Светски дан борбе против дијабетеса, који се обележава данас 14. новембра, представља глобалну иницијативу да се подигне свест о овој хроничној болести која погађа милионе људи широм света. Овај датум је изабран у част дана рођења Фредерика Бантинга, нобеловца који је први користио инсулин 1921. године на људима за лечење дијабетеса.
Дијабетес није само медицински проблем, он је епидемија модерног доба, повезана са начином живота, исхраном, генетиком и социо-економским факторима. У овом есеју ћу приближити дијабетес кроз призму глобалних, европских и српских статистика, са посебним освртом на његов утицај на ментално здравље, укључујући нервозу.
Као неко ко дели лично искуство са дијабетесом, нагласићу потребу за већим разумевањем у друштву. Есеј ће бити информативан, али не превише технички, јер циљ је да се ова сазнања приближе свима.
ГЛОБАЛНА ПЕРСПЕКТИВА: ДИЈАБЕТЕС КАО ПАНДЕМИЈА 21. ВЕКА
Према најновијим подацима Међународне федерације за дијабетес из 2025. године, дијабетес погађа око 589 милиона одраслих особа старости од 20 до 79 година широм света, а то је отприлике једна од девет особа.
Ова бројка је поражавајућа, посебно кад се узме у обзир да је око 252 милиона случајева недијагностификовано, што значи да многи људи живе са болешћу а да то не знају. Дијабетес је одговоран за 3,4 милиона смртних случајева у 2024. години, што чини 9,3% свих глобалних смртних исхода. Светска здравствена организација процењује да око 830 милиона људи има дијабетес, са већином у државама са ниским и средњим приходима.
Пројекције су још алармантније, а кажу да би до 2050. године, број особа са дијабетесом могао да премаши милијарду, углавном због пораста Типа 2 дијабетеса, који је повезан са гојазношћу, животом без физичке активности и лошом исхраном.
Дијабетес се дели на Тип 1 аутоимуни, где тело не производи инсулин и Тип 2 где тело постаје отпорно на инсулин. Тип 1 чини око 5-10% случајева и често се јавља код деце и младих, док тип 2 доминира код одраслих. Глобално, око девет милиона људи живи са типом 1 у 2025. години, од чега готово два милиона млађих од 20 година.
Компликације укључују срчане болести, оштећење бубрега, слепило и ампутације екстремитета, што чини дијабетес једним од водећих узрока инвалидитета. Међутим, превенција је могућа и то кроз редовну физичку активност, здраву исхрану и контролу тежине те се могу смањити ризици за тип 2 за чак 50%.
ДИЈАБЕТЕС У ЕВРОПИ: РАСТУЋИ ТЕРЕТ НА КОНТИНЕНТУ
У Европи, ситуација је слична глобалној, али са неким регионалним специфичностима. Према IDF-у, око 66 милиона одраслих има дијабетес, што представља распрострањеност од 9,8%, са пројекцијом пораста од 10% до 2050. године. Светска здравствена организација процењује да је број још већи – око 74 милиона одраслих (11,9% мушкараца и 10,9% жена), плус 300.000 деце и адолесцената. Највећа распрострањеност је у јужној Европи; на пример, у Шпанији је око 15% одраслих дијагностиковано.
Фактори ризика укључују старење популације, урбанизацију и пораст гојазности – у Европи, око 25% одраслих је гојазно, што директно доприноси дијабетесу.
Европска унија и Светска здравствена организација раде на иницијативама попут Diabetes Action Plan да побољшају дијагностику и лечење. Ипак, неједнакости су видљиве. У источним и јужним деловима Европе, приступ лековима и образовању је ограниченији, што доводи до виших стопа компликација. Пандемија COVID-19 је погоршала ситуацију, јер су особе са дијабетесом имале већи ризик од тешких облика болести.
СТАЊЕ У СРБИЈИ: ЛОКАЛНИ ИЗАЗОВИ И СТАТИСТИКА
У Србији, дијабетес је значајан јавно-здравствени проблем. Према расположивим подацима распрострањеност дијабетеса код особа од 20 до 70 година износи 10,5% у 2024. години, а IDF из 2021. наводи 12,2% распрострањености, са око 800 хиљада случајева. Према појединим националним проценама, укључујући недијагностификоване случајеве, распрострањеност може да буде чак ближа 20-25%, посебно у урбаним срединама где је неактиван животни стил уобичајен.
Такође, у Србији је дијабетес један од водећих узрока смртности, повезан са кардиоваскуларним болестима. Институт за јавно здравље Батут спроводи кампање за рану детекцију, али изазови укључују ограничене ресурсе у руралним подручјима и стигму око болести. Гојазност, која је повезана са дијабетесом, погађа око 25% популације, слично европском просеку. Позитивно је што се инсулин и лекови субвенционишу, али образовање о самоконтроли је кључна за смањење компликација.
УТИЦАЈ ДИЈАБЕТЕСА НА НЕРВОЗУ И МЕНТАЛНО ЗДРАВЉЕ: ПОТРЕБА ЗА РАЗУМЕВАЊЕМ
Дијабетес није само физичка болест; он дубоко утиче на ментално здравље. Флуктуације нивоа шећера у крви – посебно хипогликемија (низак шећер) или хипергликемија (висок шећер) – могу да изазову брзе промене расположења, укључујући раздражљивост, анксиозност и конфузију.
Кад шећер падне, мозак не добија довољно енергије, што доводи до симптома сличних анксиозности или иритабилности, а нервоза нестаје након конзумације хране која стабилизује шећер. Студије показују да особе са дијабетесом имају 2-3 пута већи ризик од депресије, а само 25-50% њих добија адекватну помоћ. Ово се дешава због хроничног стреса од управљања болешћу, страха од компликација и биохемијских промена.
Моје лично искуство, које је типично за многе: нервоза око „ситница” која се разреши кад се шећер стабилизује. Ово подсећа да дијабетес није „само шећер” – он утиче на свакодневни живот, односе и продуктивност.
Друштво често не разуме ове „невидљиве” симптоме, што доводи до стигме. Требало би да имамо више емпатије: уместо да осуђујемо „нервозу”, да питамо како можемо да помогнемо. Едукација у школама, на радним местима и у медијима може да промени перцепцију – на пример, подршка за паузе за мерење шећера или флексибилно радно време.
У емисији РТС Ординација говори др Радосав Драгојевић, ендокринолог
ПОЗИВ НА АКЦИЈУ И ЕМПАТИЈУ
Дијабетес је глобални изазов, са поражавајућим бројкама у свету, Европи и Србији, али је и болест која се може контролисати и спречити. Светски дан дијабетеса нас подсећа на потребу за превенцијом, раном дијагностиком и подршком. Као неко ко живи са дијабетесом, ја сам део заједнице која заслужује разумевање – моја прича о нервози је подсетник да смо сви у овоме заједно.
Мислим да је кључ у емпатији, ако сви мало више разумемо како дијабетес утиче на тело и ум, можемо створити толерантније друштво. Хајде да користимо овај дан да едукујемо себе и друге јер знање је најбољи лек.
Аугустин Јосип Ујевић, познатији као Тин, био је један од највећих југословенских песника XX века. Био је то такав стваралац који је у речи претворио немир једног целог народа и усамљеност сваког човека. Његова поезија, обојена дубоким емоцијама, филозофским размишљањима и боемским духом, спаја романтизам, симболизам и модерну експресију.
Данас, тачно на седамдесету годишњицу његове смрти, осврћемо се на живот, стваралаштво и наслеђе овог значајног песника, који и данас говори кроз своје стихове, као глас слободног духа и трагача за смислом у хаосу времена.
ПОЧЕЦИ ЈЕДНОГ НЕМИРНОГ ДУХА
Тин Ујевић рођен је 5. јула 1891. године у Вргорцу, у Далмацији, у тадашњој Аустроугарској. Његов отац Иван био је учитељ, а мајка Јерка, рођена Ливачић-Маркушовић, била је домаћица, родом из Милне на острву Брач. Далматински крајолик који одликују море, камен и медитеранска природа касније ће оживети у његовим стиховима.
Као дечак, показао је изузетну интелигенцију и љубав према књижевности. Основну школу је похађао у Вргорцу, Имотском и Макарској, а класичну гимназију је завршио у Сплиту, матурирао 1909. са одличним успехом.
Након што се 1910. године преселио у Загреб, уписао је Филозофски факултет, али студије формално није завршио, посветивши се самообразовању. У Загребу је упознао многе из књижевних кругова, нарочито му је значило упознавање Антуна Густава Матоша, чији је симболизам и естетизам обликовао његов стил.
Бунтовну природу показао је текстовима у новинама „Уједињење”, кад је 1912. године због противдржавне реторике прогнан на десет година из Аустроугарске. То је био први знак његовог политичког ангажмана, а идентификовао се са југословенским идејама, инспирисан Јованом Скерлићем и Владимиром Ћоровићем.
ЛУТАЊА И БУНТ
Ујевићев живот био је номадски и немиран. Непосредно пред избијање Првог светског рата, емигрирао је у Француску, где је живео у Паризу, укључен у југословенске емигрантске кругове и сарадњу са Југословенским комитетом. Био је близак са Иваном Мештровићем и другим интелектуалцима.
По повратку 1919. године у новостворену Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, настанио се у Београду. Радио је као новинар у новинама „Време” и „Политици”. Љубав према кафанама, алкохол и случајни послови све је то допринело његовој репутацији „проклетог песника”.
Током Другог светског рата живео је у Загребу где је радио као преводилац у Министарству иностраних послова Независне Државе Хрватске. Због тога је после рата осуђен као сарадник усташа, избачен из Друштва хрватских књижевника и добио забрану објављивања до 1950. године. Иако га је послератна Југославија маргинализовала, Ујевић је остао свој, како је и сам говорио независан у мислима и делима.
ПОЕЗИЈА КАО СУДБИНА И ЖИВОТ КАО ПОЕЗИЈА
Прва збирка, Лелек себра (1920), обележена је експресионистичким темама усамљености, љубави и смрти. У његовој најпознатијој збирци Колaјнa (1926), утицај француских симболиста Бодлера, Рембоа прожима се са оригиналним Ујевићевим стилом који красе лирика, иронија и филозофија.
Као преводилац, Ујевић је доносио светске класике на српски језик. Преводио је Шекспира, Гетеа, Поа, Витмана… његови преводи и данас се сматрају врхунским делима. Есеји, сакупљени у Људи за вратима гостионице (1938), разматрају егзистенцијалне теме и природу уметности.
Боемски живот био је његова снага и слабост. Није се женио, није имао деце, живео је у сиромаштву, ослањајући се на пријатеље. Зависност од алкохола и цигарета довела је до здравствених проблема. Преминуо је 12. новембра 1955. године у Загребу, у 64. години и сахрањен је на гробљу Мирогој.
Његов карактер био је контрадикторан. Био је харизматичан и духовит, али и меланхоличан. Пријатељи су га описивали као генија који троши таленат на маргинални живот. Био је атеиста, али дубоко заинтересован за мистицизам и филозофију, инспирисан Ничеом и Шопенхауером.
Ујевићеви стихови у изведби Арсена и Матије Дедића
ОДЈЕК ТИНОВОГ СТИХА
Тин Ујевић оставио је неизбрисив траг у југословенској књижевности. Награда „Тин Ујевић” за поезију и музеј у његовој родној кући у Вргорцу сведоче о његовом наслеђу. Његова поезија инспирише генерације својом аутентичношћу и емоционалном дубином.
У модерној култури, Ујевић је симбол слободног духа, а стихови му се често цитирају у музици, филму и позоришту. На седамдесету годишњицу његове смрти, подсећамо се да Тин Ујевић није био само песник. Он је био симбол једне ере, човек који је живео интензивно, тражећи смисао у хаосу. Његова поезија остаје уточиште за све који траже лепоту у бунту и смисао у болу.
Са својом поезијом и преводима класика, Ујевић је оставио наслеђе које и данас одјекује. На овај дан, сећање на њега подсећа нас да су речи и стихови вечни, а дух истинског песника непролазан.
Данас, 7. новембра 2025. године, навршава се девет година од смрти Леонарда Коена, једног од најзначајнијих канадских уметника 20. и 21. века. Рођен 21. септембра 1934. у Монтреалу, Коен је био песник, романописац, кантаутор и музичар чији је рад обележио генерације.
