Ознака: Есеј

Ђорђе Матић: „ОД СТУДЕНОГ ДО НОВЕМБРА”

gledista.drustvoknjizevnika.com

Ђорђе Матић, велики песник, допутовао је у Ниш поводом званичног почетка сарадње између нишког Студентског културног центра и Српског културног центра у Истри. Овом приликом представљена је његова нова књига Све било је музика коју је објавио Центар за културу Градац из Рашке, у оквиру едиције Рашке духовне свечаности. О књизи су, поред аутора, говорили писци Дејан Стојиљковић и др Велибор Петковић, који је уједно био и модератор. Књижевни програм је одржан у сали Универзитета у Нишу.

У поговору ове књиге Петар Пеца Поповић између осталог записује: „За разлику од бројних тумача стварности где исте нема ни у траговима, код Ђорђа је прошлост колона блиставих светионика пред којима се остаје без даха.”

Звучни запис са књижевног програма доступан је овде, а у наставку доносимо једно поглавље из ове књиге које је (не само) за Нишлије посебно значајно.

ГОРАН КОСТИЋ КОСТА, ОД СТУДЕНОГ ДО НОВЕМБРА

Од друге половице па према крају неуспоредивих осамдесетих у Загребу, тада другом највећем граду и културном центру Југославије, појавила се посљедња генерација истински важних и радикалних рок бендова. Сви су редом били изван главне струје, с малом али оданом публиком, и готово сви пулени независног издавача и дискографа Зденка Фрањића.

Фасцинантно: за разлику од ранијих валова, кад би се појављивали бендови у налетима, стилски или амбицијом групирани, ови нису били ни загребачки нити велеградски. Сви су долазили из других, по правилу мањих градова, или пак из дубоке провинције – Винковци, Пула, Книн…

Сви осим једног – загребачке групе Студени студени, жестоког, такозваног гаражног рокенрол бенда, с пјесмама јаког звука, али с јасним мелодијама, сонговима брзог темпа свираним свјесно рудиментарним стилом.

Водио их је Горан Костић звани Коста, гитариста, пјевач и аутор бенда. Човјек иначе упадљиво високог раста, крупне појаве, али од оних крупних људи који због своје фигуре не дјелују пријетеће него управо обратно, као неки “њежни дивови“ које би човјек најрадије да загрли.

И Коста је, наравно по стилу и сензибилитету прво, а можда да мало и прикрије ту своју меку страну, ходао улицама Загреба у униформи за генерацијско распознавање, у панкерској црној кожној јакни с патентним затварачима и беџевима, имиџом који су квариле потпуно нерокерске наочале за вид (припавши тако једној засебној линији људи у нашем рокенролу, цвикераша, од покојног Мише Алексића, преко Санина Карића, до Салета Веруде из КУД Идијота).

Ако би Косту човјек мрву боље упознао, видио би да први дојам није био случајан: као контраст својој физичкој грађи, био је личност необичне осјетљивости и добронамјерности у опхођењу. То ће се послије видјети и у наизглед горким, заправо још увијек каснотинејџерским стиховима о отуђењу и сличним уобичајеним тропама таквих бендова, али испод површине у ствари фрагилним, узнемирујућим текстовима из прве фазе бенда. Коста је имао кратак стаж и прије Студених: долазио је из панка, свирао раније у битној групи Блицкриг и онда оформио само свој бенд.

Био је додуше прије Косте ту и први фронтмен, одличан, просто направљен за сцену, сигуран у себе, прилично дрчан и у многочему Костин антипод, па је пјевач убрзо нестао, а вођа бенда преузео вокале. Можда се изгубило нешто на сценском наступу, но добило се засигурно на емоцији.

Били су Студени студени чудна комбинација као такви: големи, доминирајући Коста, па неки шутљиви бубњар, који је иначе возио такси, басиста исто некакав особењак, други гитариста несимпатичан алтернативни шминкер (код нас тада могућом комбинацијом), врло слабе техничке профицијенције.

Поново, за разлику од протеклих генерација гдје су групе чим ухвате неки успјех кретале и ка озбиљности и професионализму, овдје се бенд одржавао у прилично каотичним, непрофесионализираним увјетима. Али, били су марљиви и гризли су, свирали су свуда гдје је било прилике, отварали за многе, често много слабије групе, свирали са стилски блиским групама, понекад били хедлајнери на малим клупским свиркама, понајвише у клубу Ђуро Ђаковић, чак и у храму самом, у Кулушићу, често и у КСЕТ-у и сличним мјестима гдје се у то доба непрестано свирало, као да се знало да ће то бити посљедњи налет нечег важног у музици која је обиљежила другу половицу вијека као ниједна друга, а онда мало прије него ће изгорјети, завршила са својом дотад најжешћом и најмање комерцијалном формом.

