У оквиру програма 29. Интернационалних хорских свечаности у Нишу представљен је специјални број ГРАДИНЕ са тематским блоком Снежана Спасић – Бела вила, објављеном у броју 104/2023. Повод за представљање броја у оквиру ове најзначајније хорске манифестације у овом делу света јесте то да ће од ове године награда за најбољег солисту на Интернационалним хорским свечаностима носити име Снежане Спасић.
Снежана Спасић (1969-2020) фото Душан Митић Цар
О броју су говорили Александар Костадиновић, Иван Благојевић и Велибор Петковић. Тематски блок садржи опсежну етномузиколошку студију др Јелене Јовановић „Снежана Спасић и њен албум Бела Вила: Живи глас и аутентично српско певачко наслеђе”, кратке поетске текстове Драгана Јовановића Данилова и Саше Хаџи Танчића, затим „Приче са концерата“ саме Снежане Спасић, кратке, језгровите коментаре и најаве својих песама на концертима и у медијима, као и биографије Снежане и чланова њене групе Naissa и изабране фотографије са њихових концерата.
Саставни део овог броја ГРАДИНЕ чини ДВД на којем је снимак концерта који су Снежана Спасић и група Naissa одржали 15. августа 2007. година на Летњој позорници у Нишу, на отварању Nissvile Jazz festivala те године. Преносимо излагање Александра Костадиновића, уредника часописа ГРАДИНА.
Александар Костадиновић: МУЗИЧКИ ПОРТРЕТ СНЕЖАНЕ СПАСИЋ
Желео бих најпре да се захвалим организатору Интернационалних хорских свечаности на уступљеном термину и простору да широј културној јавности представимо 104. број Градине, нишког часописа за књижевност, уметност и културу. Ова, на први поглед необична околност да се литерарни часопис промовише током музичке културне манифестације изискује извесно образложење, па ћу у својству уредника овог часопса настојати најпре да поменуту околност образложим.
Наиме, ова свеска Градине, својим вредносно најзначајнијим сегментом посвећена је музици, односно животу и раду Снежане Спасић (1969-2020), извођачице традиционалне музике, која нас је, нажалост, прерано напустила пре безмало четири године. У питању је рубрика „Бела вила – Снежана Спасић”, која иако представља неку врсту куриозитета у досадашњој концепцији нашег часописа, ипак има упориште и ослонац у темељеним начелима његове уређивачке политике.
Дугогодишњи уредник и покретач нове серије Градине Зоран Пешић Сигма сматрао је да је један од приоритетних задатака у оквиру културне мисије књижевних часописа и то да буду својеврсни чувари времена, не само актуелног књижевног тренутка, већ и дублет културног памћења. У ствари, он је сматрао да је естетска, па и културна димензија човековог постојања својеврстан обрачун с временом, односно са његовим негативним учинцима: пролазношћу, пропадљивошћу и заборавом, па је тако и за традицију сматрао да представља оно мало прошлости које успемо да сачувамо од демона времена.
Управо из поменутих разлога, а са циљем чувања традиције и нарочито у обавези према култури памћења, била је покренута периодична рубрика Музеј књижевности, посвећена почившим нишким песницима Бранку Миљковићу, Гордани Тодоровић, Љиљани Бибовић, Миливоју Пејчићу, за чије је уређивање углавном био задужен Јован Младеновић, виши музејски кустос Народног музеја у Нишу.
Ова рубрика је суштински била „споменичарске” природе, јер „споменица” јесте традиционални литерарни оквир којим се чува сећања на значајне личности и догађаје из прошлости, а по свом склопу и садржини била је најближи сродник рубрици „Књижевни портрет” јер је представљала мозаик написа и прилога различитих каквоћа и боја: поред теоријско-критичких написа, најчешће је ту било доста мемоарских текстова и свечаних дедикција.
На сличан начин је конципиран и темат посвећен Снежани Спасић: отварa ce једним теоријско-аналитичким написом Јелене Јовановић, музиколошкиње из Института САНУ, чија је основна стручна преокупација етномузиколшке природе: елементи сеоске вокалне и инструменталне традиције Шумадије и централне Србије, након чега следи проза песника Драгана Јовановића Данилова „Ја сам бела, балканска ружа” која је експлицитно посвећена Снежани Спасић, а затим и два микроесеја Саше Хаџи Танчића, подстакнутих солистичким, а capella концертима које је Спасићева током двехиљадитих одржала у Нишу.
Поред обавезног, стандарног дела таквих рубрика које представљају кратке биографије, у овом случају Спасићеве, али и чланова групе Naissa, који су са њом учествовали на концерту којим је отворен Нишвил џез фестивал 2007. године у Нишу (у питању су биографије Владимира Ковачевића, Слободан Јевтића, Марјана Радевског, Александра Васова, Драгана Томића, Горана Ђорђевића и Акаша Бата), желео бих нарочито да истакнем два прилога.
Најпре, ту су кратки написи саме Снежане Спасић, чију је жанровску природу тешко прецизно одредити: њихова основна одлика је аутореференцијалност, која се манифестује кроз необичан и несвакидашњи преплет аутобиографских, аутопоетичких и исповедних чинилаца. И, напокон пратећи део свеске Градине, а ја бих волео да кажем саставни, па мени и најзначајнији део представља ДВД, којим се презентује већ помињани наступ Снежане Спасић и групе Naissa на Нишвилу 2007. године (диск садржи извођење седам нумера које су аналитички разматране у поменутом тексту Јелене Јовановић), диск је публикован уз дозволу Нишвил фестивала, а уредник овог видео издања је члан наше редакције Горан Станковић.
Зоран Пешић Сигма је волео да каже да песма представља замрзнути дах песника, као вид кристализације душе које пркоси демону времена. У складу са тим, али и са личним уверењима Снежан Спасић, која је сматрала да пиротски ћилим својим традиционалним, а опет непоновљивим шарама представља материјални дупликат нечије душе, волео бих да овај диск, па и читав темат, представља тканицу која ће јасно представити сасвим особену, личну и непоновљиву, уметничку појаву Снежане Спасић.
Како се снаћи међу свим овим силним коментарима на тему Нишвила око себе сваке године изнова, а избећи замку да испадне да си изрекао тек још један од њих?
Можда бити свестан да ни не можеш учинити ништа друго, односно да се та замка избећи не даје. А где да га, једног од њих, и како онда искажеш: да ли успутним гунђањем у уво првоме затеченом до тебе, у земљи где се главе свих нас воде као канте за ђубре; како и где да га напишеш: да ли на друштвеној мрежи?
Кад сам ја у питању, имајте у виду да дилема има једну димензију више: где и како све то, ако си Ивица Живковић? Јер тада ти се по свој прилици причињава да људи од тебе хоће нешто више, ако и коментар онда коментар са ставом, и чекају да га чују. И хоће да га објаве у гласилима већим него друштвена мрежа, ако нису сва гласила већ постала некаква велика друштвена мрежа.
Можда и јесте тако, то последње, јер је неодговорност постала иста и свуда аплицирана; ово је Ниш, овде се суочавање не упражњава, своју одговорност испуњаваш узмицањем, а од прогона се штитиш вештом мимикријом. Али то још није одговор на моја питања.
Шта би Ивица Живковић имао компетентно рећи о Нишвилу, о садржају који се тамо пласира и свему другом што се тамо догађа?
У две речи: ништа посебно. Прецизније: скоро ништа.
Мене су године разговора с таквим чудовиштима учености, каква су Никола Тодоровић и Магични Зоран Ћирић, те успутна ћаскања с феноменима упућености, какав је тамошњи стејџ-менаџер Деки Шобот, привеле к оном највреднијем освешћењу што гласи: Ћути. Не знаш.
Зато налазим за сходно да се брже-боље што детаљније легитимишем. Мора бити јасно каква су полазишта некога ко ће вам на крају овако громогласно изрећи своје ништа посебно. Јер ово је Ниш, а дани Нишвила су време када се Ниш комеша. Оно што ја имам да прећутим није мање значајно од онога што други нису рекли о томе.
Мене су као дете дубоко импресионирале телевизијске емисије где је у углу екрана писало „Време џеза”. Амбијент тих звукова и покретних слика био ми је утолико мистичнији што се џез-музика у визури моје малобројне породице налазила дубоко међу шпанским селима.
У доба средње школе однекуд сам се докопао аудио-касете Дјука Елингтона и кренуо пасионирано да је слушам. Још тада су ми клавир у џезу и сâм Елингтон постали нека врста светиње. Ту и тамо кружиле су плоче Луја Армстронга, који ми је са оним лудим гласом деловао сувише популарно или популистички – за њега су сви знали, чак су му и песме наличиле на радијске хитове, а неке од њих биле су и свима познате.
До праве мистике у погледу трубе доспео сам тако што сам случајно са радија снимио Дизија Гилеспија, неку верзију „Сунчане стране улице”. Чуо сам за термин би-бап, а такође и за свинг. Негде сам прочитао да је Каунт Бејзи тај који свира свинг, али тада није било лако доћи до снимака.
Требало је имати више стрпљења и систематичности у слушању радија, где је џеза било довољно. За све то време ја сам био најуреднији фан Битлса, Цепелина, Дорса, Дилана, Вејтса, касније мало панкер и онда се распростро широко у правцима новог таласа и свега што се данас квалификује као постпанк. Јер панк је већ тад био мртав.
Али сам своје наклоности и сазнања о џезу радо делио и умножавао. Словеначки Видеосекс имао је истакнуте секвенце џеза у својим аранжманима, или је то нама тада било тако разумљиво.
Помало и други Југословени: Смак, Леб и сол. Било је ту и Америке. Са Озијем у школи слушао сам Глена Милера: с једне стране, фул војна музика лимене трубе дувају, а с друге стране моје су девојке још пре пунолетства имале Месечеву серенаду.
Били смо опчињени Мајлсом Дејвисом, који је још увек био жив и снимао своје последње албуме, Тутуа и Амандлу. Стекао сам неколико његових плоча, најдража ми је била InASilentWay, а поменуту Амандлу поносно купио као новитет на аудио-касети.
Као истински фан набавио сам Мајлсову биографију и уживао у каприцима из његовог живота. Сликао сам се уз омоте његових албума, правећи исте фаце као он. Увек сам био подложан митовима – знао сам да је Мајлс Дејвис први свих времена.
Највише котирани били су још и Колтрејн, па Чарли Паркер, али њих тада нисам налазио. Оливера и ја смо у њеној соби слушали и неке синглице Наде Кнежевић. Допале су нам руку касете Колмана Хокинса и Сиднија… разбијали смо главу да ли се изговара Бекет или Бечет, јер је писало Бецхет.
Годинама касније чуо сам на радију изговор Сидни Беше (с нагласком на крају речи) и одмах позвао Ољу. Прави атомски удар био је дупли албум највећих хитова Телонијуса Монка на мом грамофону. Посудио сам ту плочу Мишку Здравковићу, он ме је позвао на фиксни и рекао ми: „Онај Монк је нешто најбоље што сам у животу чуо”.
Са својим једва пунолетним животним искуством запосели смо неколико термина у драгом Старом млину, уз партитуре са џез-стандардима: он за клавиром, ја на барској столици. Значи, познавао сам бар двадесетак џез-стандарда и умео да их отпевам до краја. Онда сам врло брзо почео да певам у црквеном хору и оставио џез.
Где сам ја био кад су се одржавали први Нишвили у Дому војске или где већ, питајте Бога. Мој први Нишвил био је онај 2006. године на летњој позорници. Може се рећи да сам и тада упао право с Марса; мене и моју другарицу увела је горепоменута школска Оливера кроз неке сулуде мрачне пролазе.
Она је била део ТВ екипе и знала је где се улази и излази, а да ниси пуко кинту за улазнице. Био је то већ не знам који по реду Нишвил, и ја сам остао у вечитом заостатку за свима који су ову манифестацију уредно посећивали од њених почетака.
