Муцање је мој проблем. Срећа је што моји родитељи интелектуалци читају све могуће и немогуће часописе, па су тако у неком налетели на причу о чудотворцу из Ријеке. Још кад су им овдашњи пријатељи потврдили да се њихов син скроз-наскроз излечио код поменутог исцелитеља, дилеме више није било. Спаковали смо ствари и кренули, тобоже на зимовање у Опатију.

У ствари, главни циљ пута била је Ријека, а у њој чаробњак Драго, који лечи све, од кијавице до рака. Биоенергетичар, шта да ти причам. Хрватском је већ завладао ХДЗ, али то нас није спречило да остваримо наум. (Нисам спомињао Неум!) Захваљујући озлоглашеном Анти Марковићу, имали смо довољно пара за Опатију.

Апатија је дошла нешто касније. Углавном, ето нас у великом лучком граду. Ја већ осамнаестогодишњак, радије бих потражио оно што и морнари, али мама и тата имају за мене други план: ослобађање од муцања. Ништа од туцања!

Драго је мајстор своје врсте, па је измислио фазон да нико, коме су живи родитељи, не сме да дође без њих. Ваљда да неко не би повео и комшијску децу за исте паре, шта ти ја знам!

Мој отац буџа ипак се предомислио и остао у колима, паркиран испред не баш угледне зграде. Мајка и ја кренули смо кроз попишан улаз, уз степениште са расклиматаним гелендером, на шта је она, госпођа професорка, мудро запазила: „Ово је као кад посрнуле девојке иду на илегални абортус.”  Насмејао сам се, од срца. Кад се смејем, не муцам. Чудо једно!

У ходнику, пред вратима госпон лијечника, дугачак ред. Драго ординира у одређено време, све се унапред телефоном заказује, а од како је неки босански лист направио репортажу о њему, „не мереш ућ без везе, тако је посто популаран”. Ипак, пробили смо се некако, јер смо из далека, чак из Ниша. „Из Црне Горе”, што рече један паметњаковић који је помешао наш град и Никшић.

Моја мама ургира: „Имамо заказано за Марка Перића, то је мој син.” Сви зверају у њеног сина, односно мене и без пардона питају: „Од чега си фаличан, јаране?” Таман да зинем да им кажем, али мајка ме предухитрила, као и увек: „Муца помало!” Сви се смијуље, знају они то „помало”.

А једна дебела женетина са предебелим сином, теши нас: „Камо среће да овај мој муца, већ се упишава у кревет, све ми је душеке упропастио!”  И додаје, саучеснички: „Ми смо ти из Брчког, није ни то близу.”

Драго ме уводи у наредној тури у свој тешко освојиви стан, наравно, не самог. Његове терапије су групне, не губи време тај бивши официр ЈНА, који је, од како је у пензији, развио бизнис, хоћу рећи хуманитарни рад. Дневна соба је већ пуна, нема игла где да падне, а и што би падала.

Угуравам се до регала, примећујем да је пун разних врста вискија, наслоњених на Титова, Кардељева и дела Вељка Влаховића. То ме опушта, јер подсећа на дневну собу мог друга Боре, само што његов ћале заставник преферира ракију, нарочито „манастирку”, у складу са стандардом. Волим кад људи знају своје место у систему друштвеног поретка!

Седам на под, као и остали, чекајући чудотворну сеансу. Али, Драго ми додаје некакву девојчицу у крило, штета је да дете пропусти могућност излечења. Тако се налазим у немогућој ситуацији, леђима наслоњен на фиоке регала, чије ми се дршке утискују у кичму, са клинком која ми притиска груди, па једва дишем, у и онако загушљивој просторији. Али, ко сме да се жали!

Сеанса почиње: „Затворите очи!” – командује Драго. „Опустите се!”, наставља официрски, а затим монотоно понавља своју мантру: „Спите, спите, спите, спите, спите, спите, спите…” Како да спим, кад ми фиоке растурају кичму, а дете није баш тако лагано, размишљам.

