Danas, na rođendan legendarnog niškog fotoreportera Dušana Mitića Cara, časopis „Gledišta” zvanično otvara konkurs za godišnju nagradu koja nosi njegovo ime. Više od običnog priznanja, ova nagrada je svetionik za profesiju koja istinu traži kroz objektiv.
Dušan Mitić Car (1953-2021)
U vreme kad je vizuelna kultura preplavljena brzim i površnim sadržajima, nagrada „Dušan Mitić Car” nastoji da prepozna stvaralaštvo fotoreportera koji ne skreću pogled. Od danas je aktivna platforma fotoreporter.org, putem koje profesionalni fotografi iz Srbije i regiona mogu prijaviti svoje radove i postati deo ove važne hronike našeg doba.
Tri izraza, jedan trenutak istine
Konkurs je fokusiran na tri ključne kategorije umetničkog izraza, one u kojima je Car ostavio svoj najdublji trag:
Lajf fotografija: Za kadrove koji beleže nepatvoreni život i svagdašnja ljudska iskustva.
Scenska fotografija: Za majstorstvo u hvatanju dinamike i emocije umetničkog trenutka.
Crno-bela fotografija: Za snagu čistog izraza, gde svetlost i senka govore više od boja.
Pored ovih kategorija, živimo za trenutke koji zaslužuju poseban naklon. Povelja „Carski rez” dodeljivaće se za životno delo u izuzetnim prilikama – fotoreporterima čije stvaralaštvo decenijama ispisuje vizuelnu istoriju i ostavlja neizbrisiv trag u našoj kulturi.
Kako se prijaviti?
Procedura je pojednostavljena i prilagođena profesionalcima. Sve informacije o uslovima učešća, tehničkim specifikacijama i Pravilniku dostupne su na adresi fotoreporter.org. Autori se prijavljuju putem kontakt forme, nakon čega dobijaju detaljna uputstva za slanje svojih dela.
Ključni datumi:
Prijem radova: od 9. marta do 1. oktobra.
Objava odluke žirija: 23. oktobar, na godišnjicu Carovog odlaska u večnost.
Svečanost uručenja: Termin će biti naknadno objavljen.
Zašto je ovo važno?
Dušan Mitić Car je bio posvećeni fotograf, tihi svedok i lirski pripovedač naše stvarnosti. Njegovi kadrovi danas nisu samo istorija, nego dokaz da dobra fotografija čuva dostojanstvo trenutka. Pozivamo sve kolege, hroničare našeg vremena, da svojim objektivima nastave tu tradiciju.
Jer, na kraju krajeva, važno je samo ono što ostane u fokusu.
Današnji datum, 6. mart 2026. godine, u analima naše kulture ne stoji samo kao podsetnik na protok vremena, već kao simbol jednog veka koji je počeo rođenjem čoveka koji će postati etalon za ukus, meru i gospodstvo.
Branko Pleša nije bio samo glumac; on je bio pojava koja je primoravala okolinu da se uspravi, da pazi na izgovor i da poštuje tišinu. Dok obeležavamo stotu godišnjicu njegovog rođenja, suočavamo se sa pitanjem: šta je to Plešu činilo toliko drugačijim od svih ostalih velemajstora naše scene?
Odgovor leži u njegovoj sposobnosti da pomiri dve naizgled suprotstavljene stvari – strogu intelektualnu disciplinu i duboku, gotovo organsku emociju. U vremenu kad je jugoslovenski glumački izraz često bio sinonim za eksplozivnost, znoj i viku, Pleša je doneo „zapadnjački” sfumato. On je bio arhitekta tišine. Znao je da je pauza između dve rečenice često važnija od samih reči, i da se najveće istine ne saopštavaju građanima sa barikada, nego se šapuću u samoći sopstvene savesti.
Branko Pleša 1926 – 2026
ARHITEKTURA GLASA I GOSPODSTVENE DISTANCE
Ako bismo Plešin doprinos posmatrali kroz prizmu nauke o umetnosti, njegov najveći izum bila je dikcija. Kod njega nije bilo slučajnih glasova. Svako „r” i svako „s” imalo je svoju težinu i svoje mesto u prostoru. Ta preciznost mu je omogućila da postane vodeći glumac Jugoslovenskog dramskog pozorišta u njegovim najsjajnijim danima.
Kada bi Pleša zakoračio na scenu, publika bi nevoljno utihnula, ne zato što je on to zahtevao autoritativnošću, već zato što je njegova pojava odisala onim što bismo mogli nazvati „prirodnom aristokratijom”.
Ta distanca koju je održavao, kako na sceni tako i u privatnom životu, nije bila plod arogancije. Naprotiv, to je bio njegov način da zaštiti svetost umetnosti kojom se bavio. Za Plešu gluma nije bila „tezga” niti zabava za mase; ona je bila sveštenički poziv. Upravo ta doslednost iznedrila je nadimak po kojem ga i danas, vek kasnije, pamtimo – Gospodin Glumac. On je bio čovek koji je i u najobičnijem kaputu izgledao kao da nosi kraljevsku odoru, ne zbog kroja tkanine, već zbog kroja sopstvene duše.
MORAL U RATNOJ PRAŠINI: PUKOVNIK LUKIĆ
Iako su mnogi velikani tog doba gradili svoju slavu na likovima harizmatičnih buntovnika, Pleša je u kultnom filmu Marš na Drinu ostvario ulogu koja je postala temelj za razumevanje srpske oficirske časti. Kao pešadijski pukovnik Zdravko Lukić, on nije bio taj koji će uz psovku jurišati na haubice – za to je bio zadužen siloviti Kursula u majstorskoj izvedbi Ljube Tadića. Plešin pukovnik Lukić bio je nešto drugo: mozak operacije, čovek koji oseća odgovornost za svaku izgubljenu glavu i koji u haosu rata pokušava da zadrži civilizacijski nivo.