Нисам ни тад повезао садржај програма са мојим релативно постојећим дисконтинуираним знањем и укусима о џезу из младости. Те године наступао је Инкогнито, што је као неки есид, али ипак недвосмислено џез.
Кажем, нисам се посветио удубљивању у саму музику, опрему, квалитет извођења. Највише ми је остала у сећању једна од Инкогнито певачица, којој бих указао сав интензитет пажње и да није певала ништа.
На основу тога могло би се рећи да ми је перформанс на бини бар једнако толико важан као и показани виртуозитети – то се потврдило годинама касније, када су ми се током наступа Патрише Еплтон из Де Фаз уста отворила и остала отворена до данас (није ме ни она Хрватица с последњег Нишвила оставила баш потпуно равнодушним, премда се ни на стејџу није одвајала од мужа).
Исте године, вероватно већ сутрадан или дан касније, другарица и ја смо уживали у наступу оригиналне поставе југословенског бенда Тајм, и то је сасвим сигурно најбољи рок концерт којем сам икада у животу присуствовао. Тиме долазимо до првог камена за спотицање.
Како да причаш да си био онима који неће да дођу зато што им то није џез фестивал, а зове се тако?
Како да кажеш да си у свему задовољан Нишвилом онима који то нису зато што оспоравају сâм његов идентитет џез фестивала?
Још ако ниси био на првим Нишвилима, на које су они за разлику од тебе редовно долазили, када Нишвил јесте био џез фестивал?
Још ако су они били на многим џез фестивалима у Европи, који су прави џез фестивали, јер им се програм састоји од џеза и само џеза, а ти немаш карту ни до Приштине?
Не знам. Мени се чини да је то питање дефиниције. Да ли је за један фестивал, да би се он смео назвати џез фестивалом, неопходно да не буде никаквих других садржаја осим џеза?
Или се може назвати џез фестивалом и онај на којем, поред могућих других садржаја, сасвим недвосмислено има и онога што јесте џез?
Ја нисам био ни на једном (другом) џез фестивалу ни у иностранству ни у земљи. Нисам, кукавац, био ни на првим Нишвилима који су се одржавали у мом граду. Како онда могу да тврдим да волим џез, кад већ сав весео идем на овакав Нишвил?
Искрено, немам ништа против што сам присуствовао једном сјајном рок-концерту у оквиру програма нечега што се назива (илити: издаје за) џез фестивал. Волим што сам видео Дада Топића и Тајм, па било то на џез фестивалу или ван џез фестивала.
Не бих одбио, као што нисам, да пропратим тај концерт са потпуним уживањем само зато што је одржан на џез фестивалу. Ја се тих дана, упоредо са Дадом Топићем и екипом, јесам наслушао џеза – нисам само бленуо у Иман.
Нишвил без џеза: то се никада није десило. Овај наш град, који и није баш најпознатији по целогодишњем обиљу културних и других догађања, може да поднесе то садржајно шаренило. Оно му можда чак и прија. Друго је питање искључивост приликом нечијег дефинисања или издавања за нешто што тобоже није.
Нека слободно буде и нешто што није, само док јесте (и) оно што јесте. Отприлике тако бих ја то формулисао, само да оправдам своје одушевљење проводом на тим својим првим Нишвилима, још док су се одржавали на Летњој позорници.
Да ли је наредне године, или оне следеће, гостовао и Зоран Предин?
Нека је гостовао. Био је и Душко Гојковић, у поређењу с којим нећете чути ништа што би више било џез. Били су и Бренд Њу Хевиз, чисто ради већег (џез) спектакла.
Већ друге, треће године, ја сам почео да живим за те и такве Нишвиле. Добро, можда је то претерано категорички речено, али у погледу културне понуде мог града скоро да је и дословно тако. Јер многе друге ствари умем и да прескочим. Али та позитивна енергија на Нишвилу, којом се потпуно обузмем тих дана и узмем да је ширим и сâм… та радост поводом успутног сазнања да толико велики број људи тамо познајем и да ми се јавља… то уживање у сваком кутку Летње позорнице између свих оних бина, седишта и степеница. Све је то само моје лично. И ја ћу да га браним.
Тедо д’ умрем кад сам оне године сазнао да више неће бити Нишвила на Летњој, већ да се премешта тамо на неку ливаду. Тада ми се чинило да је немогуће да се и у неком новом простору оствари она енергија, знате, то само моје лично.
С муком посматрах чаршаве које су обесили последње године на Летњој између позорнице и угоститељског објекта. Ни данас ми није јасно ко их је тамо ставио: Нишвил или угоститељски објекат.
Чуо сам само да је реч о расправи око кинте, што није мала ствар. Иван Благојевић (за стране читаоце: директор Нишвила) стао је на бину и свима нама потанко објаснио да се догађа нека неправда.
Иван је врло експресиван човек. Ко је у праву, он или они други?
Никад то нисам разабрао. Истини за вољу, било би највероватније погрешно да сам пресудио да је само једна страна у праву, односно да је Иван, јер ме угоститељски објекат много и не интересује, у праву или у криву.
Тај први Нишвил на ливаду, а то је била две хиљаде девета, очекивао сам са страхом, али дочекао с великим олакшањем. Догодило се чудо: Нишвил на новом простору био ми је једнако магичан – мада, наравно, на другачији начин – колико и они претходних година на Летњој позорници.
Што се мене неспособног тиче, свака част свакоме ко може сва она чуда да наређа и да се све на крају и види и чује. Те године другарица ме је убацила у волонтере, колективно, преко неке њене енџио.
Другарица је била, што оно кажу, с бенефитима, а један од бенефита била је моја волонтерска пропусница. Те године сам, стојећи издалека као прилично необичан матори волонтер, први пут видео екипу организатора Нишвила.
Видео сам Попа како отмено и ауторитативно распоређује волонтере. Нико ме неће убедити да је све што ти људи ураде нешто тек тако, што би могао свако од нас познавалаца ствари и критичара.
Своје присуство са овом или оном пропусницом увек сам користио да се мувам и минглујем около. Нека је доживотно хвала Далибору Поповићу званом Поп (убрзо смо се упознали, рећи ћу и спријатељили), што ме је свих година по разним основама опскрбљивао пропусницама оваквим или онаквим.
Увек сам хтео да купим улазнице, и никад нисам могао. Углавном сам се провлачио као члан Друштва књижевника, значи неки фактор у култури града. Тамо сам био сам и прес, и стаф, чак једне године и хост (али заиста, Оливера и ја смо правили друштво неком заменику израелског амбасадора).
Седели смо у ложи, за истим столом с тајкунима и политичарима – и не, то ми није импоновало. Али могао сам да се завучем и иза бина, у бекстејџеве, чисто да продефилујем; није ме занимало ни са ким од гостију музичара да се нешто упознајем и причам. Просто нисам имао шта.
Премештај Нишвила на нову локацију довео је до проширења околне сценографије и до разних тржишних навала. То је такође изазвало негодовање оних који брину да отменост идеје о џез фестивалу не буде угрожена нижим социјалним побудама наше презира достојне средине.
Искрено, мајице и качкети на тезгама дуж стазе у Тврђави тих дана не боду очи превише. Просто заобиђи, прођи поред. Понекад можда нешто и купи, понеси, чувај, поклони. Неће ти падне круна с главе.
Добро, разумем негодовање због роштиља. Међутим, ни с тиме се не претерује. Све је то сведено и стављено са стране, у дубоку позадину догађаја. Неко ће рећи да људи морају нешто да хасну успут. И биће у праву, мислим, ко од нас није више пута изумирао од глади насред Нишвила?
За мене је право спасење била појава веге-бургера, будући да се бар једном или двапут, ако не и свих дана Нишвила, падне пост. Осим на Нишвилу, до данас их на другим местима у Нишу нисам ни видео. Јесте да пукнеш кинту, али исплати се: капитализму капиталистичко, а Богу Божје.
Последњих година знао је да нам се осмехне и сâм капитализам – неке фине девојчице бесплатно су уваљивале веге грицкалице које су увек добро долазиле. Успела је и реклама, јер сам исте такве настављао да купујем по граду и после Нишвила.
Ред је поменути и нешто што мене лично избацује у погледу Нишвила, а то су сви они трубачи и дувачи који се ту доводе локално и оркестрално, једном речју: благе назнаке Гуче.
У центру пажње тог мелоса је велики Шабан, али под неку другу, светску презентацију. Разумем покушаје да се домаћи улични музиканти конектују као овдашња понуда са светским трендом блуза џеза, етно ворлда и шта вам ја знам; признајем, и прихватам, али не могу.
Када их видим и чујем, бежим главом без обзира. Знате, има разлога зашто не идем у Гучу. Ја сам вам од оних што преседе читаву свадбу. Као клинцу није ми падала круна с главе кад бих се прикључивао на Да л’ је могуће и Не долази у мој стан, тамо где бих видео друштво и гитару.
Али мене све то ипак сувише асоцира на шаторе, пијанство и ваљање по блату, и то није моја прича. Довољно буде да неко подигне руке на Нишвилу, поцупкујући и правећи ону телећу фацијалну експресију, да би ми то створило унутрашњи проблем.
То се десило на Бреговића, када смо Оливера и ја трчали без даха још много даље од Тврђаве, до самог логора, тог универзитета бекства, како бисмо побегли и од одјека свега онога што идол мог детињства, који је створио Изглиједала је мало чудно у капуту жутом кројеном безвезе, изводи на бини.
Разумео сам шта хоће да каже Иван када је рекао да су после Трикија за утеху наступили домаћи Трикији, али ми смо и тада заждили у спринт према излазу – и опет нас је стигао Калашњиков.
Значи, ако и јесте домаћи Трики и тако узвишена етно варијатна музике, зашто већ друга ствар на репертоарима увек изнова мора бити тај шугави Калашњиков!
Осим Техерана имам још једну слабу тачку, а она се зове Бесаме мућо. Не знам зашто ми је та песма идиотска, кад су ми многи рекли да објективно није. Мислим да ми ту проради онај синдром негодовања на „дај нешто што сви знамо”, који је у овом граду неизбежан не само на славама већ и на вечерима оперских арија, кад читава сала Симфонијског оркестра на крају крене да подврискује О соле мио, или пак Жена је варљива. Више од петнаест Нишвила је наређано у мом житију, и ниједан не прође без Бесаме мућо. И то је све, што се гунђања тиче. Немам више примедби.
Слушао сам истинске величине. Видео сам Рона Картера, Жан Лик Понтија, Ведер Рипорт (које сам, додуше, испратио с подељеном пажњом јер ми је другарица алергична на фјужн). Али сам прилично убачен присуствовао и многим другим приредбама што нису џез. Поменух негде у претходном тексту Де Фаз. Тифан и Ијока су ме такође распаметиле, а ни Драмз Јунајтед ме нису оставили деконцентрисаним.
Ни данас ми није јасно како је Зденка Ковачичек успела онако да отпева Џенис, а Стенли Џордан онако да одсвира Хендрикса. Соломон Берк је, кажу, највећи од свих који су били (а ја слепац ни чуо за њега; кажем то, јер сматрам да се нешто важно каже и тиме кад нећеш мудро да ћутиш).
Углавном, ја све њих видех. Не само видех, већ и доживех у фул капацитету. На џез фестивалу или не, баш ме па брига. Хвала организаторима. Већ сам на прагу сенилности, тако да многе садржаје заборављам. Стрпљиво чекам наредне године, када ћу се боље присећати многих фаца с Нишвила, него тога шта сам јутрос хасао.
Видим да Иван Благојевић, исти онај који се свађао са бине кад су накачили оне чаршаве на Летњој, сваке године ламентује у јавности што нам за Нишвил (дакле, нама, не њему) званичници не дају већу кинту.
Можда нисте тај карактер да вам је такав стил наступања у јавности превише симпатичан, али океј, то је маркетинг и то је културна политика. Сигурно да има смисла и сврхе. Дакле, ако бих персонално можда и више волео на његовом месту каквог блазиранијег, софистициранијег типа, хвала Ивану Благојевићу.
