Кад је 1989. године емитована прва епизода серије Симпсонови – божићни специјал: Симпсонови пеку божићну вечеру, мало ко је могао да наслути да ће тај наизглед једноставан анимирани цртаћ постати један од најважнијих културних производа с краја двадесетог и почетка двадесет првог века. Са радњом смештеном у измишљени амерички градић Спрингфилд, серија је брзо прерасла у глобални феномен, који превазилази оквир обичне телевизијске забаве.
Симпсонови нису почели као прича о породици, већ као прича о једном граду. И тај град и данас личи на наш.
ОД КРАТКОГ СКЕЧА ДО ТЕЛЕВИЗИЈСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ
Симпсонови су започели свој живот као кратки анимирани сегмент у емисији Шоу Трејси Улман 1987. године. Њихов творац, Мет Грејнинг, у последњем тренутку је одлучио да не користи познате стриповске јунаке, већ да на брзину осмисли једну породицу, именовану по члановима његове сопствене, уз један симболички изузетак: Барт, чије име представља анаграм енглеске речи брат (размажено дете, дериште, дерле).
Од тренутка кад је америчка телевизијска мрежа Фокс препознала потенцијал и наручила самосталну серију, Симпсонови су кренули до тад незабележеним путем, без преседана, од експерименталне анимације до најдуговечније анимиране серије у историји телевизије.
Оно што је почело као сатира и својеврсни експеримент убрзо је постало централна тачка поп-културног пејзажа савременог глобалног телевизијског стваралаштва.
СПРИНГФИЛД КАО МОДЕЛ СВЕТА
На први поглед, Симпсонови су прича о једној дисфункционалној породици о оцу лењивцу запосленом у нуклеарној електрани, мајци стубу дома са фризуром налик на споменик, двоје деце супротстављених темперамената и једној беби која више зна него што говори. И управо у тој једноставности лежи сва њихова универзалност.
Спрингфилд није стварно место, него образац било којег града широм света. Он јесте амерички, али је и као сваки други град који живи од навика, илузија, медијских слика и политичких фраза. Кроз тај простор серија сатирично обрађује готово све теме од изборних кампања и корпоративне похлепе, преко религије и образовања, до породичних односа и масовне културе.
Хумор Симпсонових никад није био само забава јер је у својим најбољим тренуцима био и успостављање дијагнозе и начин да се стварност покаже јаснијом кроз њено изобличавање.
ЛИКОВИ КОЈИ НЕ СТАРЕ ЈЕР ПРЕДСТАВЉАЈУ АРХЕТИПОВЕ
Хомер Симпсон постао је архетип „малог човека” модерног доба који је неамбициозан, импулсиван, често глуп, али суштински емотиван и одан. Његов типичан узвик ушао је у речнике, као што је и он сам ушао у наше колективно памћење.
Марџ је морални ослонац породице. Барт је вечити бунтовник, а Лиса савест серије, истовремено интелектуална, етичка и политичка, док је Меги тиха иронија свега изреченог. Око њих се грана вероватно најбогатијих галерија споредних ликова у историји телевизије. Срећемо више десетина различитих карактера од господара Бернса, карикатуре корпоративног капитализма, до Моа, трагичног власника бара, и читаве параде градских маргиналаца.
Посебну улогу у приповедачком оквиру серије има такозвана „вечитост јунака” где нико не стари јер не припадају конкретном времену, већ трајним друштвеним улогама и принципима.
КУЛТУРНИ УТИЦАЈ: ОД ТЕЛЕВИЗИЈЕ ДО КОЛЕКТИВНОГ ЈЕЗИКА
Симпсонови су из темеља променили статус анимације. После њих, више није било могуће анимиране серије посматрати искључиво као дечју забаву. Отворили су простор за читав низ остварења од Саут Парка до Фемили гаја, али ниједно од њих није достигло њихову распрострањеност и утицај.
Фразе, мемови, визуелни гегови и културне алузије из серије постали су део свакодневне комуникације. Истовремено, серија је изградила читаву индустрију од филмова, књига, игара, тематске паркове и академске студије. Није случајно што је часопис Тајм својевремено прогласио Симпсонове најбољом телевизијском серијом двадесетог века.
Пре него што се појаве ликови, постоји простор. Спрингфилд као место где сатира настаје из свакодневице.
Један од најчешће помињаних феномена серије јесу њена наводна „предвиђања” будућих догађаја. Од политичких обрта и спортских исхода до корпоративних спајања, Симпсонови су више пута „погодили” стварност. Ипак, реч је мање о видовитости, а више о дубоком разумевању механизама развоја догађаја савременог друштва. Кад се свет понаша предвидљиво у својој апсурдности, сатира постаје најпрецизнији облик анализе.
Али како то већ бива … ниједан дуготрајан културни феномен није без спорова. Од оптужби да „подрива породичне вредности”, преко реакција на културне стереотипе, до питања идентитетских политика тако су и Симпсонови често били на мети оштре критике.
Повлачење појединих епизода, промене у глумачкој постави и унутрашње корекције показују да серија, иако дуговечна, није статична. Она се, понекад споро и несавршено, прилагођава новим етичким и друштвеним нормама.
ИСМЕЈАВАТИ СВЕТ ДА БИ СЕ ПРЕЖИВЕЛО
Са више од три и по деценије емитовања, Симпсонови су дословно постали културна институција. Њихова тајна није само у томе што су увек савремени, него што умеју да буду и анахрони јер памте прошлост док коментаришу садашњост.
Можда и нису увек оштри као у свом златном периоду, али њихово место у историји и културном наслеђу човечанства је обезбеђено. Одавно нису само телевизијска серија, него хроника једног доба, енциклопедија поп-културе и сатирична, искривљена стварност у којој се често препознајемо.
Док год постоји потреба да се свет исмеје да би се разумео, породица из Спрингфилда имаће шта да каже. А ако једног дана и предвиде сопствени крај, вероватно ће га дочекати уз смех.
Обележавање 150. годишњице рођења Константина Бранкушија 2026. године није само велики културни јубилеј за Румунију, ово је тренутак кад светска јавност поново открива човека који је из темеља променио начин на који видимо и доживљавамо простор уметничког стваралаштва.
Као „отац модерне скулптуре”, Бранкуши је успео да спроведе своју тиху револуцију, остварујући тежњу да из хладног камена и полиране бронзе ослободи то што су многи називали „суштином ствари”.Његов пут од анонимног дечака са пашњака на падинама Карпата до вероватно најистакнутијег вајара 20. века представља једну од најневероватнијих уметничких одисеја.
Бескрајни лет његове птице надахнуо је српског композитора и пијанисту Дејана Илијића да створи своје прво дело за симфонијски оркестар – свиту која ће бити премијерно изведена у Крајови, граду који је за Бранкушија представљао пропилеје у свет уметности.
Константин Бранкуши рођен је 19. фебруара 1876. године у малом румунском селу Хобица, у регији Олтенија, некада познатој под именом Мала Влашка. Његово детињство било је све само не лако. Већ као седмогодишњак чувао је овце, али некако баш у тој самоћи на непрегледним пашњацима док је ходао за својим стадом почео је и да ствара, да резбари прве предмете у дрвету, користећи древне вештине преношене генерацијама.
Овај интуитивни, детињи контакт са древним остаће његов темељни приступ чак и кад касније буде стварао најистанчанија дела у Паризу. Његово образовање почело је у Уметничко-занатској школи у Крајови, где је сам направио чак и виолину како би доказао свој неприкосновени таленат, а касније се наставило у Букурешту.
Кључни преокрет у његовом животу догодио се 1904. године. Према легенди коју је сам испредао, Бранкуши је из Румуније до Париза ишао пешке – путем дугим преко две хиљаде километара који је заправо био својеврсна иницијација у свет западне авангарде.
У Паризу је брзо скренуо пажњу великог Огиста Родена. Међутим, након само два месеца рада у Роденовом студију, Бранкуши доноси животну одлуку и напушта мајстора, изговарајући чувену реченицу: „Ништа не расте у сенци великих стабала”.Био је то почетак његовог самосталног пута ка апстрактној чистоти и одстрањивању свега сувишног.
Потрага за суштином: Филозофија невидљивог
Бранкушијева филозофија стварања била је дубоко укорењена у веровању да уметност не треба да имитира спољашњи изглед природе, него њен унутрашњи принцип: „Оно што је реално није спољашња форма, већ је реална само суштина ствари”, често је то понављао, одбацујући оптужбе да је његов рад „апстрактан”.Сматрајући своје стваралаштво заправо за израз чистог реализма, јер му је успевало да допре до самог језгра предмета.
Томе понајбоље сведочи серија скулптура „Птица у простору” (Л’Оисеау данс л’еспаце), којој се враћао готово две деценије, клешући петнаест различитих облика у мермеру и бронзи. У овим делима нема крила, нема кљуна ни перја. Постоји само елегантна, издужена линија која пресеца ваздух, проносећи надањујућу идеју полета, брзине и стремљења ка небесима.
Његов концепт „директног клесања” био је још један чин пркоса академским правилима. Уместо да направи модел у глини које би касније помоћници преточили у камен, Бранкуши је сам улазио у дијалог са материјалом, верујући да материја мора да настави свој сопствени живот искључиво под руком уметника као исконским алатом.
Та дубока духовна веза са предметом стварања довела је до настанка појединих најзначајнијих дела 20. века, попут „Пољупца”, „Успаване музе” и његовог најузвишенијег јавног споменика – Ансамбла у Таргу Жију, који је 2024. године УНЕСКО уврстио на листу светске културне баштине.
Суђење које је променило историју уметности
Ипак, у историји модерне културе, Бранкушијево име остаће заувек везано за један од најнеобичнијих судских процеса: Бранкуши против Сједињених Америчких Држава. Све је почело 1926. године кад је једна од постојећих верзија скулптуре „Птица у простору” стигла у Њујорк за потребе изложбе коју је организовао његов пријатељ Марсел Дишан.