Студени студени – Чисто као суза, објављен у независној наклади Search&Enjoy

БОЈА ЗАГРЕБА

Студени студени након неких демо-снимака напокон издају и плочу, малу, продужени сингл, али без обзира, ипак праву плочу, винилну, нешто што је у оно доба, што данашњи музичари тешко да могу знати, значило невјеројатно постигнуће за овакву врсту бендова.

Тај ЕП, Чисто као суза, у независној наклади Search&Enjoy, спада у једно од оних посебних, истински вриједних (полу) андерграунд издања. Било је још звучно сличних бендова у то доба. Али тон, боја Костиног гласа имали су нешто посебно, нарочиту супстанцу, тешко доказиву, а осјетну готово искључиво генерацијски и градски.

У тој боји је било нешто сасвим специфично и посебно загребачко. Настрану што су имали и пјесму Она лети изнад Загреба, али и без те експлицитне лоцираности то је боја гласа пјевача алтернативног рокенрол бенда с краја осамдесетих у Загребу, главном граду СР Хрватске, у федеративној Југославији, звук и фарба која није могла доћи од другдје, баш онако како Цанетов тон и фразирање нису могли доћи од другдје осим из Београда.

Из тога тона, унаточ жуђеном изразу урбане рокерске огорчености и истине, нека нарочита, добро скривена крхкост и рањивост могле су се осјетити ту, пакиране у јаку гесту и жестоку, с панком укрштену ритам и блузерску оштру пратњу дисторзираних гитара и сведене, сасвим базичне ритам-секције. Као и толико рокера који су потпуно промијенили овај град, пјевајући о његовом самом срцу, о центру, а да ниједан од њих није долазио одатле, него из нових насеља, с периферија или чак изван града, тако је и Коста живио ван центра.

Кад је већ годинама била изграђена линија главних новозагребачких насеља никлих заредом у мало времена – Савски Гај, Запруђе, Утрине, Трнско, Сопот, Сигет, Травно, па још касније Дугаве и Слобоштина – посљедњи од квартова који је израстао преко Саве било је Средишће, некако другачије и издвојено, онако грађено на комаду ливаде уз главну цесту ка центру.

Коста је живио у том тихом, једва примјетном кварту који су уличном отровном алузијом на састав становника саркастичном игром ријечи звали – Србишће.

СРБИШЋЕ КАО УСУД

Овај текст случајно излази 22. децембра, на датум, знат ће свако ко је свјесно провео године до краја претпосљедње декаде вијека у нас, кад се у Југославији обиљежавао Дан армије. Костин отац био је официр ЈНА. Такозвано војно лице, што је Косту ставило у дугу и незаобилазну лозу вођа и чланова наших рокенрол бендова и потомака војних лица, официрских синова које су, још једном загребачком преметаљком, називали војна грла.

Костин бенд први већи излет у ширу јавност прави крајем 1990. године – у посљедњој години кад је у Загребу још била могућа таква ситуација: син иде у гаражу на пробу свог рокенрол бенда док тата официр иде у касарну или војни институт на своју мирнодопску дужност и занимање.

А онда долази сљедећа, 1991. година. Док бенд добија све већи публицитет по музичкој штампи у граду и изван Загреба, широм центара Југославије, док планира свирке и сљедеће кораке и у остатку земље, Костин идентитет рок-гитаристе у очима околине пада, а све јаче расте други дио идентитета и своди се на оно чега је метафора промијењено име његова кварта – Коста је за многе одједном све мање Загреб, а све више Србишће.

Горан Костић Коста (1966-2017)

НА „ОДМОР” С КОЈЕГ НЕМА НАЗАД

У одвратно, паклено љето 1991. године, кад је све отишло дођавола у крвавом пламену, Коста одлази с оцем у Ниш, наводно на одмор, а онда тамо и остаје. Нема му друге уосталом. Под притисцима ужасног времена и под пријетњом сасвим конкретних људи више се и нема гдје вратити. Ни некад блискима чак.