Шта се ради иза кулиса, ни најмање ме не занима. То су велика питања. Ја се бавим малим питањима. Дакле, хвала човеку и екипи. На евентуалним надметањима за најзначајнијег човека у култури овог града моћи ће да рачуна на мој глас.
За крај чувам онај најлуђи догађај са Трикијем ове године, а док овај текст дође до вас и она ће проћи, мислим година. Кажем најлуђи, јер је мени то било од почетка до краја – све надреално.
Трики је био највећа и најгласније најављивана звезда овогодишњег програма на Нишвилу. Ја опет пао с Марса: објашњавају ми шта је Трики, а шта Масив Атак.
Оливера каже да су неких тамо година у Београду сви слушали Масив Атак. У Нишу нису; или бар ја нисам, а нисам ни виђао људе који су. Пеђа каже да је пет пута био на њиховим концертима около. Добро. Пеђа зна.
Помало се едукујем пре финалне вечери, набадајући по интернету. Отприлике спознајем шта је трип-хоп, фина музика што се мене тиче. Ја сам слушао Портисхед, и то је нешто што ме асоцира. Па да, они су иста генерација – каже Пеђа.
Уочи самог наступа видно повећан број људи. Кажу, дошли и из других земаља да виде Трикија. Дошао и Никола, кога нећете баш често срести на Нишвилу. Међутим, шушкају како је тај Трики ексцентричан – свашта се може очекивати.
Кажу да је џанки, да је бруталан према публици. Добро. Почиње наступ, тискамо се испред бине неко здушније, неки од нас опуштеније. Креће нека позадинска музика која траје, траје, траје. Не укључује се светло. Кажу, Трики понекад током читавог концерта не укључи светло.
Полако се убацује неки женски глас. Мени то фино. Постаје (ми) све угодније. Кажу, Трики иначе све време пушта певачице. Шта онда он ради, питам се у себи. Још увек нема светла. Некакве сенке крећу се по бини. Нешто није у реду са звуком. Звучници некако пробијају, или им се дешава нешто што ја не умем да објасним. После десетак минута: пауза.
Нико не зна шта се дешава, почињу да колају прва гунђања. Пролази неодређени број минута и наступ поново креће. Опет мрак, сенке, женски гласић, пробијање из звучника. Врло брзо све се прекида – крај.
Настаје опште комешање. Надолази горчина са свих страна. Никола ставља све (по списку) на рачун организације и катастрофалног звука, због кога верује да је овај прекинуо наступ.
Каже да су то канте, а не звучници. Десно од бине срећем Цепија, који је јако љут. Толико људи је дошло, многи и из иностранства. Треба га тужити – каже Цепи. Не можете често срести љутог Цепија.
Чак и Марија, жена скандинавске лепоте, поред њега стоји намрштена. Испало је да Трики не поштује Ниш, људе који су дошли да га виде. На други стејџ излази Веља, да најави следеће извођаче.
Веља је бесан, једва се суздржава да јавно не оспе паљбу на госта. На основу тога повезујем да је он нешто видео иза позорнице, што ми не знамо а што га је саблазнило.
Тада следећи извођачи почињу Техеран ‒ ми бежимо ‒ Калашњиков је бржи.
Током ноћи читам коментаре на фејсу. Шобот пише да је Трики брат и да ће да избрише све оне који пишу лоше о њему. Чекај мало, Шобот је стејџ менаџер. Он ваљда најбоље зна. Шта је онда видео Веља?
Неко пише да је проблем настао око звука, али да нису домаћи организатори криви за то ‒ сваки иоле већи селебрити доводи своје техничаре звука. То ми се чини логичним.
Битан део целе приче је то што је Трики замајан ко струја и ништа што тај уради не мож’ да протумачиш. Неки шушкају да је Иван упао у бекстејџ и хтео да га бије.
Трики се шатро жалио у свом саопштењу да му је пијани директор Нишвила умало набембао фленџери. То су отприлике све чињенице које су се дале сазнати. Већ ујутру читам званично реаговање Нишвила – Иван Благојевић је саставио фантастично саопштење.
Одмерено, без грубих тонова осуде, достојанствено, с поштовањем, чак позитивно и оптимистично. Лично ме је задивила сналажљивост и мудра реторика тог човека. Али ми ни из тог саопштења нисмо сазнали шта се догодило.
Мени је то коначно, с логичке стране гледано, био један од најзабавнијих догађаја у животу. Оно кад ништа не можеш сазнати, а сви причају и деле информације само о томе. Чини ми се да сам ја једини који није тврдио, а није ни веровао да зна о чему је реч, у вези са било којим делом ове сложене и луде приче.
Мудро сам ћутао како ме не би сви напали. Шта, зар ти не знаш да свако доводи своју технику звука?
Проблем је у томе што би ме гарантовано већ следећа или следећи исто тако децидно сатерали уза зид: не знаш да је организатор фестивала одговоран за озвучење на фестивалу!?
Не знам, браћо! Убијте ме! Исто важи и за светло, што није било укључено, и где је био и шта је радио Трики, и како су после расправили све то са њим, и шта је видео Веља, а шта Шобот па су тако различито реаговали, и да ли андроиди сањају електричне овце, и најзад од које се дрво прави нишлиски пинокијо. Не знам, и тачка.
NISVILLE 2023 – Tricky
Знам да не знам. И задовољан сам због тога. Нисам се острвио ни на Ивана, ни на Трикијеве невидљиве техничаре. Немам никакав став о томе што овај не укључује светло током својих наступа. Нити о томе што не поштује публику. Јер ко смо ми?
Мени беше фино оних десетак дваес минута док је девојчица певала из мрака, иако ме је звучник ударао у главу. Јер ко сам ја?
А док не будем апсолвирао та два питања, сва ова друга, знате, немам намеру да отварам.
Драги г. Буковски, зашто никада не пишете о политици или дешавањима у свету?
„Драги М. К. зашто бих, да ли се догађа нешто ново под капом небеском?
– сви знају да је ђаво однео шалу.“
Чарлс Буковски (1920-1994)
Наше дивљање тиња као тихи пожар, док посматрамо длаке на тепиху – питајући се шта је, дођавола, пошло по злу кад су дигли у ваздух трамвај пун желе бомбона са постером морнара Попаја.
То је једино битно: добар сан је нестао, а када он нестане, све нестаје. Остало су бесмислене игре за генерале и бизнисмене, а кад смо већ код тога – видим да је још један амерички бомбардер пун хидрогенских бомби поново пао са неба – ОВОГ пута у море док је НАВОДНО штитио мој живот.
Стејт департмент каже да су хидрогенске бомбе биле „ненаоружане“ шта год то значило. Даље читамо како је једна од хидрогенских бомби (изгубљена) пукла и ширила радиоактивно срање свуда док је наводно штитила мене, ИАКО ја нисам ни тражио заштиту. Разлика између демократије и диктатуре је у томе што у диктатури не мораш да губиш време на гласање.
Вратимо се на случај хидрогенске бомбе – пре извесног времена исто се догодило код обала ШПАНИЈЕ. (они ме свуда штите.) бомбе су опет нестале – живахне мале играчке. требало им је три месеца – ако се добро сећам – да пронађу и изваде ту последњу бомбу. Можда је то трајало три недеље, али људима у том приморском граду сигурно се чинило као вечност. Та последња бомба – проклета ствар се заглавила на ивици пешчане дине дубоко доле у мору.
И сваки пут када су покушали да је извуку, тако нежно и пажљиво, она би се откачила и отишла још даље низ дину.
У међувремену, сви сиромашни људи у том приморском граду превртали су се у својим креветима ноћу, питајући се да ли ће их дигнути у ваздух, захваљујући звездама и пругама. Наравно, амерички Стејт департмент је издао саопштење да хидрогенска бомба нема детонациони фитиљ, али у међувремену су богати запалили у друге крајеве, а америчке морнаре и мештане изједала је нервоза.
(На крају крајева, ако те ствари не могу да експлодирају, зашто су их уопште возали унаоколо? могли су да возе и саламу тешку две тоне. фитиљ значи „варница“ или „окидач“, а „варница“ може доћи одасвуд, а „окидач“ представља „потрес“ или било коју сличну акцију која ће активирати механизам за паљење. САДА је терминологија „ненаоружана“ што звучи безбедније, али своди се на исту ствар.)
У сваком случају, покушали су да покупе бомбу, али ствар као да је имала свој властити ум. Онда је дошло неколико подводних олуја и наша дражесна мала бомба је бежала све даље и даље низ дину.
Море је веома дубоко, много дубље од нашег руководства.
На крају, специјална опрема је конструисана само да извуче бомбу и ствар је извучена из мора. Паломарес. Да, ту се догодило: Паломарес. И знате шта су урадили следеће? Америчка морнарица је одржала КОНЦЕРТ У ПАРКУ у том граду у част проналаска бомбе – ако ствар није била опасна, баш су се развеселили. Да, и морнари су свирали музику и сви су се окупили у великом сексуалном и духовном ослобађању.
Шта се догодило са бомбом коју су извукли из мора, не знам, нико (осим неколицине) не зна, а бенд је наставио да свира док је хиљаду тона радиоактивног шпанског површинског слоја тла послато у Ејкен, Јужну Каролину, у запечаћеним контејнерима.
Кладим се да је кирија јефтина у Ејкену, Јужној Каролини. Тако да сада наше бомбе пливају и тону, хладне и „ненаоружане“ око Исланда.
А шта да радите када су људи окупирани лошом вешћу? Лако, усмерите њихове мисли на нешто друго. Могу да размишљају само о једној ствари. На пример, наслов од 23. јануара 1968: Б-52 ПАДА КОД ГРЕНЛАНДА СА ХИДРОГЕНСКИМ БОМБАМА; ДАНЦИ НЕРВОЗНИ. Данци нервозни? Ох, брате мили!
Било како било, одједном, 24. јануара, наслов: СЕВЕРНА КОРЕЈА ЗАПЛЕНИЛА БРОД АМЕРИЧКЕ РАТНЕ МОРНАРИЦЕ.
Ох, брате мили, патриотизам се вратио! Та прљава ђубрад! Мислио сам да је ТАЈ рат завршен! ах ха, видим – ЦРВЕНИ! Корејске марионете!
Испод фотографије пише нешто овако – амерички обавештајни брод Пуебло – некадашњи војни теретни брод, а сада један од тајних шпијунских бродова ратне морнарице опремљен електронском опремом за надзор и океанографском опремом, приморан је да уђе у луку Вонсан код обала Северне Кореје. Ти проклети црвендаћи, увек праве нека срања!
Али ЈЕСАМ приметио да се прича о изгубљеној хидрогенској бомби полако гура под тепих: „Откривена радијација на месту пада Б-52; Верује се да се бомба распукла.“
Речено нам је да су председника пробудили између два и два и тридесет ујутру и обавестили о заплени Пуебла. Претпостављам да је поново заспао.
САД кажу да је Пуебло био у међународним водама; Корејци кажу да је брод био у територијалним водама. Једна земља лаже, друга не. Онда се човек запита, чему служи шпијунски брод у међународним водама?
То је као да носите кишни мантил док сунце сија. Што ближе приђете, то ваши инструменти боље снимају.
Наслов: 26. јануар 1968: САД ПОЗИВА 14,700 РЕЗЕРВИСТА ВАЗДУХОПЛОВСТВА. Изгубљене хидрогенске бомбе код Исланда су потпуно нестале из штампе као да се никад нису ни догодиле.
У међувремену: Сенатор Џон К. Стенис рекао је да је одлука господина Џонсона (позив ваздухопловним резервистима) „неопходна и оправдана“ и додао следеће: „Надам се да неће оклевати да мобилизује и копнене резервне компоненте.“
Сенатор Ричард Б. Расел: „На крају крајева, ова земља мора вратити брод и заробљену посаду. Напослетку, велики ратови су почели и због много мањих инцидената него што је овај.“
Председник Представничког дома Џон В. Макормак: „Амерички народ мора да схвати да комунизам још увек тежи светској доминацији. Премало се пажње посвећује томе.“
Да је Адолф Хитлер жив, уживао би у данашњој слици света. Шта има да се каже о политици и светским стварима? Криза у Берлину, кубанска криза, шпијунски авиони, шпијунски бродови, Вијетнам, Кореја, изгубљене хидрогенске бомбе, нереди у америчким градовима, глад у Индији, чистке у Кини? Има ли добрих и лоших?
