Срђан Стојиљковић: КОНТРОЛА, КОНТРОЛА, МОРАШ ДА ИМАШ КОНТРОЛУ!

Тог топлог јунског дана 1963. године, тачно у подне, авантуриста Миодраг Качар је изашао из воза и ступио на перон станице Paris-Gare-de-Lyon, пошто је допутовао из Марсеја, где су га са портирнице Легије странаца вратили, не размотривши његову усмену молбу изречену лошим француским. Разочаран, одлучио је да окуша срећу у Паризу.


Сава Шумановић (1896–1942) – Пијана лађа

Тог истог дана, два минута после поднева, облак на небу је формирао профилни лик Шарла де Гола, па је овај дан касније међу свим Парижанима био познат као le Jour du nuage de grandeur. Дан облака величанствености.

Истог дана, пет минута након поднева, у ресторану Le Train Bleu који се налазио на железничкој станици, конобар је испустио пуну чашу пастиса, која је у додиру са подним плочицама експлодирала као да је била под притиском, а делови стакла, пића и леда су полетели на све стране. Комадић стакла или леда – никада нећемо сазнати, окрзнуо је руку господина Жан Мишел Биноша, неуспешног глумца и вајара, баш ону руку којом је остављао бакшиш неспретном конобару док се спремао да напусти станични ресторан.

Пошто је осетио изненадну бол, схватио је то као знак са неба, па је тих неколико новчића уредно вратио у мали џеп својих панталона, руком која је крварила.

Када је напустио ресторан, а онда и станицу, приметио је да сви људи гледају ка небу. Посматрали су пуфнасти, прљавобели облак. Није у том облику облака препознао ништа значајно па је продужио широким плочником и даље помно гледајући ка небу, ни сам незнајући зашто.

Много година касније тврдиће да је не само сведок Шарл де Гол облака, већ да је, ако га памћење добро служи, први приметио тај знак на небу и да је гласно узвикнуо, дајући му касније познато име: Гле, облак величанствености!

Шест минута након поднева, тог истог дана, Жан Мишел Бинош гледајући у вис, руком је закачио уморног и дезоријентисаног Миодрага Качара и некако је пропустио да му се извини, а Миодраг је то схватио као лошу срећу те је несрећног Жан Мишела чврсто ухватио за раме, окренуо га ка себи и одаламио га песницом по сред чела.

Жан Мишел се пружио по земљи колико је дуг и никада нећемо знати шта је коначно видео на небу после ударца, тим својим јединим отвореним оком. Нико од присутних није видео тренутак ударца пошто су сви били забављени облаком који је све мање личио на профил Шарл де Гола, а Жан Мишел никада после тога није рекао ни реч о том непријатном догађају, иако је то био чудни тренутак почетка једног необичног пријатељства.

О модрици на лицу је говорио као о белегу чуда и о некој врсти стигме, те болне сензације одабраних.

Петнаест минута након поднева, Жан Мишел Бинош се придигао, отресао је прашину са свог капута и упутио се стану своје девојке Моник Сталенс у улицу Rue de Bercy. Пошто се с муком попео на други спрат и закуцао на врата, Моник му је отворила запрепашћена његовим изгледом.

Знала је да Жан Мишел ни у ком случају није насилан и желела је да зна зашто тако изгледа. Жан Мишел није могао да јој објашњава, већ је грубо одигао са пода, пренео је до кревета где је нежно спустио, свукао јој панталоне и гаћице, ослободио је свој уд и без размишљања га посадио у Моник. Она се стресла, изненађена, а потом га је пригрлила најјаче што је могла.

Мање од педесет секунди након тога, Жан Мишел је невољно ејакулирао у Моник.

Моник је само изговорила:

„Свршио си, јел да?”

Застењао је мислећи о глупим питањима на које никада не одговара, извадио је свој смежурани уд из Моник, помно посматрајући влажне бичеве од њених стидних длака које су се лелујале ка њему као морске траве.

Чак и после извесног искуства које је имао са женама и даље није био сигуран шта треба радити после секса са љубавницом: да ли је треба љубити и обећавати јој светлу будућност, или се од њега очекивало да је само посматра са презрењем и са осећајем надмоћи; тек, посрамљен коначним изгледом свог млохавог уда, устао је и чврсто је зажмурио, као дете, да све то неким чудом нестане.

Када је коначно отворио очи, Моник није нестала, напротив, била је разливена по кревету као џиновски тамноцрвени желатин, никада већа. Покушао је да добије на времену па је бацио поглед кроз прозор. Изненадио се угледавши човека који га је лупио песницом док је Облак величианствености пловио по небу. Био је убеђен да то не може бити лош знак.

Учинило му се да је тај тамнопути странац стајао на тротоару као тек откривени споменик, блистав и сјајан, помало мистичан и деловало је као да би могао чекати неког.

Идеје се рађају брже од могућности да рационалне мисли завладају умом.

„Моник, да ли би ти пријало друштво?”