А и то „спите” ми звучи као Стипе, што је име оца једне мале која ми се допала прошле године на летовању у Пули. И мотам по глави: „Како то да се разне болести лече истом терапијом?” Драга не омета ток мојих мисли, он наставља путем којим се луђе иде: „Ваша тијела сада су обасјана најљепшом свјетлошћу!”

Е ту већ не могу да издржим, прснем у смех. Баш као и још један дечко, за кога се после испостави да је из Београда. Драго бесни: „Не ометајте процес хипнозе, зашто сте прелазили толики пут, до мога, ако не желите излијечење?”

Пошто сви то желимо, смиримо се драговољно, али никакву свјетлост ја у Ријеци не видех. Не знам ни да ли сам хипнотисан или омамљен од тешког ваздуха у непроветреној соби. Углавном, сеанса је готова. Следи провера исцељења.

Ми муцавци принуђени смо да стојимо и кажипрстом ударамо такт по бутини док говоримо. Једна реч, један ударац прстом. „Ја – се – зовем – Марко – Перић. – Долазим – из – Ниша. – Ученик – сам – гим – гим – гимназије.” Зајебао сам ствар, морам на још једну сеансу.

Дебељко из Брчког славодобитно изјављује: „Мене је трипут враћо! А све за исте паре, шта ти је добар човјек!” Ја ћутим и размишљам филозофски, као Хераклит о немогућности да се двапут уђе у исту реку: „Како ли проверава упишанце?”

Опет пролазим кроз „спите, спите, спите“ и овај пут „ваша тијелеса обасјава свјетлост невиђене љепоте”. Стварно је невиђена, и овај пут ништа нисам видео. С тим што је Драго провалио „ваша тијелеса” уместо „тијела”, па сам се опет засмејао. Само, сада сам прошао проверу. Уплашио сам се, јер сам чуо мајку у ходнику, како се свађа јер покушава да оде по доручак, а Драгови асистенти јој не дају, плашећи се ко ће да плати за мене бицмана, ако се она не врати. Човек је професионалац!

Што би рекао један мој школски друг, Сале песник, Драго је „анђео у сподоби ђавола!” Или обрнуто, јебем ли га шта је ономад бубнуо на екскурзији у Дубровнику, када је због једне Тање хтео да се од заљубљености баци низ стене у море. Словенска душа. Будалетина!

Излазим излечен, док се спуштамо низ излизане степенике ријечке староградње, мама ме запиткује ово и оно, на свој професорски начин, да провери јесам ли сада здрав. За дивно чудо, уопште не муцам, изгледа да делује. Али, само док не стигнемо у Опатију.

Енергија не допире ван Ријеке! Моји су, срећом, одустали од повратка на још коју сеансу и зимовање проводимо у миру. Упознајем неко занимљиво друштво Београђана и договарамо се да летујемо на истом месту. Баш је лепо почела ова 1991. година, иако нисам престао да муцам.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ОДАБЕРИ ВИШЕ

          Не умем са женама, иако имам еротски поглед. То је зато што сам глуп као курац. Много би времена требало да исприповедам све моје љубавне неуспехе. Да набројим сексуалне авантуре прсти једне руке су превише. А за емотивне везе мало су сви прсти које имам, укључујући и онај екстремни екстремитет, који ме и баца у очај.

Вероватно је за све крива моја стидљивост. И смотаност. И што немам материјална добра у виду куће, стана, аутомобила. Да сам барем неки спортиста, али ја се задишем док се попнем уз степенице на други спрат. Могао сам да будем музичар, али немам слуха, па гитару свирам механички, као оне лутке на навијање. Буљим у папир са исписаним акордима и дрндам, а кад запевам гласом као из бурета, сви се поваљају од смеха.

Кад бих бар умео да цртам и сликам! Оловку држим у руци као аналфабета, мора да је то неки необичан дефект, и потписујем се дечјим рукописом. Такви су ми и цртежи, невешти и јадни, нико не верује да су настали пре пет минута – мисле да сам их ископао из архиве нижих разреда основне школе. Видео сам да су неки Шпанци на томе изградили своје целокупно дело, али друго је то кад знаш да црташ, па извлачиш дечје елементе. Код мене сваки лик има главу ко Цоцин бубањ!