Неких који увек лажу, неких који никад не лажу? Има ли добрих влада и лоших влада?
Не, постоје само лоше владе и још грђе владе.
Да ли ћемо угледати бљесак и и осетити врелину која ће нас разнети једне ноћи док се будемо туцали или срали или читали неки стрип или лепили сличице у албум?
Изненадна смрт није ништа ново, а није ни масовна изненадна смрт. Али ми смо унапредили производ; имали смо векове знања, културе и открића од којих смо направили нешто; библиотеке су затрпане књигама; велика слика се продаје за стотине хиљада долара; медицина пресађује људско срце; не можете разазнати лудака од здравог на улици, и одједном поново откривамо да су наши животи у рукама идиота.
Бомбе можда неће никада да падну; бомбе би можда ипак могле да падну. Еци, пеци, пец.
А сада, опростићете ми, драги читаоци, враћам се курвама, коњима и пићу, док још има времена. Ако ове ствари изазивају смрт, онда је далеко мање увредљиво бити одговоран за своју сопствену смрт, него за другу врсту која долази украшена фразама о слободи и демократији и људскости и/или свим тим срањима.
Прва објава, 12:30. прво пиће, сад. А курве ће увек бити ту негде. Клара, Пени, Алис, Џо – еци, пеци, пец.
Навршава се 170. годишњица од рођења Михајла Идворског Пупина и 150. од његовог доласкана тло Северне Америке, али и равно 100 година од како је постао први Србин овенчан Пулицеровом наградом. Ову значајну награду доделио му је Универзитет Колумбија за дело „Са пашњака до научењака“. Поводом ових значајних јубилеја преносимо одломак књиге из првог поглавља: „Шта сам ја донео Америци?“.
Своје аутобиографско дело Пупин посвећује мајци, а пишући предговор књизи записује: „Подвући ћу овде само ту околност, да извесни психолошки разлози поткрепљују моје мишљење: да има прилика које падају у очи усељенику, док умичу погледу синова неке земље. Ко види, тај и верује. Нека говори онај који има вере, само ако има неку испоруку.“
Енглеско издаље књиге изашло је у Њу Јорку 1924. под насловом „From immigrant to inventor“. Са енглеског је превео и штампао М. Јевтић у Великом Бечкереку 1929. године у издању Матице српске.
Михајло Идворски Пупин (1854-1935)
Када сам се, пре четрдесет и осам година, искрцао у Касл Гардену, имао сам у џепу свега пет центи. Мој удес у новој, мени потпуно страној земљи, не би био ништа друкчи да сам, место пет центи, собом донео и пет стотина долара. Млади усељеник, као што сам тада био ја, није ни у стању да нађe свој прави пут у овој земљи док не потроши сав новац који је донео.
Ја сам донео пет центи и то сам одмах потрошио на један комад пите од шљива, што у ствари није ни била права пита од шљива: у њој су биле саме коштице, а ни трага од шљива. А да сам донео пет стотина долара, требало би ми само мало више времена да их утрошим, али, можда, опет на таке подвале, док би борба која ме је очекивала остала иста.
Искрцати се у Касл Гардену без паре у шпагу, није баш тако велика несрећа за младог усељеника. Уопште, за момка који се одлучио да сам себи крчи пут ка самосталном животу, није никаква несрећа бити без новаца, само ако он има у себи довољно снаге да савлада све тешкоће са којима би се сукобио.
Усељеник, који је вичан и потпуно упућен у разним вештинама и занатима, и телесно способан да издржи све тешкоће напорног рада, с правом заслужује нарочиту пажњу. А што може дати онај млади усељеник, који нема ни паре, који није вичан нити каквој вештини, нити има какав занат, нити пак познаје језик земље у коју је дошао? Свакако ништа.
И ја бих био враћен натраг да су и тада, пре четрдесет и осам година, постојали ови садашњи законски прописи о усељивању. Међутим, има извесних ствари које млад усељеник може донети овој земљи, а које су много драгоценије него све оне ствари које данас прописује закон о усељивању.
Да ли сам ја, када сам се 1874. искрцао на Касл Гардену, донео коју од ових других ствари? Покушаћу да на то питање одговорим кратком причом о мом животу пре мога доласка у ову земљу.
Моје родно место је Идвор. Али тим није бог зна колико речено јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти. То је једно мало село које се налази но страни главног пута у покрајини Банату, који је пре припадао Аустро-Угарској, а сада је знатнији део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
На Мировној Конференцији у Паризу 1919. године, ту покрајину су тражили Румуни. Ни они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају Баната у коме се налази Идвор. Председник Вилсон и господин Лансинг познавали су ме лично, па када су од југословенских делегата дознали да сам ја родом Банаћанин, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости.
У Идвору нико никад није живео осим Срба. А становници Идвора били су од увек земљорадници. У време мога детињства, већина је била неписмена. Па и отац мој и мајка моја нису знали ни читати ни писати. Ту се намеће питање: што је могао дечко од петнаест година, рођен и одгојен под таквим околностима, без пара у џепу, донети Америци, ако би се нашло законско могућности да се он у њу усели?
Али ја сам тада веровао да ја носим Америци толико благо да ће ми се дозволити искрцавање, па сам се не мало изненадио кад приметих да нико на мене ни главе не осврте, када сам овде стигао.
Идворски Срби, од незапамћених времена, сматрали су се за браћу Србима у Србији, који се налазе само на неколико пушкомета даље од Идвора, на јужној страни Дунава. Ведрих дана јасно се може из Идвора видети и Авала, брдо више Београда у Србији. Ово плаво брдо, које је за мене у то доба имало на себи нечег волшебног, изгледало је као да увек подсећа банатске Србе: како Срби из Србије на њих стално мотре оком пуним нежне пажње.
У време мога детињства, Идвор је спадао у такозвану Војну Границу у Аустрији. А та Војна Граница има своју занимљиву историју. Све до почетка осамнаестог столећа османлијске најезде су стално узнемиравале Аустријску Царевину. С времена на време, османлијска војска би прелазила јужну границу, коју су чинили Дунав и Сава, и упадала дубоко у аустријске покрајине.
Концем шеснаестога века, оне су допрле чак и до самог Беча, и претиле су да постану озбиљна опасност и по целу Европу, да није пољски краљ Собијески притекао у помоћ и спасао Беч. Тада је аустријски цар Леополд Први позвао Чарнојевића, српског пећског Патријарха, из Старе Србије, да се са тридесет и пет хиљада одабраних српских породица из Старе Србије пресели у аустријске земље северно од Дунава и Саве, да чувају те границе.
И ти су се Срби за читава три столећа тукли са Турцима, и у тим борбама дошли до велике вештине у овом начину ратовања. Године 1690. Патријарх се пресели са овим одабраним породицама у Аустрију и настани се на уском појасу земље на северним обалама ове две реке. Ту су створили организацију која се касније прозвала аустријском Војном Границом.
По предању, и моје родно место Идвор 6ило је основано 1690, али не на истом месту на коме се сада налази. Прво насеље било је на једној узвишици, која се налази мало северније од садашњег села. Банат представља праву равницу, али је река Тамиш, близу Идвора, прокопала једну мајушну клисуру, и на једној од узвишица крај те клисуре налазило се старо насеље Идвора, везано једном уском превлаком са новим насељем.
То прво место за насеље изабрано је због тога што је пружало више повољних стратегијских преимућстава за одбрану од непријатељских упада. Први насељеници су живели у подземним становима, које непријатељ није могао распознати из даљине. Остатака тих подземних станова било је још у време мога детињства док сам, пре педесет година, ишао у школу у Идвору.
Где је прва црква била, ту се данас диже стуб од цигаља, а на њему стоји један крст. У једном урезу са стране била је икона Богородице са дететом Исусом, пред којом је горео жижак натопљен у зејтину. По предању, тај пламен се није никад гасио. Предање је говорило и то: да би се литијом коју би ту приредио добри свет у Идвору поуздано могла отклонити свака недаћа, која би селу претила, као суша и куга.
И ја сам често био на тим литијама и увек, када бих се налазио у том напуштеном селишту, добијао сам утисак као да се налазим на светом земљишту. Свето земљиште ради тога што је ту проливана хришћанска крв у време борба хришћанских Срба из Идвора са освајачима. Свака посета том старом селу освежавала би приче о јунацима, којим су се моји сељани толико поносили.
Овај скромни сељачки свет у Идвору био је оскудан у земаљском благу, али је обиловао у предањима о својој старини. И данас, када ми пред очи изађе слика детињства у овом селу Идвору, видим да је главни посао духовног живота сеоског света у томе да одржава и негује стара предања. Спознаја о тим предањима била је том свету потребна и довољна да би разумео свој положај у свету и у Аустријском Царству.
Када се мој народ, под Патријархом Чарнојевићем, преселио у Аустрију и настанио се у Војној Граници, закључио је тачно одређени уговор са царем Леополдом Првим. И тај уговор је убележен у једном аустријском државном спису, који се зове „Привилегије.“ По том старом уговору, Срби у Војној Граници имали су права на духовну, привредну и политичку самоуправу.
Њихова неотуђива својина била је земља, која им је тим уговором предата. У нашем селу, ми смо сами издржавали своју школу и своју цркву, и свако село бирало је своју управу. На челу села био је кнез, или поглавар, обично који плећат сељак. Мој отац био је кнез неколико пута.
Владике и народ бирали су своје духовне и световне поглавице, Патријарха и Војводу, световног и војног поглавара. Ми смо били слободни, независни власници земље. За те „привилегије“, народ је преузео на себе обавезу: да брани јужне границе од османлијске најезде.
Али кад је наш народ, под врховним заповедништвом принца Евгенија Савојског, у почетку осамнаестог столећа, помогао да се Турци протерају преко Дунава, и када је цар открио сјајне ратничке способности Срба из Војне Границе, подстакао је да се првобитне одредбе „Привилегија“ преудесе тако као да су се српски Граничари обавезали и на то: да бране аустријско царство од свих његових непријатеља.
Тако су Срби из Војне Границе бранили царицу Марију Терезију од Фридриха Великог, бранили су цара Фрању од Наполеона, бранили су цара Фердинанда од побуњених Маџара 1848. и 1849; а 1859. и 1866. они су бранили Аустрију и од Италије. Јуначки подвизи Идвораца у време ових ратова били су основа за многа предања у Идвору, сачувана у многим причама и заносним песмама.
Читање и писање слабо је цветало тих дана у Идвору, али је песништво било у пуном јеку. Веран старим обичајима српске расе, народ у Идвору, дугих зимских ноћи, одржавао је своја села. Као дечко, био сам на многим од тих села у кући мога оца. Старији људи би поседали око топле пећи на клупи, која је била део пећи, направљена од истог материјала као и пећ, обично од ћерпича, па намалтерисана и окречена. Пушило би се и причало.
Старци су личили на сенаторе, које је нека виша сила одредила да буду чувари све мудрости у Идвору. Крај њихових ногу седели су млађи људи, на столичицама, а пред сваким од њих стојала би котарица у коју су крунили жута зрна са великих клипова од кукуруза. То би им био посао то цело вече. А уз зидове, на ниским столицама, седеле би старије сељанке. Преду вуну, лан и кудељу.
Младе жене обично шију и везу. Као материном љубимцу, мени је било дозвољено да седнем поред своје мајке и прислушкујем мудролије и бајке, које би текле са усана стараца, а понекад и млађих људи, када би од стараца дошли до речи. С времена на време, запевале би младе жене по неку песму о коме од последњих догађаја.
