У организацији Нишког културног центра, у четвртак 29. маја у Спомен-соби Бранка Миљковића у Нишу, одржано је књижевно вече посвећено новом делу Радомана Кањевца – Продавница магле. Ово необично, есејистичко и путописно дело, у којем аутор промишља савремени свет и душу човека у њему, изазвало је велику пажњу књижевне публике.
Уз аутора, о књизи је говорио и легендарни музички новинар и публициста Петар Пеца Поповић, а разговор је водила уредница редакције књижевног програма Милена Мишић Филиповић.
Радоман Кањевац, познат по свом дугогодишњем раду у новинарству, публицистици и књижевности, у овој књизи сабира прозне записе, колумне и осврте настале током неколико деценија, откривајући свој препознатљив стил – иронијски, критички, а у исто време дубоко личан.
У наставку екслузивно преносимо одломак под насловом О читању и писању, у којем аутор на себи својствен начин разматра однос између речи, књиге и читаоца. Такође, при самом крају одломка још један ексклузивитет – можете чути радијски запис програма одржаног у Нишу, а Продавницу магле можете поручити код издавача једним кликом на слику испод.
О ЧИТАЊУ И ПИСАЊУ
У писму свом пријатељу Лоренсу Дарелу од 29. августа 1959. године Хенри Милер пише да му „уопште није јасно како настаје добра књига”, да то за њега и даље „остаје у домену чуда” и да сада зна о томе мање него када је почињао. „Знам, ако то нешто значи, да је књига, као и живот, плод онога што јеси сваког дана, укључујући и лоше дане, лење дане, јалове дане. Ниједан угледни критичар не може проценити суптилни квасац доколице – за неког писца и за јетру живота! … Нека сам проклет ако верујем да се у писању треба убијати од посла. (Нарочито после пете књиге.) Теоретски, ако си ти уживао док си то радио, има шансе да ће уживати и други.”
Уживање у писању разликује се од уживања у читању, отприлике као што се уживање у певању разликује од уживања у слушању. „Нека се други хвалишу страницама које су написали, ја се поносим онима које сам прочитао”, говорио је Хорхе Луис Борхес. Писање је даривање, испуњавање обавезе према сопственом таленту, читање је примање онога што ће се можда родити тек у машти читаоца. Писање је сетва, читање је жетва. Оно што је посејано у редовима неког штампаног текста, на празној површини папира, често никне у машти читаоца као плод укуснији и здравији од онога којег је писац очекивао.
У времену када свако има телефон и тастатуру за читање је често потребно више знања и стрпљења него за писање. Озбиљан читалац није мање ретка појава од доброг писца. О томе колико је једна књига добра некад више говоре имена људи који су је читали него онај који ју је написао. Има књига које би имао ко да напише, али не знамо да ли би имао ко да их прочита.
Понекад је место на коме читате важно колико и садржај. Има књига које треба читати само у тишини, у сопственој соби, без присуства било каквог спољашњег утицаја. Као што вино које пијете код куће никад није исто као када сте га пили у кафани тако је и књига коју читате у возу само по изгледу, имену аутора и наслову иста као књига коју сте читали на плажи или у сопственом кревету. Неке књиге које сте читали на одмору, као и неке жене које сте волели на мору, касније умеју да вас разочарају.
О томе да ли ћете једну књигу почети да читате, више од њеног аутора, издавача и књижевних критичара понекад одлучује њен наслов. Као што има добрих глумаца у погрешним улогама тако има добрих књига са лошим насловима. Наслов не служи само да привуче нашу пажњу, он је за књигу оно што је име и презиме за њеног аутора, по њему ћемо ту књигу памтити, она ће се по њему препознавати, са њим ће путовати, улазити у наше куће, живети онолико колико та књига буде живела.