Његова дубока, шапутава поезија, преточена у музику, истраживала је теме љубави, духовности, смрти, усамљености и људских слабости. Коен није био само уметник, он је био филозоф свакодневног живота, човек који је кроз стихове и песме додиривао саму срж људског постојања. У време када је свет био преплављен површним забавама, Коен је нудио дубину, обојену меланхолијом и иронијом.
Његова смрт 2016. године није окончала његов утицај. Напротив, његово наслеђе наставља да расте. Овај есеј прати његов пут од младог песника до глобалне иконе и покушава да осветли зашто његова дела и данас резонују са људима широм света.
„Поезија је само доказ живота. Ако ти је живот добро изгорео, поезија је само пепео.”
ОД МОНТРЕАЛА ДО ХИДРЕ: ПОЧЕТАК И КЊИЖЕВНИ ГЛАС
Леонард Норман Коен рођен је у Вестмаунту, англофонској енклави Монтреала, у породици јеврејског порекла. Мајка, Марша Клоницки, била је имигранткиња из Литваније, ћерка талмудског писца, а отац, Натан Коен, власник продавнице одеће. Породица је неговала дубоко верско наслеђе, које ће остати темељ његовог уметничког језика.
Смрт оца, када је имао само девет година, оставила је трајан ожиљак. Образовао се на МекГилу, где је стасао као песник под менторством Ирвинга Лејтона. Већ прва збирка Let Us Compare Mythologies (1956) донела му је пажњу критике.
Шездесетих се повукао на грчко острво Хидра, где је живео у готово митском аскетизму и написао романе The Favourite Game (1963) и Beautiful Losers (1966) – остварења на граници еротике, мистике и духовне потраге. Тај период означио је преломне тренутке његовог путовања од песника и писца ка кантаутору.
ГЛАС КОЈИ СЕ ПЕВА: ОД ПЕСНИКА ДО КАНТАУТОРА
Коенов музички улазак у свет био је неочекиван. Са 33 године објавио је деби албум Songs of Leonard Cohen (1967), на којем су се нашле „Suzanne” и „So Long, Marianne”. Тај шапутави, исповедни тон постао је његов заштитни знак.
Уследили су албуми Songs from a Room (1969), Songs of Love and Hate (1971) и New Skin for the Old Ceremony (1974), сваки продубљујући његову поетику љубави, вере и губитка. Коенова музика је еволуирала од фолк-мелодија до електронског минимализма, али је у средишту увек остајала реч. Песма „Hallelujah”, првобитно готово незапажена, постала је једна од најизвођенијих композиција свих времена.
У позним годинама, албум You Want It Darker (2016), завештање човека који разговара с Богом уочи смрти, заокружио је његов опус. Постхумни Thanks for the Dance (2019), који је завршио син Адам, био је последњи, тихи поздрав.
ТЕМЕ И СВЕТОНОЗОРИ
Коенови стихови и песме прожети су сталном напетошћу између еротског и духовног, мистицизма и сумње, смрти и преображаја. Љубав у његовом делу није сентиментална, она је искушење, разарање и спас у исто време.
Библијски мотиви, наслеђени из јудаизма, појављују се у „Who By Fire” и „Hallelujah”, док апокалиптична визија света обележава The Future. Будистичка смиреност његових позних песама сведочи о унутрашњем миру који је достигао након дуге духовне борбе.
Коен је умео да помири противречности и да у страсти види молитву, у паду благослов, а у тишини да пронађе одговор. У његовом свету, човек није био ни светац ни грешник, већ трагач – биће које посрће, али не одустаје од наде.
ЖИВОТ КАО ПЕСМА
Његов живот био је одраз из сопствених стихова. Везе са Маријаном Илен, Сузан Елрод, Џенис Џоплин и другима оставиле су трагове у његовој уметности. Депресија и дугогодишње повлачење у зен манастир нису га одвојили од света – напротив, продубили су његово разумевање човека.
Финансијска превара, која га је погодила 2005. године, натерала га је да се врати на сцену. Светска турнеја која је уследила постала је његова духовна ренесанса. Коен је на сваком од концерата излазио на бину с понизним осмехом, скидајући шешир као да поздравља живот.
Преминуо је 7. новембра 2016. у Лос Анђелесу, а сахрањен је у Монтреалу, у тишини која му је припадала. Његов глас и даље траје у песмама, у стиховима, у свима онима који га слушају као молитву.
Leonard Cohen – Happens to the Heart(2019)
ЕПИЛОГ: У ТИШИНИ ГЛАС
Девет година након смрти, Леонард Коен остаје симбол духовне дубине у уметности. Његово дело сведочи да љубав, вера и смрт нису раздвојене, већ различити путеви једне исте тајне трагања за смислом.
И кад више нема гласа, његова тишина наставља да говори као подсетник да се најдубље истине не изговарају, већ осећају.
У времену савремених сензација, Коен нам је показао како може да се живи стрпљиво и у тишини. Његова поезија није од овог света, али јесте за овај свет, као тиха светлост која остаје кад све друго угасне.
Човек 21. века стоји на прагу историје који се чини као врхунац људског разума и пораз људске свести. Декодирали смо геном, створили вештачку интелигенцију, додирнули ивице космоса, али смо, као врста, остали заробљени у примитивним обрасцима као што су похлепа, страх, сукоби, самоуништење. Знамо више него икада, а разумемо мање, него што смо икад осећали.
Капитализам, у својој неолибералној фази, претворио је човека у потрошача наде.
УВОД: ЧОВЕК У 21. ВЕКУ – ПАРАДОКС ЗНАЊА И ПОНАШАЊА
Како је записао Норберт Винер, творац кибернетике: „Човек је изградио машине које могу мислити, али није научио како да мисли са њима”. У том парадоксу живимо – стално акумулирамо знање, али не и мудрост.
Уместо да ослободимо човека, технологија је често учврстила његову зависност; уместо заједништва, донела је усамљеност; уместо критичког мишљења добили смо заглушујућу буку какофоније.
Овај есеј није песимистички манифест, него морални апел и позив на буђење у добу у којем је лакше бити информисан него просвећен. У времену када се планета ломи под тежином наше себичности, ћутање више није неутрално јер оно је саучесништво. И можда је време да се поново запитамо да ли наше речи заиста вреде више од нашег ћутања?
ТЕХНОЛОШКИ НАПРЕДАК: БЛАГОСЛОВ ИЛИ ПРОКЛЕТСТВО
Технологија је нови елемент природе, не више оруђе човека, него оквир његовог постојања. Од паметног телефона у џепу до вештачке интелигенције која одлучује о запошљавању или ратовању, човек је постао стваралац сопственог одраза у стварности, али не и сопственог смисла на тој истој јави.
Према International Telecommunication Union (2024), више од 2,6 милијарде људи још нема приступ интернету. Док један део света ствара „паметне градове”, други живи без струје. Тако је дигитални јаз постао нова класа у историји човечанства. Добили смо технолошки изабране и дигитално искључене.
Друштвене мреже, некада обећање глобалног села, данас су аренe виртуелног беса. Алгоритми, невидљиви архитекти стварности који производе зависност и поларизацију. Хабермас би то назвао изопачењем комуникативне акције где смо уместо дијалога, добили дигиталну какофонију; уместо истине, ево пажње као нове светске валуте.
Вештачка интелигенција обећава напредак, али тражи цену у приватности, аутономији и идентитету. Шошана Зубоф говори о „надзорном капитализму”, систему у којем човек више није корисник, него је постао производ. Кад се лице скенира, глас анализира, а мисли предвиђају свака граница између технике и етике постаје питање савести.
Ипак, није технологија та која је морално неутрална, неутралан је човек који одустаје од морала. Ако смо већ створили машине које уче, онда бисмо ми морали да будемо ти који ће да научимо шта значи бити човек.
ЕКОЛОШКА КРИЗА: УНИШТАВАЊЕ СОПСТВЕНОГ ДОМА
Земља је наш једини дом, али се понашамо као станари који не верују у свој останак. Међудржавни панел о климатским променама – IPCC у шестом извештају (2023) потврђује да је просечна температура порасла за 1,2°C у односу на прединдустријско доба. То није статистика, могло би се рећи да је то увод у епоху нестајања.
Уместо еволуције ка свести, човек је изабрао комфор. Планета се претвара у топионицу. Топе се ледници, горе шуме, а човек, опијен профитом, наставља да копа, троши и купује. Гарет Хардин је то давно назвао „трагедијом заједничких добара” јер нико није лично крив, али сви заједно јесмо.
Организација WWF у Living Planet Report 2024 упозорава на пад биодиверзитета од 73% у последњих пола века. Док корпорације копају руднике у Амазонији, племена која ту живе нестају без трага. И док у океане бацамо 300 милиона тона пластике годишње, у наше тело улазе микропластичне честице као невидљива казна савремене цивилизације. Индистрију моде као једног од највећих произвођача ђубрета притом ретко да ко и спомене.
Џејмс Ловелок, творац хипотезе о Геји, упозоравао је да Земља није мртво тло, него живи организам који ће се, кад буде довољно повређен, самоизлечити, али без нас. Еколошка криза није природна катастрофа, она је морална дијагноза човека који је заборавио да је део онога што уништава.
СОЦИЈАЛНЕ НЕЈЕДНАКОСТИ: РАСЦЕП У СРЦУ ЧОВЕКА
Светска економија никад није била богатија, нити је неправда била очигледнија. Oxfam Inequality Report 2024 показује да 1% становништва поседује више од половине светског богатства. То није само број, него метафора века у којем је милијардер постао архетип успеха, а радник је наравно вишак.
У појединим деловима света радници живе као да је 19. век, док извршни директори зарађују 1000% више него пре четрдесет година. Пандемија је тај јаз само продубила. Док су милиони људи губили посао, богатство најимућнијих се удвостручило. Светска банка признаје да би повратак на ниво једнакости из 2019. можда био могућ тек око 2035. године.
Родна неравноправност остаје свеприсутна па жене и даље зарађују око 82% мушког прихода. Расна и културна дискриминација трају као ожиљци колонијализма, поготово на прогресивном, колективном западу са колонијалном традицијом. И унутар образовања, културе и медија, неједнакост производи оно што је Пјер Бурдије звао „симболичким насиљем”, невидљиви систем који нам говори да је тако како јесте, и да је природно.
Капитализам, у својој неолибералној фази, претворио је човека у потрошача наде. Али можда је време да економију поново схватимо као заједничку кућу, не као арену. Јер неједнакост није само економска чињеница, она је духовна рана која раздваја човека од човека.
ПОЛИТИКА И МОЋ: ДЕМОКРАТИЈА У СУМРАКУ
Политичка сцена 21. века личи на позорницу у којој се трагедија игра као ријалити. Истина је постала ствар прегледа, а идеологија маркетиншка ниша за потурање под нос свима.
Популизам, као савремени вирус политике, цвета у доба информационог изобиља. Трамп, Болсонаро, Орбан, Милеј и други су сви различита лица истог феномена да човек који се представља као „народ” влада страхом. Демократија, како каже несрећни Фукујама, више није крај историје, него борба за њен опстанак.
Прокси рат у Украјини, као и глобалне тензије око Кине и Тајвана, показују да је нуклеарно доба заборавило шта је историја страха. У међувремену, корупција је постала невидљиви стандард па у многим државама власт служи капиталу, а не народу. Медији, некада чувари јавности, данас најчешће стоје у реду испред политичке касе.
Али постоји и тиха већина која верује у правду без буке. И можда је ту нада демократије, негде у људима који одбијају да буду статисти у туђој представи.
БУДУЋНОСТ И НАДЕ: ПРЕМА НОВОЈ ЕТИЦИ СОЛИДАРНОСТИ
Упркос свему, човек још није изгубљен. Постоји нови покрет, не само политички или еколошки, већ духовни. То су млади који одбијају да се мире с цинизмом, научници који бране истину од профита, уметници који враћају смисао речи.
Постоји нова генерација младих људи која не жели да наследи рушевине. Технологија, иста она која нас је изоловала, може постати оруђе спасења: АИ данас моделира климатске сценарије, анализира болести, спасава животе. Глобални пројекти као European Green Deal или UN AI for Good показују да сарадња није утопија, него нужност.