Када би, на пример, који од стараца завршио каку причу о Кара-Ђорђу и његовим историјским борбама са Турцима, жене би запевале песме у којој се славе Кара-Ђорђе, храбри војвода Хајдук Вељко, који је са једном шаком Србијанаца бранио Неготин од једне велике турске војске под Мула-пашом. Ова храбра чета, како је песма описује, подсећа на ону малу чету старих Грка на Термопилима.
Неки од стараца на овом селу били су у Наполеоновим ратовима. Сећали су се добро и прича, које су слушали од својих отаца о аустријским ратовима са Фридрихом Великим током осамнаестог столећа. Средовечни људи били су у борбама за време мађарске Буне, а млађи су тек прошли кроз ратове у Италији 1859. и 1866.
Један старац био је у битци код Асперна, када је Аустрија тукла Наполеона. Имао је једно велико царско одликовање, ради кога је био особито горд. Ишао је и у Русију, са једном аустријском дивизијом за време Наполеоновог похода 1812. године. Звао се: Баба Батикин, а у селу су држали да је био видовит и да је могао да прориче, јер је имао необично јако памћење и изванредан приповедачки дар.
А говорио је као гуслар, српски минстрел. Није он причао тако живо само о ономе што се догађало у Аустрији и Русији за време Наполеонских Ратова, у којима је и сам био, него је очаравао своје слушаоце и причама о аустријским походама против Фридриха Великог, о којима му је причао његов отац по свом повратку са бојних поља у Шлезији.
Ја се врло добро сећам његових прича о Кара-Ђорђу, кога је он лично познавао. Звао га је Великим Вождом, вођом србијанских сељака, и никад се не би уморио причајући о његовим јуначким борбама са Турцима у почетку деветнаестог столећа. И ове приче о Кара-Ђорђу, на овим поселима, увек би изазвале више одушевљења него све његове друге заносне приче.
Пред крај села, Баба Батикин би издекламовао по коју од старих српских јуначких песама, а много их је знао на пaмeт. Када би те песме декламовао, његово сухо и наборано лице озаривала би нека нарочита светлост. И како га се данас сећам, то лице откривало је лице видовитог човека.
И данас још пред очима ми је слика његове ћелаве главе са дивним челом, надстрешеним над густим обрвама кроз које су светлуцале дубоко утонуле очи, светлећи као сјајни месец кроз четине старога бора. Он је учио свет у Идвору историји српскога народа од битке на Косовом Пољу, 1389. године, па све до Кара-Ђорђа. Он је у Идвору у животу одржавао стара српска предања. Он је био и мој први и најбољи учитељ историје.
Млађи људи причали би приче из аустријског похода на Италију, славећи подвиге људи из Идвора у тим борбама. Нарочито се много причало о битци код Кустоце, у којој су Граничари скоро сатрли италијанске армије, а то због тога што су у тим биткама узели учешћа људи који су се тек повратили из Италије.
Али се сећам врло добро да је сваки од њих са највећом хвалом говорио о Гарибалдију, вођи италијанског народа у борби за ослобођење. Звали су га италијанским Кара-Ђорђем. И сећам се да је у кући мога оца, где су се одржавала ова села, била једна Гарибалдијева слика у боји, са његовом црвеном кошуљом и шеширем окићеним перјем.
Та је слика висила поред „иконе,“ слике нашег свеца. С друге стране „иконе“, била је слика руског цара, који је тек неколико година пре тога био ослободио руске робове. У истој соби, на једном нарочито истакнутом месту, сама за себе, висила је слика Кара-Ђорђева, вође српског устанка. А после 1869. ту више није било слике аустријског цара.
Јуначке српске песме, које је певао Баба Батикин, славиле су великог народног јунака, Краљевића Марка. Његови мегдани били су мегдани снажног и храброг човека, који брани слабе и потиштене. И ако је био краљевског порекла, Марко се никад није борио да осваја земљу и градове. Како га гуслар слика, Краљевић Марко био је прави заточник права и правде.
У то време се таман био завршио грађански рат у Америци. И кад год би Баба Батикин споменуо име Линколново, помишљао сам да је то амерички Краљевић Марко. Утисци са ових села били су душевна храна која је у мојој души оживела и одржала осећање: да је борба за право, правду и слободу најплеменитија и најузвишенија ствар на овом свету.
И само љубав према слободи, правици и правди подстакла је Србе из Војне Границе да оставе своја стара огњишта у Старој Србији и одселе у Аустрију, где су радо пристали да живе и у подземним кућама и веру се као пузавци, само да би уживали благодати политичке слободе.
„Привилегијама“ била је Граничарима зајамчена та слобода, а за ту своју слободу они су били увек готови да се боре за аустријског цара на свима бојиштима. Верност цару била је основна врлина Граничара. И та верност била је јача и од дивљења које су осећали према Гарибалдију 1866. Тако је дошло до аустријске победе код Кустоце.
Аустријски цар, као чувар њихове слободе, уживао је почасно место поред људи као што су били Краљевић Марко, Кара-Ђорђе, Цар Александар Ослободилац, Линколн и Гарибалди. Ова су имена била уписана у „Књизи Славе“ у Идвору. Али, када је 1869., цар укинуо Војну Границу и њен народ изручио Маџарима, Граничари су осетили да су издани и да је цар погазио своју реч, дату њима, а уписану у „Привилегијама.“
И данас се сећам како ми је отац рекао једнога дана: „Ти не смеш служити цара. Цар је погазио своју реч; у очима Граничара, он је издајица! Граничари презиру човека који своју реч не држи.“ Из тог разлога, у кући мога оца није било слике аустријског цара после 1869.
Када ми данас на ум дођу они дани, осећам, као што сам увек осећао, да је овај издајнички поступак аустријског цара 1869. био почетак конца аустријске царевине. Он је био зачетак народносног покрета у царству Фрање Јосифа Хабзбуршког. Љубав народа према земљи у којој су живели почела је да јењава, док се, најзад, није сасвим угасила. А кад та љубав замре, мора умрети и држава. Тај сам наук научио од неписмених сељака у Идвору.
Учитељ у сеоској школи у Идвору никад није био у стању да на мене учини тако дубок утисак као што су га чинили ови људи на селима. Ово су били људи који су кретали у свет и узели живог учешћа у светским борбама. Читање, писање, рачунање, све то ми се чинило као средство за мучење, које је мој учитељ измислио само за то да би што више ускратио моју слободу, и то баш онда када сам се већ договорио са мојим друговима да што играмо и да се забављамо. По мом тадањем схватању, тај мој учитељ није имао ни појма о свету.
Историја науке РТС: Михајло Пупин
Али ме је мајка ускоро убедила да сам био на погрешном путу. Она није знала ни да чита ни да пише па ми је говорила: како је увек осећала као да је слепа код очију. Била је тако слепа, причала ми је она, да се не би усудила да, крене даље од атара нашег села.
Како се данас сећам, она би ми о томе на овај начин говорила: „Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на овим нашим поселима, мораш потражити још један пар очију, очи за читање и писање. Знање, то су златне лествице које нас воде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз овај свет и води нас у живот будућности, пун неувеле славе.“
У ноћи 24. априла, од страховитих повреда задобијених ударцем аутомобила на пешачком прелазу, у централној нишкој улици Генерала Милојка Лешјанина, у 74. години живота, преминуо је Иван Фелкер, познати нишки и српски вајар, човек широке душе и срца, врстан педагог, и по свом вајарском делу – национални радник, у оном правом смислу те архаичне речи: из прошлости за садашњост!
Иван Фелкер (1950-2024)
Свакогa дана, без обзира на своје године, а био је виталан у сваком погледу, прелазио је улицу на истом пешачком прелазу код џамије, углавном у исто време – између седам и осам часова, журећи ка свом атељеу у Нишкој тврђави, тик поред улаза у данашњу Градску башту. Тог јутра није стигао: занемело је његово вајарско длето!
Био је уметник – вајар националног романтизма, који је прецизно као цртач из своје снажне вајарске имагинације извлачио дух, карактер и психолошке нијансе за бронзане портрете бројних ликова из српске историје, расуте по земљи Србији, и тамо далеко, у Америци посебно, на радост наше дијаспоре.
Не многобројна, али респективна бранша српских вајара, мајстора глине, камена, дрвета и железа, изгубила је његовим одласком колегу – par excellence!
Иван Фелкер рођен је у Нишу 1. фебруара 1950. године, у старој нишкој грађанској породици, која је позната и данас, у последњој оази старих Нишевљана. И не, не мисли се овде на становнике живописног сврљишког сеоцета, него су се у путописној књижевности управо овом речју – Нишевљани, ословљавале старе Нишлије у 19. и у првој половини 20. века.
Из породице је понео у васпитању скромност као врлину, као нијансу старе грађанске етикеције, и таленат којим се легитимисао у токовима савремене српске уметности. Дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду 1976. године, са одликом – просечном оценом 9,27; постао је члан Удружења ликовних уметника Србије 1978. године.
Учествовао је на више групних и приредио бројне самосталне изложбе. Оставио је иза себе значајан број вајарских дела у Србији и широм света, а за свој уметнички рад понео је више признања и награда.
Палата правде у Нишу биће место на којем ће се, верујемо, задовољити правда, услед насилно прекинутог живота овог великог Нишевљана, испод чијих руку је настао добар део реконструисане пластике, пре последње обнове овог старог нишког здања.
И прича се овде не завршава, јер су његове златне руке реконструисале и елементе старе Пеликанове зграде на Вили Горча, у нишкој Обреновићевој улици, као и грб Краљевине Југославије на данашњој згради Универзитета у Нишу.
Стари грб, Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, и данас је поред његовог атељеа, јер је сматрао да је уметничко дело вечно, изнад сваког система и епохе!
Иван Фелкер је аутор скулптуре Рад у Марибору, у Аранђеловцу на симпозијуму Мермер и звуци вајао је скулптуру Извор, Двоглавог орла у Соко Бањи, чесму Пуж у нишком парку Чаир, али и бројна попрсја у српском парку у Кливленду у Сједињеним Америчким Државама, попут Краља Петра, Стевана Стојановића Мокрањца, Вука Стефановића Караџића, Милеве Марић, Милутина Миланковића и Надежде Петровић. Аутор је спомен-плоче Милеви Марић Ајнштајн која је постављена у Цириху у Швајцарској. Из значајног опуса издваја се и његово дело Српски војник на Мокрој Гори.
Иван Фелкер оставио је иза себе можда најпрепознатљивије уметничко дело, несумњиво бренд града, чију фотографију многи из Ниша понесу за успомену – вајарску композицију, бајковиту сцену разговора овејаних Нишлија: ликова из знамените нишке прозе „Ивкова слава“ (објављене 1895. у Српском прегледу), ловџије Калче и Стевана Сремца, његовог повесничара. Наравно, и пас Чапа је део ове сцене, који знатижељно и збуњено слуша Калчине ловџијске приче… и све то дочарано у бронзи мајсторском руком Ивана Фелкера.
Вајари добро знају колико је захтевно извести овакву композицију, и засигурно, по мишљењу струке, то је велики домет у српском вајарству.
Споменик је откривен 2006. године на дан Свете Петке, крсне славе градске општине Медијана, чије је тадашње општинско веће, на челу са председником Драгославом Ћирковићем, омогућило реализацију композиције, као и пројекат културне акције обележавања топонима Старог Ниша у Сремчевим делима.
Рад на споменику је започет по идеји нишког глумца Млађе Недељковића, а реализован је у склопу грађанске иницијативе кустоса легата Стевана Сремца и Бранка Миљковића нишког Народног музеја, чијим идејним концептом је и уобличен комплетан пројекат НИШ – ГРАД ОТВОРЕНИ МУЗЕЈ: Обележавање топонима из дела Стевана Сремца, те су изведене и спомен-плоче аутора Ивана Фелкера: на чесми на Тргу Стевана Сремца на улазу у Казанџијско сокаче, све четири плоче, затим плоча на месту где је била нишка Сремчева механа Маргер, и плоча за Ивкову кућу, где се славила чувена слава Ивка Јорганџије.
