruga, kolo XXXI br. 206 (Beograd, 1928)
PROČITAJ JOŠ
ODABERI JOŠ
20
20