Кад би дојучерашњег Загрепчанина и актера рокенрол сцене нетко из његовог друштва, из бендова у којима је свирао и друштва у којем се кретао, касније и споменуо, то би често било оним тако типичним овдашњим, обранашким и срамним гардом, намргођеним и као смрт хладним рефлексом по којем се скоро униформно чуло стотину варијанти исте реченице, а која се сводила на прање руку и хињену и праву љутњу у познатом групном рефрену: „Није ми јасно зашто је отишао, могао је остати.”

Иако је много година послије Коста смиривао лопту у јавности и говорио да му никад нитко ништа ружно није рекао и чак, запањујуће, да „рат није био разлог”, истина је, наравно, другачија.

Коста је био присиљен отићи из свога града. Притисака има разних, наиме, у милион варијетета, барем смо то научили овдје и да је како год окренеш Горан Костић морао отићи – то је чињеница, унаточ Костиној каснијој помирљивости и милостивости. Све друго је лаж.

Тако почиње друга, никада очекивана ни претпостављена фаза животна. Резервна, случајна, никад као прва. Али требало је наставити живјети, и наравно свирати. У Нишу обнавља бенд с другим члановима, и симболичном и саркастичном гестом, мијења му име у Новембар.

Србија је затворена, осиромашена, али и жељна доброг звука. Због тога домаће групе свирају као никад. Парадоксално, тада, деведесетих, у Србији под санкцијама као да су алтернативне и независне, некомерцијалне групе свирале више него икад прије – доимало се да што је бенд жешћи и радикалнији, више свирки ће имати.

Коста је ту ситуацију паметно искористио и свирао много и често, свакако снимао неупоредиво више него раније – с новом поставом снима и издаје неколико албума, а на првом и вјеројатно најбољем сурађивао је с једним од најбитнијих људи пријашње и много познатије генерације рок-глазбеника.

Сам Милан Младеновић, велеаутор и мартир легендарне групе Екатарина велика, свирао је на једној пјесми Новембра, точније старој пјесми Студених коју је Коста донио у нишко избјеглиштво.

Шта ти је рат – базичном ритам гитаристи Кости, дионице свира један од најраскошнијих гитариста у повијести наше сцене.

Деби албум Дегуело издат 1994. године, на којем је гостовао Милан Младеновић

ЗАГРЕБАЧКА ЕКАВИЦА

Ту тужној и њежној иронији није крај. Коста је писао нове пјесме, али донио је у штурој, избјегличкој попудбини и оне које су од групе Студени студени учиниле загребачку рокенрол андерграунд атракцију краја осамдесетих – те пјесме сад је пјевао екавицом.

Не могавши пак извршити посљедњу и потпуну промјену и прилагодбу идентитета до краја: иако су пјесме постале екавске, акцент пјевачев је остао онај исти и чујно непромијењен. Загребачки дакако. Пургерски. Нешто трајно жалости кад се слушају те пјесме, пјевачев изговор, боја и тон. Они некако не спадају ту гдје су по други пут заживјеле.

Коста је упорно гурао напријед, трошио се физички и нервно, у тешкој и нездравој Србији деведесетих и послије у олако обећаном рају након Петог октобра 2000. Рок-гитарош и аутор, са сад већ преко двадесет година искуства, никада се није предао ни одустао од свог стила и начина свирке, што би вјеројатно исто било и да је остао у свом првом граду, у сценарију још једне од наших прича о још једној неодживљеној, недогођеној, прекинутој будућности.

Прошле су те страшне године, прошло је много година и ствари су се промијениле. Истински промијениле. Важне, суштинске ствари које су судбински мијењале животе нагоре одједном, сурово, као да су се пак, увјежбаним нашим колективним механизмом, заборавиле.

Најлакше су заборављали они који су платили најмању цијену и који су било активно, било пасивно, нечињењем, учествовали у рушењу и раздвајању које је уништило или окрњило заувијек толике животе.

Људи су се поново почели повезивати, нарочито они од културе, међу првима су музичари лако и нестрпљиво опет кренули прелазити нове границе. Настале су читаве културне археологије, поготово у истраживању негдашњег рокенрола из југославенских градова, мањих и већих.

Будио се поново интерес за мала и заборављена имена и групе. Рок-ентузијасти, сакупљачи и архивисти, тражили су и систематизирали те скрајнуте музичке појаве и враћали им текстовима, реиздањима и порталима нови живот, макар такав, архивски. Све је боље осим заборава и забране памћења.

Вратио се из Загреба, посредством једног ентузијаста нарочито, и интерес за Косту и његову групу, ону нишку иронично преименовану, али и прву, најбитнију, загребачку.

