УМЕТНОСТ ПРЕЖИВЉАВАЊА: ИГРОКАЗ АЛЕКСАНДРЕ ВУЈИСИЋ

Увијек на опрезу

никад опуштена

вјекови тачака при зарезу

увијек у ишчекивању да будем напуштена

деценије претварања да је све у реду

онда кад безобзирни згазе

деценије стварања у нереду

ипак нијесу успјеле душу да унаказе

Рекли су:

дјевојчицама не приличи

да галаме

оне су смјерне, тихе и танке

коме још треба драма

правдај себи појављивања и изостанке

пусти другима револуције

јачим и већим од тебе

не брини за туђе грубости

то те само преосјетљивост гребе

Рекли су:

како је само зрела

као што говоре за све који су порасли на силу

никада превише заиграна и весела

као да носи терет на крилу

и зато се сада никад не опуштам

не знам кад ће безобзирни да газе

и зато не одрастам

тражим се кроз игроказе.

Одет Нил

опрости им, не знају шта чине

док се улице састављају

западно од разума који брине

о набубрелим знаковима

интерпункције

и занемарује радости

које носе зарези,

некад и тачке,

и када се ваде перорези

па неправедно страдају

сви: људи, пси и мачке –

јер „то су само дјечаци

и њихове игре”

поново погрешни зраци

и узнемирене жене

које превише тога брине:

Одет Нил,

опрости им

јер не знају шта чине.

___________

* Одет Нил је била чланица Покрета отпора током Другог светског рата.

Хајде да играмо тетрис

притисни жуто дугме

и нека се слажу

моја очекивања

твоја снебивања

лажи и

скривања

далека ријеч која

се нигдје не уклапа

обећање да ће сјутра

све бити боље

које посљедњи ред поклапа

Хајде да играмо тетрис

и да падамо

али овог пута с рукама увис

да се надамо

да ће нас све ово једног

дана стићи

или можда још боље

да ће нас заобићи

пада

изненада

ријеч коју нијесмо

изговорили

док смо се

Мој живот је спектакуларан. И смислен.

Смисао му нарочито даје рано устајање,

увијек исто: доручак, припреме, посао, ручак,

Увијек исти људи и

изговори на састанцима,

Исте радне групе,

Покоји нови лик у одијелу,

Плата, плата, плата

Која даје смисао свему

Јер онда могу да платим рачуне

Прије него их сведем и

Запитам се у часовим доколице

Је ли све тога вриједно

(Срећом, доколица се не

дешава често),

Вечера, вечерња рутина,

Рутина је јако важна,

Спавање, спавање,

Сан који некад долази а чешће не,

Некад мрзовољно, некад радо устајање,

(Увијек туђем радовање),

Покоји украдени излет у оно што би требао бити живот,

Мора, планине, други градови

И пространије државе

У којима људи иду у позоришта и плешу

У којима људи налазе сунца,

У којима људи живе.

Мој живот је спектакуларан. И организован.

Увијек знам кад устајем,

Гдје идем,

Ко ме вози,

Увијек сам продуктивна осим

када мјесецима чекам одговоре на маилове

Оних људи који су заузети више од мене,

И чекам јако дуго, све док не заборавим

Што сам чекала,

А онда треба да радим, нешто да радим,

Оно о чему сам писала толико давно

Да сам заборавила и о чему сам писала,

И увијек се радо одазивам позивима

Да испратим све туђе идеје и пројекте,

Јер плата, плата, плата

Која свему даје смисао,

Онда можемо да трошимо,

Да се задужујемо да бисмо поново

Морали да будемо организовани

И тек понекад кад нам вјетар

И сунце заплешу у коси

Да се сјетимо

Гдје бисмо били да не водимо тако спектакуларне животе.

Мој живот је спектакуларан. И непоновљив.

Па ипак често отказујем договоре

С пријатељима

И осјећам се лоше ако треба да им кажем

Да то радим да бих радила ништа,

Да сам се истрошила,

Да сам све износила

И сад немам шта да обучем

Осим умора

Или када људима које тек упознам

Кажем да бисмо некад требали поновити

Дружење,

Мада сви знамо да је то лаж

И да је живот непоновљив.