Према тадашњим америчким законима, уметничка дела била су ослобођена плаћања царине. Међутим, царински званичници су остали, мало је рећи, збуњени пред витким комадом полиране бронзе. У њиховим очима, то није била птица.
Због свог „непрепознатљивог” изгледа, скулптура је класификована као „утилитарни метални предмет”, односно предмет за свакодневну употребу сличан „кухињском прибору или болничкој опреми”, и опорезована са 40% своје вредности. Бранкуши је одбио да плати царину, сматрајући то безобразлуком и увредом за уметност, и покренуо је тужбу.
Процес који је вођен од 1927. до 1928. године био је по свему надреалан. Адвокати владе су покушавали да докажу да је објекат „превише апстрактан” и да представља „злоупотребу скулптуристике”. Постављали су питања налик: „Ако бисте ово видели у шуми, да ли бисте пуцали у то?”, на шта су сведоци одбране, редом водећи критичари и уметници, одговарали да име дела није важно, већ естетски ужитак и хармонија коју оно изазива код посматрача.
Судија Џ. Вејт је 1928. године донео историјску пресуду у корист Бранкушија, признавши да се појавила „нова школа уметности” која користи апстрактне форме да прикаже идеје. Ова пресуда је заувек изменила правну дефиницију уметности у Сједињеним Америчким Државама, чиме је директно омогућено модернизму да коначно „пређе границу” и постане признат део опште културе. Бранкуши је победио бирократију својим непоколебљивим веровањем у истинитост облика.
Константин Бранкуши: „Отац модерне скулптуре”
Од бронзе до свите: Визија Дејана Илијића
Век касније, тај исти „лет” и борба за уметничку слободу пронашли су одраз свог лика у музици. Дејан Илијић, један од најзначајнијих савремених српских пијаниста и фронтмен нишке чувене групе ЕYОТ, своју досадашњу каријеру крунише својим првим великим оркестарским делом инспирисаним управо Бранкушијевим наслеђем.
Илијићев лични сусрет са великаном почео је у Паризу, у центру „Помпиду”, тамо у чудноватој згради преко пута Српског културног центра, где је први пут видео Бранкушијеве скулптуре у време непосредно пред један од својих концерата.
Други пресудан моменат догодио се у самој Крајови, у јуну 2025. године, током његовог солистичког наступа у Музеју уметности. Управо тада, истражујући причу о суђењу Бранкушија са америчком царином, Илијић је осетио дубоку везу са уметником који је пре једног века бранио слободу стваралаштва.
„Ниједан уметник на овом свету не може да остане равнодушан на гест уметника који се борио против конформизма и незнања,” сведочи Илијић: „Бранкуши је за мене узор уметника – борца.”
Свита под називом: „Бирд ин Спаце / Пасăреа îн Вăздух” представља музичку метаморфозу Бранкушијевих принципа. Иако је првобитно замишљена у три става који описују само суђење, Илијић је касније проширио дело како би оцртао и саму Бранкушијеву личност.
Композиција се састоји од седам ставова: Константин; Пољубац; Мăиастра; Преко Атлантика; „Али, да ли је ово уметност?”; Птица се уздиже у простор; „Једна је ствар видети далеко, а друга је стићи далеко”.
Кроз ову музичку новелу, Илијић мајсторски спаја свој препознатљиви минималистички израз, традиционалне звукове југоистока Европе, са бојама париске авангарде с почетка 20. века и препознатљивим „додиром Балкана” по којем је и познат широм земљиног шара.
Светска премијера у Крајови: Поклон великану
Избор Крајове за место светске премијере овог дела носи снажну симболику. Филхармонија „Олтенија”, институција са традицијом која датира још из времена кад је млади Бранкуши тек почињао свој пут, биће домаћин овог догађаја сутра, у четвртак 19. фебруара 2026. године. Датум није случајан – то је тачно на дан кад се навршава 150 година од Бранкушијевог рођења.
Овај концерт представља део глобалног славља: „Бранкуши 150”, које обухвата истовремене догађаје на шест континената, од Букурешта и Рима до Шенжена и Каира. Извођење Илијићеве свите у срцу Олтеније заправо је симболични повратак „Птице” својим коренима, али у облику који надилази визуелно. Док је оригинална скулптура морала да се брани пред судијама у Њујорку, Илијићева музика долази у Крајову да слави ту тешко стечену слободу стварања.
Суштина облика и бескрајни лет звука
Бранкушијево наслеђе доказало је да уметност никада није завршена, нити затворена у одређени кавез материјала. Она је етер који се претаче из камена у бронзу, а из бронзе у музичке ноте. Кад се ове 2026. године свет буде окупио да прослави његов јубилеј, то никако није само сећање на једног вајара, него слављење саме људске потребе да се допре до суштине.
За Дејана Илијића, овај подухват је повезивање традиције и модерне, између балканског наслеђа које обојица деле и универзалног језика уметности који не познаје ни границе ни царинарнице. Те вечери у Крајови, публика ће имати прилику да затвори очи и, вођена звуцима симфонијског оркестра, коначно угледа „Птицу у ваздуху” у њеном најчистијем лету и невидљивом облику. Бранкушијев бескрајни стуб тиме добија свој музички облик, доказујући да лет који је почео у једном румунском селу пре век и по још увек траје, на висинама већим него икада.
Међународни дан жена и девојака у науци, који се обележава данас, 11. фебруара, представља глобални подсетник на кључну улогу жена у напретку науке и иновација. Установљен од стране Генералне скупштине Уједињених нација 2015. године, овај дан истиче потребу за родном равноправношћу у научним областима где су жене често недовољно заступљене. У Србији се овај датум обележава разним догађајима, укључујући дебате и радионице на универзитетима, где се промовише учешће девојака у науци.
Иако се фокус често ставља на СТЕМ дисциплине (наука, технологија, инжењерство и математика), хуманистичке науке попут лингвистике и књижевности подједнако су важне. Оне нуде увид у језик, културу и идентитет, а Српкиње су у овим областима оставиле неизбрисив траг. Ставићемо фокус на њихов допринос, од историјских до савремених, са циљем да осветлимо њихову улогу у обликовању српске науке и културе.
Данас обележавамо Међународни дан жена у науци, а ми смо осветлили наше научнице из области линвистике и књижевности
ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ: ОД СРЕДЊЕГ ВЕКА ДО МОДЕРНОГ ДОБА
Српска историја богата је примерима жена које су се бавиле науком и културом упркос увреженом мишљењу о патријархалним ограничењима. У средњем веку, Јелена Анжујска, супруга краља Уроша И, оснива прву женску школу у Србији, што је био темељни корак у образовању жена.
Она је такође била прва српска краљица која је постала светитељка, а њено стваралаштво је поставило темеље за свеобухватније учешће жена у грађењу културе. Још једна кључна фигура је монахиња Јефимија – Јелена Мрњавчевић, прва српска књижевница којој је упамћено име. Њена дела попут „Туге за младенцем Угљешом” и „Похвале кнезу Лазару” представљају врхунац средњовековне српске и европске књижевности, комбинујући духовност и поезију. Јефимија није само писала, она је остварила и огроман утицај на политику и образовање, помажући кнегињи Милици након битке на Косову пољу.
У 19. веку, жене у Србији почињу да се истичу у књижевности као нови симбол еманципације. Вилхелмина Мина Караџић (1828–1894), ћерка Вука Стефановића Караџића, била је сликарка и књижевница која је значајно допринела очувању српског фолклора. Као предводница међу српским песникињама и једна од првих ратних извештача, Милица Стојадиновић Српкиња (1828–1878) оставила је дубок траг у епохи романтизма својом надахнутом поезијом.
Драгиња Драга Гавриловић (1853–1917) прва је запамћена жена романописац у српској књижевности. Њено стваралаштво означило је почетак борбе за права жена, а поред литературе, залагала се за женско образовање. Јелена Димитријевић (1862–1945) била је путописац и песникиња чија дела истражују женску перспективу у различитим културама. Њено најпознатије дело за Нишлије свакако јесте Писма из Ниша о харемима.
ЛИНГВИСТИКА И САВРЕМЕНЕ ФИГУРЕ
У лингвистици су се жене укључиле нешто касније, али са епохалним доприносима. У 20. веку, Милка Ивић (1923–2011) била је истакнута српска лингвисткиња, професорка на универзитету и академик. Рођена у Београду, студирала је филологију, а њен научни рад имао је фокус на синтакси и општој лингвистици. Њена књига „Правци у лингвистици” постала је незаобилазан уџбеник широм света. Милка је била супруга познатог српског лингвисте Павла Ивића, а својом научном бриљантношћу постала је узор за генерације жена у науци.
Данас је српска лингвистика обогаћена стваралаштвом жена које комбинују традицију са модерним приступима. Рајна Драгићевић, професорка на Филолошком факултету у Београду, специјализована је за лексикологију и лексикографију. Њена књига „Огледи из српске дериватологије” истражује творбену семантику, доприносећи разумевању српског језика у савременом контексту. Свој рад је посветила професорки Даринки Гортан Премк, још једној зачетници у српској лексикографији.
Посебно место у савременој српској науци о језику и књижевности заузимају и сараднице нашег часописа са Филозофског факултета у Нишу попут Данијеле Костадиновић, Снежане Божић и Јелене С. Младеновић. Којима посвећујемо овај чланак и које су право надахнуће за све ове редове.
Истраживања показују да су жене у српској штампи мање заступљене од мушкараца, али да њихов допринос у науци расте. На Филолошком факултету у Београду жене чине већину студената, а иницијативе попут „Жене у науци” додатно подстичу њихово учешће у истраживањима.
ЖЕНЕ КОЈЕ СУ ОБЛИКОВАЛЕ СРПСКУ КЊИЖЕВНОСТ
У књижевности жене доминирају модерном српском сценом. Исидора Секулић (1877–1958) била је прва жена академик у Србији. Њена дела попут „Сапутника” и „Писама из Норвешке” комбинују есејистику и прозу, истражујући идентитет и културу. Десанка Максимовић (1898–1993) легендарна је песникиња чија поезија, попут збирке „Тражим помиловање”, одражава дубоки хуманизам.