Виктор Франкл је писао да „човек може све да изгуби осим једног – слободе да изабере свој став према датим околностима”. Та слобода је сада наша последња одбрана од безнађа. Из ње почиње нова етика солидарности, не као идеологија, него као повратак људскости.
Погледајте старији краткометражни анимирани филм који улива наду
ЗАКЉУЧАК: РЕЧИ ВРЕДНИЈЕ ОД ЋУТАЊА
Свет не пропада због оних који чине зло, већ због оних који ћуте пред њим. Ћутање је најудобнији савезник моћи, а реч, кад је изговорена с моралном свешћу, постаје чин отпора.
Такође, реч постаје и светлост у мраку, а само она која носи одговорност може да осветљава пут. Нека мисли не буду пароле, већ сведочанство одговорности. Јер једино кад човек проговори као савест, а не као навика, свет има шансу да се промени. На боље.
Српски национални идентитет је обликован Заветом и елементима који су са њим у вези. Пропагандисти најнижег нивоа, које ће, колико сутра, заменити вештачка интелигенција, дресирају нас да поверујемо да су то тзв. реликти прошлости којих треба да се ослободимо, а прећуткују нам се да одрицање од њих значи и одрицање од статуса народа
Преносимо нови есеј Слободана Владушића: „Чињеницу да Србија нема моћ да у Србији штампа национални пакет уџбеника код српског издавача, доживљавамо као нормалну ствар”
СЦЕНА И ПАРАДОКС САВРЕМЕНЕ СРБИЈЕ
Недавно сам се нашао поред једног фенси ресторана у Новом Саду. Док сам чекао превоз за Суботицу, посматрао сам како се на оближњем семафору зауставља хорда возила. Међу њима је било и неколико луксузних аутомобила српских регистрација. У њима су седели мушкарци и жене који су били обучени врло модерно и, рекао бих, скупо. По блазираном изразу њиховог лица, рекло би се да им је омиљени поглед онај на огледало и да су веома задовољни сопственим животима – ако ни због чега другог, онда зато што имају нешто што 90 одсто осталих Срба немају (односно, њихова крава је жива, док је комшији цркла).
Ова сцена се догодила између два симболички битна догађаја: претходи јој пораз наших кошаркаша од кошаркашке велесиле под именом Финска (јер нисмо успели/желели/могли да нашу репрезентацију изолујемо од дневне политике), а после ње се догодио пораз наше фудбалске репрезентације од Албаније (којој у две утакмице нисмо успели да дамо ни један једини гол).
Разуме се, спорт није најважнија ствар на свету, али није ни најмање битна: спорт је огледало државе и степена њене конкурентности у светским оквирима и зато на свакој олимпијади присуствујемо ратовима између Америке и Кине.
Постали смо, дакле, сведоци једног парадокса: Србија се „изнутра”, богати и „јача”; Партизан и Звезда у кошарци, као и Звезда у фудбалу, никада нису имали веће буџете; шопинг-молови се отварају, „Београд на води” метастазира, средња класа све више путује у иностранство, живот постаје удобнији и комфорнији.
Међутим, Србија „споља” никада није била слабија и безначајнија: рутински окрећемо главу од чињенице да и бесни пси на Косову и Метохији имају бољи третман од Срба, а да се Босна и Херцеговина под колонијалном управом све више унитаризује, како би у коначници, од тамошњих Срба остало исто оно што је остало до Срба у Хрватској (и у смислу броја и у смислу менталне структуре).
Чињеницу да Србија нема моћ да у Србији штампа национални пакет уџбеника код српског издавача, доживљавамо као нормалну ствар, дакле, као пораз од Финске или Албаније у било чему.
СРБИЈА БЕЗ ЗАВЕТА
Како смо дошли до тога да истовремено „јачамо” као појединци и нестајемо као народ (и демографски и политички). Одговор на ово питање, наравно, полази од Видовдана, односно Косовског завета. Сећате се, својевремено су нам говорили како треба да се одрекнемо прошлости да бисмо ступили у тзв. светлу будућност. Симбол те „светле будућности” било је чланство у ЕУ.
Пошто још нисмо постали чланови овог друштва, а извесно је и да нећемо скоро (јер, објективно речено, ЕУ нема потребе да промовише у члана једну колонију), некима изгледа као да се још увек нисмо ослободили те прошлости (дакле, Завета). Међутим, истина је да јесмо – Завет је данас плусквамперфекат (давно прошло време) за велики број Срба.
Ова Србија, у којој живимо, јесте Србија без Завета, што значи да један велики број људи нема у свести нити Завет, нити његово значење. (Примера ради, то нема у свести и један мој студент који већ два испитна рока упорно не зна ко је написао песму На Гази Местану; то његово незнање није само трагедија само по себи, већ и зато што је мој кабинет једно од ретких места у овој земљи на коме за то незнање неће добити – похвалу).
Шта је Косовски Завет? Шта се крије у његовим шифрама попут „царства небеског” или у максими: „боља нам је смрт у подвигу, него живот у стиду”? Шта то уопште значи?
Тумачења је пуно, а мени је најмилије оно по коме нас Завет заветује да свој живот посветимо нечему што је веће од нас самих, редукованих на збир биолошких/физиолошких нагона који почињу нашим рођењем, а завршавају се нашом смрћу. То нешто више (зато „небеско царство”) није само лично већ и колективно: то је освета Косова, односно реконкиста у терминима шпанске историје и њиховог односа према Маварима који су запосели Андалузију.
Завет који је од свакога од нас, у прошлости, тражио нешто више од голог преживљавања и личног богаћења, постао је предање које је одредило наш национални идентитет, захваљујући усменој, народној епици и Српској православној цркви, институцији која је, уз мрежу анонимних народних певача, била ко-аутор Завета.
Она то није постала случајно, већ зато што православље од човека, по природи ствари, тражи нешто више од онога у се, за се, и подасе. (Те чињенице требало би да буду свесни колико мирјани, толико и свештенство). Завет је, дакле, захтев да будемо нешто више од животиње. Присећајући се Ничеових разматрања о историји, можемо да кажемо да је Завет оно историјско знање које има смисла, јер нас чини делотворним у садашњости.
Однос према Завету је одређен достојанством. Бити достојанствен, значи бити достојан величине и значаја нечега што наслеђујеш. Без тог достојанства, Завет је само део монументална прошлости која нема везе са садашњицом. Сваки човек или генерација која наслеђује нешто велико, мора да у себи изгради осећај достојанства. Са тим проблемом сусрео се и Милан Ракић (српски песник и дипломата, а једно време и конзул у Приштини која је тада била део Отоманске империје) када је 1906. године у песми На Гази Местану написао следеће стихове:
Данас нама кажу, деци овог века
Да смо недостојни историје наше (…)
Ракић је не само песмом, већ и делом доказао, да су, и он сам, као и његова генерација, ипак били достојни Завета. На почетку Првог балканског рата, 1912. године Ракић је својевољно прешао из дипломатије у добровољце, да би са својом јединицом стигао до Гази Местана. Било је то време када су одрасли људи у Србији плакали не зато што су били мобилисани, већ зато што из различитих разлога нису могли да буду мобилисани. Народ је очигледно био достојан Завета и никога није мрзео – ни самог себе, али ни своје непријатеље.
ИНТЕЛЕКТУАЛНИ БРЕНД И БРИСАЊЕ ИДЕНТИТЕТА
Српски национални идентитет је обликован Заветом и елементима који су са њим у вези. Пропагандисти најнижег нивоа, које ће, колико сутра, заменити вештачка интелигенција, дресирају нас да поверујемо да су то тзв. реликти прошлости којих треба да се ослободимо, а прећуткују нам се да одрицање од њих значи и одрицање од статуса народа.
Међутим, када пропагандно ђубре заменимо озбиљним научним радовима, видећемо да, примера ради, Хантингтон међу народе са заветним идентитетом убраја и Србе, док Лиотар у свом Постмодерном стању, објашњавајући наративно знања које се преноси са колена на колено, спомиње Вука Стефановића Караџића и нашу усмену књижевност.
Завет и епика нису, дакле, никакви „реликти” прошлости већ наши интелектуални брендови – оно по чему нас познају и људи који нису стручњаци за славистику. Ако се од њих „ослободимо”, од нас неће остати ништа. Наиме, ни Хантингтон ни Лиотар не знају ни за какву тзв. „другу Србију” – то би за њих било нижеразредно пропагандно смеће, са којим не би желели да прљају руке.
Међутим, тим пропагандним смећем баве се неки медиокритети у земљи и у свету, по задатку, па је зато процес промене свести усмерен директно на наше брендове. Када је у питању епика, примера ради, немачки слависта Ролф Дитер Клуге, „саветује” нам да је избацимо са универзитета, називајући је превазиђеном. Како да не! (За овај податак захваљујем колеги Борису Булатовићу, аутору важне књиге Оклеветана књижевност).
Заветна природа нашег идентитета брише се, опет, преко система државних празника. Међу њима се, наравно, не налази Видовдан, али је зато ту чувени „Дан потписивања примирја у Првом светском рату”, који за нас има отприлике исто онолику важност колико и исход националног првенства у рагбију у држави Фиџи.
Ситуација није много другачија ни са осталим секуларним државним празницима, па тако данас Србија практично нема државни празник који може да емитује неку емоцију & понос. Уместо да нас споје са традицијом, која може да нас мотивише за дело у садашњости, нашим празницима упадљиво недостаје моћ да било кога мотивишу за било шта друго, осим евентуално, за спајање викенда.
КОЛОНИЈАЛНА НАРАЦИЈА И ОСЕЋАЊЕ КРИВИЦЕ
Уместо Завета, нама се данас нуди колонијална нарација. Она се састоји од две компоненте: прву одређује толико пута понављања реченица да ЕУ нема алтернативу. Ова реченица ствара слику света у којој је интерес Србије подређен интересу ЕУ. Ако је тако, онда је савршено легитимно не само радити за ЕУ и њене компаније, него радити за ЕУ, а против Србије, будући са Србија у реченици ЕУ нема алтернативу, уопште не завређује било какво поштовање, јер се и не спомиње.
Примера ради, ако је са геополитичке тачке гледишта потпуно нормално и савршено логично да ЕУ слаби Србију стварањем тзв. „војвођанског” идентитета – како би тако ослабљења у некој промењеној геополитичкој ситуацији Србија ипак била онемогућена да води суверену политику – онда ова колонијална нарација укида било какав ослонац за свакога ко жели да се бори против стварања тог „идентитета”, јер би то значило да се тај неко бори против ЕУ, односно да је српски „клерофашиста”, „нацош” и тако даље. (По истој логици, то су и сви они који се с правом боре против копања литијума и еколошке катастрофе у најави)
Друга компонента је и даље жива нарација о српској кривици у којој се Хаг увек некако претвори у Нинберг, после чега заиста више није важно да ли ћете да кажете да је „хашка истина” селективна и политички мотивисана или не. То је исто као када бисте одмах након што сте се оженили, почели да опањкавате своју супругу. Нормалан и озбиљан човек би прекинуо те ваше глупости, па би вас запитао: ако је таква,зашто си је онда уопште и оженио? То важи и за „хашку истину”: ако је суд такав, зашто прихваташ/понављаш његову „истину” о Србима.
Смисао кривице која се признаје, (без обзира на њене касније алиби-релативизације) јесте да поништи осећање достојанства које од нас тражи Косовски завет, како бисмо тај Завет уопште могли да наследимо. Срби који се осећају кривима и воле да о томе добошаре, не само да нису достојни Завета, већ нису достојни чак ни тога да се третирају равноправно са другим народима.
Наиме, када неко призна да је крив у друштву оних који то никако не признају, без обзира на белоданост злочина који су починили, онда ту особу њена кривица чини инфериорним у односу на друге. Услед те признате инфериорности, она и заслужује да јој се пресуђује на основу тзв. двоструких аршина: што је допуштено супериорним другима (Јупитеру) није допушено инфериорном волу.
Пошто не постоји ни један разлог да ту инфериорност издржи, овај ће човек свој национални идентитет напустити и тиме, de facto, наставити & оправдати све злочине који су почињени над народом коме је некада припадао.
