У Нишу је одржан дуго очекивани књижевни разговор са Владаном Матијевићем о роману Пакрац, а ово читано и награђивано књижевно дело нашло се пред Нишлијама у инспиративном разговору током којег су поред госта из Чачка говориле доц. др Мирјана Бојанић Ћирковић и Милена Мишић Филиповић.
Књижевни пут прозаисте Владана Матијевића започео је у Нишу почетком деведесетих година прошлог века. Подсећамо да је тада књижевни лист Градина објавио и наградио део из каснијег дебитантског Матијевићевог прозног дела Ван контроле, у том тренутку још увек само рукописа.
Звучни запис са књижевног разговора можете чути овде, а у наставку доносимо одломак из романа Пакрац.
НА БУЛЕВАРУ НЕШТО НЕ ШТИМА! – Одломак из романа Пакрац
Покушао сам себи да дочарам унутрашњост подземне гараже у Улици Жоржа Батаја. Сматрао сам да простор није велики и да се представа одиграва у кавезу око којег стоји публика.
Жртва се уводи у кавез у који се касније пуштају пси. Или је пси већ чекају у кавезу, али им је ради дужег трајања представе ограничен радијус кретања дужином ланца. А онда сам закључио да превише гледам америчке филмове и да никаквог кавеза нема унутра.
Присетио сам се како изгледају типичне гараже код нас и схватио да се пси налазе у каналу и да голог младића убацују доле. Или га полако спуштају хидрауличном дизалицом, евентуално ланцем преко чекрка, а пси скачу увис док га не дохвате.
Има ту много могућности за добру режију, поготово када се болесној машти пусти на вољу. Све је у гаражи обично, нема у њој никаквог луксуза. По зидовима је окачен алат, укруг смотан продужни кабл са сијалицом и стари календар на којем је гола жена, на поду је пресечена канта са коришћеним уљем, прљаво пуцвало, кутија са шрафовима…
Било би добро да има и чесма са цревом да после може да се спере крв. Када сам пожелео да побегнем од тих слика, укључио сам телевизор.
Пепи, ми имамо европски стандард. Ми имамо сигурне послове са добром зарадом, од којих наше породице могу пристојно да живе. Ми имамо квалитетно образовање, наша деца сваког јутра одлазе у чисте и сигурне школе.
У току су значајне инвестиције, а обезбеђен је и новац за помоћ поплављенима. Само, ако је стварно тако, онда на Булевару нешто не штима.
Тамо се говори да нашу децу испред школе сачекују дилери дроге. Тамо се говори да фирме из Азије и Африке на нашој земљи граде своје ауто-путеве, тунеле и мостове. То ће све, истина, за сто година бити наше, ако нас за сто година буде.
Са неба је сијао пун месец. Као и сваки пут, такав је на мене деловао узнемиравајуће. Посматрао сам га стојећи на раскрсници Улице Милана Ракића и Кордунашке. Мењао сам места. Час бих седео на гелендеру степеништа које се спуштало до Улице Тихомира Вишњевца, час бих се наслонио на високу плаву ограду са оштрим зупцима која је ограђивала земљиште са великом, дивљом травом у власништву Београдског водовода, онда бих стајао наслоњен на један од два багрема који су донекле расли спојени, па се на висини од метар и по благо удаљавали.
Багремови су истина били са друге стране олабављене жичане ограде, али толико близу да се са улице могло о њих наслонити. На паркингу ресторана, који се налазио на самој раскрсници, била су паркирана троја кола, на простору где је забрањено паркирање још двоја, као и неколико кола дуж Кордунашке улице.
Уз зид ресторана су била три препуна контејнера. Из ресторана се чула прегласна музика. Сваке вечери се, Пепи, из наших ресторана, кафана, кафића, из кућа и дворишта, из станова са отвореним прозорима, са тераса чула одвратна музика са неартикулисаним певањем разуларених људи. На све стране су трајала весеља, по небу су праштали ватромети.