Ова књига, на пример, требало је да има сасвим други наслов. Будући да је она нека врста наставка књиге Човек у сенци, дуго сам се двоумио између овога који се налази на њеним корицама и наслова „Човек на сунцу”. Тај други наслов, који би фонетски, по звучности био добар наставак оног првог, одбацио сам не само због тога што у њему нема довољно тајновитости и ироније до које ми је понекад стало, него и због тога што је мој однос према тој звезди око које кружимо, са осећањем да она кружи око нас, могуће упоредити са односом према некој особи које се, по савету озбиљних људи, клоните, упркос томе што вас она привлачи неком снагом у којој видите и проблем и решење, и пропаст и спасење. То, међутим, није разлог да тој звезди не посветимо неколико првих страница ове књиге у којој ћемо рећи нешто и о другим звездама, на самом њеном крају.
Предање каже да је Луј Четрнаести, шетајући парком Тиљери у Паризу, када је имао пет година, видео Сунце и узвикнуо: „Ја сам Сунце”. Био је најуспешнији краљ у историји галске монархије, владао је седамдесет две године, саградио версајски дворац и неке од најважнијих грађевина којима се и данас дивимо у Паризу. Сунце, међутим, није за свакога било симбол живота. За некога је оно представљало извор опасности. Последњих година, у време климатских промена, све је више знакова који, уместо лепоте, наговештавају невоље које нас тек очекују.
Бог Сунца, врховно божанство старог Египта, у краљевским гробницама у Луксору представљан је различито, у зависности од положаја Сунца на небу. У рано јутро је представљан као дете, у подне као одрастао човек, а у сумрак као старац. Храм Карнак на обали Нила, један од највећих верских објеката на свету, посвећен је Богу Сунца. У центру тог храма налази се чувени обелиск који представља стилизовани сунчев зрак. Египатске пирамиде, које својим обликом симболизују зрак усмерен са земље ка небу, окренуте су увек од истока ка западу, у смеру кретања Сунца.
Јазиди, етноконфесионална група Курда која живи у Сирији, Јерменији, Грузији, Турској и Ирану, клањају три пута дневно окренути Сунцу. Верују у једног бога и седам анђела, од којих је најважнији анђео Паун. Како хришћанство и ислам уче да је Паун пали анђео или ђаво, има људи који сматрају да су Јазиди „верници ђавола”. За припаднике народа који се моли Богу окренут Сунцу пре би се могло рећи да су обожаваоци живота него верници ђавола. Штавише, са мало маште, могло би се рећи да су Јазиди међу народима оно што је сунцокрет међу биљкама, цвет који се, током целог дана, окреће ка звезди која нам доноси живот.
У раном детињству био сам фасциниран том ужареном лоптом, по којој човек мери своје време и место у простору. Неколико година имао сам необичан тик, да сваких минут-два погледам у Сунце. Био је то један од оних ранопубертетских тикова, који се некако, са годинама, изгубио сам од себе. Остала је једино та фасцинација, скоро опсесија, коју носим из детињства на Висоравни, где се, током ведрих ноћи, голим оком могу видети милиони звезда, већих и важнијих од Сунца.
Четврт века након тих мојих необичних тикова, прво што су ми рекли након операције на Неурохируршкој клиници у Београду било је упозорење да нипошто не излазим на сунце. Сунчеви зраци делују на мождано ткиво тако што, на месту где је хируршки сечена мождана маса, могу да изазову епилептичне нападе и друге компликације. Од те године мој живот се најчешће одвија у хладу. То што је Сунце с временом постало опасност и за друге људе, за мене не представља никакву утеху. Кад ходам улицом, ако је сунчан дан, спонтано и непогрешиво бирам страну која је у сенци. Након свих ових година могло би се рећи да сам највећи део живота провео у хладу.
Рођен сам у Ступу, на последњој сунчаној падини Голије, у широкој пространој кући са чијих прозора је пуцао незабораван поглед на бескрајно пространство Пештерске висоравни. Кад сам имао годину дана преселили смо се у Штаваљ, центар те мале области око које се шири венац планина, по којем су и данас раштркана бројна пештерска села, која издалека изгледају као да нису планирана и грађена људском руком, него их је неко право са неба спустио и распоредио по ободима висоравни. Основну школу сам учио у Штављу, гимназију у Сјеници, факултет сам студирао и завршио у Београду. Где год сам живео био сам неко ко је однекуд дошао. Нигде се нисам осећао као код куће. Био сам нека врста живог доказа тврдње Фјодора Достојевског да је „човек без стана човек без психологије”. Кад сам се коначно у Београду уселио у свој стан било је, наравно, касно да радим на сопственом психолошком усавршавању. Најзанимљивије од свега је То што се, у дубини душе, ја и даље осећам као подстанар.
