U Nišu je održan dugo očekivani književni razgovor sa Vladanom Matijevićem o romanu Pakrac, a ovo čitano i nagrađivano književno delo našlo se pred Nišlijama u inspirativnom razgovoru tokom kojeg su pored gosta iz Čačka govorile doc. dr Mirjana Bojanić Ćirković i Milena Mišić Filipović.
Književni put prozaiste Vladana Matijevića započeo je u Nišu početkom devedesetih godina prošlog veka. Podsećamo da je tada književni list Gradina objavio i nagradio deo iz kasnijeg debitantskog Matijevićevog proznog dela Van kontrole, u tom trenutku još uvek samo rukopisa.
Zvučni zapis sa književnog razgovora možete čuti ovde, a u nastavku donosimo odlomak iz romana Pakrac.
NA BULEVARU NEŠTO NE ŠTIMA! – Odlomak iz romana Pakrac
Pokušao sam sebi da dočaram unutrašnjost podzemne garaže u Ulici Žorža Bataja. Smatrao sam da prostor nije veliki i da se predstava odigrava u kavezu oko kojeg stoji publika.
Žrtva se uvodi u kavez u koji se kasnije puštaju psi. Ili je psi već čekaju u kavezu, ali im je radi dužeg trajanja predstave ograničen radijus kretanja dužinom lanca. A onda sam zaključio da previše gledam američke filmove i da nikakvog kaveza nema unutra.
Prisetio sam se kako izgledaju tipične garaže kod nas i shvatio da se psi nalaze u kanalu i da golog mladića ubacuju dole. Ili ga polako spuštaju hidrauličnom dizalicom, eventualno lancem preko čekrka, a psi skaču uvis dok ga ne dohvate.
Ima tu mnogo mogućnosti za dobru režiju, pogotovo kada se bolesnoj mašti pusti na volju. Sve je u garaži obično, nema u njoj nikakvog luksuza. Po zidovima je okačen alat, ukrug smotan produžni kabl sa sijalicom i stari kalendar na kojem je gola žena, na podu je presečena kanta sa korišćenim uljem, prljavo pucvalo, kutija sa šrafovima…
Bilo bi dobro da ima i česma sa crevom da posle može da se spere krv. Kada sam poželeo da pobegnem od tih slika, uključio sam televizor.
Pepi, mi imamo evropski standard. Mi imamo sigurne poslove sa dobrom zaradom, od kojih naše porodice mogu pristojno da žive. Mi imamo kvalitetno obrazovanje, naša deca svakog jutra odlaze u čiste i sigurne škole.
U toku su značajne investicije, a obezbeđen je i novac za pomoć poplavljenima. Samo, ako je stvarno tako, onda na Bulevaru nešto ne štima.
Tamo se govori da našu decu ispred škole sačekuju dileri droge. Tamo se govori da firme iz Azije i Afrike na našoj zemlji grade svoje auto-puteve, tunele i mostove. To će sve, istina, za sto godina biti naše, ako nas za sto godina bude.
Sa neba je sijao pun mesec. Kao i svaki put, takav je na mene delovao uznemiravajuće. Posmatrao sam ga stojeći na raskrsnici Ulice Milana Rakića i Kordunaške. Menjao sam mesta. Čas bih sedeo na gelenderu stepeništa koje se spuštalo do Ulice Tihomira Višnjevca, čas bih se naslonio na visoku plavu ogradu sa oštrim zupcima koja je ograđivala zemljište sa velikom, divljom travom u vlasništvu Beogradskog vodovoda, onda bih stajao naslonjen na jedan od dva bagrema koji su donekle rasli spojeni, pa se na visini od metar i po blago udaljavali.
Bagremovi su istina bili sa druge strane olabavljene žičane ograde, ali toliko blizu da se sa ulice moglo o njih nasloniti. Na parkingu restorana, koji se nalazio na samoj raskrsnici, bila su parkirana troja kola, na prostoru gde je zabranjeno parkiranje još dvoja, kao i nekoliko kola duž Kordunaške ulice.
Uz zid restorana su bila tri prepuna kontejnera. Iz restorana se čula preglasna muzika. Svake večeri se, Pepi, iz naših restorana, kafana, kafića, iz kuća i dvorišta, iz stanova sa otvorenim prozorima, sa terasa čula odvratna muzika sa neartikulisanim pevanjem razularenih ljudi. Na sve strane su trajala veselja, po nebu su praštali vatrometi.