И баш кад се почело говорити чак и о концерту у Костином првом (и можда једином) граду, штовише и у оригиналној постави, дошла је у љето, у јулу прије пет година очајна вијест. Коста је умро, у Нишу.

Ђорђе Матић – Кости у сећање (Видео запис са програма Књижевне колоније Сићево 2023. године)

СЛОМЉЕНО СРЦЕ

Није да је као толико пута одавде одјекнула она громка тишина. Реакције су биле бројне, пуне деклариране туге и с много сентименталности и жала за бољим временима (па што то нису рекли оних првих година, узгред, да су оно прије била боља времена, него тек сад?), опраштали су се разни с некадашње сцене, неки приватно, неки јавно, ко више, ко мање, и на разне начине.

Било је и ин мемориама и некролога и по медијима. Али све је то углавном било слинаво, неискрено, с погледом устрану да се сакрије то мало срама што је остало, ако га је остало и ако га је уопће било, а над властитим понашањем и шутњом спрам свога талентираног суграђанина који је ни крив ни дужан платио животну казну као посљедицу колективне помахниталости.

У оним ријетким случајевима туговања за суграђанином што су си дозволили они којима све није још била прекрила, или се у међувремену као прашина с рамена отресла, самоувјереност у властиту хисторијску праведност.

И након отрежњења дуго потиснута истина да је све оно била једна потпуна лаж, испод свега скутрио се био најсакривенији осјећај међу свим – то да су заправо толики испали неопјеване кукавице, које за свој кукавичлук нису одговарале ни пред собом, а камоли пред неким судом јавности и основне етичности што су је били издали тако лако, брзо и без сувише размишљања, хладно. Могло би се рећи – без срца.

Коста је умро, с педесет и једном годином, од болести узроковане срчаним проблемима. Простије речено – од срца.

Они који су га знали од некад, из првог, најмоћнијег, најрадоснијег периода, знали су послије толико година и свега прави разлог: умро је од сломљеног срца.

За ГЛЕДИШТА пише Ђорђе МАТИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Никола Марковић: СИНЕСТЕЗИЈА ЂОРЂА МАТИЋА – НИОТКУДА МОГУЋЕ, С ЉУБАВЉУ ЗАЦЕЛО

ОДАБЕРИ ЈОШ

· књижевност
· уметност
· друштвена питања

Бранислав Милтојевић: „ХОД ПО МАЗОХИЗМУ ИЛИ КРАТКА СКИЦА ЗА КРЕАТИВНИ ПОРТРЕТ ИВАНА БЛАГОЈЕВИЋА”

gledista.drustvoknjizevnika.com

Иван Благојевић се појавио на овдашњој културној сцени осамдесетих година прошлог века, заједно са младом, полетном генерацијом алтернативних стваралаца. Дакле, припада генерацији која је кроз нове, нешто другачије и иновативне уметничке пројекте трасирала један, рекли бисмо, субеверзивни облик поништавања традиционалних вредности. Исказала могућности другог и другачијег креативног трагања.

Нову књигу Ивана Благојевића – Ход по мазохизму потражите у књижарама или кликом на слику

Реалност тог трагалаштва одвија се изван званичних градских институција културе, друштва омеђеног окошталим друштвеним вредностима и наметнутим дневно-политичким критеријумима.

Појавио се ненадано. У право време. Између, с једне стране генерације која се окупљала око Књижевне омладине и редакција „Научног подмлатка” и „Графита”, јер су издавачке куће, засебно „Градина”, као и листови и већина књижевних часописа, били затворени за нове гласове. Поред осталих, Зоран Ћирић, Славиша Живковић Николин, Звонко Карановић, Кокан Младеновић, Стеван Бошњак, Горан Станковић, Горан Стојановић, Владимир Станимировић, Каја Панчић и други, трагали су за сопственим обликом благо дозиране откачености којом је обликована свест о „новој српској прози”.

На другој страни налазио се тек основани Студентски културни центар чију су Редакцију предводили Предраг Цветичанин, Зоран Пешић Сигма и Горан Станковић. Преко алманаха „П окрети”, два издања Ворхолових „ПОПисма”, књиге „Светла у подруму душе” групе Џои Дивижн, продукције „Студенткулт” (Добри Исак – „Ми плачемо иза тамних наочара”, Арнолд Лејн – „Дани љубави”) итд, ширили су поткултурне садржаје и снажно опозиционирали према официјалној култури и пост-титоистичком друштвеном поретку.