Не волим букете које сатима

припремају у раскошним цвјећарама

премазују их да сијају

додају шљокице у спреју

и продају их онима

који се сјете само великих празника

људима – преварама

којима обичан дан не значи ништа

који са њима могу и на свратишта

и на ратишта

Не волим букете који су умотани

у намирисане папире и целофане

оне којима нема мане

и сваки личи на онај претходни

који ће наставити да живе

у скупоцјеним и безличним вазама

које не смију да се разбију

које никада неће дочекати

ништа друго сем да живе

на инстаграму

за оне који не умију уживо

да им се диве

па постоје

у цвијетном стиду и сраму

Не волим букете које носе

узјапурене мајке

да докажу захвалност учитељицама

којима не вјерују

али њима украшавају

своје немирне савјести

за све сате проведене

у писању домаћих задатака

своје дјеце

која би учитељицама искрено

пружила дланове

само да мајке немају

друге планове

Моји су букети они које продају

измучене руке старица

које не знају који је дан

расту у вртовима које нема

ко да поткреше

на ливадама које из далека

изгледају као паперјаста неба

моји се букети

огледају у твојим очима

и као свим правим цвјетовима

њима намирисани целофан

не треба.

Једна је жена вечерас везала руке,

друга је жена прекрила очи

трећа је жена затворила уста

четврта већ мора да се прави глува,

петој су поткресали крила.

Прва је другој

требала додати поруку

коју је друга требала

да чита

чекајући одговор од треће

који мора пренијети четвртој

која ће полетјети с петом.

И онда нас питате

зашто не летимо?

Не могу још дуго да ти будем замак,

моја војска одавно је напустила положаје,

набубрели знакови интерпункције

не затварају балске дворане,

у којима су се до јуче дешавале ствари страшне,

скандалозне,

раскалашне,

моја војска не може да те сачува

јер у свим покушајима да те од тебе одбрани

није знала на кога треба да јуриша,

како да застане и предани,

како да се стиша

да би чула одјеке твог успламтјелог

срчаног ритма.

Не могу још дуго да ти будем бедем,

да те ограђујем од свијета који постаје све гори,

отромбољен лежи на каучу бесмисла

и игра се даљинским,

на каналима на којима се свакога дана дешавају ствари

ружне,

бесмислене,

тужне,

моји бедеми нијесу довољно јаки

јер у свим покушајима да те задрже

у врту пуном јоргована,

попуштали су под налетима туђе војске

чија је сабља подлошћу искована.

Не могу још дуго да ти будем пјесма,

моја војска одавно је напустила положаје,

набубрели знакови интерпункције

пробијају бедеме

иза којих смо сломили редом

све багреме,

па сад у свим покушајима да учинимо да поезија буде

поново важна

каснимо,

губимо,

копнимо

и ова је пјесма потрошена, лажна.