По градском вајарском опусу, Иван Фелкер се сврстао у ред знаменитих вајара којима је Ниш био у срцу и души: Радета Станковић, Милован Крстић, Славко Милетић, Драган Николић, Александар Шакић, Никола Антов, Васја Перевалов, Звонимир Костић Палански (песник и вајар), Мирољуб Костић Коле, Влада Ашанин, Миле Симић и чудесни Небојша Митрић, аутор споменика Бранку Миљковићу, принцу песника.
Негујући баштину ове традиције, Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша покренуће званичну иницијативу да се током 2025. године, када се буде обележавало 170 година од рођења Стевана Сремца, постави и пригодно обележје, управо на Тргу Стевана Сремца, у знак сећања на вајара Ивана Фелкера, као и спомен-плоча на месту где се налазила Калчина кујунџијска радионица.
Осим овога, Друштво ће предложити и постављање спомен-плоче у улици где је живео и радио Михајло Голубовић, књижевник и писац Калчиних прича, као и израду бронзаног портрета заслужног Нишлије, конзула, доајена српског новинарства, књижевника и националног радника за ослобођење Косова и Метохије, Тодора Станковића, чији се очувани гипсани модел, аутора Славка Милетића, чува у нишком Народном музеју.
ИВАН ФЕЛКЕР, уметничка биографија
1. Самосталне изложбе
1980.
Београд, Галерија Коларчевог народног универзитета
1982.
Ниш, САЛОН 77
Ниш, ИЗЛОЖБЕНИ САЛОН ЕИ
Алексинац, Дом културе
Зајечар, Народни музеј
1985.
Лесковац, Дом културе
2. Групне изложбе
1977.
Ниш, Ликовни уметници Ниша
1978.
Земун, Отворени Октобарски салон
1979.
Београд, 61. Изложба УЛУС-а
Београд, 30 година Факултета примењених уметности
Београд, Мајска изложба УЛУПУДС-а
Београд, 20. Октобарски салон
Ријека, Југословенско бијенале младих
Ниш, Априлски сусрет
Ниш, Примењена уметност и дизајн
1980.
Београд, 21. Октобарски салон
Београд, Новопримљени чланови УЛУС-а
Београд, Мајска изложба УЛУПУДС-а
Ниш, Ликовни уметници Ниша
1981.
Београд, 22. Октобарски салон
Београд, 65. Изложба УЛУС-а
Београд, НОБ у делима ликовних уметника Југославије
Кад сам својевремено отишaо у Београд нисам то учинио вођен жељом да тамо постанем славан и признат писац, што ће рећи жељом која је у ту чаршиjу одвела многе домаће субјекте, јер ми тад уопште на ум није падала тако сулуда и покварена мисао да бих и ја једног дана могао завршит у књижевности, али једном сам се, базајући Чубуром, неопрезно препустио мишљењу, не слутећи да је то почетак моје неумитне пропасти.
НАПОМЕНА: Следи “Истинита приповијест о једном дубоком и искреном пријатељству” Елиса Бекташа у преводу са хумског на српски језик.
Једино што себи данас могу понудити као утјеху, и једино чиме могу ласкати својој сујети, јесте то што сам учинио све да не постанем славан и признат у Београду, а и било гдје друго, но било је немогуће избјећи неумитну судбину која је хтјела да постанем писац, али ето не тужим се и не кукам јер је у мом систему вриједности ипак боље бити писац, него бити славан и признат.
Ако ништа друго, писац ужива већу слободу и нема над главом императив да вазда глуми некакву величину и друштвени узор, нити се мора упињати да властите гадалуке и поганлуке представи публици као некакву племенитост, већ може једноставно казати – да, то су моји гадалуци и поганлуци и шта вас боли курац за то.
Ти почеци мог мишљења били су мучни и болни као и сваки почетак, тим више што ја појма нисам имао шта ми се дешава и кроз какве преображаје пролазим, те сам стога знао осјећати да ми је читав небески свод на плећима и да од таквог терета могу буквално нестати. Ево, овако, само пуц прстима и човјек нестане и нема га.
То мишљење је онда почело постајати препрека између мене и других појава у мом животу, како живих тако и неживих, и што је више времена пролазило то су те препреке постајале све теже за савлађивање, а на крају су то биле дугачке линије ескарпи и контраескарпи те комбинована минска поља велике густине и дубине.
Због свега тога ја сам се почео одавати самоћи, мислећи да ћу у њој наћи подесно склониште, али та је самоћа била само развојна фаза у процесу преображаја у писца што ја тад никако нисам мого знати, иако сам добро памтио Екинову мисао да је поезија у ствари самоћа.
А како дођавола да ту мисао повежем са собом у том часу, кад тад нисам имао ниједну пјесму, нити причу написану, изузев једног сонета из средњошколских дана, који ми је служио за курчење и разметање и који није курцу ваљао ко поетско свједочанство, па је из тог разлога тај сонет био омиљен међу кошпама.
Једини ахбаб с којим сам у то своје београдско доба могао проводити вријеме без осјећања узалудности и потрошености био је шутљиви и одмјерени господин у зрелим годинама који је живио одмах испод Калемегдана. Тачније, живио је у зоолошком врту, и вама сад можда изгледа чудно то да неко живи у зоолошком врту, али ето у његовом случају то ипак није било чудно јер је тај господин био вук.
Ја иначе не волим зоолошке вртове и сматрам их опомињућим доказом хињаве људске природе, која у кавезу види проблем тек кад њу неко метне у кавез, но једног сам сунчаног дана ушао у тај зоолошки врт, појма немајући зашто, и као омађијан сам ишао све док ми нешто изнутра није рекло да станем.
А стао сам баш испред кавеза са вуком који је лијено изашао из оне своје рупе, удно тог његовог станишта, па пришао шипкама и погледао ме право у очи, а онда се пропео на задње ноге и гурнуо предњу шапу кроз шипке ко бива да се рукујемо. То руковање означило је почетак једног, не толико дугог, колико дубоког и искреног пријатељства, и отад сам повремено знао отићи до зоолошког врта и посјетити свог пријатеља с којим сам водио искрене и неувијене разговоре о суштинским питањима.
Ви ћете мене сад питати како сам могао разговарат с вуком кад не знам вучји језик, а то ме питате јер сте већ заборавили шта сам вам казао на самом почетку. А казао сам вам да сам у то доба почео мислити, а човјек који мисли и вук вазда се могу разумјети на начин који ће вам одмах постати јасан чим и сами почнете мислити.
Једног од тих мислећих дана нагло ме спопао необичан и неугодан осјећај да сам ја у ствари изгубљен усред пустиње и да је све то око мене само фатаморгана. И као да ужас такве помисли није био довољан још ме спопао и неземаљски страх да можда ипак нисам у праву и да то око мене није фатаморгана већ заправо јава.
Тако растрган између изгубљености у пустињи и страха да око мене нема привида сам отишао посјетити свог ахбаба вука, који је одмах схватио шта ме мучи па ми је пружио шапу, а онда је и врх њушке гурнуо кроз шипке и загледао се у мене оним својим очима, које су неким чудом успјеле остати на слободи, за разлику од остатка његовог тијела, па ми је овако казао:
– Немој ми се ту пренемагати већ издржи мушки тај терет за који си сам крив. Да ниси био неопрезан не би те мишљење заскочило и био би одговоран и разуман грађанин који не разговара са дивљим звијерима. А ако мислиш да је теби тешко онда се запитај како је мени. Као да није довољно то што су ме метнули у овај кавез, већ је тај кавез морао бити баш у Београду, па сваки дан морам гледати ову неодгојену жгепчад што се кревељи, и која ће себе сматрати вриједнима, мада никад нису уловили срндаћа у планини, нити су завијали на пун мјесец, али ће зато завијати на све око себе, почев од парова на понуди кладионице па до комшија.
Мислиш да је мени лако што ја морам бити у овом кавезу, мада би они са својим завијањем били знатно занимљивији за нормалне посјетиоце овог врта, али онда се подсјетим, та откуд овдје нормални посјетиоци. Ено погледај оно бублаво жгепче што му матер управо говори да је њено паметно злато.
Мали кретен већ сад зна за кога навија и то ће знање бити једино које ће имати током читавог свог живота, ког ће провести убијеђен да зна све о себи, и тек ће на самртној постељи схватити да је све било лаж, и да је можда и та смрт која му прилази лаж, а најгоре ће му бити кад помисли да је лаж и то што му син говори да је његов клуб добио утакмицу тог дана.
Знаш ли колико ја таквих судбина овдје видим сваког дана? Знаш ли колико је понижавајуће гледати свјежу храну како се смуца овуда и кревељи се животињама баш као да животиње не знају ко су, а ови што се кревеље као да знају за себе ко су?
Ти си тек почео мислити и барем се можеш надати да ћеш једном дочекати своју пропаст и постати писац, а онда се више нећеш морати мучити са двојбама и слутњама које те сад муче јер су писци људска говна која увијек нађу начина да себе оправдају пред собом самима, а ја ћу заувијек остати вук што је иначе једна дивна ствар, али у мом случају је неподношљива јер сам ја вук у кавезу.
А какве сам среће још ћу дочекати да будем вук заточен у земљи којом влада вучић. Ви људи сте можда и навикли да вам владају најгори међу вама, али код нас животиња се зна неки ред и једино гдје тај ред не постоји то је у овим зоолошким вртовима који су плод вашег болесног и изопаченог доживљаја појма реда.
– Ако су чељади тако безнадежан случај, упитах свог ахбаба, како то да онда причаш са мном?
– Ти си другачији, одговори вук, у теби има нешто вучје и дивље. И колико год покушавао то затомити вазда ће наћи начина да избије на површину, макар само у виду бљеска у очима. Зато ће друга чељад за тебе вазда говорити да си луд и махнит, али немој да те то погађа јер муфлони не могу другачије протумачити то што избија из тебе.
– Хвала ти на овим ријечима, рекох му ганут, охрабрио си ме њима.
– Немој се претјерано узохолити, опомену ме мој пријатељ, тачно је да у теби има нешто вучје, али отиђи до оног доље кавеза са шимпанзама па ће ти и оне рећи да у теби има нешто мајмунско и то ће такође бити истина.
Снажан прољетни пљусак са грмљавином нагло је прекинуо тај разговор између мене и мог ахбаба вука, а послије тога смо се видјели још неколико пута и водили мање драматичне разговоре. Онда се завршио мој боравак у Београду, за ког ни дан данас не знам да ли је био привиђење у пустињи или је био стварност што је још ужаснија могућност, но не за мене, који више нисам тамо, већ за Београд.
Пролазиле су године, а ја сам све рјеђе и рјеђе помишљао на свог шутљивог и господственог пријатеља вука и на важне разговоре што смо их водили пред његовим кавезом у калемегданском зоолошком врту. Данас више не знам ни да ли је мој пријатељ још увијек жив нити се желим распитивати о томе.
Но недавно сам га се сјетио кад сам читав један дан потрошио на размишљање о стварности која ме овдје окружује, а након што сам размишљање привео крају – наглас сам се обратио свом драгом пријатељу, надајући се да ће ме он ипак чути јер вукови имају чудне способности, па и ту да чују оно што је изговорено далеко од њих. А рекао сам му ово:
– Кад си ми говорио о муци свог заточења у кавезу ја сам ти вјеровао, драги мој пријатељу, али тек те данас одиста разумијем. Данас и сам у искуству носим то стање заточења, док око мене ходају креатуре које кроз живот носе само једно поуздано знање и то оно о клубу за који навијају. То што ме нису метнули у кавез као тебе не чини никакву разлику јер ме само нису метнули у кавез од челичних шипки.
Данас се кавези праве и од ријечи, драги мој пријатељу. Знај да се радујем поновном сусрету па макар то био само сусрет бљескова лудила из наших очију горе међу сазвијежђима или сусрет наших давних завијања на мјесец која још увијек јашу горске вјетрове и јахаће их до краја времена.