Можда се ресторан испред мене и даље звао Рифат Бурџевић, као у време док сам био млад, како се и даље зове оближњи студенски дом, мада је на реклами изнад његовог улаза, да ли зато да се не би провоцирали националисти, стајало РБ.
Био сам свестан да нисам способан да употребим оружје, али сам и даље са собом носио пиштољ. Те вечери сам на његову цев монтирао пригушивач. Искрено, потајно с надао да, као ни претходних ноћи, младић са доберманом неће наићи ни те, и да ћу се у раним јутарњим сатима покупити са улице и отићи у стан да мало одспавам.
Најрадије бих, Пепи, од свега дигао руке и већ сутра заузео своје место на Булевару, међутим, осећао сам обавезу да чекам сумњивог младића и пратим га.
Срећом, и за мене, који сам само повремено јако храмајући прошетао улицом, време је одмицало сигурним ходом. Пред зору сам због умора сео на ивичњак улице, испод багремова дрхтурећи све више. Гледао сам нетремице уз влажну, прљаву и клизаву Кордунашку улицу. Музика из ресторана је већ одавно утихнула, сви паркирани аутомобили, осим једног белог, одвезени су.
Младић са доберманом изненада је наишао, а секунд касније створио си се ти испред њега. Пас је почео потмуло да режи. Изгледао је застрашујуће, огрлица са бодљама му је приличила боље него икад. Младић је из ушију нагло ишчупао слушалице, осетио је нешто судбоносно у твом изгледу. Чуо се клик, у његовој руци се налазио расклопљен скакавац.
Пепи, видео сам када си испружио руку ка њему, у њој си држао пиштољ. Пуцао си прво у пса, један метак, па младићу у груди, такође један метак. Ништа се није чуло, упитао сам се да ли сањам. Пун месец ми је давао за право да је све могуће.
Прво је пао младић, тек касније пас. Пре него што су их издале ноге, око њих је било крви као у неком Тарантиновом филму. Због позе коју је заузимао леш младића изгледао је као да се пење уз мердевине. Али то је била варка, није он могао увис. Лежао је на стомаку. На месту где је из њега изашао метак била је вртача из које је извирала крв.
Сагнуо си се и са младићевог врата скинуо његов дебели ланчић. Из неког разлога храмајући исто као и ја, дошао си до контејнера и у један од њих убацио пиштољ.
Окренуо сам главу од тебе, нисам желео да знам где ћеш замаћи. Најбоље би било да кажем инспектору Васовићу, ако будем приморан, да си отишао у непознатом правцу. Тек сам на Булевару, ни сам не знам колико минута или сати касније, спознао да ми у џепу нема пиштоља.
Закључио сам да си ми га ти неопажено извукао и њиме починио убиство. Због тога ти нисам замерио, чак ми је та чињеница и импоновала. Нисам се упитао како си то извео, али јесам се зачудио када сам у џепу, у којем сам раније држао пиштољ, прво напипао, па извукао младићев златни ланчић. Није ми било јасно како си успео да га ставиш у мој џеп, када ми након убиства уопште ниси прилазио.
Гледао сам телевизију. Наша земља је, Пепи, уређена, напредна и радна. У њој је за три месеца исковано четири хиљаде одликовања. Ми одликујемо успешне, популарне, заслужне…
Међународни углед наше земље је све бољи, наша земља је постала кључни фактор стабилности у региону и ужива поштовање на истоку, на западу, на северу и југу.
Само, ако је стварно тако, онда на Булевару нешто не штима. Тамо тврде да одликујемо и оптужене за геноцид, за апартхејд, за тероризам и да је мало ко способан на карти света да нађе нашу земљу, ако родом није са Балкана.
ПАКРАЦ (одломак)
Објављивање на порталу ГЛЕДИШТА одобрио: Владан МАТИЈЕВИЋ
20
20