У другој половини 20. века и почетком 21. века женски ауторски глас постаје један од носећих у српској прози. Савремене књижевнице попут Светлане Велмар-Јанковић (1933–2014) пишу о историји и идентитету, док ауторке попут Милене Марковић истражују широку лепезу тема кроз савремени израз.
Питање које се често поставља јесте да ли су у обавезној лектири жене довољно заступљене. Иако су Јефимија, Исидора и Десанка присутне, ова слика се полако мења кроз нове антологије и школске програме.
На данашњи Међународни дан жена и девојака у науци, осврћемо се и на наслеђе британске научнице Џејн Гудол!
ИЗАЗОВИ И БУДУЋНОСТ
Упркос напретку, жене у Србији се и даље суочавају са изазовима као што су стереотипи и изазови усклађивања каријере и породичног живота. Истраживања показују да су жене понекад мање цитиране у науци, иако у хуманистици чине већину истраживача. Министарство науке, технолошког развоја и иновација Србије подржава иницијативе за родну равноправност, а овај Међународни дан подсећа на потребу за континуираном подршком девојкама.
Иако су многе препреке и даље присутне, све већи број жена које предводе истраживачке тимове и катедре показује да је промена трајна и дубока.
Будућност је обећавајућа са све више жена на водећим позицијама у институтима и на факултетима, Српкиње ће наставити да обликују науку. Оне нису само учеснице, него и лидерке које инспиришу нове генерације. На концу, Српкиње у лингвистици и књижевности су стуб српске културе. Овај дан је прилика да их славимо и подржимо будуће научнице.
Од свих заборављени Окучани родно су мјесто једне од најзанимљивијих појава наше сувремене озбиљне музике. Ту је септембра 1900. рођен Михаило Вукдраговић, композитор, диригент и касније незаобилазно важан музички уредник Радио Београда.
Михаило Вукдраговић (Окучани, 8. септембар 1900 — Београд, 14. март 1986)
ЗАБОРАВЉЕНО МЈЕСТО ПОРЕД АУТОПУТА
Кад се спомену Окучани, већина наравно помисли на аутопут према истоку. Неки и на некадашњи аутопут „Братства и јединства”, чија је хисторија данас покривена типично европски бирократски нормираном, безименом, ништа не говорећом скраћеницом – Е70.
Као да је какав сатиричар са саркастичним смислом за хумор смислио. Ту, на отприлике сто и тридесет километара кад се крене из Загреба и мало изнад главне прометнице су Окучани. Мјесто поред кога се пролази, али се у њ никада не иде. А што би се и ишло, кад тамо ионако ничега нема, нит се (више) ишта догађа.
Неки ће се додуше сјетити и рата, кад је овдје почињала „тампон зона” и тадашња САО Западна Славонија. Прије рата у Окучанима су Срби били апсолутна већина. Након рата више није тако. Иако је и ту било ужаса, наравно (шифра: „Бљесак”), могло је бити и горе, и с народом и преосталим „постотком” послије 1995. Али то је друга тема. Једино, кад смо већ код малоприје споменутог замишљеног сатиричара, ту као да су фераловци измислили и начелника опћине – „Аца Видаковић (ХЏ)”.
Окучани као и сва мјеста некадашње Војне крајине имају дугу и мучну хисторију, од Сеобе под патријархом Чарнојевићем, кад ту долазе Срби („Власи и православци”, како се типично огавном формулацијом наводи на службеним страницама Опћине).
У тој дугој повијести српског народа овдје, бар по опћим информацијама и изворима обје стране, као да није остало ниједно важније име, никакав значајнији појединац, нетко тко се остварио по било каквом досегу и посебности.
РОЂЕЊЕ ЈЕДНОГ КОМПОЗИТОРА, ПРАГ И ОТПОР АВАНГАРДИ
Међутим није тако. Ти исти, од свих заборављени Окучани, цестовна ознака без даљњег садржаја, родно су мјесто једне од најзанимљивијих појава наше сувремене озбиљне музике. Ту је септембра 1900. рођен Михаило Вукдраговић, композитор, диригент и касније незаобилазно важан музички уредник Радио Београда.
Занимљив је његов развој. Поготово ако почнемо од најважније, професионалне формације, умјесто основних биографских црта. Иако генерацијски и академски образован у прашким модернистичким, тада увелико шенберговски и додекафонијом обиљеженим круговима, овај наш човјек ишао је, тако типично, својим путем, тврдоглаво, остајући уздржан спрам ере и тенденција растакања хармонијског система, окренут своме лирском, импресионистичком или неоромантичарском, понешто меланколичном осјећају музике.
И, из тога дакако, вјеран својем темељу: музичком наслијеђу тла с којега је потекао. Јер, модеран или не, онај тко је носио осјећај непрестаног рушења и поновног грађења у костима и сржи, не може преносити ни принцип умјетничког симболичког „рушења” у властити израз.
КРАЈИШКИ ЖИГ У ПРЕЧАНСКОМ ПОДНЕБЉУ
За разлику од многих пречанских Срба који су одабрали живот у Матици, Вукдраговић није се „само” родио овдје. Његова рана младост и школовање – све до одласка у тек створену Чехословачку и Праг на конзерваториј, тад већ као грађанин Краљевине СХС – дубоко су обиљежени хрватским простором и културом.
Од истока па до запада – Вукдраговић је класичну гимназију похађао у Винковцима, Осијеку и Вараждину. Из потоњег остао је један готово литерарни призор: у старом барокном граду, центру Хрватског загорја, усред Великог рата и убилачког похода К унд К Монархије на Србију, гимназијалац Вукдраговић увјежбава мали неформални збор својих колега – да изведу једну од Мокрањчевих Руковети.
Послије креће опет на исток нашег дијела Царевине, у Сремске Карловце, гдје ће и завршити гимназију. Након студија и усавршавања у Прагу, долази у Београд гдје ће остати до краја живота. Интересантно: и много деценија касније, већ у старости и након толико времена у Београду, у говору му је и даље остао чујан траг карактеристичног западног крајишког акцента.
БЕОГРАД: УСПОН ЈЕДНЕ МУЗИЧКЕ БИОГРАФИЈЕ
У главном граду нове краљевине, од повратка из Прага 1927., Вукдраговић ниже успјех за успјехом. Предаје у музичкој школи „Станковић”, пише занимљиве зборске комаде на балканске мотиве, највише по македонским народним напјевима.
Равна првом београдском изведбом монументалне Бетовенове „Мисе солемнис”. Један је од оснивача Симфонијског оркестра Радио Београда. Из школе прелази на Музичку академију гдје је ванредни професор. Тако дочекује и 1941. годину.
За вријеме окупације није радио јавно, што је, уз пријатељство с Вељком Петровићем, можда допринијело и да непосредно након рата настави успоне у раду и у каријери, а и по друштвеној љествици. Изгледа да је, по неким свједочењима, и прије рата имао одређене симпатије за комунисте, а у Стојадиновићевом времену бранио колегу музичара, члана забрањене КПЈ, од избацивања с радија.
Као и многи Пречани, након ослобођења близак је новом уређењу, по осјећају ако већ не по политичкој ангажираности. Одмах по крају рата, 1945. одређен је за шефа музичког програма и симфонијског оркестра Радија. Редовни професор на академији постаје двије године касније, а онда и ректор. Већ 1950. примљен је у САНУ као дописни члан, па деценију касније и као редовни.
Друштвени успјех капитализира важном и моћном позицијом – именован је за генералног секретара Савеза композитора Југославије. Током дуге каријере, професионалне и друштвене, добива највећа признања социјалистичке епохе – Орден рада са црвеном заставом, Седмојулску и Награду АВНОЈ-а, чак и Вукову.
Писао је нова дјела и у високој доби, а спадао је и у малу групу складатеља који се баве и музичком критиком. Михаило Вукдраговић живио је дуг и испуњен живот. Умро је у марту 1986., прије равно четрдесет година. По њему данас носи име музичка школа у Шапцу.
Сведочанство о времену, стварању и музици која је обележила један културни простор.
СРБИЈА И СЛАВОНИЈА КАО МУЗИЧКА СУДБИНА
Вукдраговић је био конзервативац у музичком смислу, анти-авангардист. Али музику коју је стварно волио, онај дио канона који му је био близак, волио је без остатка. Нашем народном насљеђу био је и као класичар безувјетно одан. У том смислу, а шире и у погледу припадности, могуће је да најбољу метафору овог квалитетног композитора и музичара чине наслови два његова дјела: кантата „Србија” и кантата „Славонија”.
Прошао сам недавно кроз Окучане. Кроз мјесто и околна села возио ме тамошњи свештеник, симпатичан народски човјек. Објашњава ми прилике, прича о том крају и прошлости Окучана. Питам га зна ли за Вукдраговића. „Како? Вук..?” Вукдраговић, Михаило, кажем. Композитор, диригент. Одавде је.
У години за нама навршило се 100 година од рођења Вељка Губерине, адвоката који је цео свој живот несебично посветио адвокатској професији, бранећи многе оптужене и за најтежа кривична дела широм бивше нам велике државе.
„Руководио сам се начелом да свагда и свуда на свом животном путу саградим нове изворе, а старе да очувам, како бих увек имао где да се воде напијем.” Вељко Губерина (1925-2016)
Правник, публициста, политичар, покровитељ студентских надметања из реторике, противник смртне казне… Након његове појаве на правосудној сцени касних педесетих година прошлог века, ништа више није било исто: као личност био је веома занимљив новинарима, који су опширно писали о његовом препознатљивом беседничком стилу.
До данас су остали упамћени његови, слободно се може рећи, легендарни случајеви, међу којима су „Воз бр. 116”, Фаркаждински случај, „Прстен и последње писмо хајдука са асфалта” Драгољуба – Драгана Гутића, трагедија затвореника из Кордуна Радета Ђанковића, Точиловац, љубав и смрт Милуна Јовановића и Јованке Цветковић на Голији, крвава кумановска свађа комшија, случај Деспотова, познат као „зрењанински Џек Трбосек”, случај Гавре, убиство у Ђенови, одбрана заставника Турудића у предмету „Фића”, атентат на турског амбасадора, као и Тајна села Шалинац, у којој су, после пет година борбе, оптужени ослобођени због утврђеног насиља полиције. Његови карактеристични бранилачки наступи довели су до установљења препознатљивог „стила Губерина”.