Zanimljiva je anegdota sa snimanja koja opisuje kako je Pleša gradio ovaj lik. Insistirao je na savršeno zategnutoj uniformi, čak i kada su oko njega svi bili „zapečeni” u prašini i blatu Cerske bitke. Svoju smirenost u kadru dovodio je do tačke koja je graničila sa nepomičnošću. Kada bi pukovnik Lukić izdavao naređenje, Pleša nije koristio viku. Koristio je autoritet znanja i unutrašnje snage.
Tom ulogom je dokazao da je vojska bez kulture i etike samo naoružana gomila, a da je oficir pre svega – vitez. Čini se zauvek odzvanja njegova rečenica koja i danas rodoljubima tera suze na oči:
„Više ne naređujem ja, ni vrhovna komanda, ni đeneral Stepa – naređuje Srbija!”
Isečak iz filma Marš na Drinu: Pukovnik Zdravko Lukić, komandant 2. prekobrojnog pešadijskog puka I poziva, Kombinovana divizija
LICE MOĆI I NALIČJE PATNJE: KADIJA I NEGATIVCI
Pleša je bio majstor u tumačenju likova koji su na pozicijama moći, ali i onih koji su tu moć zloupotrebljavali. Njegova interpretacija Kadije u ekranizaciji Selimovićevog romana Derviš i smrt je studija o birokratskom zlu.
Bez ijednog povišenog tona, on je uspeo da dočara hladnoću sistema koji melje pojedinca. Gledajući ga u tom filmu, publika oseća fizičku nelagodu od te tihe, prigušene pretnje koju on emituje.
Takođe, bio je nezamenljiv u ulogama stranih oficira u posleratnim filmovima. Dok su ti likovi obično bili jednodimenzionalne karikature zla, Pleša im je davao dostojanstvo, inteligenciju i tragiku. Time je podizao ulog svakog filma – jer što je protivnik pametniji i dostojanstveniji, to je pobeda nad njim značajnija. On nije igrao „neprijatelja”, on je igrao Čoveka u vrtlogu pogrešne ideologije.
REŽIJA KAO NASTAVAK MISLI
Kad je glumački izraz postao pretesan za njegov vizionarski duh, Pleša se okrenuo režiji. I tu se videla njegova skoro naučna preciznost. Njegove predstave su bile vizuelno čiste, sa fokusom na tekst i psihologiju. Nije trpeo jeftine trikove.
Kao pedagog na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, svojim studentima je često govorio: „Nemojte mi donositi glumu na čas, donesite mi čoveka.” Verovao je da glumac koji ne čita, koji ne poznaje muziku ili slikarstvo, ne može da tumači velike likove.
Postoji predivna priča koja kaže da je Pleša na probama često više vremena provodio razgovarajući sa glumcima o filozofiji i istoriji nego o samoj postavci scene. Smatrao je da iz opšte kulture proizlazi intuicija, a iz intuicije prava gluma. Za njega je svaki izlazak pred publiku bio ispit pred sudom sopstvene savesti.
Radio Beograd 1: Kod dva bela goluba – Branko Pleša
NASLEĐE ZA VEČNOST: STO GODINA POSLE
Danas, na pragu njegovog drugog veka, ime Branka Pleše svetli jače nego ikad. U eri u kojoj je sve postalo instant – od slave do umetnosti – Pleša je podsetnik da kvalitet zahteva vreme, da dostojanstvo nema cenu i da se istinska veličina ne meri decibelima, već dubinom misli.
Njegov stoti rođendan je prilika da se ponovo zapitamo šta znači biti umetnik. Branko Pleša nam je dao odgovor svojim životom i delom: da to znači biti slobodan, biti obrazovan i, iznad svega, ostati „gospodin” u svim okolnostima.
Zato, danas na ovaj 6. mart, kad pomislimo na njega, videćemo ga verovatno onako kako ga je i istorija zapamtila: sa pogledom koji prodire kroz vreme i sa onim karakterističnim, dubokim glasom koji nam poručuje da je stil zapravo samo drugo ime za karakter. Branko Pleša ostaje naš večni savremenik, majstor koji nam je pokazao kako se živi i stvara sa visoko podignutim čelom.
Vest o odlasku u večnost Nikolaja Vladimiroviča Koljade nije obaveštenje o smrti velikog pisca, nego tihi jecaj pozorišne rekvizite usled pada čitavog jednog univerzuma koji je on, decenijama, iz svoje dače u Jekaterinburgu, pažljivo tkao od blata, suza, jeftine votke i najčistije poezije. Kako je prevodilac Novica Antić na stranici Ateljea 212 na vest o smrti dirljivo primetio u svom sećanju na dugogodišnjeg prijatelja, Koljada je pred kraj osetio da ovaj svet više ne prepoznaje kao svoj. Biće da je svet postao previše umiven i hladan za čoveka koji je čitavog života slavio „prljavu” lepotu ljudskog postojanja.
Koljada je bio pozorišni fenomen koji se najpreciznije govoreći retko sreće. U eri u kojoj je merilo uspeha po pravilu podrazumevalo prelazak u neku od metropola, on je izabrao da ostane „gradonačelnik” svog Jekaterinburga. Na razmeđi Evrope i Azije, podigao je Koljada teatar – utočište za sve one koji nisu imali gde, instituciju koja je postala sinonim za angažovano i vispreno pozorište.