Ипак идем на изложбе, не само због коктела које неки уметници приређују. Волим и књижевне вечери, више оне које се организују по клубовима где се точи пиће, него класичне где писци цевче киселе воде и жуте сокове, а публика на суво гута речи критичара и одломке аутора. Мислим, оно што он чита, шта ће нам сломљени литерата!

Уметност ме привлачи јер немам таленат ни за шта друго. Мајсторисање ми уопште не иде од руке, понекад ме намучи и замена прегореле сијалице. Колико сам глуп за те ствари потврђује догађај из детињства: желео сам да проверим како ради праћка, па сам ставио каменчић, затегао гуму, а онда је окренуо према себи. Утврдио сам да камен невероватном брзином лети право у моје чело, окрвављен сам схватио зашто у цртаним филмовима само будале вире у пушчану цев с погрешне стране. Онда из епизоде излазе осмуђени и исмејани, што није леп доживљај ни за кога.

А онда, као у бајкама које смо читали у раном узрасту до пунолетства, догодило се право правцато чудо! Залутао сам у „Музички клуб” на некакав перформанс, јер сам помешао датуме и кренуо на концерт „Електричног оргазма”. Оно што сам тамо гледао било је још боље: некакав тип с уметничким именом Гандалф поставио је стари гвоздени кревет на позорницу и лежао на њему. Улаз је био бесплатан, па се окупило доста радозналаца.

Пошто је то лежање потрајало, а ништа се није дешавало, погледом сам кружио по публици и гледао лепа лица. Угледао сам једну пријатељицу на другој страни, махнуо јој и она мени, а онда сам се сјурио преко бине до ње. Уопште нисам приметио, у оном полумраку, да се по поду котрљају кокошја јаја. Неким чудом нисам нагазио ни једно, али се уметник усправио и са узглавља завапио: „Човече, јеси ли нормалан, згазићеш ми јаја!” 

Његов очајни узвик је изазвао буру смеха, а ја сам збуњен застао, а онда ипак наставио до пријатељице. Њој се лице искривило од смеха, схватила је да нисам баш упућен у тајне постмодерне. Пружио сам јој руку, а онда увређен кренуо назад на своје старо место. То је Гандалфа већ толико распаметило да је скочио са кревета и јурнуо за мном. Успут је изгазио неколико јаја, а ја ниједно, појма немам како то да сам имао уграђен радар за минско поље у ногама. Док сам се враћао на седиште, добио сам френетичан аплауз.

Перформер је видео да му непознати краде славу, па је решио да ступи у драстичну акцију: почео је да се свлачи и витла одећом по бини. Девојке су вриштале, а момци добацивали непристојности, падале су и псовке. Тако го голцијат, уметник је босим ногама изгазио сва јаја, а публика га је наградила узвицима „браво” и громким аплаузом. Затим је чучнуо, извукао испод кревета некакву теглу, отворио је и гурнуо прсте унутра.

Олизао их је, ваљда да нам покаже да је реч о јестивом материјалу, а онда почео да се посипа по глави и маже по телу том житком масом. Начин на који се сливала потврдио нам је да се ради о меду, јер само тај чаробни нектар има необичну особину да се просипа у цик-цак. Читао сам да ни модерна наука не уме да објасни зашто је то тако. Не знам зашто не питају пчеле? Можда је наша Матица српска у свађи с њиховом? „Брате, много си ми меден, али ми те срце неће!” – добацио је неки фрајер из публике.  

Опет смо се смејали, сви у публици, али Гандалф, мада је растом више личио на Хобита, наставио је своју уметничку радну акцију. Извукао је нож испод јастука и почео да удара по њему као суманут. Мало смо се препали, никад не знаш ко је психопата и хоће ли јурнути према првим редовима. Вештим покретом распорио је јастук „од учкура до бијела грла” и  бацио нож на кревет. Зграбио је рањени јастук и посипао се перјем, које се лепило на њега као у стриповима. Једина разлика била је што су тамо користили катран као јефтинији материјал.  