РАНИ ЖИВОТ И ОБРАЗОВАЊЕ
Вељко Губерина рођен је 1925. године у Вргинмосту, на Кордуну, у данашњој Хрватској, тада Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Детињство и младост провео је у својој узорној српској грађанској породици у Карловцу, али након што је више чланова његове најближе породице страдало у масовном злочину у православној цркви у Глини, маја 1941. године, били су приморани да пребегну у Србију и настане се у Јагодини.
У Београд је прешао 1945. године. Исте године је ухапшен и осуђен због своје демократске политичке оријентације на „четири године затвора са принудним радом и одузимањем свих грађанских права у трајању од две године, за кривично дело против народа и државе”. Бранили су га тада познати адвокати Војислав Лукић, Светислав Панајотовић и др Драгић Јоксимовић. Врховни суд је делимично усвојио жалбу и казну смањио на три године, коју је Губерина одлежао у затворима и казнено-поправним домовима укупно 20 месеци и 16 дана.
С обзиром на то да му је било онемогућено да упише студије права у Београду, Правни факултет је завршио у Љубљани 1951. године, издржавајући се као грађевински радник у Београду. Наиме, шалтерски службеник администрације Правног факултета у Београду замерио му је што, након добијања условног отпуста из Казнено-поправног дома Ниш, није отишао на радну акцију „Брчко–Бановићи” 1947. године.
ПОЧЕТАК АДВОКАТСКЕ КАРИЈЕРЕ
Након одслужења војног рока у Прилепу и Кавадарцима и краткотрајног службовања у Бироу за организацију и унапређење трговинске мреже, од октобра 1953. године као адвокатски приправник стажирао је код адвоката Атанасија Јанића и Милана Тадића, као и у Окружном суду у Београду, код судије Душана Ђорђевића.
Адвокатски испит положио је у Скопљу 1955. године, а адвокатску канцеларију у Београду отворио је у новембру наредне године. Тада почиње каријера од неколико деценија, за памћење.
Књига Оливера Ињца – Велике адвокатске одбране инспирисала је драматурге популарне телевизијске серије Бранилац
МЕЂУНАРОДНИ АНГАЖМАН
У Хагу је 1996. године бранио Радослава Кременовића, осумњиченог за учешће у масакру у Сребреници 1995. године, као и Младена Радића, једног од чувара у логору Омарска.
Сума сумарум, бранио је преко 700 оптужених за убиство. Од 43 изречене смртне казне, десеторица његових брањеника су стрељана, а током каријере изборио је 50 ослобађајућих пресуда.
ПОЛИТИЧКИ И ПРОФЕСИОНАЛНИ ДОПРИНОС
Био је један од оснивача Удружења за борбу против смртне казне 1981. године, коме није одобрен рад. Политички допринос дао је 1990. године као председник обновљене Народне радикалне странке, на чијем је челу остао до фебруара 1991. године.
У два наврата био је председник Адвокатске коморе Србије, од 1984. до 1986. и од 1988. до 1990. године, а 1985. године и први човек Савеза адвокатских комора Југославије. За афирмацију адвокатуре добио је Плакету 1981. године, Повељу Адвокатске коморе Србије 1987, Повељу адвокатске асоцијације Југославије 1990. и Повељу Адвокатске коморе Црне Горе 1992. године. Године 2004. проглашен је заслужним грађанином Јагодине.
Седница жирија Такмичења у беседништву на Правном факултету у Нишу 23. децембра 1999. године (слева на десно): Оливер Ињац, Вељко Губерина, Небојша В. Петровић, адвокат у Пироту, проф. др Драган Станимировић и Видосав Петровић, књижевник из Ниша
ПЕДАГОШКА МИСИЈА И БИБЛИОТЕКА
Био је члан жирија Такмичења у беседништву на Правном факултету у Београду од почетка одржавања обновљеног циклуса 1993. године, а од 1996. године учествовао је у организацији и оцењивању наступа студената и на Правном факултету у Нишу, вршећи тиме значајну педагошку мисију, посебно обраћајући пажњу на такмичарску дисциплину импровизације.
Био је почасни председник Скупштине Центра за беседништво – Институтио ораториа. Одликован је Орденом Светог Саве првог реда Српске православне цркве.
Његову библиографију чине дела Бранио сам… 1–5 (1977, 1980, 1983, 1995, 1999), То сам рекао (1991, 1993), Реаговања (1997) и Сведок историје, у више књига (од 2004. године). Био је председник Одбора за израду књиге Историја југословенске адвокатуре и редактор Историје српске адвокатуре.
Вељко Губерина преминуо је у Београду 31. децембра 2016. године.
Данас обележавамо 150. годишњицу од рођења Милеве Марић Ајнштајн, истинског генија чији је допринос науци дуго остао у сенци Алберта Ајнштајна, њеног бившег мужа због којег јој је живот био испуњен тријумфима, али и горчином.
Милева Марић (19. децембар 1875. – 4. август 1948.)
СЕТИМО СЕ ЗАБОРАВЉЕНЕ ХЕРОИНЕ
Да одмах поставимо сведочење онако како јесте, није Милева била супруга генија, него је њен бивши муж, разбарушени несрећник, имао поред себе генија за физику и математику и то доказаног још у време кад су жене ретко где имале приступ високом образовању.
Као поносна Српкиња, Милева симболизује борбу за равноправност пред патријархалним ограничењима у европским оквирима. Данашње генерације, посебно младе жене у областима наука, технологија, инжењерства и математике треба да се угледају на њу као на славни пример да интелигенција и рад не познају границе по полу.
Навешћемо само неке од чињеница из њеног живота, доприносе и наслеђе, подсећајући све зашто Милева сасвим оправно заслужује значајно место у историји науке.
РАНИ ЖИВОТ: ИЗВОРИШТЕ ТАЛЕНТА У СРПСКОЈ ПОРОДИЦИ
Милева је рођена у Тителу, варошици на југоистоку Бачке на северу Србије, која је тада била део Аустро-угарске. Њена породица била је имућна и образована. Њен отац Милош Марић, српски официр и земљопоседник, и мајка Марија, домаћица, подржавали су њену жељу за стицање знања од раног детињства.
Показивала је изузетан таленат за математику и физику још као дете. Према сведочењима оних који су је познавали, са само пет година је научила да чита и пише, а касније је познавањем градива надмашивала све вршњаке у школи.
У то доба, образовање девојчица било је ограничено, али Милош је инсистирао да његова ћерка добије најбоље могуће школовање. Похађала је основну школу у Тителу, потом Женску гимназију у Новом Саду, а затим и гимназију у Сремској Митровици, где се истицала изузетним успехом.
ОБРАЗОВАЊЕ И УЛАЗАК У ЕВРОПСКУ НАУКУ
Кад је имала 15 година, породица се сели у Румбурк, у данашњој Румунији, али Милева је тражила још више. Са 16 година, уписала је Вишу девојачку школу у Загребу, где је као једина девојчица похађала часове физике, предмет који је тада био резервисан за дечаке.
Њени учитељи били су запањени њеном способношћу да решава сложене проблеме, а она је постизала највише оцене. Специјалну дозволу да похађа Мушку краљевску класичну гимназију у Загребу добила је 1894. године, где је матурирала са одличним успехом. Ови кораци били су за то доба дословно револуционарни.
Милева је рушила стереотипе, доказујући да су жене равноправне у науци. Њен отац, поносан Србин, видео је у њој будућност народа, и подржавао је њену одлуку да студира у иностранству. По одласку у Швајцарску, Милева је најпре уписала студије медицине на Универзитету у Цириху, које је напустила након само једног семестра и са 21 годином, 1896. године, уписала Политехничку школу, као једна од првих жена на модерним студијама физике и математике. У класи од пет студената, била је једина жена, и брзо се истакла својим знањем и интелигенцијом.
Нове генерације треба да знају да је Милева била симбол еманципације у ери кад су жене широм света биле везиване искључиво за кућне послове, док је она путовала, учила језике – немачки, француски, енглески… и борила се за своје место у свету мушкараца. Њен српски идентитет био је јак, одржавала је везе са родним крајем, писала писма на српском и поносила се својим пореклом.
СУСРЕТ СА АЈНШТАЈНОМ: ЉУБАВ И САРАДЊА
На Политехници, Милева је упознала Алберта Ајнштајна, колегу са студија. Њихова веза отпочела је као интелектуална сарадња. Заједно су расправљали о физици, читали књиге и решавали проблеме. Алберт је био фасциниран њеном оштроумношћу. У писмима јој је писао: „Како сам срећан и поносан кад завршимо неки посао заједно!”
Љубав се родила, али није била лепршава. Милева је остала трудна 1902. године, пре венчања, вратила се у Србију и родила ћерку Лиезерл. Судбина тог детета је трагична јер је вероватно преминуло од шарлаха који је тада владао.
Венчали су се 1903. године у Берну, где је Алберт радио у патентном заводу. Милева је напустила студије због трудноће, али није престала да се бави науком. Имали су двојицу синова Ханса Алберта, рођеног 1904. и Едуарда, који се родио 1910. године. Овај брак је био спој љубави и интелектуалне сарадње, али и напетости јер је Алберт био непоуздан муж, а Милева је одржавала равнотежу између мајчинства и истраживања.
ДОПРИНОС НАУЦИ: КОНТРОВЕРЗНИ ПАРТНЕР У РЕЛАТИВНОСТИ
Најконтроверзнији део Милевиног живота је њен допринос Ајнштајновим открићима. Алберт је 1905. године, која је за њега била аннус мирабилис, објавио четири револуционарна рада, укључујући специјалну теорију релативности. Многи истраживачи верују да је Милева била кључна. Поред тога што је била бољи математичар, она је прегледала све његове радове, кориговала грешке и доприносила новим идејама.