Njegova veličina nije se ogledala samo u pisanju, nego se odražavala u viziji. Kao tvorac Uralske škole dramaturgije, on nije stvarao nebrojene kopije sebe. Brusio je glasove mladih pisaca, dajući im slobodu da budu ono što jesu – sirovi, iskreni i neustrašivi.
ČOVEK KOJI JE RAZUMEO „MALE LJUDE”
Ono što je Koljadu učinilo duboko bliskim srpskoj publici jeste njegov nepogrešivi osećaj za marginalca. Njegovi likovi, poput onih u dramama „Murlin Murlo” ili „Praćka”, nisu heroji iz čitanki. To su ljudi sa periferije, koji životare u skučenim stanovima, među memljivim tapetama koje se ljušte, a sanjaju o velikim ljubavima i dalekim svetovima.
„Nikolaj je pisao o ljubavi koja trune, neubrana, kao najslađa jabuka u zapuštenom voćnjaku.”
Koljada je bio majstor estetike siromaštva i beznađa – pravca koji je ogoljavao surovu stvarnost postsovjetskog društva, ali je u taj sivi pejzaž uvek ubacivao zrake sunca, makar to bilo kroz tragikomični apsurd ili višak emocije koja preliva preko ivice.
KOLJADA I SRBIJA: BRATSTVO PO „LUDILU”
Veza Nikolaja Koljade i Beograda bila je organska. Zahvaljujući pionirskom radu Jovana Ćirilova i prevodima Novice Antića, on je ovde zaista postao domaći pisac. Njegove drame su se u Srbiji izvodile sa istim žarom kao i u Rusiji.
Zašto smo ga tako razumeli? Verovatno zbog njegovog dubokog uvida: „Tvoji Srbi su na isti način ludi kao i Rusi”. To je ono plemenito, melanholično i često destruktivno ludilo koje preživljava sve istorijske brodolome. U Beogradu je video isti onaj prkos i istu onu tugu koju je nalazio na svom Uralu.
Ključni doprinosi dramaturgiji: Praćka – bolna, antologijska priča o samoći; Murlin Murlo – tekst koji je definisao čitavu jednu generaciju pozorišnih stvaralaca; Kokoška – surova i duhovita vizija pozorišnog života u provinciji; Poloneza Oginjskog – tragikomična povest o izgubljenom identitetu, emigrantskoj nostalgiji i bolnom pokušaju povratka u otadžbinu koja je postala potpuno strana, a koja je svojevremeno sa velikim uspehom igrana na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Nišu.
POSLEDNJI ČIN: ZAVESA
Poslednja poruka koju je poslao – da svet više ne prepoznaje kao svoj, najbolnija je i istinita dijagnoza našeg vremena. Čovek koji je mogao da vidi lepotu u najvećoj bedi, na kraju je zaćutao pred hladnoćom ovog – novog doba.
Nikolaj Koljada je otišao 2. marta 2026. godine u tišinu svojih jelki na Uralu, ali ostavljajući za sobom pozorište koje neće prestati da igra. Ostavio je stotine studenata kojima je udahnuo hrabrost da pišu, i publiku širom sveta koja će u njegovim rečenicama i dalje prepoznavati sopstvene ožiljke.
Neka mu je laka uralska zemlja i večan mir od Gospoda. Njegova „jabuka iz zapuštenog voćnjaka” nije istrulila – ona je sada deo pozorišne večnosti.
Kad je 1989. godine emitovana prva epizoda serije Simpsonovi – božićni specijal: Simpsonovi peku božićnu večeru, malo ko je mogao da nasluti da će taj naizgled jednostavan animirani crtać postati jedan od najvažnijih kulturnih proizvoda s kraja dvadesetog i početka dvadeset prvog veka. Sa radnjom smeštenom u izmišljeni američki gradić Springfild, serija je brzo prerasla u globalni fenomen, koji prevazilazi okvir obične televizijske zabave.
Simpsonovi nisu počeli kao priča o porodici, već kao priča o jednom gradu. I taj grad i danas liči na naš.
OD KRATKOG SKEČA DO TELEVIZIJSKE INSTITUCIJE
Simpsonovi su započeli svoj život kao kratki animirani segment u emisiji Šou Trejsi Ulman 1987. godine. Njihov tvorac, Met Grejning, u poslednjem trenutku je odlučio da ne koristi poznate stripovske junake, već da na brzinu osmisli jednu porodicu, imenovanu po članovima njegove sopstvene, uz jedan simbolički izuzetak: Bart, čije ime predstavlja anagram engleske reči brat (razmaženo dete, derište, derle).
Od trenutka kad je američka televizijska mreža Foks prepoznala potencijal i naručila samostalnu seriju, Simpsonovi su krenuli do tad nezabeleženim putem, bez presedana, od eksperimentalne animacije do najdugovečnije animirane serije u istoriji televizije.
Ono što je počelo kao satira i svojevrsni eksperiment ubrzo je postalo centralna tačka pop-kulturnog pejzaža savremenog globalnog televizijskog stvaralaštva.
SPRINGFILD KAO MODEL SVETA
Na prvi pogled, Simpsonovi su priča o jednoj disfunkcionalnoj porodici o ocu lenjivcu zaposlenom u nuklearnoj elektrani, majci stubu doma sa frizurom nalik na spomenik, dvoje dece suprotstavljenih temperamenata i jednoj bebi koja više zna nego što govori. I upravo u toj jednostavnosti leži sva njihova univerzalnost.