Možda se restoran ispred mene i dalje zvao Rifat Burdžević, kao u vreme dok sam bio mlad, kako se i dalje zove obližnji studenski dom, mada je na reklami iznad njegovog ulaza, da li zato da se ne bi provocirali nacionalisti, stajalo RB.
Bio sam svestan da nisam sposoban da upotrebim oružje, ali sam i dalje sa sobom nosio pištolj. Te večeri sam na njegovu cev montirao prigušivač. Iskreno, potajno s nadao da, kao ni prethodnih noći, mladić sa dobermanom neće naići ni te, i da ću se u ranim jutarnjim satima pokupiti sa ulice i otići u stan da malo odspavam.
Najradije bih, Pepi, od svega digao ruke i već sutra zauzeo svoje mesto na Bulevaru, međutim, osećao sam obavezu da čekam sumnjivog mladića i pratim ga.
Srećom, i za mene, koji sam samo povremeno jako hramajući prošetao ulicom, vreme je odmicalo sigurnim hodom. Pred zoru sam zbog umora seo na ivičnjak ulice, ispod bagremova drhtureći sve više. Gledao sam netremice uz vlažnu, prljavu i klizavu Kordunašku ulicu. Muzika iz restorana je već odavno utihnula, svi parkirani automobili, osim jednog belog, odvezeni su.
Mladić sa dobermanom iznenada je naišao, a sekund kasnije stvorio si se ti ispred njega. Pas je počeo potmulo da reži. Izgledao je zastrašujuće, ogrlica sa bodljama mu je priličila bolje nego ikad. Mladić je iz ušiju naglo iščupao slušalice, osetio je nešto sudbonosno u tvom izgledu. Čuo se klik, u njegovoj ruci se nalazio rasklopljen skakavac.
Pepi, video sam kada si ispružio ruku ka njemu, u njoj si držao pištolj. Pucao si prvo u psa, jedan metak, pa mladiću u grudi, takođe jedan metak. Ništa se nije čulo, upitao sam se da li sanjam. Pun mesec mi je davao za pravo da je sve moguće.
Prvo je pao mladić, tek kasnije pas. Pre nego što su ih izdale noge, oko njih je bilo krvi kao u nekom Tarantinovom filmu. Zbog poze koju je zauzimao leš mladića izgledao je kao da se penje uz merdevine. Ali to je bila varka, nije on mogao uvis. Ležao je na stomaku. Na mestu gde je iz njega izašao metak bila je vrtača iz koje je izvirala krv.
Sagnuo si se i sa mladićevog vrata skinuo njegov debeli lančić. Iz nekog razloga hramajući isto kao i ja, došao si do kontejnera i u jedan od njih ubacio pištolj.
Okrenuo sam glavu od tebe, nisam želeo da znam gde ćeš zamaći. Najbolje bi bilo da kažem inspektoru Vasoviću, ako budem primoran, da si otišao u nepoznatom pravcu. Tek sam na Bulevaru, ni sam ne znam koliko minuta ili sati kasnije, spoznao da mi u džepu nema pištolja.
Zaključio sam da si mi ga ti neopaženo izvukao i njime počinio ubistvo. Zbog toga ti nisam zamerio, čak mi je ta činjenica i imponovala. Nisam se upitao kako si to izveo, ali jesam se začudio kada sam u džepu, u kojem sam ranije držao pištolj, prvo napipao, pa izvukao mladićev zlatni lančić. Nije mi bilo jasno kako si uspeo da ga staviš u moj džep, kada mi nakon ubistva uopšte nisi prilazio.
Gledao sam televiziju. Naša zemlja je, Pepi, uređena, napredna i radna. U njoj je za tri meseca iskovano četiri hiljade odlikovanja. Mi odlikujemo uspešne, popularne, zaslužne…
Međunarodni ugled naše zemlje je sve bolji, naša zemlja je postala ključni faktor stabilnosti u regionu i uživa poštovanje na istoku, na zapadu, na severu i jugu.
Samo, ako je stvarno tako, onda na Bulevaru nešto ne štima. Tamo tvrde da odlikujemo i optužene za genocid, za aparthejd, za terorizam i da je malo ko sposoban na karti sveta da nađe našu zemlju, ako rodom nije sa Balkana.
PAKRAC (odlomak)
Objavljivanje na portalu GLEDIŠTA odobrio: Vladan MATIJEVIĆ
20
20