Моник је разочарано склонила поглед са те смешне приказе пред собом. Мрзела је мушкарце који нису могли да се контролишу. Свршио је у њу! Пих! Каква неспретна будала! Осетила је мирис јода, чула је звук инструмената за киретажу и само је, као уздах, изашло из ње:

„Да. Свакако. За промену, пријало би ми друштво мушкарца који може да се контролише. Знаш, правог мушкарца, који може да ме јебе као човек.”

Жан Мишел није хтео да чује опаску, није могао да слуша како га вређа и помислио је само на то да жели да јој дá ту неотесану битангу да је убије од батина и секса.

Тај би јој свршио по коси. Да, свршавао би јој по лицу и коси. И мацкао би своју кобасицу по њеним сисама. Да, такви су ти дивљаци!

Након тога, она би као крмача гргољила: “Хоћу још, ох, тако желим још!” Жене нису емотивна бића.

„Хоћеш још?”

„Шта још? Мислиш на јебање? Тја, па ово је било као убод ошамућеног комарца! Два такта, ла и ла и крај! Ох, Боже!”

„Важи, мала. Само ми дај минут! Може?”

Средио је своје панталоне, а онда је без поздрава истрчао из стана.

Када је сишао испред зграде, грубијан је још стајао тамо.

Сав дрхтав и несигуран, пришао му је, држећи растојање. Погледао је ка небу. Није било облака, само модро небо без облачка.

„Здраво.”

Миодраг Качар га је подозриво погледао.

„Опет ти? Одакле сада ти?”

„Извини, надам се да ћеш ме разумети, странче…”

Залупао је дланом о своју стегнуту песницу, а потом је показивао ка згради. Човече, јебање!

Миодраг је мајмунско лупање руке о руку овог смешног Француза схватио као провокацију, па га је, не размишљајући пуно, развалио песницом у браду, тако громко и јако, да га је одбацио пола метра од себе.

Моник је са прозора посматрала сцену, поклопила је уста покушавајући да се утиша. Ипак, вриснула је гласно, склонивши длан са натечених усана.

Миодраг Качар је подигао поглед и угледао је раскошну косу неке непознате девојке. Показао је прстом ка њој, а она је потврдно климнула главом.

Миодраг је брзо, препун жеље, успео да савлада све те степенице и већ се био нашао пред отвореним вратима где га је чекала Моник у кућној хаљини која се на њој распукла као презрела диња.

Без објашњења грубо је одигао са пода, пренео је до кревета где је нежно спустио, док је она знатижељно цоктала. Пошто јој је расцветао кућну хаљину, ослободио је свој уд, а онда га је без размишљања посадио у њу. Она се стресла, изненађена, а потом га је пригрлила најјаче што је могла.

Уздахнула је: „Моја мала бубице…”

Минут након тога, Миодраг Качар је невољно ејакулирао у Моник.

Моник је разочарано изговорила:

„И ти си свршио, јел да?”

Миодраг је посрамљено ћутао.

Моник је урлала:

„Мајмуне прљави! Шта ти хоћеш од мене? Шта ти мислиш да сам ја? Нисам ја твоја курва, циганине!”

Устала је, мало се протресла, као да јој је хладно, а онда га је врховима прстију ухватила за косу, посматрајући га згрожено.

„Напоље, напоље, ти прљави бедниче!”

Миодраг је брзо, без противљења, устао и за трен ока је нестао из стана.

Ошамућени Жан Мишел, пошто га је срео на степеништу, успорено је ескивирао замишљени ударац, померајући се ка зиду. Миодраг је одмахнуо својом натеченом десницом и хитро је нестао.

Жан Мишел је застао, збуњен. Онда се ухватио за стомак, грчећи се од смеха.

Хахахахахахахахаха

„Ох, срање, па и ти прерано ејакулираш! Хахаха”

Пошто је изашао из хаустора, Миодраг је погледао лево, а онда и десно. Брзо се одлучио за леву страну. Прво је кренуо дугачким корацима, а потом је трчао и трчао дуж улице Руе де Берцy, сударајући се са ретким пролазницима.

Трчао је даље, све брже. Осећао је бол дубоко у грудима. Неко је показао прстом на њега. Мушкарац, можда и жена. Није био сигуран. Његов поглед је размазивао све јасне облике и претварао их у кашу. Када је стигао до кафеа Chambertin, нагло је стао и погледао ка небу.

Људи који су седели у башти кафеа, смејали су се, гледајући ка њему. Фасаде су се свлачиле ка тротоару лудо се смејући.

Запушених ушију, Миодраг Качар се окретао око своје осе, чврсто жмурећи, жељан тишине и самоће. Само је тихо брундао: Контрола. Контрола. Мораш да имаш контролу, ти бедна сељачино!

А онда је рекао: „Јебем ти живот.”


За ГЛЕДИШТА пише: Срђан СТОЈИЉКОВИЋ



fb-share-icon
Tweet 20
fb-share-icon20