КОРПОРАТИВНИ ИДЕНТИТЕТ И ДОМАЋЕ ЖИВОТИЊЕ
Као замена за национални идентитет у Србији, појављује се, између осталог, и корпоративни идентитет. Разуме се, није проблем у томе што људи раде за стране корпорације у Србији. То само по себи не значи ништа и ја знам много људи који су и поред те чињенице, патриоте.
Проблем настаје када људи, услед недостојности да наследе Завет, почињу да граде свој лични, али и колективни идентитет на темељу корпорација. Човек почиње да осећа понос и достојанство због тога што је делић неке глобалне корпорације, било зато што је у њој запослен, било зато што је приуштио неку честицу тог корпоративног бренда (патике, фармерице, кошуљу, сат, мобилни телефон, аутомобил, егзотично путовање).
Колективно, ови људи не значи ништа, зато што у слици света неке међународне корпорације, запослени (као и потрошачи) нису ништа више од бројева којима се непрекидно мери степен исплативости, односно, да ли је и колико њихов output већи од њиховог inputa.
Преображај припадника народа у анонимне корпоративне бројке разлог је зашто је конкурентност Србије у односу на друге државе толико опала: немамо више осећање националног достојанства, немамо осећања колективног поноса, а самим тим, немамо више ни инат уз помоћ кога смо знали да победимо и боље од себе, када је то било потребно. Уместо поноса, уста су нам пуна „реалности”, дакле, кукавичких алибија.
Другим народима, чија је симболичка тежина и политичка моћ објективно много мања од наше, тај национални понос се и извесном смислу и дозвољава, јер је у складу са геополитичким Drang nach Osten интересима. Пошто ми нисмо нити мали народ, нити шака јада, нама је осећање националног поноса забрањено. Уместо Завета, остао нам је само (безлични) корпоративни идентитет – који нема алтернативу.
Иако га корпорација храни, негује, обезбеђује му, преко зараде, могућност да прибави себи неке ствари, па тако и комфорно или релативно комфорно станиште, корпоративни човек остаје ипак само домаћа животиња. Она је ухрањена, али и потпуно немоћна.
Она није у стању да се заштити против корпорације, или било које друге организоване групе, нити као јединка, нити као део крда/чопора. (Као што то нису у стању, рецимо, ни свиње у обору, било као појединци, било као тов у целини)
Наиме, укидањем Завета, укинули смо и било шта што би појединачног човека навело да мисли изнад својих личних, физиолошких нагона, што значи у хоризонту колектива, његове етике и његове борбе за опстанак. Последица: када корпорација у некој забити отпусти 10.000 људи, они који су остали, осећају само захвалност или срећу што и сами нису отпуштени – судбина отпуштених их уопште не занима. Тако треба и гледати и на однос према за судбини Срба на Косову или у Републици Српској – већина људи према њима гаји осећање угојене равнодушности.
За крај, да одам и дужно поштовање човеку из чије сам реченице позајмио метафору „домаће животиње”. Тај човек се зове Ернст Јингер, а поменута реченица из његовог есеја Одметник гласи овако: „Сваки комфор мора да се плати. Ситуација домаће животиње повлачи са собом ситуацију животиње за клање.” Мој одметничко-заветни текст, настао је из ове реченице.
Здравко Шотра дао нам је серију „Више од игре”, у којој хероји могу бити и млади скојевци и припадници „ситне буржоазије”; у којој су једнаки по родољубљу момци социјалисти из ногометног клуба „Раднички” и краљевски официр Шљивић, ветеран Великог рата. Једини негативци су издајице своје земље.
Здравко Шотра (1933-2025) – фото: Antonio Ahel/ATAImages/PIXSELL
Недавно је преминуо Здравко Шотра, редатељ, или режисер, дражом ријечју, филмски и телевизијски. Живио је дуг, остварен и – преслабо речено – занимљив живот. Уз ове дане након вијести о Шотрином одласку у 93. години, осјећам и сјећам се, сјетим се свако мало и као гледатељ, од најранијег дјетињства, и послије као човјек овога позива, па закључујем нешто сасвим одређено. У многочему, то лично преклапа се и с искуством многих, с масама, с читавом културом заправо, и кроз више генерација.
Без много труда и призивања, јавља ми се колико ми је и колико нам је Шотра оставио. У распону од оних највеселијих, естрадних и лудичких, „лаких” садржаја који су наше животе чинили опуштенијим, забавнијим и лепршавијим, до тема и мотива филмских који су, чак понекад независно од квалитета радова, ишли до дубоких и спознајних разина, до разумијевања неких од најтежих и суштинских питања.
Оставио нам је давно „Образ уз образ” – први југославенски телевизијски „шоу” с водитељским паром истинских звијезда, Гагом и Миленом – давши ионако богатом и иновативном медијском и поп-културном животу наше земље прилику да има своје Дика Ван Дајка и Мери Тајлер Мур, Лусил Бол и Десија Арназа, Ал Бана и Ромину Пауер. Да их има на понос и дивљење.
РЕДИТЕЉ КОЈИ ЈЕ ОБЈЕДИНИО СВЕТОВЕ
Дао нам је „Више од игре”, серију у којој је, једнако као Фелини и Капра раније, као Вендерс и Џармуш послије, показао да је довољна једна варошица, тридесетих, да покаже читав један микрокозмос односа, карактера, психологија, ликова и идеја, свијет удаљен временом, читавом епохом, а силно близак и присан. Серију без које тешко да би било и „Велог миста” касније.
Али, важније, серију из друге половице седамдесетих у којој хероји могу бити и млади скојевци и припадници „ситне буржоазије”; у којој су једнаки по родољубљу момци социјалисти из ногометног клуба „Раднички” и краљевски официр Шљивић, ветеран Великог рата. Једини негативци су издајице своје земље и сурадници окупатора.
Идемо даље (1982)
Дао нам је и филм „Идемо даље” и серију „Учитељ”, о времену непосредно послије стравичног рата, 1945., и успио да се о том тешком добу говори најњежнијим тоном. Прича о младом учитељу партизану и предивној дјеци, има и једини виц без поанте испричан у нашем филму – „виц” који ингениозни Бата Стојковић прича дјеци да би их из жалости натјерао у смијех. Бата прича, и игра, таквим начином да дјеца, мали глумци, заиста прелазе из плача у радосно смијање, док су нама пред екранима у исти час текле сузе.
У тој је серији и сцена сусрета оца, повратника са страшнога мјеста, и његове мале кћери на празном перону жељезничке станице градића. Могуће да је то био и момент кад сам схватио које име ћу дати својој кћери, деценијама касније.
Дао нам је Шотра и „Игмански марш” – с једином сценом гдје ми се, у вријеме панка већ и припадајућег му презира према „свему”, учинило, у тренутку кад Радко Полич каже „Анчка, запојмо”, да та ствар с тада и даље прокламираним братством и јединством можда није само парола и привид.
ПОРЕКЛО, ИСКУШЕЊА И МОРАЛНА ДУБИНА ЈЕДНОГ АУТОРА
Многи од нас тада нису знали (и нису марили) да је режисер необичног презимена Србин. Оно што смо видјели, а како је старио увиђали све више, јест и да се ради о ведром човјеку, вицкастом и зајебанту нарочитог, херцеговачког типа. Што је то важно сад? Тај, у младости наочити човјек, с непрекидним титрајем ироничног осмијеха на уснама, аутор који никад није снимио нешто лишено хумора, свјетски човјек, који је осим што је био истински радник, „шљакер” филма, био бонвиван, чак помало и плејбој ожењен с Мис Југославије, свакако уживалац живота – рођен је у херцеговачком селу, у Козицама крај Стоца. Тридесет и осам чланова обитељи Шотра 1941. године убијено је и бачено у јаме.
Након много година, у времена кад мрачне силе већ полако подижу поново своје ружне главе, а ужасно дијељење почиње, Шотра је направио филм у којем је главни лик Брацо Гавран (игра га незаборавни Лаушевић, наравно) – усташки син и припадник екстремне емиграције. Шотра га је оцртао без карикатуралности, с дубоким разумијевањем и нијансирано.
Шотра је као дјечак спашен од покоља тако што су га пребацили на Косово. А занимљиво, његов најслабији филм је управо „Бој на Косову”. Иако рађен по сценарију великог Љубе Симовића и апсолутном „ол старс” глумачком подјелом, све је испало грбаво и на моменте скоро дилетантски. Правдало га се и правдао се прекратким роковима за снимање, малим буџетом и такозваном „укупном ситуацијом”. Нитко као да није хтио рећи да је проблем био другдје. Али овдашњи глупани и јовановићевски полуинтелектуалци који ових дана морају запрљати све тако што Шотру прозивају и мртвога, никада неће схватити пак зашто је рекао да би филм с овом темом снимио и данас.
ПОВРАТАК ВЕДРИНЕ
Кад је након тога свеопћи ужас почео и једном ипак завршио, Шотра, већ скоро седамдесетогодишњак снимио је почетком овога миленија најгледанији српски филм свих времена. Лако за то, међутим. Он је схватио, херцеговачки промућурно, и поучио културу нечему неуспоредиво важнијем.
Ако су Британци викторијанским и едвардијанским костимираним драмама завладали поново кинематографијом, а Французи спектаклима о католичко-хугенотским краљевима и краљицама – е па имамо и ми 19. вијек, ослобођену и нову рођену државу, и у њој Ниш, његове нове грађане и старе занатлије, моду по „мери Јевропе” и турско „одело”, џандаре и учитеље, „чорбаџије” и „кујунџије”, вреле јужне ноћи, страст, дерт, ора и чочеке, љубав чедну и путену – и Зоне Замфирско.
Шотра је изнурену земљу научио поново шта су животност, сензуалност, мерак, њежан хумор, али и то да властито културно наслијеђе не заостаје за онима познатијима и славнијима. Ако они имају Џејн Остин – и ми имамо Сремца.
Насловну композицију из филма Зона Замфирова отпевала Снежана Спасић (1969-2020)
ОБНОВИТЕЉ НАРОДНОГ ФИЛМА
Тако је и било и са скоро сваким сљедећим. „Ивкова слава” донијела је смијех од срца и „Несаницу”. Наизглед наивни „Рањени орао” и сцена гдје незаборавни, непрежаљени Маџгаљ као Сафет Омеровић пјева „Крадем ти се” Слободи Мићаловић, на једној предубокој разини учинила је више на измирењу браће од свих увредљиво неинтелигентних страних НВО-а.
А „Где цвета лимун жут”, филм о Албанској голготи и доласку војске и народа на Крф, дао је… Ех. Дао је Гагу Николића, тридесет пуних година након радости и безбрижности „Образа уз образ”, а након још једне катаклизме. Унук редова Радоње Николића из Великог рата, на прамцу брода говори Бојићеву „Плаву гробницу”. Кад тихо и промукло интонира:
„Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.”
…и кад му глас препукне, а лице му је Шотра бескрајно деликатно покрио кадром морске пучине и једним вијенцем на површини – ми смо плакали, не знајући једни за друге, на свим цртама глобуса и у нашим земљама. И ако дотад нисмо, тад смо знали коме и чему припадамо, одакле год били.
Кад пишемо о „узроцима наших пораза” из 1995. године, поред анализирања утицаја Ватикана и Вашингтона, Беча и Берлина, Загреба и Сарајева, незаобилазан је и поглед у огледало. А у њему – разматрање судбине др Јована Рашковића. Можда и понајбољег, али никад оствареног политичара ког смо имали на почетку деведесетих година.
После стравичног пораза у Великом рату 1918. године, један савестан аустро-угарски генерал написао је књигу прожету патриотским болом. Дакле, без примеса аутошовинизма, али уз оштру и здраву критику појава које су довеле до слома његове отаџбине.
Радило се о Алфреду Краусу, Аустријанцу, некадашњем команданту дивизије, па корпуса војске црно-жуте монархије, који је одмах после рата 1920. године објавио дело „Узроци нашег пораза”. Књига (иначе жестоко критикована на немачком говорном подручју) је најпре 1938. године, а онда у поновљеном издању и пре коју годину, преведена и објављена и на српском језику, пре свега јер је Краус, ратујући и на српском фронту, оставио једну верну слику српске војске, за њега респектабилног непријатеља.
Али оно што је посебно битно за ову књигу јесу и Краусови закључци, заправо способност да се за пораз потраже узроци и на страни својих. Генерал Краус је ту био изричит, па је закључио да „Централне силе нису подлегле због надмоћнијег вођења Антантиних армија, већ због тешких грешака сопственог војничког вођења које је, упркос многим сјајним успесима, промашило најчешће у основним одлукама”.
