Да би се то догодило морао сам, поред свакодневног седења на обали реке, да се препустим још једној опсесији. Дуго је моје чучање поред реке изазивало подозрење људи. Постављали су ми замке, износили сулуде хипотезе о мом наводном противприродном односу са водом, што ми је донело и те какве неприлике. Онда сам се досетио и почео да постављам узице крај себе, разапињао бих најлонске конце и сличне ствари па су ме временом оставили на миру.
Рекох, седећи на обали реке, схватио сам да због стицаја околности у врло узак круг својих преокупација морам укључити и Аустралију. Сада, када на ток догађаја више нико не може да утиче, када је и мени самом веома јасно да ће мој живот протећи са Аустралијом на памети, често се питам како је један тако велики континент уопште доспео у моје скучене мисли.
Сасвим сигурно, нисам ја тај који је то желео, река ми је била сасвим довољна, а и када би ми некад дојадила, обала је била ту, могао сам месецима да размишљам о некаквом облутку, а било их је заиста безброј. Онда биљке. Свуда около мене. И сав онај ситан животињски свет који ту обитава.
Све у шта се загледам, како то првенствено чиним са реком, постаје тема дуготрајног размишљања. Под тим подразумевам, пре свега, жеђ за схватањем. Аустралија је ненадно дошла. Ево како је то било.
Једног дана, река је, будући да су претходно падале велике кише, нанела много прљавштине на место где сам најрадије седео. Потом се вода повукла, а Сунце исушило блато и сво ђубре које је било ту. Донео сам одлуку да место поново доведем у првобитно стање. Пре свега, ђубре је требало што пре да се уклони, кретање које при томе будем чинио утабаће земљу и све ће бити као раније. Међутим, ко зна због чега, почео сам да се занимам нанешеним предметима, прво да их сврставам по величини, а потом и да се задубљујем у неке од њих.
Све су то биле, мање-више истрошене ствари. У гомили сам пронашао и једну књигу коју сам одвојио на страну у жељи да је касније прелистам, премда сам се веома клонио читања пошто сам у детињству једва преболео читање песме у којој се помиње неки окрутни Феруз-паша, који ме је затим годинама прогањао кроз снове. Нешто ми је говорило да књига коју је река донела не може да садржи тако страшну личност, а осетио сам и необјашњиву жељу да нешто прочитам.
Неколико дана касније отворио сам је и прилично се разочарао. Вода је избрисала странице текста. Одложио сам је и кад сам следећег дана хтео да је искористим за седење приметио сам да је ипак један лист остао читав.
Била је то некава прича. Човек који је написао потрудио се да стане на један лист. Свиђало ми се што је имала почетак и крај. Њен наслов је гласио „Били су Украјинци”, а цела је имала тачно четрдесет редова. Изнад ње се налазило име аутора. Човек се звао Крис Хеменсли (Аустралија). Прочитао сам једном, схвативши по ко зна који пут да се на свету ништа не догађа случајно.
По реаговању мог мозга, а много више због узбуђења мога тела, закључио сам да је то најбоље написана прича. Тако пуна тачних запажања, срочена најподеснијим речима, да сам од одушевљења заплакао. Била је то неприкосновена објективност човека тако далеког од мене.
Кад се спустило вече, покупио сам своје разнобојне конце, спаковао их у торбу, а са њима у свој дом понео сам и књигу. Због чињенице да је присећање дисциплина супротна од задубљивања, разумљиво је што сам поступао тако себи невично. Да будем потпуно искрен ја сам неописиво слаб када је присећање у питању, чак према тврдњи неких особа – изразито неспособан да било шта упамтим, те сам сходно томе сео и поново прочитао Хеменслија да бих се сетио о чему је реч.
И опет сам се разнежио од среће због њеног садржаја. Како умем да мислим, а и волим да то чиним, пало ми је на памет да је та вештина путовања мислима нешто налик Рубиковој коцки. Делићи мојих осећања су сасвим пристајали уз реченице из приче.
Догађало се то касне јесени (необично сам вешт у запажању протицања времена) и како се зима приближавала све сам ређе одлазио на реку. Иначе, током хладних периода затварам се у свом дому, и где, уз помоћ одређених вештина које не бих умео да објасним, река коју сам гледао од раног пролећа, поново протиче преда мном. Без обзира јесу ли ми затворене очи или не, бавим ли се собом или некаквим ситним поправкама по просторијама.
Међутим, ова је јесен била другачија. Имао сам причу оног човека из Аустралије и уз њену помоћ доспео сам до неких сазнања о себи. Интересовање за личности које се тамо помињу подстицало ме је у томе. Пре свега, постала ми је неупоредиво лагоднија свакодневна апстиненција у оним периодима кад је одлазак на реку онемогућен, нисам више био ограничени посматрач пролећних бујица које су се догодиле, већ сам поред њих на располагању имао и канал с мирном водом која скоро да и није текла.
Мало је рећи да је то постало сензационално откриће за мене, та два, тако различита тока преда мном. Левим оком пратио сам бујице, док сам десно све више увежбавао да се концентрише на папириће који су пловили површином канала, помажући ми тиме да перцепирам протокол те иначе мирне воде. Невероватно исцрпљујућа вежба.
Причу сам све више читао, тако да сам временом дошао до броја од педесет читања на ноћ. То је квота која ме је сасвим успокојавала. Онда се једне вечери зачуло куцање на мојим вратима. Отворио сам их уплашен. Тамо је стајао један изразито крупан, плавокос човек. Ушао је на начин који је остављао утисак доброг познавања распореда, па сам био уверен како је то вероватно претходни станар.
Камо среће да је било тако. Човек је казао да га шаље Крис Хеменсли!