У детињству сам мислио да сам рођен у најзабаченијем крају на свету. Дуге и хладне зиме, кратка лета, далеко од великих градова и најважнијих путева, нису обећавале никакву будућност. Гледајући телевизијску емисију у којој су Драган Бабић и Љубивоје Ршумовић путовали на Северни пол чинило ми се да чак и деца на Гренланду имају срећније детињство. Веровао сам да је мој крај најзаосталији и најзабаченији у тој несврстаној земљи, која је и сама била далека европска провинција. Данас, међутим, видим да се полуострво на коме смо рођени налази у самом центру цивилизације, тамо где се укрштају најважније светске религије и културе, на сат лета од Рима и од Цариграда, од Венеције и од Дубровника. Са мало временске дистанце није тешко закључити да је велика срећа родити се и живети на месту са тако богатом историјом, традицијом, културом.
Научио сам да читам и пишем као веома мали. Тек што сам био пошао у школу моја наставница Љубисава Мрвић водила ме је у старије разреде као неко огледно дете, да старији ђаци чују како читам одломак из неког текста који би она одабрала и тутнула ми у руку. Никад касније у животу са толико сигурности нисам читао ни свој ни туђи текст. Био је то, у исто време, почетак моје фасцинираности речима. За разлику од већине људи, који верују у егзактне, лако проверљиве ствари, ја и данас верујем да речима може да се изрази све, пре свега оно што не може да се изрази бројевима.
Мој отац је био шеф трговинске радње у пештерском пољопривредном комбинату. Сваког четвртка, кад би у Сјеници био пазарни дан, он је носио у управу Комбината целокупан свој седмични пазар. Како је био савестан и веома педантан човек, волео је да сав тај новац буде не само тачно избројан него и беспрекорно сложен и спакован. Тако смо мој брат и ја, сваке среде увече, седели у гомили новчаница и бројали те силне банкноте, различитих вредности, боја и величина. Можда баш одатле, из те гомиле новца коју сам сваке среде морао да пропустим кроз своје мале прсте, потиче мој отпор према новцу и тривијалним материјалним вредностима. Тако сам ја, још у раном детињству, стекао неку врсту аверзије према ономе што већини људи целога живота представља неостварив сан. Можда никада не бих ни постао песник да још тада нисам схватио колико гомила новца у нечијим рукама не представља ништа нарочито, сасвим обичну ствар.
Деценијама сам био некако престар за своје године. Дружио сам се са старијим људима и правио се да сам им по свему раван. А онда су одједном сви почели да ми персирају и да ми дају до знања да сам постао старији него што мислим. Оно што зовемо средњим животним добом или такозваним најбољим годинама, код мене, једноставно, није постојало. Нечији живот, тако, нема средину, има само младост и старост, само почетак и крај. Што сам старији све чешће срећем „познанике” које не познајем. У часу кад ми однекуд прилази човек са карактеристичним срдачним осмехом доброг познаника, чијег имена не могу да се сетим, не знам како да се понашам. И за њега и за мене увредљиво је да кажем како га се не сећам, а још је глупље да се правим да знам о коме је реч, јер се та неискреност лако види и препозна. Човек би у свом кратком животном веку требало да упозна само оне људе којих ће увек моћи да се сети.
Никад се нисам превише узбуђивао због крупних ствари, увек су ме нервирале, пре свега, ситнице. Крупне ствари подстичу на размишљање и траже објашњења. Ситнице производе фрустрацију и нервозу, коју најчешће није лако објаснити.
Бродски је говорио да је дугачка форма нешто што песник по свом темпераменту не подноси. Човек понекад, међутим, осети потребу да напише и неки дужи текст. У том тексту ће се, без обзира на његову тему и дужину, увек видети да га је писао песник.
Избор и опрема Редакција ГЛЕДИШТА © 2025
Пише Радоман КАЊЕВАЦ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ
20
20