Springfild nije stvarno mesto, nego obrazac bilo kojeg grada širom sveta. On jeste američki, ali je i kao svaki drugi grad koji živi od navika, iluzija, medijskih slika i političkih fraza. Kroz taj prostor serija satirično obrađuje gotovo sve teme od izbornih kampanja i korporativne pohlepe, preko religije i obrazovanja, do porodičnih odnosa i masovne kulture.
Humor Simpsonovih nikad nije bio samo zabava jer je u svojim najboljim trenucima bio i uspostavljanje dijagnoze i način da se stvarnost pokaže jasnijom kroz njeno izobličavanje.
LIKOVI KOJI NE STARE JER PREDSTAVLJAJU ARHETIPOVE
Homer Simpson postao je arhetip „malog čoveka” modernog doba koji je neambiciozan, impulsivan, često glup, ali suštinski emotivan i odan. Njegov tipičan uzvik ušao je u rečnike, kao što je i on sam ušao u naše kolektivno pamćenje.
Mardž je moralni oslonac porodice. Bart je večiti buntovnik, a Lisa savest serije, istovremeno intelektualna, etička i politička, dok je Megi tiha ironija svega izrečenog. Oko njih se grana verovatno najbogatijih galerija sporednih likova u istoriji televizije. Srećemo više desetina različitih karaktera od gospodara Bernsa, karikature korporativnog kapitalizma, do Moa, tragičnog vlasnika bara, i čitave parade gradskih marginalaca.
Posebnu ulogu u pripovedačkom okviru serije ima takozvana „večitost junaka” gde niko ne stari jer ne pripadaju konkretnom vremenu, već trajnim društvenim ulogama i principima.
KULTURNI UTICAJ: OD TELEVIZIJE DO KOLEKTIVNOG JEZIKA
Simpsonovi su iz temelja promenili status animacije. Posle njih, više nije bilo moguće animirane serije posmatrati isključivo kao dečju zabavu. Otvorili su prostor za čitav niz ostvarenja od Saut Parka do Femili gaja, ali nijedno od njih nije dostiglo njihovu rasprostranjenost i uticaj.
Fraze, memovi, vizuelni gegovi i kulturne aluzije iz serije postali su deo svakodnevne komunikacije. Istovremeno, serija je izgradila čitavu industriju od filmova, knjiga, igara, tematske parkove i akademske studije. Nije slučajno što je časopis Tajm svojevremeno proglasio Simpsonove najboljom televizijskom serijom dvadesetog veka.
Pre nego što se pojave likovi, postoji prostor. Springfild kao mesto gde satira nastaje iz svakodnevice.
Jedan od najčešće pominjanih fenomena serije jesu njena navodna „predviđanja” budućih događaja. Od političkih obrta i sportskih ishoda do korporativnih spajanja, Simpsonovi su više puta „pogodili” stvarnost. Ipak, reč je manje o vidovitosti, a više o dubokom razumevanju mehanizama razvoja događaja savremenog društva. Kad se svet ponaša predvidljivo u svojoj apsurdnosti, satira postaje najprecizniji oblik analize.
Ali kako to već biva … nijedan dugotrajan kulturni fenomen nije bez sporova. Od optužbi da „podriva porodične vrednosti”, preko reakcija na kulturne stereotipe, do pitanja identitetskih politika tako su i Simpsonovi često bili na meti oštre kritike.
Povlačenje pojedinih epizoda, promene u glumačkoj postavi i unutrašnje korekcije pokazuju da serija, iako dugovečna, nije statična. Ona se, ponekad sporo i nesavršeno, prilagođava novim etičkim i društvenim normama.
ISMEJAVATI SVET DA BI SE PREŽIVELO
Sa više od tri i po decenije emitovanja, Simpsonovi su doslovno postali kulturna institucija. Njihova tajna nije samo u tome što su uvek savremeni, nego što umeju da budu i anahroni jer pamte prošlost dok komentarišu sadašnjost.
Možda i nisu uvek oštri kao u svom zlatnom periodu, ali njihovo mesto u istoriji i kulturnom nasleđu čovečanstva je obezbeđeno. Odavno nisu samo televizijska serija, nego hronika jednog doba, enciklopedija pop-kulture i satirična, iskrivljena stvarnost u kojoj se često prepoznajemo.
Dok god postoji potreba da se svet ismeje da bi se razumeo, porodica iz Springfilda imaće šta da kaže. A ako jednog dana i predvide sopstveni kraj, verovatno će ga dočekati uz smeh.
Nušićevskim zapletom počinjemo. Dragi čitaoci, da li ste nekada videli Melburn? Niste? E, dobro, zamislite onda Melburn, al tamo nekad sredinom sedamdesetih. Još za to vreme, uobičajena gradska vreva prometne Svonston ulice iznenada biva prekinuta nečim što ne liči ni na šta do tada viđeno. Na zadnjem delu kamiona sa otvorenom platformom, petorica omladinaca u farmerkama i školskim uniformama prave buku koja će definisati nastupajuću epohu. Iza njih, trojica gajdaša iz trupe Rats of Tobruk Pipe Band duvaju u mehove, prkoseći gravitaciji, ali i zakonitostima dotadašnje pop kulture.
Tog 23. februara 1976. godine, grupa AC/DC je snimila video spot za pesmu It’s a Long Way to the Top (If You Wanna Rock ‘n’ Roll). Ono što je tada izgledalo kao lucidna marketinška ideja za emisiju Countdown, danas, tačno pedeset godina kasnije, stoji stameno kao granitni spomenik u istoriji popularne muzike.
Za potpuni doživljaj: slušaj glasno dok otkrivaš priču iza legendarnog rifa
JUBILEJ JEDNE ROK HIMNE
Ova pesma, sa njihovog međunarodnog debi albuma High Voltage, bez preterivanja predstavlja egzistencijalistički menifest muzičke industrije. Tekst koji je napisao pokojni Bon Skot je brutalno iskren izveštaj o teškom putu do slave, prepunom „pljački, tuča i slomljenih kostiju”.