И на трећој страни налазио се Дом културе „Јосип Колумбо”, данашњи НКЦ, где Бане Тасић и Мирољуб Јовановић од Камерне сцене и Музичког клуба 81 стварају култно место. Промовишу не само нову позоришну праксу, већ и музички „нови талас” као аутентични изданак југословенске мултикултуре.

Између њих, био је укотвљен Иван Благојевић. Релативно сам. Позориште постаје његова опсесија већ 1980. године када на трећој години студија у КУД „Станко Пауновић” редитељски дебитује са Ковачевићевим „Маратонцима”, годину дана касније на Економском факултету припрема Вилијамсов текст „Трамвај звани жеља”, потом „Псе” Миодрага Илића и најзад режира две култне представе Хармсову „Јелисавету бим-бам-бум” и Фазбиндерове „Сенке Анђела” које су цео град дигле на ноге, чак успаничиле и чланове Универзитетског комитете Савеза комуниста.

Последња Иванова режија пленила је публику крајње провокативном инсценацијом, обнаженом представом, изазовним костимима, несвакидашњом сценографијом и посве инспиритативном глумачком екипом. То је била, можда, једина нишка позоришна инсценација која је на препоруку универзитетских комитетлија (тадашње власти) могла да се игра искључиво после десет! Као, пре тога, Бертолучијев филм „Последњи танго у Паризу” који је у „Истри” (данашњи „Вилин град”), исто приказиван у касним вечерњим сатима!

Љубав према позоришту је била превелика, што исказује и данас организујући у оквиру Нишвила и џез театар. Али пре тога требало би поменути још један вредан театарски искорак, по сведочењу Марислава Радисављевић: „У историји нишког позориштног живота златним словима обележен”. 

Августа 1992. године у Институту Машинске индустрије изведена је представа „Злочин и казна” Достојевског у режији Саше Миленковског којом Благојевић са Љубишом Ристићем покреће рад Нишког Ка-Пе-Ге-Теа, позоришни фест под геслом „Источно од (к)раја”. Његова и Љубишина авантура трајала је доста дуго, до средине деведесетих, у време незапамћене инфлације, која је изједала не само економију већ гутала и све што је од културе (било) преостало.

Тад чини још један мазохистички искорак. Почео je да открива нове, отворене просторе, и наравно, збуњује овдашњу јавност. Просторе погодне за представљање различитих уметничких садржаја. Представе су игране у циркуском шатору, циглани и Тврђави. Брише границу између живота и уметности, што и данас тврдоглаво чини приређујући разне садржаје под отвореним небом, под окриљем Нишвил џез фестивала.

О његовог позоришном прегалаштву остала је веома вредна монографија „Казалиште, позориште, гледалишче, театар” коју је уобличио историчар културе и критичар Слободан Крстић. Поред осталог краси је изванредан театролошки есеј – увод Марислава Радисављевића: „Theatrum diabolorum или: монструм је овде!”, а све је брижљиво фото-апаратом документовао Душан Митић Цар (који потписује и прелом)!

И једна успутна белешка: К.П.Г.Т, односно Иван, 1994. године финансира и штампа врло вредан (магичан) рукопис „Нишвил” Зорана Ћирића! Колико вредан сведочи просто-проширени податак да се пре три године у излозима књижара појавило и треће реиздања!

О Нишвил радију и његовим медијским узлетима опширније другом приликом. О времену када је кренуо у нову мазохистичку радијску авантуру. Створио је урбану, герилску градску радио станицу која на прави начин, и дан-данас, промовише субверзивну снагу џеза и рокенрола. Парирала им је једино Танчина и Лесијева тајна медијска дружина „скривена” под кровом Фаст радија. Сви заједно показују да истинска, иновирајућа креативност, по неписаном правилу, најчешће допире са маргина.

Део свог креативног, условно га назовимо мазохистичког театарског искуства, сажима у тексту „Сенке анђела и табуа”. Ауторефлексивно описује како је на позоришним даскама, које данас све мање живот значе, „оживео своја младалачка маштања” и како се, потом ненадано, одрекао свог редитељског сна, како је постао привредник опште предузетничке праксе.

На „Сенке” посредно се калеми и последње поглавље по којем је крстио свој исповеднички дневник. Отворено, преиспитује притворска затворска искуства, „најбољи провод у животу” и разлог што се данас није опробао као драмски писац. Донекле је крива и урушена затворска библиотека у којој му је друштво правила и Маркесова „Невероватна, тужна, невина Ерендира са својим бездушним бабама”.