У писмима, Алберт је увек говорио о „нашој теорији” и „нашем раду”. Један њихов пријатељ, Абрахам Јофе, тврдио је да је видео оригиналне рукописе са оба имена. Милева је помагала у математичким прорачунима за релативност, фотоелектрични ефекат и брауново кретање.
Ипак, њено име није наведено у публикацијама, постала је жртва патријархалног система где жене нису имале равноправан статус. Неки научници, попут Евана Хариса Вокера, тврде да је Милева коауторка, док други то оспоравају због недостатка директних доказа. Кад је Алберт добио Нобелову награду 1921. године, обећао је новац Милеви као део разводне парнице, што неки виде као директно признање њеног доприноса.
Млади у данашњем времену и то треба да знају. Ова дебата сведочи како су и у тобоже „еманципованом свету” женски доприноси били маргинализовани у историји науке, као у случајевима Росалинд Франклин или Аде Лавлејс.
ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ, РАЗВОД И БОРБА
Милевин брак се погоршао кад је Алберт отворено доказао сву своју нелојалност и имао аферу са рођаком Елзом, после чега је, нимало чудно, Милева још дуго патила од депресије. Ипак, развели су се 1919. године, након 16 година брака.
Милева је добила старатељство над синовима и новац од Нобелове награде, али њен живот је био тежак. Ханс Алберт постао је успешан инжењер, међутим Едуард је боловао од шизофреније, што је исцрпљивало Милеву емоционално и финансијски.
Живела је у Цириху, радећи као приватни учитељ, али ју је неретко пратило сиромаштво.
Прилика да се подсетимо на жену која је допринела развоју савремене науке почетком 20. века
НАСЛЕЂЕ: ИНСПИРАЦИЈА ЗА БУДУЋНОСТ
Милева је преминула 4. августа 1948. године у Цириху, у 72. години живота, након можданог удара. Сахрањена је скромно, али њено наслеђе расте. Данас је она поносни симбол у науци, а славе је књиге, филмови и приређују се изложбе у њену част. У Србији, улице и школе носе њено име, а поводом 150. годишњице, коју обележавамо данас, прилика је да се подсетимо њеног српског порекла јер је и она одржавала везе са породицом у Србији и била поносна на своје корене.
Милевин живот остао је обележен радом који није добио јавно признање, и биографијом која је дуго била сведена на фусноту у туђем делу. Данас, кад се њено име све чешће враћа у историјске и научне расправе, постаје јасно да је реч о личности чији интелектуални пут заслужује самостално место.
Подсећање на велику Милеву Марић Ајнштајн представља чин историјске истине и културне одговорности, без накнадних митологизација, али и без даљег прећуткивања.
Арво Перт, естонски композитор рођен 1935. године, инострани члан Српске академије наука и уметности од 5. новембра 2009. године, данас се с разлогом сматра једним од најзначајнијих живих стваралаца класичне музике. Његов опус, обележен минималистичким приступом и дубоком духовношћу, превазилази жанровске, културне и географске границе, чинећи га јединственим феноменом на глобалној музичкој сцени.
Пертову музику често описују као „свети минимализам” – она се рађа из тишине, молитве и древних традиција, док је његов препознатљиви стил, тинтинабули, постао синоним за хармонију између звука и тишине. У веку у којем је савремена музика често агресивна или искључиво концептуална, Перт нуди оазу спокоја и унутрашње сабраности, што га у очима многих чини највећим живим композитором данашњице.
У овом сведочанству, у најкраћем, а суштински најважнијем оквиру, биће представљени његов професионални и приватни живот, стваралаштво и утицај на светску музичку сцену, уз посебан осврт на његово православно крштење и духовне композиције засноване на византијском наслеђу.
Арво Перт је рођен 11. септембра 1935. године у Паидеу, малом граду у Естонији, тада делу Совјетског Савеза. Његово детињство обележиле су ратне године и тешки послератни период. Породица се 1938. године преселила у Раквере, где је Перт одрастао уз мајку и очуха.
Интересовање за музику показао је веома рано. Почео је да учи клавир у локалној музичкој школи, а касније наставио образовање у Талину. Упркос скромним условима живота и снажној идеолошкој контроли која је пратила културну сферу у СССР-у, Перт је развио снажну везу са класичном музиком и рано почео да трага за сопственим изразом.
Формално образовање започео је 1954. године на Талинском конзерваторијуму, где је студирао композицију код угледног естонског композитора Хеина Елера, ментора читаве генерације музичара. Елер је подстакао Перта да истражује неокласичне и фолклорне елементе, али и да развија лични композиторски језик. Паралелно са студијама, Перт је од 1958. до 1967. године радио као инжењер звука на Естонском радију, што му је омогућило контакт са разноврсним музичким материјалима и експериментисање са звучним структурама.
Овај период био је пресудан за развој његовог техничког знања, али и за суочавање са цензуром совјетског режима, који је фаворизовао социјалистички реализам и подозриво гледао на авангардне уметничке форме. Перт је дипломирао 1963. године, али његов рани живот није био обележен искључиво академским напредовањем јер су га пратили лични изазови, здравствени проблеми и дубока унутрашња потрага за идентитетом у репресивном друштвеном оквиру. Ова искуства касније ће се јасно одразити у музици која истражује теме патње, тишине и искупљења.
КОМПОЗИТОРСКИ ПУТ И УМЕТНИЧКА ТРАГАЊА
Пертов професионални пут започео је током шездесетих година, кад је компоновао музику за филмове, позориште и концертне дворане. Његова рана дела, попут „Некролога” (1960) и „Перпетуум мобиле” (1963), била су експериментална и снажно ослоњена на серијализам и дванаесттонску технику Арнолда Шенберга. Иако су му донела признања унутар естонских музичких кругова, ова дела су истовремено изазвала и оштре реакције власти, јер су сматрана идеолошки неподобним и превише авангардним.
Средином шездесетих година Перт долази до уметничке и духовне прекретнице. Композиција „Кредо” (1968), која отворено укључује хришћанске мотиве, изазвала је скандал и довела до забране јавног извођења. Након тога уследио је период вишегодишње тишине (1968–1976), током којег се Перт готово у потпуности повлачи из јавног живота и посвећује проучавању средњовековне музике, грегоријанског хора и ренесансне полифоније.
Из ове фазе изашао је са потпуно новим музичким језиком – тинтинабули стилом, који је први пут јасно артикулисан у композицији „Фüр Алина” (1976). Тај тренутак означио је радикалан преокрет и почетак зрелог Пертовог стваралаштва.
Музичко дело Фüр Алина (1976), прво након дужег стваралачког затишја, означило је почетак тинтинабули стила и остало интимна музичка исповест о утехи, прочишћењу и новом почетку.
ЕМГИРАЦИЈА И МЕЂУНАРОДНО ПРИЗНАЊЕ
Перт је са породицом напустио СССР 1980. године. Најпре су се настанили у Бечу, а потом у Западни Берлин. Овај корак омогућио му је слободу стварања и отварање ка међународној сцени. Сарадња са издавачком кућом „ЕЦМ Рецордс”, започета албумом „Табула Раса” (1984), донела му је светску препознатљивост и поставила га у сам врх савремене класичне музике.
Истовремено, живот у новој средини отворио му је прилику да упозна различите културне и музичке традиције, да сарађује са извођачима широм Европе и света, и да у свом стваралаштву још снажније истражује концепт тишине, простора и духовне дубине који ће касније постати препознатљив знак његовог стила.
У 2025. години Перт је и даље активан композитор, а његов 90. рођендан обележен је бројним фестивалима, концертима и посебним издањима широм света, што додатно потврђује трајност и актуелност његовог дела и утицаја.
Табула Раса (1984), музичко дело које ствара атмосферу чисте, молитвене тишине кроз минималистичку структуру и суптилне полифоне текстуре.
ПОРОДИЦА И ТИШИНА
Пертов приватни живот остао је углавном изван јавне пажње. Ожењен је Нормом, са којом има двојицу синова, Михајла и Петра. Породица је имала кључну улогу у његовом животу, посебно током периода емиграције, кад су напустили Совјетски Савез и започели нови живот у Западном Берлину, у скромним условима и далеко од медијске пажње.
Према његовом сведочењу, подршка и блискост породице пружали су му осећај стабилности и сигурности, омогућавајући да своју енергију усмери на истраживање музичких идеја и духовних димензија у стварању. Од почетка двехиљадитих година Перт се вратио у Естонију, где живи у Лауласмаију, недалеко од Талина. Тамо је 2018. године отворен Арво Перт центар, институција посвећена очувању и проучавању његовог дела.
Приватно, Арво Перт и данас води повучен и аскетски живот, испуњен молитвом, читањем светих текстова и свесним одбијањем јавног експонирања. Управо та скромност и усредсређеност на унутрашњи свет чине важан део његове уметничке поетике.
Композиција Укуару Wалтз (1973), израсла је из једноставне народске мелодије у снажан музички симбол љубави, дома и воље за живот, дубоко укорењен у естонском културном памћењу.
ТИНТИНАБУЛИ – МУЗИКА ИЗМЕЂУ ЗВУКА И ТИШИНЕ
Најзначајнији Пертов допринос савременој музици јесте тинтинабули стил, развијен 1976. године. Ова техника, инспирисана звуком звона (лат. тинтиннабулум), заснива се на односу две гласовне линије: мелодијске (М-воице), која се креће степенасто, и тријадне (Т-воице), која „звони” око централног тона.
Резултат је музика изузетне сведености, у којој тишина и простор између нота добијају подједнаку важност као и сам звук. Тинтинабули представља јасно одступање од Пертових раних авангардних експеримената. Уместо сложености и техничке демонстрације, у средишту се налази једноставност.
Како је сам Перт записао, „тинтинабули је као светлост која пролази кроз призму – једноставна, а бесконачна”. Иако често почива на строгим, готово математичким структурама, ова музика остаје дубоко емотивна, усмерена ка хармонији, резонанци и унутрашњем миру.
