Курт Кобејн, оснивач и фронтмен култне музичке групе Нирвана, напустио је наш свет 5. априла 1994. године. и ушао у несрећни клуб двадесет седам. За разлику од многих покојних музичара које волим, Кобејн је био мој савременик.
Најбољи Нирванин албум In Utero изашао је 1993. године. Ишао сам у први разред. Кад сам одрастао и „спријатељио“ се са Кобејном, схватио сам како сам многе спотове његовог бенда видео милион пута на телевизији, а неких се и плашио (Heart-shaped box), али ми у то време, наравно, то ништа није значило. Нирвана је увек била у мојој близини.
За време зимског распуста 1996. године, у госте ми је дошао брат од тетке. Гледали смо филмове, играли игрице, слушали музику на великом музичком уређају. Гранџ углавном. Најдража касета нам је била Нирванин акустични концерт MTV Unplugged in New York. Знали смо да је слушамо до дубоко у ноћ. Та лепа музика, пуна сете, туге и среће у исто време, увукла се у наша срца, а да тога нисмо ни били свесни. Тако је званично почело моје дружење са Нирваном.
Расли смо и мењали се, прашина заборава прекрила је у потпуности тај дивни, дивни концерт. У време када се појавио спот за Нирванину дотад необјављену песму You Know You’re Right, 2002. године, већ сам био у колицима – сломљен, љут и бесан. Била је то последња песма коју је Нирвана снимила. У њој је све прштало од беса и очаја, и сва та бол која се изливала из Кобејновог гласа привукла ме је к себи и заувек ме купила. И мене и милионе несигурних и несрећних младих људи.
Сетио сам се оног акустичног концерта и Кобејновог „завијања“ усред ноћи. Желео сам да што пре дођем до свих Нирваниних песама, а нарочито до You Know You’re Right. За ово прво сам се лако снашао (купио сам бугарски ЦД са свим албумима – на омоту су чланови бенда у божићним џемперима). За ово друго… и не баш. Интернет је тада био јако спор, није било Јутјуба, Спотифаја и осталих чуда, па сам до песме дошао захваљујући програму Mirc.
Ту сам упознао бубњара једног бенда који је неким чудом имао песму. Сећам се, висио сам за компјутером од једанаест увече до четири ујутру, све док се песма није скинула. Тако се моје дружење са Нирваном наставило. Прошло је много времена од тада. Поразио сам многе туге, комплексе и несигурности и оставио их заувек за собом. На путу до победе, научио сам све Нирванине песме и упознао Кобејна кроз његову уметност. Научио сам и то колико је важно и исцељујуће преточити бол у било који вид уметности.
Кобејну, мом драгом пријатељу, захвалио сам се два пута – песмом и причом. Проза није мој терен, причу сам написао готово стидљиво, у рукавицама још 2017. године. Одавно сам имао на уму да је уредим и поправим, али сам тај „посао“ упорно одлагао. Схватио сам да је тридесетогодишњица његовог одласка прави тренутак да то учиним, како бих му се још једном захвалио за све.
Отуд и ова стара-нова прича пред вама. Тако ће моје дружење са Нирваном трајати заувек.
ДРУГО СУНЦЕ
Мајк је покушавао да се пробије кроз маглу. У даљини су се назирали обриси нечега што је подсећало на фабрику. Фабрике су га увек чиниле депресивним. Осетио је како му се сплин завлачи под кожу. Однекуд се чуло завијање пса, уз пратњу тужних акорда. Звукови су растерали маглу и разбили му сан. Окренуо се на другу страну и угледао плавокосог младића како певуши нешто и пребира по жицама старе гитаре. Младић је подигао главу према њему и насмешио се. Имао је бистре плаве очи.
– Мора да сањам – рекао је Мајк, зурећи у необичног посетиоца.
– Не бих рекао – одговорио је гост кроз благи смешак.
– Или сањам или сам луд – узвратио је Мајк.
– Ни једно, ни друго, брате.
– Ма да, фронтмен Нирване ми дошао у госте. И нисам луд – рекао је збуњено.
– Да. И да. Дошао сам због тебе – Курт Кобејн се осмехнуо још јаче.
– Твоје песме.
– Много ти значе и спасиле су те. Све знам.
– Наравно да знаш кад си плод моје маште.
– И мени би било лакше да је тако – одговорио је помало невесело Кобејн.
– Како то мислиш?
– Овде сам по задатку.
– Стани, молим те. Био ти стваран или не, ја морам да попијем кафу – рекао је Мајк на путу до шпорета. – Да скувам и теби, ако не испариш у међувремену? – додао је уз смех.
– Добар сам, доста ми је дроге за сва времена – насмејао се гост, а затим се поново латио гитаре.
Топли, сетни звуци испунили су собу. Низ Мајков десни образ склизнула је суза. Окренуо се у страну и обрисао је једним брзим покретом руке. Узео је шољицу вреле кафе и упутио се ка столу, не скидајући поглед са Кобејна. Сркнуо је гутљај, а затим спустио шољицу на сто. Песма му је звучала познато.
– Шта то слушам?
– Ексклузиву, добри мој – Кобејн је одложио гитару.
– Човече, ово звучи као да долази из универзума у којем та проклета пушка никад није опалила!
– Нема других универзума. Постоји само друго сунце. Одатле и долазим. Због тебе.
Мајк га је посматрао у чуду.
– Тамо је толико песама које никад ниси чуо и све је вечно живо, а ствараш кад год пожелиш!
– Машта галопира кад губиш разум – рекао је у неверици Мајк.
– А то сунце. – наставио је Кобејн – Може да нашкоди само злим духовима. Чим пандркну и крену овамо – сунце их спржи. А ми, несрећни. Ми овде поправљамо дух. И помажемо другима. Ево, теби, на пример – рекао је, показујући према Мајку.
– Мени нема помоћи.
– Ту се вараш. Задатак несрећних духова је да прате сличне себи и да, с времена на време, понуде неком духу да крене са њима, ако је уморан од свега.
– Шта је задатак срећних?
– Јеси ли ти срећан, добри мој?
– Нисам.
– Онда ме не питај ништа о њима сад. Упознаћеш их, па причајте колико хоћете.
Главно питање је: Хоћеш ли поћи са мном или ћеш остати да се бориш?
– Остаћу да се борим.
– Обојица су праснула у смех.
– Идемо?
– Идемо.
Друго сунце их је чекало.
за ГЛЕДИШТА пише: Александар ВОЈИНОВИЋ НАЈЈАЧИ