Ерендира је све покварила јер је имала страшан хендикеп, као већина издања у затворској библиотеци – недостајале су задње странице књиге. Затворенице су штампани папир користили у практичне сврхе. Верујем за увијање дувана и умирујућих опијата. Али његов прагматични дух му и иза затворских зидина није давао мира. И ту се снашао! Од мешаног теста правио је коцкице за јамб, и изнајмљивао, како би себи, и притвореницима, учинио корисним слободно време.

Издвајам текст „Бувљак наших успомена”. Поред „До-до дневника” Зорана Пешића Сигме једно од ретких документованих сведочанстава посвећено најстаменијој урбаној институцији града. Можемо га читати и као „лични водич за куповину и сналажење на нишкој бувљој пијаци”. Место позитивне енергије за које живе многи представнице наше посустале „бејби бум” генерације.

И тамо је, што је Момо Капор давно уочио, Иван препознао „пословни простор за незапослене, последњи излаз за оне без излаза, полигон за младе лопове, обећану земља за колекционаре бесмисла, завичај за оне што су изгубили радна места”. Речју, лек против усамљености, наду за све оне који су у овој девастираној држави и оронулом граду остали без наде.    

Интересантна је и колумна како је „Лиса Симпсон случајно залутала на Нишвилу”. Не својом кривицом већ овдашњих инфлуенсера. Односно како у времену опште дигиталне помаме друштвене мреже, уз помоћ вештачке интелигенције, заводе наш дух и бесрамно мењају људске идентитете. Или како је дигитално анимирана популарност Лисе Симпсон помутила аналгону медијску славу Лисе Симон, певачице и успешне бродвејске глумице.

Заблуду је 2018. године покушао да исправи Нишвил Драјв-Ин биоскоп. Истина, који је пропратио само два годишња издања Нишвила, али који је захваљујући Ивану постао саставни део неких будућих прегледа историје градских биоскопа. Био је то први, изгледа и једини покушај да Нишлије из удобног седишта породичног аутомобила уживају у целулидним залогајима музичког филма. И то у кину инсталираном по најбољој традицији америчких биоскопа шездесетих година.

Социoлозима, посебно, истраживачима садашње медијске слике у политиком поробљеној земљи Србији биће посве занимљива два поглавље: „Жута Бујкетова крштеница” као и „Цепање новина, односно новинарства и АБЕЦЕДА”. Говоре о медијској „зони сумрака” у нас, о одсуству сваке објективности као императива новинарске професије, уз стављање у службу једне искључујуће политике.

Сведоче, први посредно о урушавању национаих медија у Србији, други директно како се локални тајкун(и), без стида и моралног срама, удобно сместио под окриље новокомпоноване „медијске империје”, како из дана у дан, тетовира, ретушира и урушава (наш) град при том нико да се побуни и успротиви неподношљивом медијском постојању сведеном на ниво латиноамеричких сапуница.

С друге стране, колумна бележи и још један храбар герилски „ход по мазохизму” блиског Ивановог сарадника Предрага Ћирића. Како, уживо, пред ТВ камерама, дроби на прампарчад „Народне новине” и тако потврђује, за све оне који га добро познају, да је још од времена омладинског активизма био и остао бунтовник с ваљаним разлогом. А овом импровизованом концептуалном акцијом оживљује хепенинг као облик људског изражавања и бунта, не пристајања на суморну медијску стварност која нас окружује и изједа.

И за крај, уместо епилога, издвајам најбољу колумну, по речима и једног од рецензенета Драгана Великића: „Биг фиш у причама мог оца”.

Не само због поетског набоја и сете, већ она, индиректно, појашњава: одакле Ивану тако снажан стваралачки дух и надљудска предузетничка енергија!? Део одговора скривен је у његовом генетском коду који је наследио од црнотравских мајстора неимара.

Његов чукундеда Благоја је Црнотравац, потиче из места из којег су некада у свет, организовани у тзв. тајфа-дружине, хрлиле колоне градитеља које су током 20. века подизали најлепше југословенске архитектонско-грађевинске објекте, и ако је њихов печалбарски живот био тегобан.

Симон Симоновић Монка у монографији посвећеној црнотравском печалбарству и неимарству бележи: „Тежак је био печалбарски живот; никад стати, никад предахнути. Према печалбарима градитељима се није имало обзира, није поштован, до презира је ниподаштаван”.

Данас, кад су нестали, изумрли црнотравски грађевински неимари, Иван изгара, али на једном другом исто тако важном креативном послу, наставља да развија градитељску традицију далеких предака. Са својом неимарском тајфа-дружином, упркос тешким временима, упркос непоштовању и ниподаштавању, већ четри и по деценије, готово пола века, тврдоглаво, мазохистички – гради, одржава, поправља и чува од пропадања не оронула градска здања, већ стање у обамрлој нишкој култури.