И наставио у истом духу: „Ако немачки народ жели да се опет усправи, ако мисли да стресе јарам и постигне своју стару величину, онда треба да се побрине да уклони „витезове на левици”, тј. вође који воде у ропство.”
Тако је Краус успео да се као неспорни патриота нађе у борби на два фронта: с једне стране је оштро критиковао Вајмарску републику и нарастајућу немачку социјалдемократију, а с друге указивао на проблем некритичког национализма „јер смо били навикли да све што долази од круне примамо без расуђивања за најбоље и као милост”.
Тридесет година после Погрома и слојевите српске 1995. године, чини се да је једна оваква анализа потребна и нама. Да бисмо се приближили истини о унутрашњим проблемима и узроцима нашег пораза из 1995. године, који из много разлога до данас нисмо ни означили као такав. А ако то није пораз, онда може да буде само оно што је супротно од пораза, и онда кажњених нема, већ напротив сви одговорни могу да убирају само ловорике победе…
ПОРАЗИ СУ ДОШЛИ ИЗНУТРА
Кључно питање у самоспознаји гласи: да ли је у рату у Хрватској и могло да се заврши другачије? С обзиром на то да имамо у виду процесе дугог трајања на овим просторима, и да су хрватске елите деведесетих, идентификоване са историјском улогом чувара Запада и предстражом Ватикана, само остале верне циљевима из 1914. и 1941. године. Наравно, уз свесрдну подршку и охрабрење својих историјских савезника, да једном заврше са Србима, да им „задају ударац од којег се никад неће опоравити”, како је то пред офанзиву на Републику Српску Крајину говорио Фрањо Туђман.
С друге стране, узимање у обзир мировног плана „Z-4”, који је одбацило српско руководство пред крај рата, наводи нас и на другачије закључке. Могло је да буде другачије и Погром је могао да се избегне. Тај план делује посебно разумно из данашње перспективе, јер је ипак замена „нечег” за „ништа”, али у тренутку његовог стављања на сто крајишким вођама, он се чинио као „нешто” уместо „све”. Јер, рецимо, по овом плану (уистину, нацрту) српски народ до тада суверен на својој територији требало је да део својих стратешки најважнијих области преда Хрватској и само претвори себе у две одвојене енклаве, на Банији и у Лици с делићем Далмације…
Међутим, када говоримо о томе да је сценарио, а тиме и исход рата извесно могао да изгледа другачије, мислимо на нешто сасвим друго. Пораз из 1995. заправо је почео једним поразом из 1991. године. И ту долазимо до приче о једном од најобразованијих, најродољубивијих и најмудријих српских политичара с конца 20. века. Био је то „ћаћа од Крајине”, како је у народу прозван др Јован Рашковић.
ПУТ ЈЕДНОГ ДОКТОРА У ПОЛИТИКУ
Рашковић је до осамдесетих година имао беспрекорну каријеру: психијатра који је још са тридесет година постао директор опште болнице у Шибенику, потом признатог научника и гостујућег професора на више универзитета и земљи иностранству, аутора великог броја стручних радова. До 1985. године, када га је кадровска комисија Медицинског факултета у Загребу одбила због „морално-политичке неподобности”.
Корен овог пута није био национални него идеолошки: спочитаван му је антикомунизам и дружење са већим бројем београдских дисидената. Од тада, свака година у животу др Рашковића постала је грудва која се ваља низ брег и из дана у дан постаје све већа.
И не само година, већ најпре сваки месец, па онда сваки дан. Из свих њих је кључала историја. Учествује и иницира обнављање српских културно-просветних друштава у Хрватској. У јулу 1989. године као „непоћудан” је онемогућен да говори на великом скупу на Далматинском Косову, да би убрзо хрватска полиција почела да му претреса стан и ординацију, врши различите притиске на њега и његову породицу.
Али Јово Рашковић није устукнуо – напротив у јануару 1990. године он председава скупом у Доњем Лапцу где се договара организовање прве српске странке у Хрватској. Ова историјска одлука садржала је још један важан додатак: да ће будућа партија бити повезана са неком од већ постојећих политичких организација, у Београду.
Ту Рашковић, из перспективе режима у Београду, чини кључну грешку, јер за своје и деловање крајишких Срба не тражи благослов Слободана Милошевића и ДБ-а, већ се повезује са опозиционим грађанским структурама. Притом, он није постао шеф огранка Демократске странке у Книну, већ се као њен партнер са сарадницима одлучио на формирање Српске демократске странке. Као главне програмске принципе изнели су: југословенство, демократију и (српски) народни суверенитет. Тиме се српски крајишки лидер појавио као опасност и Загребу и Београду. Али је у својим опредељењима остао стамен и храбар. Од фебруара 1990. године, када је основана СДС, а Рашковић постао њен лидер, почела је да се пише нова историја.
Обнова политичког живота Срба у Хрватској, са искуством геноцида у Другом светском рату и претње његовог понављања са ревитализацијом усташтва, а поред тога и националног буђења након вишедеценијске комунистичке репресије, започињала је драматично. Као да је уснуло робље показало да је живо, уз свог дуго чеканог вожда који је започео борбу за аутономију. Политички скупови, у халама или под ведрим небом, претварали би се у праве народне саборе, а ови у манифестације народне револуције.
На једном од таквих скупова, у Славонији, др Јован Рашковић је егзалтираним тоном казао: „Ја нећу да будем ваш вођа, него слуга, слуга само српскоме народу!” Било је то довољно да по овом мотиву буде испевана народна песма, а да др Рашковић буде прозван не оцем нације, већ „ћаћом од Крајине”.
ПОЛИТИЧАР КОЈИ НИЈЕ ХТЕО РАТ
Ипак, на изборима за хрватски сабор одржаним 1990. године показало се да је одоцнело формирање СДС-а имало кобне последице; изабрано је свега пет Рашковићевих кандидата, док се чак 24 српских представника – посланика нашло на листи Рачанове СДП-СКХ. Наводна југословенска платформа, установљена на братству српског и хрватског народа, показала се ускоро као кукавичје јаје за Србе у Хрватској. Но „ћаћа” није био поколебан, и наставио је политичку борбу као једини аутентични лидер Срба у Крајини. Пред Туђманом је наступао храбро и у исто време одмерено, што је била посебна уметност у периоду када је већ започела антисрпска хистерија и сукоби широм земље.
После „случаја Млинар” прекида односе са хрватским сабором, а пошто касније покушава да у циљу попуштања тензија опет разговара са Туђманом, постаје жртва медијске манипулације (тајно снимљени, монтирани и објављени делови разговора). Кроз који месец, Рашковић ће бити нападнут и од „својих”, пре свега због свог виђења српско-хрватских односа и невољности да се у потпуности препусти утицају Милошевића. Још одјекују његове речи, праћене звиждуцима, изговорене на Ђурђевдан 1990. године пред зградом Книнског корпуса ЈНА: „Ја вас нећу водити у рат, ја вас могу водити у мир, ако хоћете рат нека вас води неко други.”
Кампања која је против њега уследила довела је до познатог епилога, где је у београдско-загребачкој копродукцији, на самом прагу рата, сувишни доктор – летописац „Луде земље” практично протеран из Книна. Никада у српској модерној историји један вожд није добио свог тако недостојног наследника, као што га је имао Рашковић.
Јован Рашковић – Интервју за Телевизију Београд 1988. године
ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ И ТИШИНА У ИЗГНАНСТВУ
А „ћаћа” је наставио свој живот у Београду, као избеглица. У јулу 1992. године преминуо је у Београду, прерано, у 62. години живота. Добро је приметио српски писац, да је срце Јована Рашковића – ког је карактерисао као човека који је у српску политику унео неподношљиву количину поштења и реализма – само стало у Београду, а да је пре тога било изрешетано на положајима широм Крајине. Други ће га надопунити да је доктор једноставно „пресвиснуо” од болних рана свог рода. „Све је жртвовао и све изгубио”, рећи ће Момо Капор. Поредећи га са Светозаром Милетићем, Танасије Младеновић ће га описивати бираним речима и закључити да је био „адамско колено”…
Кад пишемо о „узроцима наших пораза” из 1995. године, поред анализирања утицаја Ватикана и Вашингтона, Беча и Берлина, Загреба и Сарајева, незаобилазан је и поглед у огледало. А у њему – разматрање судбине др Јована Рашковића. Можда и понајбољег, али никад оствареног политичара ког смо имали на почетку деведесетих година.
Тридесет година касније, док се као насушна потреба поново пројављује помирење демократског и националног, можда нас она нечему и поучи.
У магли без спасења, која прекрива и време и памћење, 1. октобра 1953. године, истог дана кад је тадашња Југославија изабрана за несталну чланицуСавета безбедности УН, изашао је први број Гледишта. Императив премијерног броја, али и сваког следећег био је јасан: мислити дубље, писати одговорније, говорити гласније, него што дозвољавају дневно-политичке прилике. Данас, седамдесет и две године касније, стојимо пред истим изазовом: како бити савремен, а остати у дијалогу са онима који су говорили пре нас?!
На данашњи дан, 1. октобра 1953. године, изашао је из штампе први број Гледишта
У овогодишњем свечаном броју, враћамо се једном од оних аутора који су, и по снази и по судбини, остали непријатно присутни у историји српске књижевности. Повод је тројак и значајан: сутра, 2. октобра навршава се тачно 140 година од рођења Драгише Васића, а ова 2025. година обележава и 80. годишњицу његове смрти – једног од најтрагичнијих завршетака у српској интелектуалној историји.
Управо зато, баш сада, на Дан Гледишта, објављујемо критички осврт на његов роман Црвене магле – књигу која и даље пали црвене лампице немира у свести читаоца, иако је прошло више од једног века од њеног првог издања. Овај осврт, писан с мером оштре анализе и тешке књижевне савести, не тежи ни рехабилитацији, ни осуди, већ читању. Оном дубљем, упорнијем, у којем књижевност не служи ради бекства, него као искрено сведочење. И као језиво тачна аутопсија не само српског друштва у времену рата, већ и као огољена дијагноза људских вечитих болести: кукавичлука, лицемерја и духовне испразности.
ДИЈАГНОЗА БЕЗ ТЕРАПИЈЕ
Црвене магле у традиционалном смислу речи нису роман, више су болнички картон једног народа, исписан руком човека који не жели да штеди ни себе, ни читаоца. Васићев свет је без милости, али и без наде. Исцртава прецизну мапу једне моралне пустоши и не гради фабулу у којој се трагедија разрешава.
Главни јунак, Алексије Јуришић, типичан је представник онога што бисмо могли назвати „антихеројем”: интелектуалац који се не сналази у историји, ни у себи. Његова унутрашња борба није јуначка, него трула, самосажаљива, и у крајњем исходу, данашњим речником – аутошовинистичка. Не само зато што мрзи свој народ, већ отуда што није у стању да воли ишта, па ни самога себе.
Његов дуализам, између дужности и личних жеља, између живота и страдања, није херојски ни трагичан, него трагикомично, немоћно бежање. Јуришић воли да пати, али не уме да живи. Та духовна невољност да се преузме судбина у руке не чини га мучеником, него захтевним болесником.
ЛИКОВИ КАО СИМПТОМИ: ОД ХРИСТИЋА ДО ЈЕЛЕНЕ
Док је Јуришић уроњен у рефлексију и бесплодну интроспекцију, Христић представља отворену духовну ситничавост: човек који лаже да је рањен, који се сакрива од фронта, а од истине још више.
Његова супруга, Јелена, једна је од најупечатљивијих и најнеугоднијих женских фигура у српској прози. Она није само хладна, она је грабљива, храни се мужевљевом слабошћу. Хијена, али не без разлога: њен лик није карикатура, то је хируршки прецизна дијагноза, у свету без идеала, где се љубав за тили час претвара у канибализам и борбу за голи опстанак.
СТИЛ КАО СКАЛПЕЛ: БЕЗ УКРАСА, БЕЗ МИЛОСТИ
Језик Драгише Васића, дакле, није ни раскошан ни лирски, он је оштар, нервозан, и у свом најбољем моменту: хируршки прецизан. Он не романтизује страдање. Не налази утеху ни у једном облику приповедања. Чак ни у патњи нема величина, само огорчености.