Стићи до краја свијета

гледати у пучину

смрскати рамове са фотографијама лажних идола

опростити се с дјетињством

и увијек тражити истину

признати кад смо недужни

признати кад смо криви

пливати у дубоким водама

само тако се живи

Одмаћи се од плафона очаја

само се мудро смјешкати

са свицима укрштати руте

у мајска предвечерја

сједјети крај ријеке

читати мапе које нам шаљу рибе

да знамо гдје идемо

да знамо шта тражимо

Заронити до дна душе

па се јако од њега одгурнути

пливати, пливати, пливати

и само мору рећи

да нам треба нова револуција

јер смо недужни

јер смо криви

пливати у дубоким водама

само тако се живи

Бестежинско стање

помаже јој да се ослободи туђих терета

она није с овога свијета

и прија јој мрак који је освојила

од ње се чувају богобојажљиви јер им растура систем

склањају јој се с пута они што не вјерују ни у шта

она се не боји да ће је поклопити

зидине успаваних градова

Таква не може да буде свашта

она тачно зна шта јој треба

родила се

имала је рашта

не мијења парче неба

за парче хљеба

она подиже једра сама жуљевитим рукама

док океанима пјева

не плаше је муње што у даљини пријете

она очима сијева

Она лако ломи бетонске конструкције

па од остатака прави бране од туђих очекивања

она се брани голим рукама

од деструкције којом се алаве звијери хране

Неће ти тепати

неће ти трептати

нема времена за пој

њени су дани

испреплетани

као шарени шестобој

Она не умије да не буде јака

она не умије да посустане

распета између дана и мрака

она не умије да одустане

она изнова гради

као да нема да изгуби шта

она се не боји да ће је поклопити

зидине успаваних градова

Не вјеруј им Марија,

љета су и даље лијепа

а зими се земља одмара,

није се свијет промијенио,

и нека те лудило не завара,

људи су одувијек били зли,

само ти си налазила своје племе

на најневјероватнијим

мјестима,

рјешавала си лако питања и

дилеме,

налазила љепоту у исповијестима

оних који су од тебе очекивали спас

и нијеси умјела другачије,

нијеси никога за подршку ускратила,

али уморила си се од свега,

Марија,

на дно свога бића се

суновратила,

јер су ти тражили

и руке

и снове

и лице

и ријечи

и зјенице,

и ту си повукла црту

јер зјенице су оне одаје

у којима кријеш живот,

а живот се не продаје

и не скида с њега омот

да се другима преда

да га слој по слој одмотавају,

уморила си се, Марија,

и ријечи ти спавају.

Не вјеруј им Марија,

свега смо се нагледали,

скидали смо опне са живота,

проучавали их и нијесмо се предали,

по виноградима откидали листове

да од њих правимо шешире,

и зауздавали кистове

којим смо сликали немире,

па онда газили грожђе

да од њега правимо вино

којим смо натапали лажи

(гажење душе никад не

заврши милином)

и пили смо га, Марија,

као да смо га животу дужни,

весели без предумишљаја као што смо сада тужни,

јер живот се скупио као шећер на крајевима уста,

и сад живот више није виноград,

него улица сабласна, пуста,

низ коју се спуштају

лажни пророци,

сујета,

губици,

и ту си повукла црту

јер теби требају свици

који ће да те воде кроз ноћ док сви други спавају,

уморила си се, Марија,

али не даш да те обичним

кажњавају.

Сви смо кукавице на свој начин

говорила је као да зна о чему говори

гласом који никада није подизала

али је звучао моћно као вода која носи

(не ромори)

није дозвољавала да буде кусур за непродате лажи

није тражила да је воле

имала је живот

да је снажи

Оно што те не убије то те ноћу држи будном

говорила је без патетике

као да говори о временској прогнози

и није причала о прошлом, о узалудном,

о улицама Барселоне којима се још Лоркин дух вози

Није имала намјеру да се мири с обичним

да просипа над луком ништавила дане

распон крила над апсурдом

помогао јој је да не буде с онима јадиковкама вичним

што видају своје отварајући туђе ране

Она је знала само да вјерује

да воли

да дише

она је знала да претјерује

да соли

да пише

___________

* Наслов је инспирисан песмом Ф.Г. Лорке „Папирната птица”.

Хајде да се пробудимо у пољима мака

и да не знамо које су координате

за градове којима више не познајемо душу,

хајде да бројимо латице

и да радимо најважније ствари на свијету

попут гледања у облаке,

и да урамимо све ријеке и планине и сунца у капке,

и да нам не требају други оквири,

да се црна с бијелом загрли,

да се плава с црвеном помири,

да не тражимо дугме за срећу

јер слагали су нас, њега нема,

да нам најљепше пјесме с дланова крећу

као птице које без страха шире крила,

да нам је довољна благост за све

(ничему заиста не служи сила),

да не живимо радост из одломака.

Хајде да боси живимо љубав

негдје далеко, у пољима мака.