Канон Покајанен (1980), једно од најдубљих духовних остварења – монументална православна композиција у којој се кроз строг аскетизам звука и дуготрајну форму остварује музика као молитва покајања и унутрашњег очишћења.
ПРАВОСЛАВЉЕ И ВИЗАНТИЈСКО ДУХОВНО НАСЛЕЂЕ
Један од кључних тренутака у Пертовом животу било је његово православно крштење 1972. године, након периода дубоких личних и уметничких преиспитивања. У условима совјетског државног уређења, у којем је религија била маргинализована и потискивана, овај чин представљао је истовремено његов духовни избор и унутрашњи отпор. Перт се интензивно посветио проучавању православних текстова, византијских химни и средњовековне музичке традиције, што је снажно утицало на формирање његовог зрелог стила.
Његове духовне композиције, као што су „Канон покајанија” (1980) и „Берлинска миса” (1990), ослањају се на византијско наслеђе кроз модалне структуре, једногласне мелодијске токове и снажан нагласак на светом тексту. У Пертовом случају, византијско наслеђе не представља директну музичку реконструкцију, већ духовни модел на основу којег записује ново дело. Његова музика функционише као „звучна икона” – статична, созерцатељна форма која позива на унутрашње смирење.
Перт музику доживљава као молитву, у којој тишина није празнина, већ знак дубоког присуства. Та димензија његовог стваралаштва превазилази оквире чисто уметничког и задобија теолошку ширину, нудећи духовно искуство и слушаоцима који нису верујући.
Цантус ин мемориам Бењамин Бриттен (1977), тихи реквијем у којем се кроз споро гашење тонова и звук звона музика претвара у чин сећања, жалости и помирења.
КЉУЧНА ДЕЛА И ОПУС
Пертов опус обухвата више од стотину композиција, од којих су многе стекле статус савремених класика. Дело „Фратрес” (1977), у различитим инструменталним верзијама, представља један од најчистијих примера тинтинабули стила, са варијацијама које стварају снажан медитативни ефекат.
Дело „Табула Раса” (1977), за две виолине, клавир и камерни оркестар, симболизује идеју поновног почетка и духовног прочишћења. Међу најпознатија дела спадају и „Спиегел им Спиегел” (1978), минималистичко промишљање за виолину и клавир, као и „Цантус ин Мемориам Бењамин Бриттен” (1977), композиција која кроз канонску форму изражава дубоку жалост и поштовање.
Пертов хорски опус, укључујући и дело „Те Деум” (1985), спаја древне духовне текстове са савременим звучним језиком у јединствену целину. Иако различитих форми и размера, увек носи препознатљиву хармонију тишине и простора, остављајући дубок утисак на слушаоца.
ЗНАЧАЈ И УТИЦАЈ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ
Утицај Арва Перта на савремену музику је немерљив. Он спада међу најизвођеније живе композиторе, а његова дела налазе место у репертоару филхармонија, филмовима, балету и модерном плесу. Добитник је бројних међународних признања, међу којима се издвајају „Праемиум Империале” и „Полар Мусиц Призе”. Обележавање његовог 90. рођендана 2025. године на светским сценама додатно је учврстило његов статус.
Пертов утицај осећа се у делима бројних композитора, од духовног минимализма до ширег културног контекста. Он представља истинску везу између Истока и Запада, преплитајући православну духовност са модерним музичким изразом, притом нудећи слушаоцима простор тишине и смисла у савременом свету који тонски најбоље обележава несносна бука.
Оно што се на крају природно намеће као закључак јесте да је Арво Перт уметник који кроз музику истражује најдубље слојеве људске душе. Његов животни и стваралачки пут, од совјетске Естоније до светске славе, обележен је трагањем за истином, лепотом и унутрашњим миром. Са тинтинабули стилом и снажним духовним наслеђем, Перт наставља да инспирише генерације, потврђујући да музика превазилази границе људске свести. У 2025. години, његово наслеђе је живо, а његова музика вечна.
Данас, кад се сећамо да је 12. децембра 1830. године, на београдском Ташмајдану, у присуству кнеза Милоша и београдског паше, свечано прочитан хатишериф султана Махмуда ИИ о аутономији Србије, тешко је не призвати у мисли оне који су освојену слободу у наредним деценијама бранили својим животима.
У времену које је уследило после 1830. године, српска држава је корак по корак ширила своју стварну самосталност, али је тај процес увек имао своје чуваре на терену, оне људе који су личном храброшћу, често и без икакве формалне дужности, подржавали тек обновљену државност. Из те традиције никли су и јунаци са краја XИX и почетка XX века, на чијим се раменима наша слобода поново учвршћивала у доба највећих искушења.
Управо се навршило сто десет година од смрти Војводе Воје Танкосића (1880–1915), једне од оних фигура које су у нашу историју ушле као живи симболи отпора и части. Мајор српске војске, четнички војвода, завереник, добровољац и народни јунак, Танкосић је остао у памћењу као човек који се није склањао пред силом – човек кога се, чак и мртвог, плашио Беч.
Поводом 110. годишњице његове погибије, редакција Гледишта подсећа на живот и подвиг Војводе Воје Танкосића, једног од хероја српске историје двадесетог века.
ОД КОСОВСКОГ ЗАВЕТА ДО МАЈСКОГ ПРЕВРАТА
У историји српског народа постоје знаменити појединци који су својим животом прерасли сопствено време. Њихова судбина није само запис у хроникама, већ место где се укрштају бол и нада, вера и смрт. Један од таквих био је мајор српске војске и четнички војвода Војислав Воја Танкосић, човек због којег је дрхтао Бечки двор.
Рођен 1880. у селу Руклада код Уба, у дому Павла и Миље Танкосић, Воја је одрастао на причама о Светом Косову и заклетвама пред сабљом и Видовданским крстом. У Београду је завршио гимназију и Војну академију, где су га због стаса прозвали „Шиља”, али га је срце водило путем храбрости и непокора. Од младости је читао о јунацима, о онима који су за отаџбину знали само једну дужност – да јој предају свој живот на олтар части.
Кроз посвећени војнички живот ушао је сасвим заслужено у историју. Као потпоручник, био је један од завереника Мајског преврата 1903. и сведок краја једне српске династије и почетка нове. Са Карађорђевићима се отвара ново доба, а с њим и герилски покрет у Старој Србији, у коме ће Танкосић стећи славу и звање војводе. Његова чета деловала је на подручју Јужне Србије од Скопља, Битоља, преко Солуна и читавом Вардарском долином, у сталним окршајима са Османлијама и Арбанасима, чувајући српски народ и границу његовог достојанства.
ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА И СТРАХ БЕЧА
Од Челопека и Велике Хоче, преко Старог Повардарја, до Прокупља – свуда је остављао траг непоколебљивог војника и организатора. После аустроугарске анексије Босне и Херцеговине 1908. године, основао је четничку школу и мрежу добровољаца која ће у годинама пред Први светски рат постати темељ тајне организације „Уједињење или смрт”, познатије као Црна рука. Заједно с Богданом Раденковићем и Љубом Јовановићем Чупом написао је њен устав. У његовој визији, слобода није била идеологија, него завет.
Славу, али и страх непријатеља, стекао је током балканских ратова. Његов Лапски четнички одред први је отворио борбу код карауле Мердаре, два дана пре званичног почетка Првог балканског рата. Без наређења, али по унутрашњем закону части, Танкосић је повео људе у бој. Његови четници први су ушли у Приштину и ослободили Косово. За то је одликован Карађорђевом звездом са мачевима и унапређен у чин мајора.
У народној свести, Танкосић је већ тада био више легенда него човек. Аустроугарска га је означила као државног непријатеља број један, а у ултиматуму Београду после Сарајевског атентата изричито захтевала његово хапшење. Знали су да иза његовог имена стоји мрежа, идеја и вера које се не могу обесити ни затворити.
СМРТ И НЕПРОЛАЗНА СЕНКА СЛОБОДЕ
Кад је Велики рат најзад почео, 1914. године, војвода је већ био на првој линији. Командовао је добровољачким и четничким одредима у одбрани Београда, на Дрини, у Мачви и код Крупња. Извештаји аустријске штампе готово свакодневно су јављали да је погинуо, јер је непријатељ желео да народ лиши његовог имена, које је значило отпор. Али Воја Танкосић је наново израњао, као сенка слободе коју нико није могао да убије.
Последњу битку водио је у јесен 1915. код Великог Поповића, где је смртно рањен шрапнелом. Преминуо је у Трстенику, у тридесет петој години, и сахрањен тајно да му душмани не скрнаве гроб. Али ни то није помогло – аустријски агенти су пронашли и откопали његово тело, фотографисали га и објавили као доказ да је „дошао крај Воји Танкосићу”. Та вест више је открила њихов страх, него његову смрт.
Тек 1922. његови посмртни остаци пренети су на Ново гробље у Београду. Споменик који је требало да му буде подигнут 1941. није дочекао ни он, ни држава која га је дуговала својим јунацима. Али у народном памћењу споменик му стоји одавно у причама, у песмама, у свести да постоје људи који се не рађају случајно у српском народу.
Навршило се 110 година од погибије Војводе Воје Танкосића, једног од најславнијих српских јунака. Човек кога се и мртвог плашио Беч остао је симбол непокорности и завета слободе.
ЕП КОЈИ НЕ ПРЕСТАЈЕ
Воја Танкосић је био човек коме је живот био кратак, али еп о њему је вечит. Његово име, упркос тишини која га је због црвене напасти дуго пратила, и данас звучи као подсетник да се слобода не наслеђује, него заслужује.
Његова храброст, одлучност и оданост идеји слободе учиниле су да његов живот премаши једноставну биографију. Воја Танкосић постаје мит, његов лик инспирише данашње генерације, а бројни подвизи остају мерило за све оне који се боре за правду и част.
Српска историја није сиромашна херојима, али је ретко коме пошло за руком да и у смрти изазове страх код својих непријатеља. У том страху Беча и данас се чита истина о Војводи Воји Танкосићу да није био само ратник, него симбол непокорног духа српског народа.