Značaj ove kompozicije potvrđen je 2001. godine kad je Udruženje australijskih izvođača uvrstilo i nju među deset najboljih australijskih pesama svih vremena. Ova pesma pratila je i izlazak na binu tokom jedne od novijih turneja čuvenog benda Metalika. Ipak, ono što je učinilo besmrtnom nije samo rif Angusa Janga, ima i do smelosti da se u srce hard-roka ubaci instrument koji potiče iz potpuno drugačijeg civilizacijskog registra – gajde.
AC/DC: GLOBALNI FENOMEN I SRPSKI „VISOKI NAPON”
Uticaj grupe AC/DC na svetsku muzičku scenu je nemoguće preceniti. Dok su drugi bendovi eksperimentisali sa psihodelijom, simfo-rokom ili kasnije elektronikom, AC/DC je ostao veran svojoj „religiji sa tri akorda”. Njihov minimalizam je zapravo vrhunska disciplina, a oni su dokaz da je iskrenost moćnija od svake virtuoznosti.
U Srbiji, kult ovog benda ima posebnu dimenziju. Za generacije koje su odrastale u socijalističkoj Jugoslaviji, AC/DC je bio sinonim za glasno odbijanja da se savije kičma pred bilo kim. Njihova muzika se zato ovde nikada nije doživljavala kao „uvoz iz inostranstva”, bila je deo urbanog folklora.
Vrhunac te iskonske veze dogodio se 2009. godine na njihovom velikom koncertu u Beogradu. Bez preterivanja, to nije bila obična svirka – bilo je hodočašće. Videti decu od desetak godina, tinejdžere i veterane od šezdeset kako zajedno skaču, potvrda je da AC/DC govori univerzalnim jezikom koji Srbi odlično razumeju – jezikom prkosa i dostojanstva „poštenih šljakera”. Angusov manični ples pod visokim naponom u direktnom je dosluhu sa dinarskim temperamentom koji organski ne trpi lažne autoritete.
GAJDE: INSTRUMENT KONTINENATA I EPOHA
Kad je Bon Skot odlučio da svira gajde u ovoj pesmi, iako zapravo nije znao da ih svira pre snimanja, nego je savladao osnove uz pomoć pomenutog orkestra, on je nenamerno izazvao kratki spoj sa dalekom prošlošću.
Gajde su najčešće pogrešno doživljavane kao isključivo škotski instrument. Međutim, istorija ovog instrumenta je fascinantna studija o ljudskim migracijama i kulturnoj razmeni. Prvi tragovi instrumenata sa mehom sežu do antičke Grčke i Rima (rimska tibia utricularis), a veruje se da su prethodnice stigle sa istoka.
Gajde su istinski globalni instrument. Od škotskih Great Highland gajdi, preko irskih uilleann cevi, do galicijskih gajti, ali i širom balkanskog poluostrva gde su takođe jedan od najstarijih i najvažnijih instrumenata. Bile su prisutne na dvorovima, ali i na seoskim zborovima. Ukorenjene su u više srpskih podneblja i poznate su kao erske, banatske, svrljiške ili zaplanjske.
Teorijski posmatrano, gajde su instrument sa „burdonom”, odnosno dubokim tonom kao na orguljama. Taj konstantni, pozadinski ton koji se čuje kroz melodije, stvara specifičnu vrstu zvučnog zida koji je vrlo sličan distorziranom zvuku modernih pojačala. Možda se upravo tu krije tajna zašto su se gajde tako savršeno uklopile u zvuk AC/DC-a. One su „prvobitni sintesajzer”, instrument koji proizvodi snažan zvuk trajanja, baš kao i dobar rif.
TAČKA NA LATINIČNO „I” – ZAŠTO JE OVAJ JUBILEJ VAŽAN?!
Pedeset godina nakon što je kamion protutnjao Melburnom, svet se promenio do neprepoznatljivosti. Muzika se danas uglavnom konzumira kroz algoritme koji nam „sugerišu” šta da volimo, a spotovi se snimaju skupim CGI efektima i „generišu” veštačkom inteligencijom. U tom svetu „savršenih” piksela, AC/DC i dalje stoji kao savršena nesavršenost jer … kad čujete doboš i prvi ton gajdi u It’s a Long Way to the Top, sve moderno, nabudženo hiljadama filtera, u najvećoj meri ipak deluje malokrvno.
Ovaj jubilej zato iznova dokazuje da koreni nisu klupko isprepletanih žica, nego akumulator koji odbija da se isprazni. Da li su koreni u bluzu sliva Misisipija, ili u drevnom instrumentu od kozje kože i drveta podno Suve planine, na koncu i nije bitno. Međutim, ono šta jeste važno je iskrenost kad se zvuk pretače u emociju koja može da pokrene masu. Gajde u rok muzici jesu bile smeli eksperiment, ali su i odličan podsetnik da je muzika koju danas zovemo „hard-rok” zapravo savremena evolucija ritmova koji su zabavljali promrzle ljude okupljene oko vatre.
Dok AC/DC i dalje tutnji planetom, u Srbiji i dalje prepoznajemo taj zvuk kao svoj. Jer, bilo da je u pitanju banatski gajdaš na seoskoj slavi ili Angus Jang na stadionu, poruka je ista: put do vrha jeste dug, putovanje još duže, ali dok god imamo muziku koja nam „prostruji” kroz vene, vredi svakog pređenog milimetra. Jedini Olimp je onaj na kojem se osećamo živim.
