Кристофер Нолан је са својом дугоочекиваном адаптацијом „Одисеје” покушао да уради оно што му је до сада најбоље полазило за руком – да узме класични, глобално препознатљиви мит и претвори га у технички раскошан, физички импресиван биоскопски догађај који ће померити границе медијума.
Међутим, оно што смо добили на платну у овом тросатном епу јесте математички хладна студија, остварење којем очајнички и суштински недостаје митолошка душа. За публику и критичаре који су с разлогом очекивали емоционалну дубину, филозофску тежину и трагедију античке Грчке, овај филм се испоставио као велико и, нажалост, сасвим оправдано разочарање.
Напомињемо: иако је Хомерова „Одисеја” једно од темељних дела светске књижевности и део опште културе, овај критички осврт садржи детаље о радњи истоименог филма Кристофера Нолана.
ХОМЕР БЕЗ БОГОВА И СРЦА: ПСИХОЛОГИЗАЦИЈА КОЈА ГУШИ МИТ
У свом настојању да сваку причу прилагоди савременом сензибилитету и рационализује је, Нолан је направио радикалан рез: избацио је већину божанстава са Олимпа, сводећи их на маргиналне остатке, изузев Атине, која овде делује више као меланхолични посматрач него као активни заштитник.
Покушај да се мит о Одисеју преведе у причу о посттрауматском синдрому ратног ветерана у пракси делује сасвим неубедљиво. Проблем, дакле, није у томе што је Нолан понудио другачије читање Хомера, јер велика дела и опстају захваљујући новим тумачењима. Реч је о томе да је из средишта мита померио оно што га чини јединственим: причу о човеку који стоји пред боговима, судбином и тајнама васељене, замењујући је причом о човеку који пре свега покушава да преживи сопствену трауму. Уместо епске катарзе, добијамо приповест која делује готово стерилно; ликови не осећају дубинску бол, чежњу ни трагичку нужност, већ механички преживљавају следећу импресивну, али емоционално празну акциону сцену.
Најочигледнији пример овог свођења мита на акциони спектакл јесте сусрет са Сиренама. У Хомеровом епу то није само физичка опасност, већ једно од најдубљих искушења на Одисејевом путу – тренутак у којем се човек суочава са сопственом слабошћу, жељом и привлачношћу заборава. Код Нолана, међутим, ова епизода губи симболичку снагу и претвара се у још једну сцену преживљавања. Заводљива песма која је вековима представљала глас искушења уступа место звучном и визуелном хаосу, док Сирене више делују као препрека коју јунак мора физички да савлада, него као сила која открива нешто дубоко у њему самом.
Хомерова величина никада није била само у пустоловини, већ у непрестаном сучељавању човека са судбином, боговима и сопственом слабошћу. Управо је тај слој, који „Одисеју” чини једним од темељних дела европске цивилизације, овде постао жртва поједностављеног читања мита.
ГЛУМАЧКЕ ЗВЕЗДЕ СВЕДЕНЕ НА БИОСКОПСКЕ ФИГУРЕ
Иако је студио обезбедио импресивну и скупу глумачку екипу – са Метом Дејмоном у насловној улози Одисеја, Томом Холандом као његовим сином Телемахом и Ен Хатавеј у улози Пенелопе – сама глумачка енергија остала је у сенци режисерске опсесије спектаклом. Управо је Пенелопа један од највећих изазова сваке екранизације „Одисеје”, јер њена снага није у спољашњем деловању, већ у чекању, памћењу и верности која постаје сопствени облик херојства. Дејмон већину филма проводи у напрегнутој војничкој тишини и затегнутом изразу лица, лишен оне чувене Одисејеве лукавости која га је вековима чинила једним од најфасцинантнијих књижевних јунака.
Дејмонов Одисеј има спољашњу тежину ратног ветерана, али му недостаје оно што је Хомеровог јунака чинило јединственим: интелигенција преживљавања, лукавство и способност да се светом креће не само снагом, већ и умом. Пенелопино чекање није у Хомеровом епу пасивност, већ посебна врста херојства. Док Одисеј савладава чудовишта, олује и богове, она двадесет година брани саму идеју дома, памћења и идентитета. Управо зато њена прича није споредна радња, већ равноправна половина Хомеровог епа. Када се та унутрашња драма замени политичком игром око власти на Итаки, губи се једна од кључних равнотежа Хомеровог дела.
Уместо сложене унутрашње драме, Пенелопа је сведена на учесника политичке игре око власти на Итаки. Такав приступ одузима њеном лику оно што га чини великим: унутрашњу снагу жене која не брани искључиво престо, већ саму идеју оданости и повратка. Са друге стране, Холандов Телемах сведен је на пуки симбол наивне наде, без простора да развије стварни унутрашњи конфликт. Ни остали споредни ликови не пролазе боље. Они више личе на фигуре које треба да попуне кадрове него на личности које носе сопствену драму.
ВРТОГЛАВА МОНТАЖА И ПРОМАШЕНА ЕСТЕТИКА
Највећи технички грех овог остварења јесте његов суманути темпо. Сцене се прекидају нагло, често секунд пре него што емоција уопште стигне да допре до гледаоца. Прелази између Одисејевих дугих, исцрпљујућих лутања морем и статичних политичких интрига на Итаки толико су агресивни да гледалац из сале излази са осећајем да је гледао прескупи, двоипочасовни трејлер развучен на читав филм.
Нолан је и раније умео да фрагментацијом времена појача драмску напетост. Овде, међутим, монтажа разара континуитет.
Визуелно, филм додатно пати од Ноланове опсесије тешким, тамним тоновима. Уместо осећаја античке мистерије, кадром доминира густа, равна црнина која гуши простор и умањује утисак епске ширине. Због тога Одисејева лутања губе поетичност и просторну дубину, а овако претерано замрачено платно временом почиње да умара очи.
ХАЛАБУКА КОЈА ГУШИ ПРИЧУ
Већ традиционални Ноланов проблем са миксом звука овде достиже свој апсолутни врхунац, прелазећи границу добре мере. Застрашујуће гласна музичка подлога и режећи звучни ефекти олуја, таласа и рушења толико затрпавају дијалоге да публика у ИМАX салама буквално мора да нагађа шта ликови изговарају у кључним драматичним тренуцима. На америчком језику.
Уместо да звук служи причи, прича овде постаје жртвено јагње режисерске потребе за децибелима који тресу биоскопска седишта. Спектакл је тако постао сам себи сврха. Тамо где би тишина морала да проговори више од оркестра, филм се одлучује за још један удар звучног таласа по бубним опнама.
У нескривеној тежњи да по сваку цену докаже како Холивуд још увек може да сними колосални историјски еп на традиционалној филмској траци, Кристофер Нолан је заборавио зашто људи широм света већ хиљадама година воле ову ванвременску причу. Његова „Одисеја” јесте техничко чудо са потписом врхунског мајстора форме, али је остала само то – технички савршена, али суштински празна прича.
Хомерова „Одисеја” преживела је више од два и по миленијума зато што никад није била само прича о повратку кући. Она говори о искушењима, идентитету, памћењу, верности и границама људске издржљивости. Кад се све то сведе на демонстрацију техничке моћи, остаје спектакл који можда импресионира, али не успева да дотакне душу.
Оцена: 3/10 – спектакл који технички импресионира, али не успева да оживи дух Хомера. Не препоручујемо.
Критички осврт на Ноланов филм
Редакција ГЛЕДИШТА © 2026
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ
Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •
• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •
• подржите наш рад симболичном донацијом •
гледишта.срб