Данас, у среду 10. децембра 2025. године, навршава се тачно 130 година од оснивања Друштва за унапређење и улепшавање Сокобање, догађаја из 1895. године који се сматра кључним тренутком у зачецима организованог туризма у Србији. Ова бања, смештена у источном делу Србије, представља природни драгуљ са термалним изворима и бујном вегетацијом и место богате историје која сеже дубоко у прошлост.
Од римских терми до великана књижевности – бања која обнавља дух и тело!
АНТИЧКА И ВИЗАНТИЈСКА ИСТОРИЈА СОКОБАЊЕ
Историја Сокобање као лечилишта почиње у античко доба, кад су Римљани открили и користили њене термалне изворе. Археолошки налази указују да су, током своје присутности на Балканском полуострву од 1. до 4. века нове ере, изградили терме и насеља око топлих вода, користећи их за лечење и одмор. Сокобања се помиње у римским изворима као место са лековитим својствима, где су војници и цивили долазили ради опоравка.
Извори, богати минералима попут сумпора и радона, били су део шире мреже римских бања на подручју данашње Србије, слично као у Нишкој Бањи или Врњачкој Бањи.
Прелазак у ромејско доба донео је даљи развој. Цар Јустинијан И (527–565) наредио је обнову и доградњу тврђаве Соко Град, која је служила као стратешка тачка на путу између Ниша и Београда. Тврђава, смештена на брду изнад бање, представља један од најзначајнијих византијских споменика у Србији, а и данас је популарна туристичка атракција.
Византинци су наставили традицију коришћења термалних вода, укључујући их у медицинску праксу. Пословица „Соко Бања, Соко Град, дођеш стар, а одеш млад!” вероватно вуче корене из овог периода, наглашавајући регенеративна својства бање. Археолошки остаци, попут римских новчића и византијских зидина, сведоче о континуитету насељености и коришћења природних ресурса, чинећи Сокобању једним од најстаријих континуирано коришћених лечилишта у Европи.
ПЕРИОД ВЛАДАВИНЕ ЛОЗЕ ОБРЕНОВИЋА И ПОЧЕЦИ МОДЕРНОГ ТУРИЗМА
У 19. веку, током владавине династије Обреновић, Сокобања добија снажан подстицај као туристичка дестинација. Кнез Милош Обреновић и његов син, кнез Михаило, често су боравили у бањи, користећи њене лековите воде у здравствене сврхе. Милош је посебно ценио бању због природних лепота и мирног окружења, што је допринело њеној популарности међу тадашњом српском елитом.
У време ослобађања од османске власти, развој инфраструктуре – путева, смештајних објеката и паркова – омогућио је лакши приступ бањи. Кнез Михаило је наредио изградњу летњиковаца и уређење паркова, а тако поставио и темеље организованом туризму. Европски путописци су је описивали као „српски Карлове Вари”, упоређујући је са познатим европским лечилиштима.
Овај период означава прелазак од спонтаног коришћења природних ресурса ка институционализованом туризму, где је бања промовисана не само због здравља, већ и због културних и природних атракција.
Сокобања – историјско лечилиште и туристички бисер Србије. Обележавамо 130 година организованог туризма и њену улогу у култури, књижевности и очувању природе.
ОСНИВАЊЕ ДРУШТВА ЗА УНАПРЕЂЕЊЕ И УЛЕПШАВАЊЕ СОКОБАЊЕ 1895. ГОДИНЕ
Кључни тренутак у историји српског туризма догодио се 1895. године, кад је Митрополит Михаило основао Друштво за унапређење и улепшавање Сокобање. Ово друштво, сачињено од угледних личности из црквених и грађанских кругова, имало је за циљ систематско уређење бање и њене околине.
Радови су обухватили изградњу стаза до Соко Града, уређење паркова попут Бањичког парка и промоцију туризма кроз публикације и догађаје. До 1897. забележен је значајан пораст броја туриста, што сведочи о успешности ових напора.
Друштво је представљало први организовани облик туристичке иницијативе у Србији, фокусирајући се на очување природе и културног наслеђа. Његов рад довео је до изградње првих хотела и павиљона, чиме је Сокобања постала модел за друге бање у земљи.
ПРВА ТУРИСТИЧКА ДОБРА И ПРИРОДНА ЗАШТИЋЕНА ПОДРУЧЈА У СРБИЈИ
Развој туризма у Србији блиско је повезан са заштитом природних добара, а Сокобања је одиграла пионирску улогу у том подухвату. Прва заштићена природна добра проглашена су још у Краљевини Србији. Познат је податак о заштити Обедске баре из 1874. године, међутим у модерном поимању све креће кад и широм света од 1948. године, убрзо после Другог светског рата, кад је усвојен нови Закон о заштити природе.
Водопад Рипаљка у Сокобањи један је од првих формално заштићених објеката природе у Србији, због јединствене геолошке структуре и биодиверзитета. Смештен у кањону Моравице, овај водопад постао је симбол еко-туризма.
Први национални парк у Србији била је Фрушка Гора (1960), а затим су уследили Ђердап (1974), Тара (1981), Копаоник (1981) и Шар-планина (1986). Паркови природе попут Старе планине, Голије и Сићевачке клисуре основани су касније, наглашавајући потребу интеграције туризма и очувања.
РАЗВОЈ ТУРИЗМА У СРБИЈИ НАКОН 1895. ГОДИНЕ
Након оснивања Друштва, туризам у Србији се интензивно развијао. У 20. веку, бање попут Врњачке и Нишке следиле су пример Сокобање, градећи модерне хотеле и инфраструктуру. После Другог светског рата, социјалистичка Југославија промовисала је масовни раднички и здравствени туризам.
Данас, Србија има више од 50 бања и преко 400 заштићених природних подручја, која привлаче милионе посетилаца годишње. Сокобања остаје лидер у еко и велнес туризму, са савременим спа центрима и културним фестивалима.
Сокобања није била само место лечења и одмора, већ и један од оних простора у Србији где су писци, уметници и интелектуалци налазили мир и подстицај за рад. Њена тишина, чист ваздух и издвојеност од градске вреве учинили су да постане својеврсно уточиште за ствараоце различитих генерација.
Сокобања – бисер на надморској висини од око 400 метара, окружена планинама Озрен, Ртањ, Девица и Буковик
СОКОБАЊА И КЊИЖЕВНИЦИ
Међу најпознатијим гостима био је Иво Андрић, који је у Сокобању долазио више пута и у њој налазио услове за несметан рад. Према сведочењима савременика и локалних хроничара, у бањи је уредно радио на својим романима, а више пута је повезиван и са завршним фазама рада на На Дрини ћуприја, што Сокобању ставља у шире културно памћење везано за његово стваралаштво. Чувени је Апартман 144 који чува сећање на Нобеловца.
Бранислав Нушић је такође радо боравио у бањи, духовито бележећи њен амбијент и људе, а многи тврде да управо њему дугујемо за чувено: „Соко Бања, Соко Град, дођеш стар, а одеш млад”, које је временом постало готово народна мудрост. Нушићеви одласци у Сокобању често су били и радни и приватни, а бања је у његовим записима добила једну ведру, разиграну ноту.
Посебно место заузима Стеван Сремац, не само као гост, већ и као неко ко је своје последње дане провео управо у Сокобањи, у којој је и преминуо 1906. године. Бања је тиме, и хронолошки и симболички, ушла у оквир једне књижевне биографије која је темељ српског реализма.
Свој траг у Сокобањи оставила је и Исидора Секулић, која је у белешкама у више наврата помињала бањску атмосферу, истичући њен мир и лековиту тишину која погодује размишљању. А низ писаца се ту не завршава, ако не споменемо и Мешу Селимовића, Добрицу Ерића и друге. Боравци писаца нису били успутне епизоде, већ су допринели да се Сокобања у културној свести Срба обликује као средиште стваралачке концентрације. То је у духовној обнови Србије учинило да Сокобања добије посебно место у историји српске књижевности.
Сокобањци се и данас радо сећају Андрићевих посета, шетњи и дружења са њима
ТУРИСТИЧКА БАШТИНА И ЊЕНА БУДУЋНОСТ
Обележавање 130. годишњице од оснивања Друштва за унапређење и улепшавање Сокобање подсећа на дубок корен туризма у Србији. Од римских терми и византијских утврђења, преко Обреновића, породице Карађорђевић до првих заштићених подручја попут Рипаљке, Сокобања представља јединствено место чисте природе и историје.
Крилатица „Соко Бања, Соко Град, дођеш стар, а одеш млад!” и данас важи, и даље позива на обнову и духа и тела. У добу глобалног туризма, Србија треба да негује своје наслеђе и да осигура да природна добра остану доступна будућим генерацијама. Данашњи јубилеј је прилика за промишљање о одрживом развоју, где туризам треба да постане мост који повезује обале прошлости и будућности.
Кад се говори о културној историји Ниша, немогуће је заобићи Градину, часопис чији век и по постојања обухвата готово све крупне промене кроз које је град пролазио. Основана јануара 1900. године, као петнаестодневни лист „за забаву, поуку и књижевну критику”, Градина је настала у тренутку кад је Ниш тек започео да обликује сопствени културни идентитет после ослобођења. Била је то прва свесна намера да град добије свој књижевни глас и сопствену интелектуалну трибину.
Уређени светлопис уредништва Градине из 1900. године, стоје: Јеремија Живановић и Милан А. Костић, седе: власник Светозар Обрадовић, уредник Милан Банић и сарадник Тодор Коблишка
У годинама уочи настанка Градине Ниш је био град у коме се културни живот тек обликовао. Како сведочи професор Јеремија Живановић, у то доба у граду готово да није било новина: један лист који је излазио нередовно, неколико часописа који су убрзо гасили, недовољно читалишта и још недовољнија навика читања. Та слика говори о средини која је осећала потребу за културним гласом, али није имала развијене установе које би га подржале.