За ГЛЕДИШТА пише Бранислав МИЛТОЈЕВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Ивица Живковић: УСТА ОТВОРЕНА ДО ДАНАС – О Нишвилу, ништа посебно

ОДАБЕРИ ЈОШ

· књижевност
· уметност
· друштвена питања

Чарлс Буковски: БАВЉЕЊЕ ПОЛИТИКОМ ИЛИ ГУЖЕЊЕ МАЧКЕ

gledista.drustvoknjizevnika.com

Драги г. Буковски, зашто никада не пишете о политици или дешавањима у свету?

„Драги М. К. зашто бих, да ли се догађа нешто ново под капом небеском?

– сви знају да је ђаво однео шалу.“

Чарлс Буковски (1920-1994)

Наше дивљање тиња као тихи пожар, док посматрамо длаке на тепиху – питајући се шта је, дођавола, пошло по злу кад су дигли у ваздух трамвај пун желе бомбона са постером морнара Попаја.

То је једино битно: добар сан је нестао, а када он нестане, све нестаје. Остало су бесмислене игре за генерале и бизнисмене, а кад смо већ код тога – видим да је још један амерички бомбардер пун хидрогенских бомби поново пао са неба – ОВОГ пута у море док је НАВОДНО штитио мој живот.

Стејт департмент каже да су хидрогенске бомбе биле „ненаоружане“ шта год то значило. Даље читамо како је једна од хидрогенских бомби (изгубљена) пукла и ширила радиоактивно срање свуда док је наводно штитила мене, ИАКО ја нисам ни тражио заштиту. Разлика између демократије и диктатуре је у томе што у диктатури не мораш да губиш време на гласање.

Вратимо се на случај хидрогенске бомбе – пре извесног времена исто се догодило код обала ШПАНИЈЕ. (они ме свуда штите.) бомбе су опет нестале – живахне мале играчке. требало им је три месеца – ако се добро сећам – да пронађу и изваде ту последњу бомбу. Можда је то трајало три недеље, али људима у том приморском граду сигурно се чинило као вечност. Та последња бомба – проклета ствар се заглавила на ивици пешчане дине дубоко доле у мору.

И сваки пут када су покушали да је извуку, тако нежно и пажљиво, она би се откачила и отишла још даље низ дину.

У међувремену, сви сиромашни људи у том приморском граду превртали су се у својим креветима ноћу, питајући се да ли ће их дигнути у ваздух, захваљујући звездама и пругама. Наравно, амерички Стејт департмент је издао саопштење да хидрогенска бомба нема детонациони фитиљ, али у међувремену су богати запалили у друге крајеве, а америчке морнаре и мештане изједала је нервоза.

(На крају крајева, ако те ствари не могу да експлодирају, зашто су их уопште возали унаоколо? могли су да возе и саламу тешку две тоне. фитиљ значи „варница“ или „окидач“, а „варница“ може доћи одасвуд, а „окидач“ представља „потрес“ или било коју сличну акцију која ће активирати механизам за паљење. САДА је терминологија „ненаоружана“ што звучи безбедније, али своди се на исту ствар.)

У сваком случају, покушали су да покупе бомбу, али ствар као да је имала свој властити ум. Онда је дошло неколико подводних олуја и наша дражесна мала бомба је бежала све даље и даље низ дину.

Море је веома дубоко, много дубље од нашег руководства.

На крају, специјална опрема је конструисана само да извуче бомбу и ствар је извучена из мора. Паломарес. Да, ту се догодило: Паломарес. И знате шта су урадили следеће? Америчка морнарица је одржала КОНЦЕРТ У ПАРКУ у том граду у част проналаска бомбе – ако ствар није била опасна, баш су се развеселили. Да, и морнари су свирали музику и сви су се окупили у великом сексуалном и духовном ослобађању.

Шта се догодило са бомбом коју су извукли из мора, не знам, нико (осим неколицине) не зна, а бенд је наставио да свира док је хиљаду тона радиоактивног шпанског површинског слоја тла послато у Ејкен, Јужну Каролину, у запечаћеним контејнерима.

Кладим се да је кирија јефтина у Ејкену, Јужној Каролини. Тако да сада наше бомбе пливају и тону, хладне и „ненаоружане“ око Исланда.