Obeležavanje 150. godišnjice rođenja Konstantina Brankušija 2026. godine nije samo veliki kulturni jubilej za Rumuniju, ovo je trenutak kad svetska javnost ponovo otkriva čoveka koji je iz temelja promenio način na koji vidimo i doživljavamo prostor umetničkog stvaralaštva.
Kao „otac moderne skulpture”, Brankuši je uspeo da sprovede svoju tihu revoluciju, ostvarujući težnju da iz hladnog kamena i polirane bronze oslobodi to što su mnogi nazivali „suštinom stvari”.Njegov put od anonimnog dečaka sa pašnjaka na padinama Karpata do verovatno najistaknutijeg vajara 20. veka predstavlja jednu od najneverovatnijih umetničkih odiseja.
Beskrajni let njegove ptice nadahnuo je srpskog kompozitora i pijanistu Dejana Ilijića da stvori svoje prvo delo za simfonijski orkestar – svitu koja će biti premijerno izvedena u Krajovi, gradu koji je za Brankušija predstavljao propileje u svet umetnosti.
Zvanična najava koncerta: „Bird in Space / Pasărea în Văzduh”
Između narodnog duha i moderne čistote
Konstantin Brankuši rođen je 19. februara 1876. godine u malom rumunskom selu Hobica, u regiji Oltenija, nekada poznatoj pod imenom Mala Vlaška. Njegovo detinjstvo bilo je sve samo ne lako. Već kao sedmogodišnjak čuvao je ovce, ali nekako baš u toj samoći na nepreglednim pašnjacima dok je hodao za svojim stadom počeo je i da stvara, da rezbari prve predmete u drvetu, koristeći drevne veštine prenošene generacijama.
Ovaj intuitivni, detinji kontakt sa drevnim ostaće njegov temeljni pristup čak i kad kasnije bude stvarao najistančanija dela u Parizu. Njegovo obrazovanje počelo je u Umetničko-zanatskoj školi u Krajovi, gde je sam napravio čak i violinu kako bi dokazao svoj neprikosnoveni talenat, a kasnije se nastavilo u Bukureštu.
Ključni preokret u njegovom životu dogodio se 1904. godine. Prema legendi koju je sam ispredao, Brankuši je iz Rumunije do Pariza išao peške – putem dugim preko dve hiljade kilometara koji je zapravo bio svojevrsna inicijacija u svet zapadne avangarde.
U Parizu je brzo skrenuo pažnju velikog Ogista Rodena. Međutim, nakon samo dva meseca rada u Rodenovom studiju, Brankuši donosi životnu odluku i napušta majstora, izgovarajući čuvenu rečenicu: „Ništa ne raste u senci velikih stabala”.Bio je to početak njegovog samostalnog puta ka apstraktnoj čistoti i odstranjivanju svega suvišnog.
Potraga za suštinom: Filozofija nevidljivog
Brankušijeva filozofija stvaranja bila je duboko ukorenjena u verovanju da umetnost ne treba da imitira spoljašnji izgled prirode, nego njen unutrašnji princip: „Ono što je realno nije spoljašnja forma, već je realna samo suština stvari”, često je to ponavljao, odbacujući optužbe da je njegov rad „apstraktan”.Smatrajući svoje stvaralaštvo zapravo za izraz čistog realizma, jer mu je uspevalo da dopre do samog jezgra predmeta.
Tome ponajbolje svedoči serija skulptura „Ptica u prostoru” (L’Oiseau dans l’espace), kojoj se vraćao gotovo dve decenije, klešući petnaest različitih oblika u mermeru i bronzi. U ovim delima nema krila, nema kljuna ni perja. Postoji samo elegantna, izdužena linija koja preseca vazduh, pronoseći nadanjujuću ideju poleta, brzine i stremljenja ka nebesima.
Njegov koncept „direktnog klesanja” bio je još jedan čin prkosa akademskim pravilima. Umesto da napravi model u glini koje bi kasnije pomoćnici pretočili u kamen, Brankuši je sam ulazio u dijalog sa materijalom, verujući da materija mora da nastavi svoj sopstveni život isključivo pod rukom umetnika kao iskonskim alatom.
Ta duboka duhovna veza sa predmetom stvaranja dovela je do nastanka pojedinih najznačajnijih dela 20. veka, poput „Poljupca”, „Uspavane muze” i njegovog najuzvišenijeg javnog spomenika – Ansambla u Targu Žiju, koji je 2024. godine UNESKO uvrstio na listu svetske kulturne baštine.
Suđenje koje je promenilo istoriju umetnosti
Ipak, u istoriji moderne kulture, Brankušijevo ime ostaće zauvek vezano za jedan od najneobičnijih sudskih procesa: Brankuši protiv Sjedinjenih Američkih Država. Sve je počelo 1926. godine kad je jedna od postojećih verzija skulpture „Ptica u prostoru” stigla u Njujork za potrebe izložbe koju je organizovao njegov prijatelj Marsel Dišan.
Prema tadašnjim američkim zakonima, umetnička dela bila su oslobođena plaćanja carine. Međutim, carinski zvaničnici su ostali, malo je reći, zbunjeni pred vitkim komadom polirane bronze. U njihovim očima, to nije bila ptica.
Zbog svog „neprepoznatljivog” izgleda, skulptura je klasifikovana kao „utilitarni metalni predmet”, odnosno predmet za svakodnevnu upotrebu sličan „kuhinjskom priboru ili bolničkoj opremi”, i oporezovana sa 40% svoje vrednosti. Brankuši je odbio da plati carinu, smatrajući to bezobrazlukom i uvredom za umetnost, i pokrenuo je tužbu.