– Због чега? – повикао сам – до сада се нико није интересовао за мене.
– Их, због чега – казао је равнодушно – сасвим је могуће да такве ствари до сада ниси чинио.
Завалио се у фотељу као да је његова. Обузела ме је срџба.
Пре свега – рекао је – Хеменслија занима човек који његову причу чита педесет пута на ноћ.
– Ти си литерарни лик – повиках. – Уопште не верујем да те шаље твој творац. Сећам се, виђао сам те крај канала.
– Он није мој творац, да се разумемо. Мене је направио мој отац, Јегор Михаилович Јелузински, добар човек који нажалост више није међу живима. Крис је једноставно мој добар пријатељ и што се мене тиче учинићу за њега све што је у мојој моћи.
Рекох: – Да ли сте Ви превалили цео пут од Аустралије где живи Хеменсли или сте дошли из Амстердама где се смуцате.
– Зар је то сада битно?! Пуно је важније да је Крис дознао за оно што чиниш.
– Шта? Зар њему смета што се бавим његовим делом сваке богомдане ноћи?
– Да будем сасвим искрен, боли га дупе да ли уопште читаш – казао је због нечег врло расрђен – Крис ти поручује да се не убацујеш више у причу. Зар не схваташ да не спадаш у њу?
– Јеси ли ти дошао да ме вређаш, је ли Украјинче? – повикао сам сада ја – или покушаваш да ме излудиш наводним порукама аутора. Шта ти мислиш ко си? Шта бих ја тражио у његовој причи, која ми се, руку на срце, након твојих речи и не допада нешто посебно. Можеш, уколико те је он заиста послао, да пренесеш своме газди да његову причу више нећу ни да пипнем.
То је јако разумно – казао је Јегоров син – много паметан поступак. Време је да кренем.
– Како то мислиш да одеш? Чиме ћеш путовати? Нећеш ти нигде из овог стана Јегоров сине? Он те је, то је тачно, описао у причи, ти тамо само лочеш, то је твоја ствар, али кад те је већ послао у свет његов утицај више није велики да би могао да те штити. Налазиш се на мојој територији. За сада, остајеш где си!
– Зашто, шта сам скривио? Зар ћеш смети да насрнеш на једног емисара?
– Не насрћем, човече, рекох ти већ, овај стан је моја територија. Упадај у овај кревет, ваљда има места за двојицу.
– Можда си перверзан?
– То тек треба да установиш.
Жена коју поштујем више него матер, која ми кува и пере, прва је приметила да се нешто догађа. Није више желела да трпи неизвесност па ми је предложила разговор.
– Никада ништа ниси скривао од мене, зар не?
– Мислим да нисам, веома сам задовољан нашим односом.
– До пре извесног времена пишао си два пута у току ноћи, а устајао си да се храниш око пола четири изјутра, је л сам у праву?
– Потпуно тачно.
– Током пролећа, лета и јесени, време углавном проводиш крај реке. Јесам ли погрешила?
– Нипошто.
– Сад, шта се дешава? На обалу више не одлазиш? Престао си да мокриш током ноћи, али зато три пута устајеш да би јео. Између осталог, приметила сам да пијеш и жива јаја! Зар то нису довољни разлози за моју забринутост?!
– Слушајте мама…
– И оно што је најважније! Почео си да лажеш! Коју си то женску слагао да ти је име Фјодор? Бар да си био довољно паметан да јој даш погрешан телефонски број. Синоћ је поново звала, распитивала се за тебе.
– Фјодор, значи…?
– Ко је Фјодор сине? Реци мајци.
– Један мој познаник из Аустралије.
– Је л то поново лажеш?!
– Заиста мајко, постоји такав човек у њиховој књижевности.
– Никада нисам чула за њега! Читала сам Патрика Вајта.
– Фјодор је Вајтов комшија у Сиднеју.
– У реду, да ти поверујем да он постоји, немој само рећи да се презива Достојевски, због чега се представљаш као он?!
– Мама, ниси ме схватила. Он није писац. Појављује се у једној причи. Као епизодиста.
– У том случају то је још горе, није писац. Зар у теби нема више нимало воље?
– Понекад сам као он, у томе је ствар. Изненада ми се промени расположење, изгубим сваку вољу да будем ја, он то вешто искоришћава.
– И шта намераваш да учиниш?
– Покушаћу да га се решим.
– Како?
– Натераћу га да ме напусти. Искористићу тренутак кад буде спавао.
Жена коју називам мајком веома је предузимљива.
– Знаш шта, исповраћај га. Иди одмах у купатило и гурни каиш у ждрело.
– Не волим да повраћам.
– То није важно. Ја такође не волим да неко целе ноћи вршља по мојој кухињи.
Када сам се раширених ногу нагнуо над ВЦ шољом, прво сам приметио доле у води како неко покушава некаквим гримасама да ми на нешто скрене пажњу. Било би то превише, помислих и гурнух каиш заиста веома дубоко.
Прво је покуљао песак. Фина зрнца уопште ме нису гребала. Чуо сам мајчин глас из велике даљине како ми говори. Затим ми је из грла излетео један гуштер светлозелених шара на леђима. Пао је на купу песка и хитро почео да копа по њему. Мајчин глас је због нечег постао крештав, као да је опонашала неку птицу.
– Још мало, још само мало!
Нешто ми је запело у грлу. Нешто велико од чега ми се помутило у глави, око мене је завладао мркли мрак. Знао сам да морам бити у купатилу, али пипајући рукама нисам додиривао ништа. Све што сам успео да дохватим био сам ја.
Из трезора ГЛЕДИШТА пише: Славиша Николин ЖИВКОВИЋ
20
20