Управо у томе лежи снага, али и ограничење овог романа: он не нуди катарзу. Нема хумора. Нема ироније. Нема сатиричног одмака. Све је црно, а магле су густе. Његова реченица је шок терапија без анестезије, читалац не сме да трепне док се сецира.
Неки ће рећи да је ту слабост дела. Ипак, ту је његова историјска истина. Јер 1922. године, кад је роман објављен, Србија је још увек била у жалости, али као да више није знала зашто тугује. Уместо заслуженог осећаја победе завладао је хаос летаргије. Уместо идеала све је задесила цинична стварност. Уместо јунака свуда су преовладали људи који нису знали шта да раде са својим животом.
ПОГЛЕД У БУНАР
Утисак који остаје након читања Црвених магли није ни естетско дивљење, ни морална поука, него врста духовне мучнине. Васић ни не позива на акцију. Он нас не уздиже. Он нас тера да гледамо у бунар и да признамо да је дно много ближе него што смо спремни да верујемо. А бунар, наравно, увек гледа у нас.
„Црвене магле су дело које шокира, а не просветљује. Оно је лице српске националне трауме суочено собом без икакве терапије. Можда је то и његова највећа истина јер коју другу истину имамо ми, осим оне која нас убија?” – стоји записано на ивици једног од хиљаде папира разбацаних по редакцијском столу.
ЕПИЛОГ: АНАТОМИЈА ЈЕДНЕ НАЦИОНАЛНЕ МЕЛАНХОЛИЈЕ
Објављујући овај критички осврт баш на Дан Гледишта, а уочи 140. годишњице рођења Драгише Васића, сећамо се писца који је и сам био на ивици свих фронтова: идеолошких, књижевних, историјских. Васић је убијен 1945. године без суђења, као „непријатељ народа”. Али његова књижевна реч живи као опомена, као сведочанство, и као магла кроз коју понекад морамо да продремо. Не да бисмо видели светлост, пре је да разумемо зашто смо је заменили маглом, а макар кад бисмо признали колико смо се одавно у њој изгубили.
Овај текст је на концу симболично постављен на спомен-плочи и гласи: „Овде почива српско грађанско друштво. Умрло је од искрености.”
Да бисмо разумели колико су Црвене магле и данас живе, доносимо један одломак у којем главни јунак, Алексије Јуришић, у тренутку слома и самопревазиђеног разума, проговара о мравима, оцу, рату, љубави и бекству.
Део романа који нас води директно у свест човека који не може да се извуче из своје магле.
Читате критички осврт и одломак из романа Драгише Васића – Црвене магле
ДРАГИША ВАСИЋ: „ЦРВЕНЕ МАГЛЕ” (ОДЛОМАК)
Оне ноћи кад је Јуришић без ичијег знања, у неком пустахиском наступу, напустио војнике и батерију и фронт и све послао до ђавола па на коњу појурио негде ка Солуну, одакле је, пошто је већ био измакао пуних тридесет километара скоро силом враћен натраг, ствар је овако текла:
Јуришић је седео у својој земуници са лактовима између колена и укрштеним прстима, па је тако сагнут гледао у земљу. Доле по сувој, песковитој земљи, однекуд баш испод његовог пољског кревета па тачно средином земунице ка вратима, милела је једна танка, вијугава и црна колона са свим ситних, на први поглед и невидљивих, мрава.
Ови мрави, вијугајући брзо, нечујно и вешто обилазили су један другог и као важно хитали негде пузећи и котрљајући за собом са свим ситан, фини и перласт песак којим је непатосана земуница била посута и који се преливао. Па се она танка колона, докле год се добро не загледа, чинила као да мили у једном истом правцу, тамо ка вратима.
Али је Јуришић на то био обратио нарочиту пажњу и уочио: да се она црна колоница управо комеша и измотава на једном истом месту. Иде тако неколицина међу њима, упутили се бајаги важно негде и Јуришић их бодро прати и следује им, а они вијугајући обиђу оне што им иду у сусрет, очешу се о њих или не очешу, и тек се наједанпут ужурбано врате натраг. Па се то врзмање понавља непрестано тако и Јуришић не може да примети ни једног јединог међу њима који би с једног краја стигао на онај други.
Гледа он то па се мучи и криво му је што се та колона једном већ не престане измотавати, те или пође сва тамо под кревет или ка вратима, куда се њему чини да треба и мора да буде смисао и циљ онога покрета. Утолико пре што су она врата широм отворена, а осим тога тамо је светлост па је природно да се тамо упућују.
Али колона непрестано по старом, или се тако њему чини; комеша се у месту, копрцка, прескаче оне перле и сви они појединци на које он обраћа пажњу полазе и враћају се, шарају амо-тамо и врзмају се, а овамо све изгледа да журе. Или се сусретну, застану, погледају се оним глатким тачкицама, замрдају трепељивим влакнима, те се чини као да се нешто споразумевају, па опет продужавају оно врзмање.
Тако увек, и таман он помисли сад су се споразумели и кренуће сви једним путем, а они опет по старом.
Иде то тако непрестано те он осећа како му се због овога почиње да мути у самој глави и како се онај жив црн конац пред њим, онај вијугави црни црв, као пење у сам његов мозак и ту почиње онако исто да ради и да се комеша. „Бога му, мислио је Јуришић – шта ови овде раде? Шта се ови овде врзмају? Шта је све ово? Нешто се споразумевају, а опет све иде као пре и, колико год гледам, ја не могу да видим баш никаквог смисла овом њиховом покрету. А све је то доле један свет.
И вере ми моје, тај свет никакве памети и разума нема и не зна шта ради. Пре свега, он незна једну основну ствар: да је овај пут, којим он несигуран. А то је најважнија, животна ствар за њега. Несигуран је, јер је ту доле под мојим ногама. И ето, и незнајући и ненамерно ја га наједном могу уништити; њега, тај мали свет, који не зна не слути и не осећа да неко огромно јачи стоји над њим, нити сања у каквој се смртној опасности налази И живи, миче се, мува тамо-амо и шепртљи нешто доле под мојим ногама.”
И Јуришић се све више мучи и љути што она јогунаста колона једанпут не излази на врата, и осећа око себе пуно неког црвљивог гмизања. И то гмизање осећа он највише у мозгу па би хтео да учини крај оном врзмању и оном комешању и да ону колону доле растури ногом, растрља је и измрцвари. И напослетку, види он да друкче и не може бити и да не може да се уздржи, па узима од некуд метлу и целу целцату ону колону, једним само махом, избацује на чисто на поље, и тек се после тога задовољније и некако одважније осећа.
„Ето им сад реда – мисли Јуришић. Само што би сад такав исти ред требало и у глави направити. Све је у томе да се сав овај каламбур у глави једанпут овако рашчисти, па да човек онда тачно зна на чему је. Јест, какав је скандал цела та глава и тај мозак кад ево две године од кад седим овде не могу да будем на чисто: шта је сад са мном у ствари, на чему сам ја, и кад све оне разне црне колоне што се по њој непрестано врзмају, и гамижу не могу да доведем у ред.
Јест две године питам се ја стално: треба ли да останем ту и пуним ове топове овде или да дунем и бестрага далеко негде од њих побегнем? А године пролазе као глас и не може човек целога века, као сви мрави овде, полазити и враћати се.
Дакле има једна ствар пре свега. Ту у овим жилама кључа неко наследно убојиштво ту је нешто давно посејано и то је оно главно из чега се ова крв састоји основица овога бића, и онда шта бих ја ту имао да се обуздавам? Мора ваљда, имати неког смисла то семе што је ту, јер је ту, и ја немам шта да мислим него лепо да пуним и даље ове чељусти што зјапе уперене на ону страну и да гађам тамо, да гађам, да гађам док се све оно брдо не претвори у прашину. Зашто?
Зато што има неки принцип да се оствари и ја сам ту да на томе принципу радим и да за тај принцип умрем. Јер куд бих бегао ја од оних инстинката и оних дедова-убојица? Дакле, ето, тако каже једна метла.
Али који су то дедови што ме муче. Који су тачно? Ето, је ли тај дед мој отац? Гледам ја њега сад, као да стоји ту предамном, смешка се и прича. како је њему рат био брат. „Будалама, вели он је рат, а мени је увек био брат.” Он је у рату, вели, ударио темеље, па је после само додавао циглу по циглу те сад може да живи као човек и да се никад не узноји. Знао је он шта ради и сваки паметан човек зна шта треба да ради. Онај који не уме да подвали подвале њему, вели. „Играм ја карте с командиром па намерно губим и увек у шлаги онај „бољи”, а ја стално на осуству и ситничарим тако и бакалишем па остављам пару на пару.”
Лепо, ето, то је мој дед. Дакле тај дед овако ми пише: чувај се, јер ако се сам не чуваш, нико те чувати неће, па ако се вратиш опростићу ти, а не вратиш ли се знаћу да си био велики будала и сав ће мој зној отићи другоме, а овамо сам каже да се никад није знојио.
Дакле, чувај се, а ако се не вратиш: значи да си био будала. Е добро, то је један део крви у овим жилама и он је састављен од бакалнице, од ,,шлаге“, од криве мере и од интереса на интерес. И много од те крви струји у овим мојим жилама. Али има и оне друге: „Иди, вели, синко, и Бог нек’ те чува, а ти чувај образ и буди јунак”. Ето има и те крви мајчине.
Сад, какав сам ја качамак ту испао? Ја уочавам и разбирам овде неке састојке и секцирам али ништа не могу тачно да одредим, само осећам да се она бакалница смртно бори са оном смежураном старицом и да ту још неке нове, чудне мешавине има. Опет стоји она његова слика преда мном. Бога ми је роб од главе до пете. „Власт, вели, почитуј, сваку без разлике, а ако и ђавола мораш молити моли га, клекни на колена ништа не мисли, моли га, разумеш.”
И заиста клања се он пред сваком влашћу, а ја гледам и мислим: Бога ми мога, ово је неки нечастиви. Ево ову пандурску крнтију треба поставити негде пред канцеларију и само зато је она дошла на овај свет: да прекрсти руке и са наћуљеним ушима чека кад онај изнутра наручи каву, па да ону каву однесе онако погурен и врати се на прстима и натрашке пред врата. Ето ти оца. А после оно друго: „Чувај образ, синко!”
И сад шта? Ја сам њихов син, а праунук сам једнога кириџије. Па шта ја хоћу? Распињем се нешто и кидам у некој умној напетости и стално би хтео да идем, путујем и да се пентрам по оним врхунцима ствари. Ја хоћу о ја хоћу, ја морам да идем по оним врхунцима ствари, и све ме нешто тамо неодољиво гура, а видим скучен сам, јадан и слаб сам за то и пун сам оне мизерне крви пандурске и оних одвратних, несвесних и кириџијских нагона који су већ постали моја душевна навика.
И у сав онај мрачни строј мојих инстинката, осећања и страсти ја не могу ни да продрем, него, уместо тога, осећам само неко јадно мозговно врење, док се у души све нешто згужвало и испреметало. И мрви се нешто у мени и плаче и рида и глас неки чујем како ми шапуће, а ништа не разумем. Јао мени, какав је скандал тај мој разум кад он не зна, да ме научи просто једну ствар: смем ли оставити ове топове.
Јер, ево, шта су ми криви они људи на које бљују смрт ове овде цеви! Ништа. Ето силом се мени импозирало као апсолутна истина: да су они криви. И ове цеви овде преда мном биле су та апсолутна истина и требале да служе оном принципу. И сви ови овде око мене уверени су још: да су у поседу те апсолутне истине, те сву ову пустош гледају као нешто природно, стварају је и учествују у њој свим силама. А ја поцепан сав трњем и купинама оних искушења наслућујем нешто као појам о свеопштости и целокупности и сваког дана опијам се све више и више пићем ове, чини ми се, најлепше и најдостојније од свих идеја.
Ето, стешњен сам ја овде међу овим стењем и пећинама, те све мање могу да видим јер и неба довољно немам. И скучен тако без неба и ваздуха магловито осећам да све ово шта мислим нису праве мисли него нека привиђења мисли, и да ова моја месождерска душа само нешто слути, а јасно ништа нити може да зна, нити може да хоће. Слути, она, на пример, да је од свега овога што се ради у овом грозничавом кртичњаку доле, једино добро оно што је она наша велика сеструшина Русија, свршила.