Улепљен у перје више није изгледао јадан и го, већ више као некаква перната живина. Пенис му се није претерано истицао ни пре тога, а сада га је сасвим покрио гушчјим перима и девојке нису могле да уживају у бесплатној голотињи. Онда је скочио на кревет и згрчио се као фетус.  

 „Умаза постељину, човече, мого си бар да се окупаш!” – опет је неко добацивао фору.

Перформер је мало полежао, а кад су неки већ почели да устају и спремају се да оду, нагло је скочио, стао на металну ивицу кревета и покушавао да што дуже одржи равнотежу. Личио је на птића који покушава да полети, а плаши се висине, тако да смо заграјали и покушали да га охрабримо:

„Полети соколе, шта ћеш сам у гнезду!” – узвикнуо сам.    

Не знам откуд ми та реченица, психијатри би вероватно нешто ишчачкали о томе да сам јединац и да немам девојку. Свеједно, уметник је скочио с кревета и у тренутку кад се чуо ударац ногама о под, светло је сасвим утрнуло. Мук је потрајао неколико секунди, а онда су упућени у те ствари почели да аплаудирају. Придружили смо се и ми остали и светло се упалило. Само уметника нигде није било, искористио је мрак да се изгуби иза сцене. Већ сам помислио да је то штос и да се неће враћати, када га је сујета надвладала. На узвике „Браво, мајсторе!” није одолео, што ме разочарало. Док се клањао, као балерина, осетио сам плиму беса у себи:

„Све је покварио овим повратком, ја бих се изгубио у мраку, то је било много ефектније!”

Те исте вечери сам седео у кафићу с оном пријатељицом из публике и њеним друштвом. Разговарали смо о виђеном перформансу и неко је приметио:

„Човече, кад си претрчавао бину, а около јаја, нисам могла да верујем да нећеш да нагазиш ниједно. А уопште их ниси гледао, него право у Мају!”

Смејали смо се, а ја сам у трену одлучио: 

„Правићу и ја перформансе, имам неке идеје.”

„Какве, испричај нам?” – запела је Маја, а ја нисам имао куд, морао сам да измишљам. После сам све то стварно и реализовао.   

У галерији „Србија” у центру Ниша приредио сам перформанс „Тестерисање зиме” који је био веома посећен, а критике у уметничким часописима и емисијама прави хвалоспеви. Позајмио сам од кума разне врсте тестера за дрва, обезбедио хонорар и за њега, па смо заједно са посетиоцима данима пилили неколико метара буковине. За успомену, посетиоци су се фотографисали док режу, некима је то био први сусрет с физичким радом, а други су били вештији и од мог кумашина. Нисмо наплаћивали, па су многи носили по неко дрвце кући, тражећи да им се потписујемо, а било је и молби да им пиљевином напунимо пивске флаше, које су лежале около. То није било у плану, али смо од дуга времена почели да цевчимо и да их празне котрљамо по галерији.  

Охрабрен, упустио сам се и у ризичне подухвате. Одбачену стаклену вуну донео сам у једну фабричку халу и понудио храбрима да се прошетају по њој и да је додирују. Написао сам да је штетна, што се некада није знало и коришћена је као изолатор и заштита од пожара, тако да се не препоручује дужи боравак у изложбеном простору.

Набавио сам половне гас-маске и вретено, па сам на лицу места покушавао да од стаклене вуне нешто испредем. Та моја фотографија објављена је у свим важнијим светским часописима, а поставка је била омаж мом омиљеном писцу из младости Херману Хесеу. Зато сам је и насловио као „Дрндање стаклене вуне”. Уследили су жестоки напади књижевних критичара, али су ме ови ликовни бранили и тако је моја слава расла брзином већом од светлости. Производио сам је без Великог хадронског колајдера, Божја честица није само у Церну, али то будале не знају.

Кад ми је све досадило, почео сам да користим микрофоне и камере. Уз појачала и звучнике уметност смо производили на лицу места. Публика је баљезгала, а у тонама јаловине нашло би се и неко зрнце злата. Практично, све што би пало на памет мени или било коме, одмах смо реализовали. Сукобио сам се са колегама уметницима који су тврдили да је теза о демократизацији уметности погрешна, али сам их јавно отерао у мајчину као елитисте. Тиме су ми дали идеју за још један перформанс: „Отаџбина је ово материна!”