Курт Кобејн, оснивач и фронтмен култне музичке групе Нирвана, напустио је наш свет 5. априла 1994. године. и ушао у несрећни клуб двадесет седам. За разлику од многих покојних музичара које волим, Кобејн је био мој савременик.
Најбољи Нирванин албум In Utero изашао је 1993. године. Ишао сам у први разред. Кад сам одрастао и „спријатељио“ се са Кобејном, схватио сам како сам многе спотове његовог бенда видео милион пута на телевизији, а неких се и плашио (Heart-shaped box), али ми у то време, наравно, то ништа није значило. Нирвана је увек била у мојој близини.
За време зимског распуста 1996. године, у госте ми је дошао брат од тетке. Гледали смо филмове, играли игрице, слушали музику на великом музичком уређају. Гранџ углавном. Најдража касета нам је била Нирванин акустични концерт MTV Unplugged in New York. Знали смо да је слушамо до дубоко у ноћ. Та лепа музика, пуна сете, туге и среће у исто време, увукла се у наша срца, а да тога нисмо ни били свесни. Тако је званично почело моје дружење са Нирваном.
Расли смо и мењали се, прашина заборава прекрила је у потпуности тај дивни, дивни концерт. У време када се појавио спот за Нирванину дотад необјављену песму You Know You’re Right, 2002. године, већ сам био у колицима – сломљен, љут и бесан. Била је то последња песма коју је Нирвана снимила. У њој је све прштало од беса и очаја, и сва та бол која се изливала из Кобејновог гласа привукла ме је к себи и заувек ме купила. И мене и милионе несигурних и несрећних младих људи.
Сетио сам се оног акустичног концерта и Кобејновог „завијања“ усред ноћи. Желео сам да што пре дођем до свих Нирваниних песама, а нарочито до You Know You’re Right. За ово прво сам се лако снашао (купио сам бугарски ЦД са свим албумима – на омоту су чланови бенда у божићним џемперима). За ово друго… и не баш. Интернет је тада био јако спор, није било Јутјуба, Спотифаја и осталих чуда, па сам до песме дошао захваљујући програму Mirc.
Ту сам упознао бубњара једног бенда који је неким чудом имао песму. Сећам се, висио сам за компјутером од једанаест увече до четири ујутру, све док се песма није скинула. Тако се моје дружење са Нирваном наставило. Прошло је много времена од тада. Поразио сам многе туге, комплексе и несигурности и оставио их заувек за собом. На путу до победе, научио сам све Нирванине песме и упознао Кобејна кроз његову уметност. Научио сам и то колико је важно и исцељујуће преточити бол у било који вид уметности.
Кобејну, мом драгом пријатељу, захвалио сам се два пута – песмом и причом. Проза није мој терен, причу сам написао готово стидљиво, у рукавицама још 2017. године. Одавно сам имао на уму да је уредим и поправим, али сам тај „посао“ упорно одлагао. Схватио сам да је тридесетогодишњица његовог одласка прави тренутак да то учиним, како бих му се још једном захвалио за све.
Отуд и ова стара-нова прича пред вама. Тако ће моје дружење са Нирваном трајати заувек.
ДРУГО СУНЦЕ
Мајк је покушавао да се пробије кроз маглу. У даљини су се назирали обриси нечега што је подсећало на фабрику. Фабрике су га увек чиниле депресивним. Осетио је како му се сплин завлачи под кожу. Однекуд се чуло завијање пса, уз пратњу тужних акорда. Звукови су растерали маглу и разбили му сан. Окренуо се на другу страну и угледао плавокосог младића како певуши нешто и пребира по жицама старе гитаре. Младић је подигао главу према њему и насмешио се. Имао је бистре плаве очи.
– Мора да сањам – рекао је Мајк, зурећи у необичног посетиоца.
– Не бих рекао – одговорио је гост кроз благи смешак.
– Или сањам или сам луд – узвратио је Мајк.
– Ни једно, ни друго, брате.
– Ма да, фронтмен Нирване ми дошао у госте. И нисам луд – рекао је збуњено.
– Да. И да. Дошао сам због тебе – Курт Кобејн се осмехнуо још јаче.
– Твоје песме.
– Много ти значе и спасиле су те. Све знам.
– Наравно да знаш кад си плод моје маште.
– И мени би било лакше да је тако – одговорио је помало невесело Кобејн.
– Како то мислиш?
– Овде сам по задатку.
– Стани, молим те. Био ти стваран или не, ја морам да попијем кафу – рекао је Мајк на путу до шпорета. – Да скувам и теби, ако не испариш у међувремену? – додао је уз смех.
– Добар сам, доста ми је дроге за сва времена – насмејао се гост, а затим се поново латио гитаре.
Топли, сетни звуци испунили су собу. Низ Мајков десни образ склизнула је суза. Окренуо се у страну и обрисао је једним брзим покретом руке. Узео је шољицу вреле кафе и упутио се ка столу, не скидајући поглед са Кобејна. Сркнуо је гутљај, а затим спустио шољицу на сто. Песма му је звучала познато.
– Шта то слушам?
– Ексклузиву, добри мој – Кобејн је одложио гитару.
– Човече, ово звучи као да долази из универзума у којем та проклета пушка никад није опалила!
– Нема других универзума. Постоји само друго сунце. Одатле и долазим. Због тебе.
Мајк га је посматрао у чуду.
– Тамо је толико песама које никад ниси чуо и све је вечно живо, а ствараш кад год пожелиш!
– Машта галопира кад губиш разум – рекао је у неверици Мајк.
– А то сунце. – наставио је Кобејн – Може да нашкоди само злим духовима. Чим пандркну и крену овамо – сунце их спржи. А ми, несрећни. Ми овде поправљамо дух. И помажемо другима. Ево, теби, на пример – рекао је, показујући према Мајку.
– Мени нема помоћи.
– Ту се вараш. Задатак несрећних духова је да прате сличне себи и да, с времена на време, понуде неком духу да крене са њима, ако је уморан од свега.
– Шта је задатак срећних?
– Јеси ли ти срећан, добри мој?
– Нисам.
– Онда ме не питај ништа о њима сад. Упознаћеш их, па причајте колико хоћете.
Главно питање је: Хоћеш ли поћи са мном или ћеш остати да се бориш?
– Остаћу да се борим.
– Обојица су праснула у смех.
– Идемо?
– Идемо.
Друго сунце их је чекало.
Петог априла 2024. године навршава се тридесет година од одласка Курта Кобејна
Стојећи овде, пред спомеником једног Бранка, на брду које је тек у његовим песмама добило своје истинско име, призивам дубоку песничку сенку једног другог Бранка. У тим огледалима у којима нестаје физика доба и средина, бескрајно се умножавајући један у другоме, стоје два Бранка, блистајући хладним пламеном песничког језика и указујући на танане и заумне животне и књижевне паралеле.
Тако нестају све разлике које деле једног Бранка који је писао средином прошлог века у једној царској провинцији и другог Бранка који је писао у другој половини нашег века у једној светској провинцији.
Стојећи овде пред једним Бранком, призивам другог Бранка, као што бих и у Нишу, пред оним другим Бранком, призивао вечне стихове аутора „Ђачког растанка“. Налазим се пред вртоглавим паралелама чији ми смисао измиче управо онако како увек измиче смисао праве, исконске поезије, или „све видљиво је ђаво“, казујући тиме да је у невидљивом, скривеном и недохватном скривена утопија људског која је понајмање песничка, а понајвише орфејска, утопија оних који својим певањем присвајају дар недоступан смртнима: дар бесмртности.
Чудне су то паралеле: животи два Бранка угасили су се у приближно истим годинама, негде на граници младости и зрелог доба, обојица су испевали страсно много поезије, имали истанчан и далекосежан однос према властитом језику, певали су са пуном свешћу о њему као изворној кући поезије, обојица су славили универзалну љубав, знајући да је Реч исто што и Љубав, исто као и Биће, обојица су писали из жеђи за животом, из исконског животног либида, али су и обојица писали стихове у којима је тамно загушљиво крило смрти и трагичних наслућивања довело до врхунског поетског крика. „Кад млидијах умрети“ или „онај ко пева не зна је ли то љубав или смрт“.
И тако, говорећи о два Бранка, заправо говорим о једном Орфеју. Са Стражилова или из Заплања, свеједно. Стихови који ће и нас и њих саме надживети су на овом месту посвуда око нас. Јер природа је храм, и то су два Бранка знала. А у храму је пристојно говорити само молитве или химне, што орфејска поезија два Бранка и јесте.
Говор на додели награде Печат вароши сремскокарловачке за збирку поезије Четири доба, 9. септембра 2000. године.
Извор: Политика, 23.септембра 2000. године
Објављивање на порталу ГЛЕДИШТА одобрио: Горан СТАНКОВИЋ
Да одмах отклоним сваку сумњу о томе како приступити овом тексту. Он је импресија, добронамерни братски савет и више него заслужена благодарница. Није нити скерлићевска, нити богданпоповићевска критика, она од које се јеже савремени писци што Ђорђе Матић несумњиво у исто време и јесте и није. Његова савременост, одмерено сидри у дубоким морима архаичног. Где су скупа и Његош и Крлежа. И Ветрановић и Цријевић. А понајвише Црњански.
Флуидан, као и његова проза која вешто плеше по ивици сечива што се поезијом зове.
Јеванђелски речено, језиком религије коју Матић с правом сматра интимним чином, пазимо…
ЈЕЗИК “РОДА МОГА“ КАО КЊИЖЕВНИ НАДЛИК
Ако неко хоће да схвати зашто Срби, хрватски језик често зову српским, нека чита Матића. Ако неко хоће да схвати због чега Хрвати, хрватски језик зову хрватским, нека чита Матића. Нема бољег чувара српског у хрватском, као ни ненаметљивијег чувара хрватског језика, оног од Вука рођеног, преко Броза до Крележе клесаног, од Матића. Делује да се, када је реч о Матићевом језику, сва критика усијала од тврдњи да он пише високим стилом. Био бих слободан да кажем да у томе нема ничега претенциозног, иако се тако нешто може закључити када се човек лати критике, пре него његове прозе.
Језик књижевности, књижевноуметнички штимунг, то је оно чиме Матић баш вешто барата.
Језик доречености.
Као да се у свим тим одисејевским заносима, у апатридској носталгији, Матић ужелео свих речи својих народа. Његова насушна потреба да се враћа пансловенском принципу, оног заједничког прајезика, чини да од културне хетерогености Срба, Хрвата и осталих племена, наново везе надсловенски гоблен. И утолико је његов језик, а и његова књижевност моћнија.
Када као дете не желиш да причаш, како не би потрошио све речи, он је у туђини ћутао. Па у лирском роману ударио контру, хотећи да исприча све оне речи на којима је тако дуго ћутао. Да их се подсети. Никада нисам видео да неко више речи на свом језику жели да каже. Ваљда да провери да их није заборавио.
Његов језик дословце има карактеризацију. Као књижевни лик. Метафоричку карактеризацију. Словенску потребу да сам себе подцрта. Те су језичке дидаскалије некада препуне апозиција, а некада барокно пребојене „свијетлозеленим, тамномодрим и правокутним“. Што би му неко можда и замерио. Ја, засигурно, не.
Како год, види се да је речи које је дуго скривао у корицама, Матић извукао незарђале, са жељом да освоји сав онај исконски књижевни простор који је преостао, попут острва, у морима жанрова.
СЕВЕР-ЈУГ, ПА ОПЕТ СЕВЕР
Матићева се емотивна, поетска, и романескна трансверзала протеже правцем север-југ, или боље речено југ-север, ако посматрамо хронолошки лутања његовог лирског субјекта, који се игром прозних околности зове књижевним ликом.
У тим пресецањима проживљених и измаштаних паралела и меридијана, кала и контрада стари се словенски богови каткад обрачунавају са униполарним хтонским бићима обученим у мантије или са кипама на глави.
И ту где се стари богови и нови њихови идентитети срећу, лелуја његова Маша Коен, Матићева “Јелена које нема“ или већ ко зна која, које је сигурно било.
Таква се књижевност, дубоко проживљена, једноставно не може одглумити.