Тако ми Бога јединога само је оно добро, а све ово друго је ништа. А ја не знам управо шта је све она радила, само осећам: да је неко велико, и широко чишћење било и да се тамо хтело да човечанство више не мили. Али и то што мени изгледа добро у оном тамо мистичном ужасу само је једна којештарија, јер се мени чини, да сви они што траже неку срећу света треба једном од свега тога да дигну руке.
Живим ја непрестано с људима заједно и сви ми овде требамо један другом и пречи смо од најрођенијег. И гледам ја њих годинама: сви су они рђави. Јест, сваки је рђав и сваки је заслужио да грозно испашта, толико је сваки од њих сла од рођења починио. Па је онда смешан сваки онај што запиње да умањи и ублажи нечије заслужене патње. Можда треба све да иде како иде. И зар мењати све ради неколицине који незаслужено пате? Лаж је онај Иван Ланде макар био Рус, лаж је од главе до пете.
Али и да није, он би био награђен и без нас. Ко би ушао у све оно тајанство ствари, или ко не види и не осећа ону руку која све регулише она што нас милује тачно „према данима у које нас је мучила и према годинама у које мо гледа и невољу.” Е па на крају крајева нов човек и неће бити онај неустрашиви победилац зла и неправде, тај ипак позитиван и практичан дух што позива на „дело” доле Нов човек биће онај спокојни, узвишени, тихи човек поносит боловима. Што они болови страшнији, то он гордији.
Са срцем племенитим у презирању свега ниског и маленог, он ће жалити оне одвратне, необуздане „јавне” животиње што не могу да га осете, све оне борце ма за шта једнообразне и амбициозне, што су свуда исти и личе на оне идиоте скупљене по душевним болницама, ошишане кратко, унезверене, са истоветним, безизразним лицима. Јер све је ситно борити се доле и јер што већи бол то већа срећа изабранога.
Дакле, све нека иде како иде на овој пеги доле на којој се миче и за ову секунду за коју се живи.”
Тако је мислио Јуришић и седео на свом кревету у земуници, пошто је оне мраве ишчистио. А на пољу грозна оморина и мрачно, на олују натуштено небо мучило се над фронтом. У менажи, под хладњаком од осушеног грана, раскопчани и зајапурени, препирали су се официри, па се пргавили до беснила што се више, горе над њима, небо мрачило и мучило. Говорили су опширно о мајкама подводачицама на Крфу, па о Црној Руци и Белој Кули, о француској певачици што божанствено пева C’eѕt la valѕe du brun, о рђавој менажи која много кошта (а ту присуствује и шеф менаже и прави се луд), и о неком пешаку што се сам ранио па су помињали и Христића. И око тога се развила помамна свађа, и ако су сви тврдили једно исто: да се Христић могао опрати једино на онај начин који је сам изабрао. Ствар је само у томе што се они његови подвизи не могу сматрати јуначким, јер су оне доцније врлина негативног порекла.
А Јуришић слуша из своје земунице како се они искрено згражавају због оног поступка Хрустићевог, па мисли: како се из њихове коже, у којој су они најмање неком својом заслугом, онај поступак заиста мора чинити гнусним, те изгледа природно што они енергично траже да Христића понизе, и ако је апсолутно поуздано да би и они, на његовом месту, онако поступили.
„Па све су, у опште, врлине негативног порекла, мисли Јуришић, али једно је сигурно: да би ови овде исто урадили кад би били у његовој кожи и ако би истински волели ону жену. А он је њу истински волео. Веровао је, јадни Христић, да ће она бити срећна кад га види, па се за ту њену срећу осрамотио. А то може да разуме само онај који воли. И ја тек сад разумем Христића, јер волим, јер прâво волим. Јест, никад ја овако нисам волео и за Наташу бих ја сад учинио оно исто што је он учинио за ону змију. Бих, моје ми части, јер волим очајно и јер је Наташа дивна као да није жива жена. И све ћу оне неправде своје према њој покајати. Три године седим ја овде и чистим се изнутра за њу.
Немам више шта себи да пребацим, нити имам прљавих мисли. И сви ови разговори грозно су ми одвратни и људе ове, што сваки час иду на осуство, обмањују се и говоре како је уздржавање шкодљиво, не могу више да гледам. Тако је, седим ја овде и чистим се за Наташу, једино моје, једино што имам. Хоћу да будем чист као она, хоћу да будем морално леп, хоћу да доживим да ми верује кад јој будем рекао на коленима: ево овде је само сунце унутра, погледај, Наташице, самô сунце.
То је захвалност што си мислила на мене, то ти је мој поклон, три године, ноћу и дању радио сам на њему; ја сам ти то био дужан, јер, да тебе није било, ја бих био сироче. Ето, тако ћу јој рећи. И онда ће ми опростити што јој никад нисам писао. Јадна Наташа. Она је могла посумњати: да сам онда озбиљно мислио на раскид. Раскид са Наташом?! Ужас! Па то би значило раскид са животом, раскид са срцем, раскид са крвљу. Никад Наташице! Не постоје више две душе: твоја и моја. Неко тајанствено ткиво исплело је свега једну: нашу душу. Никад Наташице! Јесам ли био безуман онда кад сам те вређао?
Ја, свакако, не знађах шта сам говорио. Ето помисао на тебе пржи ми ум. Кад сам без тебе, ни ваздуха, ни плућа, ни очију, ничега немам, хоћу да се угушим, да ослепим. Хтео бих овог часа да се створим тамо где си ти, и ту, пред тобом, да плачем најгорчим плачем због свих неправди према теби, да ти покажем најдубље дно мојих несрећа због тога, да те молим за опроштај што сам те у узбуђењу оне махните осећајности вређао, да те уверим како ти нисам писао само зато, што се у писму ништа не може рећи, да пред твојим ногама размрскам ово мрачно чело вечних двоумица. Чекај ме, Наташице и опрости То мора бити што пре, овога часа, овога часа…”
А на пољу грмљавина све јача и капи, најпре крупне и ретке, па све чешће зашушташе по осушеном грању, те се они официри постепено стишавају и разилазе. Само се Јуришић грозно мучи у неком махнитом и бурном узбуђењу. Гуши се Јуришић, и осећа страшну жеђ и како се онај велики црни црв ускомешао у мозгу, а обруч неки дави га до умирања. Па наједном пљусак и све се стаде купати у брзим и мутним потоцима, који су се рушили са свих страна. И њему се учини да га ти брзи, мутни потоци неумитно вуку доле у неки бездан.
Јуришић раширио очи, иде тамо-амо по земуници, отвара и затвара врата, тражи нешто. А оне ствари око њега, књиге, револвери, сандуци, ћебад, блузе, карте, бусола, поигравају, тресу се, дрхте, прете нешто као да имају душу, и ако су мртве, па се Јуришићу учини ужасно, као да све оне у глас вичу. бежи, бежи, бежи Јуришићу бежи где знаш! Он јурну на поље. Тамо удаљини, иза високих модрикастих таласа Бабепланине, кроз расцепљену облачну завесу, један златно-светли појас, ружичаст и сјајан, ширио се весело на небу које се ведрило. Шума је влажно мирисала и потоци се још рушили. Онда један крајичак златнога котура повири, и још јасније обасја планину.
Јуришић, крвавим очима, погледа тамо према планини. Читав океан простора и слободе ширио се пред њим и мамио га. И на једном он осети: како га обузе неки чист, свеж, силан талас, неко нејаснослатко осећање нечега светлог, оно широко осећање простора кад се чини да сви ти простори живе, осећају, радују се и маме. Па у оном болном и збрканом елану и у оној жеђи и безумљу он лудо брзо дође до коња, узјаха и појури
И док су копите бесно прскале блато, за њим је све више остајао онај мутан црн И мртвачки покривач облака. И бежећи све бешње он је гутао онај простор који се пружао пред његовим очараним очима и узносио му душу. Па је са том душом, широком, пространом и светлом, јурио, јурио, јурио у сусрет оном јасном и милом плаветнилу светлога неба.
„Никада не сликам снове. Сликам сопствену стварност.” Фрида Кало
Гледам Фридин аутопортрет – онај са трновом огрлицом, где крв цури, а очи горе. То заиста није само слика – то је дословно исповест без речи. Кад гледам њене очи на платну, оне не траже сажаљење, већ признање: „Види ме. Ово сам ја.” Њена уметност није била бег од стварности, као код многих претходника, него њено прожимање до костију. Сваки потез четкице био је гест отпора: „Ако моје тело мора да буде рана, ја ћу ту рану претворити у уметност.”
Фрида Кало (1907–1954) – Аутопортрет са огрлицом од трња
УВОД: ТЕЛО КАО ПОЕЗИЈА О КРХКОСТИ
Наше крхко тело није само биолошко, већ је духовно, па могло би се рећи и поетско. Тело није само (до)носилац бола, него и његов сведок; није само љуска или оклоп у којој смо заробљени, већ и пергамент по којем пишемо. Понекад, уместо да нестане, тело упркос свему постане метафора постојања, сећања, отпора, нашег гласа. Такво је било тело Фриде Кало: рањено, пркосно, пренаглашено, симболично. Тело које је истовремено и платно и порука, и позорница и политичка платформа. Оно није било уточиште – било је бојно поље.
Фрида није тражила саосећање. Она га је дробила у пигмент, демистификовала и рашивала пред погледима света. Своју бол није затворила у интиму спаваће собе, већ је разнела под рефлекторима уметности. Свако кога сусретне њена слика није више посматрач, него саучесник – принуђен да се огледа у њеној рањености. Јер она је знала то што је Вирџинија Вулф интуитивно писала, а Франц Кафка сањао: тело није само нешто што носимо кроз живот, него оно што нас издаје и, управо тиме, открива.
ПРОЛОГ: ОГЛЕДАЛО КОЈЕ НИЈЕ МОГЛО ДА ЛАЖЕ
Фрида Кало (1907–1954) рођена је и одрастала је јужној четврти Којоакана, кад се у Мексику, исцрпљеним револуцијом, тражио нови глас. Са осамнаест година, судар трамваја полаже је на болнички кревет као на жртвеник. Шипка из возила јој пробија карлицу као некакво античко копље, а врисак постаје преки звук на почетку живота. У месецима њене непомичности огромне фреске њеног мужа Дијега засијаће тек касније; за сада, постоји само стакло огледала на плафону и кутија боја која ће заменити вену. Из тог кревета, бол добија глас.
Једном је записала речи: „Докторима дугујем ожиљке, а себи оживљавање тих ожиљака.” Њено лице, строго, без шминке, обрва које се додирују као двострука граница, постаје икона пркоса. Металне шипке, гвоздене стеге, напукла кичма и отворени торакс на сликама попут „Сломљени труп” (1944) и „Без наде” (1945) нису само сведочанство једног тела у агонији – то је речник отпора. Не само жене, већ људског бића које не пристаје на пораз, чак ни када га бол уцењује сваки дан.
СЛОМЉЕНИ СТУБ КАО АНТИ‑ИКОНА: СВЕТЛОСТУТЕЛУ, АНЕУБЕГУ
У односу на претходне есеје овог циклуса – о Кафки, Достојевском и Вирџинији Вулф – Фрида доноси нову димензију: физичку драму као извор симболичког језика. Док је код Кафке тело нестабилно, бирократски редуковано, а код Вулфове у магли таласа свести, код Фриде тело постаје централна тачка искуства. Њено „ја” није идеја, него рана; није метафора, оно је бол.
И ту лежи парадокс: што је више страдала, то је више сијала светлошћу. Њене слике нису мрачне – у њима има боје, црвено‑карминске, земљано‑мексичке, смарагдно‑лудачке. Она слика бол, али не као кукање, већ као чин самосвести. Њена уметност нас не разнежује, она нас буди: „Евоме. Овакоизгледапреживљавање.”
СЛИКА КАО ИСПОВЕСТ: ТЕЛО КАО ХРАМ И РАТИШТЕ
Фридин пркос није био само личан – био је и политичан. У време када се Европејци клањају „етнографској егзотици”, она свој Мексико носи у хаљинама Техуана, у лобањама Диа де Муртос, у трешња‑црвено уснама и зеленим кактусима у позадини. Њено тело постаје демократски мурал, али и крик против патријархалних клишеа. Фреска њеног мужа Дијега на зидовима Палате правде напокон има грандиозну величину; Фридин аутопортрет има истину.