А шта да радите када су људи окупирани лошом вешћу? Лако, усмерите њихове мисли на нешто друго. Могу да размишљају само о једној ствари. На пример, наслов од 23. јануара 1968: Б-52 ПАДА КОД ГРЕНЛАНДА СА ХИДРОГЕНСКИМ БОМБАМА; ДАНЦИ НЕРВОЗНИ. Данци нервозни? Ох, брате мили!

Било како било, одједном, 24. јануара, наслов: СЕВЕРНА КОРЕЈА ЗАПЛЕНИЛА БРОД АМЕРИЧКЕ РАТНЕ МОРНАРИЦЕ.

Ох, брате мили, патриотизам се вратио! Та прљава ђубрад! Мислио сам да је ТАЈ рат завршен! ах ха, видим – ЦРВЕНИ! Корејске марионете!

Испод фотографије пише нешто овако – амерички обавештајни брод Пуебло – некадашњи војни теретни брод, а сада један од тајних шпијунских бродова ратне морнарице опремљен електронском опремом за надзор и океанографском опремом, приморан је да уђе у луку Вонсан код обала Северне Кореје. Ти проклети црвендаћи, увек праве нека срања!

Али ЈЕСАМ приметио да се прича о изгубљеној хидрогенској бомби полако гура под тепих: „Откривена радијација на месту пада Б-52; Верује се да се бомба распукла.“

Речено нам је да су председника пробудили између два и два и тридесет ујутру и обавестили о заплени Пуебла. Претпостављам да је поново заспао.

САД кажу да је Пуебло био у међународним водама; Корејци кажу да је брод био у територијалним водама. Једна земља лаже, друга не. Онда се човек запита, чему служи шпијунски брод у међународним водама?

То је као да носите кишни мантил док сунце сија. Што ближе приђете, то ваши инструменти боље снимају.

Наслов: 26. јануар 1968: САД ПОЗИВА 14,700 РЕЗЕРВИСТА ВАЗДУХОПЛОВСТВА. Изгубљене хидрогенске бомбе код Исланда су потпуно нестале из штампе као да се никад нису ни догодиле.

У међувремену: Сенатор Џон К. Стенис рекао је да је одлука господина Џонсона (позив ваздухопловним резервистима) „неопходна и оправдана“ и додао следеће: „Надам се да неће оклевати да мобилизује и копнене резервне компоненте.“

Сенатор Ричард Б. Расел: „На крају крајева, ова земља мора вратити брод и заробљену посаду. Напослетку, велики ратови су почели и због много мањих инцидената него што је овај.“

Председник Представничког дома Џон В. Макормак: „Амерички народ мора да схвати да комунизам још увек тежи светској доминацији. Премало се пажње посвећује томе.“

Да је Адолф Хитлер жив, уживао би у данашњој слици света. Шта има да се каже о политици и светским стварима? Криза у Берлину, кубанска криза, шпијунски авиони, шпијунски бродови, Вијетнам, Кореја, изгубљене хидрогенске бомбе, нереди у америчким градовима, глад у Индији, чистке у Кини? Има ли добрих и лоших?

Неких који увек лажу, неких који никад не лажу? Има ли добрих влада и лоших влада?

Не, постоје само лоше владе и још грђе владе.

Да ли ћемо угледати бљесак и и осетити врелину која ће нас разнети једне ноћи док се будемо туцали или срали или читали неки стрип или лепили сличице у албум?

Изненадна смрт није ништа ново, а није ни масовна изненадна смрт. Али ми смо унапредили производ; имали смо векове знања, културе и открића од којих смо направили нешто; библиотеке су затрпане књигама; велика слика се продаје за стотине хиљада долара; медицина пресађује људско срце; не можете разазнати лудака од здравог на улици, и одједном поново откривамо да су наши животи у рукама идиота.

Бомбе можда неће никада да падну; бомбе би можда ипак могле да падну. Еци, пеци, пец.

А сада, опростићете ми, драги читаоци, враћам се курвама, коњима и пићу, док још има времена. Ако ове ствари изазивају смрт, онда је далеко мање увредљиво бити одговоран за своју сопствену смрт, него за другу врсту која долази украшена фразама о слободи и демократији и људскости и/или свим тим срањима.

Прва објава, 12:30. прво пиће, сад. А курве ће увек бити ту негде. Клара, Пени, Алис, Џо – еци, пеци, пец.

Из трезора ГЛЕДИШТА, пише: Чарлс БУКОВСКИ

Са енглеског превео: Александар ВОЈИНОВИЋ