Proces koji je vođen od 1927. do 1928. godine bio je po svemu nadrealan. Advokati vlade su pokušavali da dokažu da je objekat „previše apstraktan” i da predstavlja „zloupotrebu skulpturistike”. Postavljali su pitanja nalik: „Ako biste ovo videli u šumi, da li biste pucali u to?”, na šta su svedoci odbrane, redom vodeći kritičari i umetnici, odgovarali da ime dela nije važno, već estetski užitak i harmonija koju ono izaziva kod posmatrača.
Sudija Dž. Vejt je 1928. godine doneo istorijsku presudu u korist Brankušija, priznavši da se pojavila „nova škola umetnosti” koja koristi apstraktne forme da prikaže ideje. Ova presuda je zauvek izmenila pravnu definiciju umetnosti u Sjedinjenim Američkim Državama, čime je direktno omogućeno modernizmu da konačno „pređe granicu” i postane priznat deo opšte kulture. Brankuši je pobedio birokratiju svojim nepokolebljivim verovanjem u istinitost oblika.
Konstantin Brankuši: „Otac moderne skulpture”
Od bronze do svite: Vizija Dejana Ilijića
Vek kasnije, taj isti „let” i borba za umetničku slobodu pronašli su odraz svog lika u muzici. Dejan Ilijić, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pijanista i frontmen niške čuvene grupe EYOT, svoju dosadašnju karijeru kruniše svojim prvim velikim orkestarskim delom inspirisanim upravo Brankušijevim nasleđem.
Ilijićev lični susret sa velikanom počeo je u Parizu, u centru „Pompidu”, tamo u čudnovatoj zgradi preko puta Srpskog kulturnog centra, gde je prvi put video Brankušijeve skulpture u vreme neposredno pred jedan od svojih koncerata.
Drugi presudan momenat dogodio se u samoj Krajovi, u junu 2025. godine, tokom njegovog solističkog nastupa u Muzeju umetnosti. Upravo tada, istražujući priču o suđenju Brankušija sa američkom carinom, Ilijić je osetio duboku vezu sa umetnikom koji je pre jednog veka branio slobodu stvaralaštva.
„Nijedan umetnik na ovom svetu ne može da ostane ravnodušan na gest umetnika koji se borio protiv konformizma i neznanja,” svedoči Ilijić: „Brankuši je za mene uzor umetnika – borca.”
Svita pod nazivom: „Bird in Space / Pasărea în Văzduh” predstavlja muzičku metamorfozu Brankušijevih principa. Iako je prvobitno zamišljena u tri stava koji opisuju samo suđenje, Ilijić je kasnije proširio delo kako bi ocrtao i samu Brankušijevu ličnost.
Kompozicija se sastoji od sedam stavova: Konstantin; Poljubac; Măiastra; Preko Atlantika; „Ali, da li je ovo umetnost?”; Ptica se uzdiže u prostor; „Jedna je stvar videti daleko, a druga je stići daleko”.
Kroz ovu muzičku novelu, Ilijić majstorski spaja svoj prepoznatljivi minimalistički izraz, tradicionalne zvukove jugoistoka Evrope, sa bojama pariske avangarde s početka 20. veka i prepoznatljivim „dodirom Balkana” po kojem je i poznat širom zemljinog šara.
Svetska premijera u Krajovi: Poklon velikanu
Izbor Krajove za mesto svetske premijere ovog dela nosi snažnu simboliku. Filharmonija „Oltenija”, institucija sa tradicijom koja datira još iz vremena kad je mladi Brankuši tek počinjao svoj put, biće domaćin ovog događaja sutra, u četvrtak 19. februara 2026. godine. Datum nije slučajan – to je tačno na dan kad se navršava 150 godina od Brankušijevog rođenja.
Ovaj koncert predstavlja deo globalnog slavlja: „Brankuši 150”, koje obuhvata istovremene događaje na šest kontinenata, od Bukurešta i Rima do Šenžena i Kaira. Izvođenje Ilijićeve svite u srcu Oltenije zapravo je simbolični povratak „Ptice” svojim korenima, ali u obliku koji nadilazi vizuelno. Dok je originalna skulptura morala da se brani pred sudijama u Njujorku, Ilijićeva muzika dolazi u Krajovu da slavi tu teško stečenu slobodu stvaranja.
Suština oblika i beskrajni let zvuka
Brankušijevo nasleđe dokazalo je da umetnost nikada nije završena, niti zatvorena u određeni kavez materijala. Ona je eter koji se pretače iz kamena u bronzu, a iz bronze u muzičke note. Kad se ove 2026. godine svet bude okupio da proslavi njegov jubilej, to nikako nije samo sećanje na jednog vajara, nego slavljenje same ljudske potrebe da se dopre do suštine.
Za Dejana Ilijića, ovaj poduhvat je povezivanje tradicije i moderne, između balkanskog nasleđa koje obojica dele i univerzalnog jezika umetnosti koji ne poznaje ni granice ni carinarnice. Te večeri u Krajovi, publika će imati priliku da zatvori oči i, vođena zvucima simfonijskog orkestra, konačno ugleda „Pticu u vazduhu” u njenom najčistijem letu i nevidljivom obliku. Brankušijev beskrajni stub time dobija svoj muzički oblik, dokazujući da let koji je počeo u jednom rumunskom selu pre vek i po još uvek traje, na visinama većim nego ikada.