Осећа се у његовим лутањима Рим-Амстердам и сав сплин који је са собом као багаж вукао Чарнојевић, али и нека сулуда нада са којом Штулић креће у Вијену, да пронађе дјеву. Ти литерарни рељефни премази, готово као код Шумановићевог “Бара у Паризу“ у Матићевој се књизи могу руком опипати.
Звече однекуд вериге о којима приповеда Љуба Ненадовић у „Писмима из Италије“, све некако уваљане у блуз и у ону чудесну пискаву нит Чета Бејкера, који је у истом том Амстердаму и скончао.
Одавно ме, заиста одавно, тако добро није дотакао спој свих овом свету познатих уметности у једном делу, које се пуким случајем назива књижевним. Иако је у њему више музика и питура него по концертима и музејима савремених уметности.
Како човек, располућен од толиких потреба да напусти себе, може да о носталгији каже, можда најлепшу реченицу у мени доступној савременој књижевности?
„Родни је град, покретна елегија, жалобна болна пјесма над неодживљеним временом у њему“
SOUNDRTRACK ОД БОЖУРОВА ДО FUNNY VALENTINE
Ова књига се, као што сам поменуо, не доживљава само једним чулом.
Можда пре него иједним другим чулом, књига је то која се слуша.
Нису то постмодернистички фолови, хиперлинкована стварност коју живимо, већ превазиђени постмодернизам у једној мери рестартован на антику. Као некаква музичка неоренесанса.
Да књижевност не мора да буде линеарна, демонстрирали су Црњански и Настасијевић, у модерном пре модерног, а Ђорђе сада као медијум шета свог приповедача по туђим аурама и мислима.
Не мора све што се литерарно калеми на џез да буде биопик. Нешто једноставно може да буде „Whiplash“ у књижевности.
Ова је књига утолико боља јер нема залудне потребе да се лута Јесењиновим стопама, угаженим стрњикама и житним пољима, тамо где градови миришу на мачју мокраћу и расквашени асфалт.
То и Матићев лик памти. Не мирис липе. Него пријатан смрад градских улица. И зато му верујем.
Сигуран сам да се инспирација за назив ове књиге баш и крије у печалбарским пословима под светлима неонске хале, међу поштанским маркама, где се попут разгледнице са летовања које се никада не завршава, негде срамежљиво наметнула фраза “Ниоткуда с љубављу“.
Зато што је цела као да припада неком другом, заборављеном свету.
Где је у реду бити луцкаст као Тин Ујевић.
Где су песници господа и витезови.
Зато је ниоткуда.
Јер је одсвакуд.
Сваком блиска и позната.
А тако универзално ничија.
А да је с љубављу – довољно је само погледати у чаробно плаветно око Маше Ко(р)ен, коју да бисте упознали морате да потражите међу страницама Матићевог првенца.
Ђорђе Матић – Фото: Иво Цагаљ/Pixell
СПАРИНГ ПАРТНЕР МЕЂУ ЛИКОВИМА – ТО СВАКАКО МОЖЕ БОЉЕ
Занесу се ствараоци у прављењу лика из „Ich forme“ да некада забораве на карактеризацију ликова који чине атмосферу драматичнијом.
Ако је овој књизи потребно тражити ману,(а вратимо се на почетак да ово није критика, већ братски савет) онда се та мана сигурно крије у лику Кнеза, који је бескрајно симпатичан, али чији се лик понекад гради као пасивна контратежа главном лику, како би у некој мери он интелектуално издоминирао. Као некакав џак за ударање или пак хроми спаринг партнер.
Да баш не зна ко је Јуриј Гагарин или шта је номинатив, а шта вокатив, не чини ми се вероватним.
А управо то прави добар темељ оним правим критичарима који пишући о Матићу у суперлативу карикирају његов бескрајни језички потенцијал.
Такви стилски слепи рукавци, ипак нису најпотребнији, јер интелект се назире и без тога.
Ова је књига, (last but not least) као да је Чет Бејкер устао из гроба и снимио нови албум. Једна од оних које нема потребе читати споро, како би се крај одгодио. Она се друкчије и не може читати, до са пуном пажњом и свих пет и више чула.
Извор: Кумулонимбус.ме
Објављивање на порталу ГЛЕДИШТА одобрио: Никола МАРКОВИЋ
Овај циклус песама Жељка Митића, претходно је објављен у часописима: Поезија, часопис пјесничке праксе; број 3-4, просинац 2023, Загреб, Градина, часопис за књижевност, уметност и културу, бр. 105-106/2023, Ниш. Фотоилустрације су из музеја Едварда Мунка.
Песму Ово није земља за самце први пут објављују ГЛЕДИШТА.
Едвард Мунк – Аутопортрет поред прозора
МОЈА БОРБА
Нисам умео да лажем
па рекох волим њу
али волим и тебе,
могли бисмо да живимо сви скупа.
Мада сам веровао
да ће у мом предлогу
препознати добру идеју,
то се није догодило.
Саопштила је како ћу
ипак морати да бирам.
Промена не може да буде лоша,
помислио сам
и одабрао нову девојку.
Касније сам се опаметио
и решен да више не улазим у везе
због којих ћу се осећати
млађе и пожељније
вратио се кући
доневши са собом
полно преносиву болест.
А она ми је све опростила.
Живели смо срећно
неколико наредних година
док нисмо закључили
како бисмо могли да живимо још срећније.
Па се одселила на Север
нашла посао
купила кућу
и одвела децу.
Није ми опростила.
ЖЕНЕ ФИЛМОВА Б ПРОДУКЦИЈЕ
Луде, хистеричне, љубоморне, јебозовне,
жене које воле или бар мисле да воле,
спремне су да убију за туђег мужа
али не и да се повуку или предају.
У сталном узбуђењу које носи
мување с таквим женама,
изгубио сам много.
Једном сам пропустио
понуду живота,
да објавим књигу у Лондону.
С друге стране сам и добио.
Између осталог, редовну терапију.
А Шодан каже:
Објављена књига на енглеском језику,
заглављено је стопало
у једном одшкринута врата
светске књижевности.
Никад ниси превише стар за успешну каријеру
и никад није касно за поправни,
осим после секса
са књижевном критичарком.
КРАЉ ДРАМЕ
Некад ствари нису као што изгледају
или нису сасвим јасно постављене,
као што јелен не прелази магистралу
него магистрала пролази кроз шуму.
Некад ме чудно гледају,
овде сам странац,
и на дечјем фудбалском турниру
не аплаудирам као у позоришту
попут осталих родитеља,
већ галамим,
псујем и претим судији.
Некад ствари умеју да буду
у неспоразуму са собом,
са првим сунчаним данима пролећа
број хитне помоћи постављам
на брзо бирање,
заљубљен сам у жену која је отишла,
људи се боље осећају кад нисам
у њиховом друштву.
Позив на пиво
одбијају фантастичним разлозима.
А Алекс каже:
Не постоји неразумевање
већ само лоша трава.
Прошло је много година
како нисам дувао,
параноје сам сачувао као
сувенире.
Едвард Мунк – Убица
НЕКО ЈЕ ПОПИО МОЈУ ВОТКУ
Када сам се после три месеца
из Србије вратио у Норвешку,
ствари су углавном биле тамо
где сам их и оставио.
Приметио сам пар нових предмета,
вероватно добијених
као поклон за празнике,
и да је моја вотка
попијена.
Из дивне стаклене људске лобање
са чепом на врху,
нестала је сва течност.
Загледан у шупљине очних дупљи
покушавао сам да одгонетнем:
Жена не пије вотку,
деца су још увек мала,
наши гости Срби махом су љубитељи
ракије.
Као у причи о златокосој девојчици
што на путу кроз шуму
набаса на кућу медведа
који су изашли у шетњу док им се охлади
ручак
неко је седео на мојој столици
неко је јео моју кашу
неко је спавао у мом кревету
неко је попио моју вотку
или све то заједно.
Странац је био овде и указана му је част
коју не заслужује.
А Карановић каже:
Пијем вотку кад желим да се брзо напијем,
јер она хвата брже од осталих пића.
Осим оне украјинске с медом и љутим
папричицама,
никад нисам волео вотку.
А сад ми је та вотка важна.
Као што су ми важни детаљи који говоре
о неприкосновеној владавини овим
простором
о трону
који ми измиче.
МОЖДА ОВЕ ПЕСМЕ ИПАК НЕ ГОВОРЕ МНОГО
Уметност писања песме је
као уметност припреме бифтека.
Неко то свакако уме боље.
После четрдесет година
биланс је следећи:
Нејасно сећање на детињство
кошмар деведесетих
алкохолизам и таблетоманија
и сасвим мало преосталих сати
за истинске радости.
Не траћи време на препечен бифтек
и просечне песме!
А Исидора каже:
Бруталност је ишчезла из поезије народа
који је некада певао о крви
као о роси на мачу викинга.
Нова норвешка лирика неће вас затући
маљем метафоре.
НОРВЕШКА ЛЕТЊА ЗИМА
Плажа није пуста упркос свежини ветра.
Море је хладно.
Ноге почињу да боле
ако стојиш у води дуже од минута.
Видим купаче.
Наши људи кажу да ипак прија
стриктна сатница рада овде
и за разлику од домовине,
поштено плаћен сваки минут
одузет од слободног времена.
Никад се заправо не навикнеш.
Празни кафићи у подне и тескоба
коју само на кратко смекшају
алкохолна пића прекомерних цена.
Радује ме што нисам онај стари.
Свеједно,
овде сам а нисам овде.
Крупна плава жена
показује прстом на мене
док одлази кући
а у ствари
мисли на неког сасвим другог.
СОБА 316
Да ли би нешто било другачије
када бих поетску правду
прогласио авантуром
кроз непознате пределе,
погрешном тактиком
освојене нове територије?
Соба 316 и даље би била
скучена ћелија
у коју не мораш да се вратиш
после напорног дана
ако већ имаш куд
и читава обала Арктика,
Алкатраз у белом,
без калифорнијског сунца
без икаквог сунца.
Какве везе имам
са свим тим људима
који ми израњају из мрака
Делмор Шварц
Оскар Вајлд
Џим Морисон
Џек Торенс
кад сам само
помоћни кухињски радник
писац без друге књиге
са преспаваних
петнаест минута славе.
И колико је особљу
уопште потребно да схвати
да је неко од станара умро
у свом кавезу?
Поново престрављен
могућим сусретом
самоће и смрти
усред ноћи
силазим до рецепције
и постављам исто питање.
Кад ме на крају убеде
како су сва наша кретања
под надзором камера
осетим олакшање
и вратим се у кревет
своје приметно комфорније собе
број 316 самачког хотела
на ободу поларног круга.
Едвард Мунк – Хенрик Ибзен у Гранд кафеу
ОВО НИЈЕ ЗЕМЉА ЗА САМЦЕ
Није ово земља за самце,
градови су острва
клима је сурова
локалци су лицемери
досељеници нужно зло.
Зато заснуј породицу,
овог пута разборитије.
Нема веће грешке од поновљене
ни боље жене од друге жене.
Никад ниси превише стар за рокенрол,
сви могу да буду
звезде пред огледалом,
свако место је ненастањиво
ако си се унапред предао.
За ГЛЕДИШТА пише: Жељко Митић
Политика приватности
Да бисмо читаоцима пружили најбоље искуство, користимо технологију такозваних колачића за чување и приступ информацијама о уређају са којег приступате овој адреси. Ваша сагласност омогућава програму да аутоматски обрађује податке. Непристанак или повлачење сагласности неће негативно утицати на карактеристике. Ставови изречени у текстовима не одражавају нужно и став редакције Гледишта.
Основни
Увијек активан
Техничко складиштење или приступ који је стриктно неопходан за коришћење услуге коју изричито захтева претплатник или корисник, или у једину сврху обављања преноса комуникације преко електронске комуникационе мреже.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Маркетинг
The technical storage or access is required to create user profiles to send advertising, or to track the user on a website or across several websites for similar marketing purposes.