Управо у таквом амбијенту неколико младих професора замишљало је лист који би подигао културни ниво Ниша и створио нови круг читалаца, уводећи их у савремену српску прозу, критику и есејистику. То је био дух из којег је израсла Градина – не као лист случајних сарадника, већ као први уреднички обликован пројекат нишке културе.
У тим раним бројевима штампан је и рани облик Станковићеве Нечисте крви – чињеница која није само занимљивост, већ доказ да је нови нишки лист имао амбицију да стане раме уз раме са водећим књижевним часописима ондашње Србије. На његовим странама окупљају се писци који ће чинити језгро модерне прозе и поезије, а град добија публику која почиње да прати и негује савремено књижевно изражавање.
Насловна страна првог броја Градине који је изашао на Божић 1900. године
ПРВИ ТАЛАС: 1900–1901
Први број појавио се јануара 1900. године. Уредник је био професор Милан Банић, док су редакцију чинили нишки професори Јеремија Живановић, Тодор Коблишка, Милан Костић и Светозар Обрадовић, уједно власник листа.
Рад редакције прве Градине имао је и своју свакодневну, готово романескну димензију. Први број, штампан у изузетно малом тиражу, морао је бити прештампан јер се у граду јавило неочекивано велико интересовање. Дистрибуција је била једноставна: часопис су носили и продавали ученици нишке гимназије, који су помагали редакцији да лист стигне до читалаца.
Трошкови издавања били су покривани уз много личног труда: чланови редакције су међусобно потписивали менице да би обезбедили средства за штампу, а хонорар за сараднике био је симболичан – чаша-две пива у кафани Апеловац. Иза тих наизглед скромних услова налазио се снажан уреднички ентузијазам и уверење да Ниш може да има свој озбиљан културни лист.
ИДЕЈА О КУЛТУРНОМ ЛИСТУ
Према сведочењима из тог времена, посебно из текстова Јеремије Живановића, прва Градина имала је јасан концепт уредничког програма. Лист није био замишљен као локални билтен, већ као културна свеска која треба да образује читаоца: књижевна критика, прикази, кратка проза, поука, пригодни есеји – све је било усмерено ка томе да се у Нишу подигне потреба за читањем и разумевањем савремене књижевности.
Тираж је био мали, али утицај несразмерно велики. Сарадници су били Алекса Шантић, Сима Матавуљ, Светозар Ћоровић, Тадија Костић и други – имена која су гарантовала квалитет и уливала поверење код читалаца. Иако је последњи двоброј (35–36) изашао у октобру 1901. године, кратко постојање оставило је дубок траг: у Нишу је створена свест да књижевни часопис није луксуз, већ основна културна потреба.
Поред напред побројаних познатијих имена, у Градини су објављивана и дела која су данас ретко помињана: Живановићеви путописи, Коблишкини преводи, Марчићеви приповедачки огледи, текстови Луке Спасојевића, као и прилози из словенских књижевности. Највреднији међу њима био је „тумачени” рукопис Борисава Станковића – рана верзија Нечисте крви, али и други прозни покушаји који су сведочили о томе како се модерна српска проза рађала у границама једног тада малог, тек ослобођеног града.
Мање је познато да је Градина у своја прва два годишта објављивала и архивску грађу од значаја за културну историју Србије. Захваљујући сарадњи са Гаврилом Витковићем, у листу је штампан и Меморандум кнеза Михаила из 1841. године, документ који је до тада био готово непознат широј јавности. Овај податак сведочи о амбицији првих уредника да Градина не буде само књижевни лист, већ и место на коме се објављују значајна историјска сведочанства.
Насловна страна последњег, 36. броја Градине који је изашао 15. октобра 1901. године
ДРУГО РОЂЕЊЕ: 1966–1990 – СОЦИЈАЛИСТИЧКА ЕПОХА
Кад се Градина поново појавила 1966. године, више није постојала ни стара држава ни стара публика, али је идеја била иста: Ниш мора да има свој књижевни лист. Издавач је била Културно-просветна заједница општине Ниш, а уреднички тим чинили су Драгољуб Јанковић Јенки, Добривоје Јевтић и Никола Мељаницки.
Од првог броја Градина прераста у савремени часопис за књижевност, уметност и културу. Са добијањем ИССН броја, часопис постаје део националне издавачке мреже. Објављује се проза, есеји, теоријски текстови, преводи, критике, драме, фотографије, графике – целокупни културни живот добија медиј.
Уредници тог периода: Веселин Илић, Љубисав Станојевић, Лука Прошић, Саша Хаџи Танчић и Горан Станковић – поставили су висок критеријум који је учинио Градину једним од најпрепознатљивијих југословенских књижевних часописа. Текстови су се читали у Сарајеву, Загребу, Љубљани, Скопљу. Посебна прекретница била је 1971. година, кад настаје Издавачка кућа „Градина”, која три деценије објављује значајне књиге поезије, прозе и капиталне монографије, међу којима и Историју Ниша, постајући симбол амбициозног нишког издаваштва.
Насловна страна првог броја обновљене Градине 1966. године
Редакција Градине 1970. годинеРедакција Градине 1980. године
ТРЕЋИ ПЕРИОД: ДЕВЕДЕСЕТЕ – КОНТИНУИТЕТ УПРКОС СВЕМУ
Распад државе, санкције, хиперинфлација и све оно што је погодило српску културу деведесетих није заобишло ни Ниш. Градина тада делује у условима који превазилазе уређивачку политику, јер је опстанак сваког броја био успех.
Упркос изазовима, редакција наставља да промовише младе ауторе и да одржава континуитет, чувајући идеју часописа као јавног добра. Деведесете су заправо показале колико је чврст и дубок корен који је Градина пустила још 1900. године.
У тим годинама, лист постаје једна врста културног ослонца: место где се, упркос свеопштој кризи, могу прочитати текстови који подсећају да књижевност не сме да стане. Око Градине се тада окупљају и искусни аутори и нове генерације, стварајући мрежу сарадника која је омогућила да се традиција часописа не прекине ни у најтежим околностима.
Насловна првог броја Нове серије Градине – После двехиљадите!
Редакција Градине после 2000. године
ДОБА НКЦ-а: ПОСЛЕ ДВЕ ХИЉАДИТЕ!
Почетак XXИ века доноси велике промене. После гашења издавачке куће 2004/2005, Нишки културни центар преузима улогу издавача. Та промена омогућила је да часопис настави да живи, обележава јубилеје и прати савремену српску и регионалну сцену.
Прерано преминули уредник Зоран Пешић Сигма, од 2001. до 2019. године, проширује концепт часописа: уводи нове рубрике, тематске блокове, преводе, а заступљени су и класици и савременици.
Иако је од 2019. године главни уредник по функцији др Александар Костадиновић, континуитет уредничког рада, концепт и текућа усмеравања часописа у доброј мери одржавају се захваљујући активној подршци и искуству Горана Станковића, који је и после свог мандата остао једна од кључних фигура у очувању профила Градине.
Најновији број Градине
ТАЈНА ВЕЗА ГРАДИНЕ И ГЛЕДИШТА
Периодика Ниша има једну лепу симетрију: Градина (1900), потом Гледишта (1953), па обнова Градине (1966). У послератној Југославији Гледишта су створила културни амбијент у коме је идеја о обнављању Градине добила снажан ослонац. Тако су два часописа данас постала природни сапутници нишке културне историје – два камена чувара памћења.
др Александар Костадиновић, говори у Дому омладине Београда о књижевном издаваштву у Нишу као главни урадник Часописа Градина
НАСЛЕЂЕ КОЈЕ ТРАЈЕ
Кроз 125 година, Градина је прошла кроз четири државе и две велике политичке епохе, два дуга прекида, десетине уредника и стотине сарадника, три издавачке форме – приватна иницијатива, културна заједница, издавачка кућа и НКЦ, а пре свега кроз непрекидан рад да Град Ниш има свој књижевни глас.
Она је сведочанство да култура у једном граду не постоји зато што мора, већ зато што људи хоће да постоји. Градина није само књижевни часопис, него понајбоља слика нишког духа који је истрајан, пркосан, отворен, често на ивици опстанка, али никада без идеје. Од Боре Станковића и Милана Банића до савремених песника и есејиста, то је место где се сусрећу различита времена и стилови, крупне историје и личне приче.
У добу кад се све мери брзином доступности и видљивошћу, Градина подсећа на једну једноставну истину да књижевност спаја генерације и да вреди онолико колико је читамо. Ко хоће да је разуме, довољно је да отвори било који од старих бројева у нишким библиотекама, а тамо је, и даље, душа једног града.
Да бисмо обезбедили стабилно и функционално корисничко искуство, Гледишта користе основне, такозване колачиће (cookies) – технолошка средства за чување и приступ појединим информацијама на уређају са којег приступате нашем садржају. Гледишта не користе колачиће у сврху оглашавања, профилисања корисника или праћења понашања читалаца, нити прикупљају личне податке у комерцијалне сврхе. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски примени поједина техничка подешавања (попут избора писма или приказа садржаја). Недавање или повлачење сагласности не утиче на основну доступност и читање садржаја, али поједини визуелни или технички елементи (слике, распоред странице) могу бити делимично ограничени у зависности од подешавања прегледача.
Ауторска права
Часопис Гледишта задржава сва ауторска и сродна права на објављене садржаје – текстуалне, визуелне, звучне и видео-материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дистрибуција или друго коришћење било ког дела садржаја без претходне писане сагласности уредништва сматра се повредом ауторских права и подлеже законским последицама.
Одговорност за ставове
Ставови и мишљења изнета у ауторским текстовима не морају нужно одражавати ставове Редакције Гледишта.
Професионални стандарди
Гледишта су професионални и независни медиј посвећен квалитетном и одговорном тумачењу културних, уметничких и друштвених тема, који поштује Кодекс новинара Србије и прихвата пуну надлежност Савета за штампу.
Основни
Увијек активан
Неопходни технички колачићи који омогућавају основно функционисање сајта и приказ садржаја. Без њих Гледишта не могу правилно да раде.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Изглед
Колачићи који памте детаљна подешавања приказа сајта. Не користе се за праћење корисника или оглашавање.