Да чудо буде веће, прихватили су ме чак и најжешћи фудбалски навијачи који пре тога нису ни чули за перформансе. Купио сам их пројектом који је искористио њихово дивљање на стадионима, мој је био само наслов: „Имамо нешто да вам поручимо!”  

Чак су ми из Владе Србије слали емисаре да ме питају да ли ми нешто треба, јер сам својом блесавом уметношћу успео да каналишем незадовољство у прихватљиве оквире. Врхунац је била одлука да представљам нашу земљу на Бијеналу у Венецији, а побрао сам и симпатије традиционално неугодних суседа.

Допало им се што сам осмислио перформанс „Ми-ришемо”, у коме из сложене апаратуре пуштам мирисе по изложбеном простору, од најпријатнијих до најогавнијих, а по белим зидовима свако може да црта, слика или оставља отиске руку, ногу, носа, дупета, чега год. Хрвати користе ту реч „рисање” за „цртање”, тако да сам чуо да ми два председника спремају некаква одликовања „витеза културе”, како ли се то већ зове, у сарадњи са Французима.  

А жене? Наравно да нисам више „витез пропуштене прилике” као у Џонијевој песми,  где „лијепе жене дођу, виде и одлазе”. Све се променило, али помало ми је досадило да спавам са колегиницама из уметничке бранше и новинаркама које ме јуре за интервју. Све су оне помало лујке, чим их занимају овакви као ја. Зато сам чврсто одлучио да се оженим. Био бих глуп када и од тога не бих направио перформанс који ће ми утерати у џеп неку десетину хиљадарки заједничке европске валуте. Нема везе што се евро клима, ако пропадне, направићу перформанс са неважећим новчаницама за неку нову девизу. Али, сад се женим и тачка!

Осмислио сам овакав културни догађај, који производи промену мог брачног статуса, а дозволићу и другима да покушају на исти начин. Назвао сам га „Кићење невесте” у част Паје Јовановића и његове чувене слике. Прилагодио сам га најмодернијим тенденцијама које превазилазе постмодерну за копље-два: у галерији су монитори на којима се врте сви моји досадашњи перформанси, а док публика то гледа и шета около, ја се скидам и на врх пениса причвршћујем малу камеру.

Онда тако наг лутам простором и снимам најпре под, а кад ми се нека девојка допадне, камера снима из другог ракурса. После месец дана, све оне које сам зумирао долазе у ужи избор, а ја се женим кандидаткињом која је слободна и која жели да се уда за мене. Тако сам ријалитију дао неопходну дозу уметности, јер „лепота ће спасити свет”, хтео он то или не. Мислим да Достојевски не би имао ништа против! И тенисери то тетовирају по мишицама, сад је ред на мачкице.

Наравно, било је примедби на мој рачун да пропагирам сексистички однос према женама, тако да сам морао да изађем у јавност и поручим да уколико из неког разлога мој инстинкт буде усмерен према мушком полу, пристајем да уђем у такву врсту заједнице. За сада је све у реду, нисам „уснимио” ништа што се коси са мојом приврженошћу женама. Да бих запушио уста критичарима, смислио сам и нови „изам” и бацио им га, као коску, да глођу док све ово траје: (н)еверпостмодерна, (н)еверпостмодернизам.

Не питајте ме шта то значи! Откуд бих ја то знао. Ја само продајем „муда за бубреге” и уживам у свему томе. Ако ми досади, јавно ћу да се покајем и о томе напишем књигу. Већ имам наслов, украо сам га од Мирослава Крлеже и прилагодио ономе што радим, тако што сам избацио Фрицову негацију: „Уметност је отисак птичје ноге у блату”. Али, до тада, ја као стари ученик „Алана Форда” уживам у свему и сам си себи велим: “Боље је сто година живјети у богатству, него тједан у биједи!”

А сад молим за мало места, да прође мој „китоловац”.  

За ГЛЕДИШТА пише Велибор ПЕТКОВИЋ

ПОГЛЕДАЈ ЈОШ

ОДАБЕРИ ВИШЕ