Она слика фетусе, крв, кичму, алате, олује, усамљеност, али и љубав. Страст. Еротику. Међутим, не пружа заводљивост; тело није предмет, оно је сведок. Њен поглед не позива гледаоца да јој суди, него да се прво сам са собом преиспита. Уметност није огледало – она је рендген.
ФРИДА У НАШЕМ ВРЕМЕНУ: ИНСТАГРАМ VS. ИСТИНИТА РАНА
У свету филтера, алгоритама и симулиране „савршене коже”, Фрида Кало појављује се као анти‑инфлуенсер, као квар у матрици. На Инстаграму „ране” постоје само као пастелни хаштаг #selfcare; крв је ретуширана ружичастим градијентом. Фрида, међутим, не даје филтер – она даје сузу крупног плана. Ако данас објавите њене слике, алгоритам ће их можда чак забранити због „узнемирујућег садржаја”. Али управо је та узнемиреност лек против анестезиране стварности.
Када гледам њен „Аутопортрет са огрлицом од трња” на екрану мобилног, пиксели бола прекривени су обавештењима о попустима, лајковима, кућним биљкама које халапљиво расту у сторијима. Фрида се ту појављује као подсетник да је тело место где се истина убада у кожу, а не у иконографију профила.
Корпоративни „бади‑позитивити” покрет понекад неприметно захтева нову норму савршене „самоприхваћености”: фотографију која изгледа као да је снимљена без шминке, али под углом који ласка. Фрида нуди нешто радикалније – дискомфор. Њени ожиљци нису потписани светлуцавим словима, већ су отворени и пулсирају. Она нас позива да прихватимо не‑савршеност не као естетски тренд, него као етичку обавезу – српским речено: да се не лажемо.
Шта би Фрида урадила да има смарт телефон? Можда би, попут својих другова надреалиста, исписала камеру крвљу и рекла: „Сад зумирај!” Њена светлост би вероватно блеснула у IG Live‑у без филтера, где би бол коначно добио story са трајањем дужим од 24 часа – трајање које не нестаје, већ гризе.
ЕПИЛОГ: КАД СВЕТЛОСТ СИЈА КРОЗ РАНЕ
Фрида остаје у сенци, као и већина ликова овог циклуса – али то није сенка заборава, то је сенка дубине. Из ње извире светлост, не таква која баца сјај, него она која осветљава ране. Та светлост није спољашња: као код Достојевског, она је унутра; као код Вирџиније Вулф, испод таласа; као код Кафке, у апсурду; ето је код Фриде – у телу.
И кад кажемо „светлост”, признајемо бол капилару смисла. Рече ми једном православни монах: „Човек је светац уколико светли кроз своја оштећења.” Фридино тело, исписано линијама метала и трагова шава, постаје фреска преживљавања.
Зато, кад кренеш да затвориш овај таб, да угасиш екран, а бол у твом врату те подсети да си од крви, кости и сумње – сети се Фриде. Она нам оставља једну једноставну поруку, можда најконкретнију уметничку заповест 20. века: „Не окрећи главу.” Јер светлост, понекад, заиста најјаче исијава – из рана.
Шести наставак колумне Есеј из сенке
За ГЛЕДИШТА пише Милош Ђ. ВИДАКОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
Милош Ђ. Видаковић: „СЕНКА БЕЗ НАДЕ – КАФКА ИЗМЕЂУ БИРОКРАТИЈЕ И АПСУРДА”
Док сам седео на Калемегдану, под чудним старим бором чија је кора личила на исписани антички свитак, осетио сам како се преда мном из сенке појављује лик. Не човек, не дух, не мисао, већ сенка – густа, неименована, али недвосмислено присутна. Била је то сенка која не припада историји, већ ономе што у историји вреба. Шапутала ми је на немачком – не речима, него тоном, вибрацијом која је допирала до самог дна костију. У тој хладноћи осетио сам: то је Кафка.
Данас, кад су странице његових романа готово постале стварност која нас окружује, нимало ме није зачудило то што се управо он појавио, али зашто баш мени и да ли је то уопште важно, ако ја све ово сањам и док не спавам?! Не знам, заиста више ништа не знам. Прсти сами корачају док ређају слово за словом.
Ако зароним у Кафкин мрак, можда успем да истражим његову борбу између бирократије и апсурда, где сенка изгледа без наде, а ипак, негде дубоко, тражи искру. Док други писци граде светове, он копа рупе у зидовима постојања.
Франц Кафка није писац који нуди утеху. Он је пророк сенке. Његове приче не желе да те ослободе – оне желе да те пробуде. Његов језик није тек обична естетски уређена књижевност, већ бол која не може да ћути.
Као кад станеш пред шалтером у некој државној институцији – у том тренутку ниси више грађанин, већ случај. Исто онако како је Јозеф К. био случај, а не човек. Није важно шта сте урадили. Важно је да сте ту. И то је довољно да будете означени.
АПАРАТИ БЕЗ ЛИЦА: БИРОКРАТИЈА КАО САВРЕМЕНА ЛИТУРГИЈА
У свету у којем је Кафка живео, бирократија је већ почињала да преузима функцију судбине. Он то није наслућивао – он је то именовао. Данас, у 21. веку, човек више не поставља питање: „Шта сам згрешио?” већ: „Где се узима број?” Уместо да објашњава свој поступак, он објашњава свој статус. Уместо смисла, добија образац. Уместо лица – печат. Између једног потписа и другог заглавља, губимо не само време, већ и облик.
У доба дигиталних сертификата и е-управа, Кафкина визија је потпунија него икад. Сваки наш клик, сваки формулар, сваки захтев – то су нови облици Процеса.
Недавно сам у карловачкој општини, после једне изложбе, покушао да предам папир око наследства бакине куће на Фрушкој гори. Службеница ми је мирно саопштила да недостаје потпис. Објашњење да тај потпис није било могуће добити јер одговорна особа тог дана није радила, није променило ништа. „Ништа без потписа”, рекла је. То „ништа” одјекивало је у мени цео дан. Био је то Кафкин језик: језик без објашњења, без одговора, али са пуним правом на пресуду.
Суд у Кафкиним делима више није институција правде – он је форма литургије без Бога. Језик којим се обраћа није правни, већ паралитургијски: реченице звуче као молитве без објекта, без адресе. У Процесу се човек не осуђује због учињеног, већ се претпоставља његова кривица. Није важно шта сте – важно је да сте. И то је довољно да будете под сумњом.
ПИСАЊЕ КАО ЧИН ПОБУНЕ ИЛИ ПОСЛЕДЊИ ГЕСТ СЛОБОДЕ
У свету где човека систем претвара у случај, у број, у формулар – писање је последњи чин достојанства.
А ипак, у свету без смисла, човек – пише. Кафка је писао ноћу, у тишини, у страху да га отац не чује. Тај отац – као архетип ауторитета, као симбол власти, као лик божанског у његовој најтежој сенци – био је увек присутан у позадини реченица као некаква патријархална тишина која гуши појединца. Ипак, Кафка је наставио да пише и пише. Као да је знао: писање је последњи простор у којем човек не може бити избрисан. У свету где вам могу одузети име, тело, достојанство – речи остају.
Писање није бекство. Дакле, оно није ни облик егзистенцијалног ослонца. То је последња линија одбране човека пред апаратом који га претвара у баркод. У Кафкиној прозној визији, језик није орнамент, већ доказ живота. Док суд ћути, док бирократија говори у круговима, реч писања је права, линијска, људска. Она не води до победе – али сведочи да постоји човек који не пристаје.
АПСУРД КАО НОВА РЕЛИГИЈА И ЈЕДИНО БОЖАНСТВО
Кафкин свет нема Бога – има само Замак. Нема спасења – има само Процес. Нема искупљења – има само Метаморфоза. Али упркос свему, у том свету постоји нешто што личи на светлост: свест. Свест да смо заробљени. Свест да су правила апсурдна. Свест да ће нам суд, кад год дође, доћи прекасно. То није утеха. То је истина. И можда је у томе Кафкина највећа порука: боље сенка која зна да је сенка, него светлост која те лаже.
Замак је вероватно најтачнији опис савремене цивилизације. Систем у којем се правила примењују без објашњења. У којем нико не зна зашто нешто постоји, али сви знају да морају да га поштују. Као нова религија, без пророка, без обећања, али са казном. Сви знају да нешто морају, нико не зна зашто. Параноја више није болест – она је стање цивилизованог ума.
У том свету, човек иде од шалтера до шалтера, од канцеларије до канцеларије, тражећи – не правду, не истину – већ присуство. Бити примећен постаје облик постојања. У таквом свету, Кафкин јунак не виче. Он ћути. Али у тој тишини – свака реч одјекује као крик.
И зато је тај свет толико страшан. Не зато што је насилан, већ зато што је апсолутно логичан. У њему више нема случајности. Све је уређено. Али човек више није субјекат. Он је функција. Он је случај. Он је образац са погрешним бројем.
ЕПИЛОГ: ДРВО НА КАЛЕМЕГДАНУ И СЕНКА КАО ЗНАК – ЧОВЕК КОЈИ НЕ ПРИСТАЈЕ
Док сам се враћао са Калемегдана, гледао сам у старо дрво. Његова сенка се пружала преко пута, као Кафкина реч преко целог нашег века. Схватио сам да Кафка није писац. Он је дијагноза. А ми смо сви, на неки начин, његов Јозеф К. – тражећи суд, а знајући да смо већ осуђени. Једино што нам преостаје је да, као он, наставимо да пишемо. Макар и у мраку. Макар и без наде.
Ипак, упркос свему, нешто остаје. Реч. Писање. Језик као знак отпора. Сенка у Кафкином свету није само мрак. Она је и наговештај светлости. Ако постоји сенка, значи да негде постоји извор светлости. И то је можда довољно. Не спасење, не пројава, већ једноставна чињеница да светлост није нестала. Није победила – али није нестала.
Док сам гледао како се сенка старог дрвета спушта на земљу, помислио сам да је можда Кафка био у праву. Да суд већ траје. Да светлост није за све. Али и да човек, упркос свему, може остати човек. Ако говори. Ако пише. Ако не заборави.
Зато је Кафка писац нашег доба. Не зато што је актуелан, већ зато што је нужан. Његова реченица је огледало у којем видимо не свет – већ себе у свету. Видимо своје чекање, своју тишину, свој страх. Видимо да смо већ давно ушли у процес – и да више не знамо ни кад ни зашто.
А можда је то једина светлост коју смо заслужили: не обећање спасења, већ свест – да смо ту, у мраку, будни.
Пети наставак колумне Есеј из сенке
За ГЛЕДИШТА пише Милош Ђ. ВИДАКОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
Милош Ђ. Видаковић: „СВЕТЛОСТ У ТАЛАСИМА СВЕСТИ – ВИРЏИНИЈА ВУЛФ И ПОТРАГА ЗА ЖЕНСКОМ ДУШОМ”
Да бисмо вам обезбедили најбоље корисничко искуство, овај портал користи такозване колачиће (cookies) – технологију за чување и приступ информацијама на уређају са којег приступате садржају. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски обрађује одређене податке. Недавање или повлачење сагласности неће утицати на основне функционалности портала. Међутим, поједини садржаји, као што су слике или изглед странице, могу бити делимично ограничени, у зависности од вашег избора писма или поставки прегледача.
Часопис Гледишта задржава сва ауторска права на своје садржаје – текстуалне, визуелне, звучне материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дељење или коришћење било ког дела овог портала без изричите дозволе власника ауторских права представља кршење закона и подлеже одговарајућим правним последицама.
Ставови изречени у текстовима не одражавају нужно и став Редакције Гледишта.
Основни
Увијек активан
Техничко складиштење или приступ који је стриктно неопходан за коришћење услуге коју изричито захтева претплатник или корисник, или у једину сврху обављања преноса комуникације преко електронске комуникационе мреже.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Маркетинг
Техничко складиштење или приступ су неопходни за креирање корисничких профила ради слања огласа, или за праћење корисника на веб-сајту или на више веб-сајтова у сличне маркетиншке сврхе. Међутим, не покрећемо рекламне кампање.