Božo Lovrić jedna je od onih gotovo filmskih figura naše kulturne istorije čija biografija spaja mediteranski temperament Splita, srednjoevropski duh Praga i duboku nacionalnu i institucionalnu lojalnost prema srpskim kulturnim centrima u Novom Sadu i Beogradu. Iako danas često prekriven zaboravom, Lovrić je u svom vremenu bio nezaobilazan književni i diplomatski most koji je južnoslovensku kulturu predstavljao Evropi, ali i koji je svojim radom unutar Matice srpske i vodećih srpskih časopisa jasno trasirao svoj književni i identitetski put.
Rođen u Splitu 24. decembra 1881. godine, Božo Lovrić je pripadao generaciji koja je svoje intelektualne temelje gradila na međi dva veka, u atmosferi političkog previranja i književne secesije. Nakon završene klasične gimnazije u Splitu 1900. godine, njegov put se grana ka Beču, Inzbruku, Gracu i Zagrebu, gde studira pravo. Ipak, Lovrić nije bio čovek paragrafa, već čovek stiha i slike. Njegova rana faza stvaralaštva, obeležena zbirkama Iris (1902) i Hrizanteme (1904), uvodi ga u svet moderne pod jakim uticajem italijanskog estetizma i Gabrijela D Anuncija.
Ovi rani radovi, prepuni floralne simbolike, boja i mirisa, predstavljaju vrhunac lirike secesije na južnoslovenskom prostoru. Lovrićeva poezija iz ovog perioda je dekorativna i senzualna, ali istovremeno nagoveštava stvaraoca koji se ne plaši da istražuje granice jezika. Godine lutanja Evropom u društvu književnika Josipa Kosora (1907–1911) dodatno su proširile njegove vidike, čineći ga istinskim kosmopolitom koji će Dalmaciju uvek nositi kao svoju primarnu metaforu sveta.
Matica srpska kao književno utočište
U znaku velikog jubileja – 200 godina od osnivanja Matice srpske – ime Bože Lovrića pojavljuje se kao svetli primer intelektualca iz primorskih krajeva koji je ovu instituciju smatrao svojim duhovnim središtem. Već od 1908. godine, Lovrić postaje saradnik Letopisa Matice srpske, doprinoseći časopisu svojom prozom i književnom kritikom. Njegovo prisustvo u Letopisu nije bilo sporadično; saradnju nastavlja i decenijama kasnije, 1930. godine, kada iz Praga šalje tekstove koji povezuju češku i srpsku kulturu.
Posebno poglavlje čini njegova veza sa Maticom srpskom u Dubrovniku. Ova institucija, osnovana zadužbinom Konstantina Vučkovića sa ciljem negovanja srpske kulture među katolicima Primorja, prepoznala je u Lovriću autentični glas koji zaslužuje podršku. Tako je 1912. godine, u prestižnoj ediciji „Mala biblioteka Matice srpske”, objavljena njegova značajna drama Dugovi. Ovo delo, koje su kasnije srpski izdavači štampali kao fototipsko reizdanje, postavilo je Lovrića u sam centar tadašnjeg srpskog književnog kanona, zajedno sa Ivom Vojnovićem i Ivom Ćipikom.
Srpski književni glasnik i beogradska elita
Paralelno sa Maticom, Lovrić gradi reputaciju u Beogradu kao jedan od najredovnijih saradnika Srpskog književnog glasnika. Njegov rad u ovom listu obuhvata impresivan vremenski raspon: od predratnih godina (1905–1914), preko prvih godina zajedničke države (1921, 1924, 1926), pa sve do samog predvečerja Drugog svetskog rata (1936–1939).
U „Glasniku”, pod okriljem Bogdana Popovića i Jovana Skerlića, Lovrić nije bio samo pisac beletristike, već i oštar kritičar i kulturni posrednik. Njegovi eseji o muzici, pozorištu i likovnim umetnostima, objavljivani i u časopisima Misao i Život i rad, direktno su oblikovali ukus tadašnje beogradske publike. Posebno je zanimljivo njegovo pisanje o Betovenu i muzičkoj teoriji, kojim se izdigao iznad amaterskog pisanja o umetnosti, težeći ka stručnosti i modernosti.
Susreti sa velikanima: Bukovac, Konjović i Meštrović
Lovrićeva biografija je neraskidivo isprepletena sa sudbinama najvećih umetnika epohe. Kao mladić u Splitu, bio je deo boemskog kruga koji su činili slikar Emanuel Vidović i vajar Ivan Meštrović. Iz tog perioda sačuvana je antologijska fotografija iz 1904. godine, svojevrsni „dramolet”, na kojoj elegantni Lovrić „modelira” portret Ante Katunarića dok mu Meštrović i Vidović poziraju.
Njegova uloga u životu Vlaha Bukovca bila je još direktnija. Upravo je Božo Lovrić bio urednik prvog izdanja Bukovčeve autobiografije Moj život u Zagrebu 1918. godine. Ova saradnja je, međutim, izazvala veliku polemiku. Književnik Marko Car je 1924. godine, priređujući Bukovčev rukopis za izdanje Srpske književne zadruge na ćirilici, oštro kritikovao Lovrića, tvrdeći da je svoj redaktorski posao shvatio „suviše slobodno” i da je Bukovac jedva prepoznao svoje delo u Lovrićevoj verziji.
Posebnu emotivnu i umetničku vrednost ima njegovo prijateljstvo sa Milanom Konjovićem, učvršćeno u Pragu. Konjović, Bukovčev đak na Akademiji, uradio je scenografiju za Lovrićevu dramu Ulica (češ. Ulice) u Švandlovom pozorištu početkom dvadesetih godina. Kao trajni spomenik ovog prijateljstva, u Galeriji „Milan Konjović” u Somboru čuva se Lovrićev portret iz umetnikove čuvene „Plave faze” (1929–1933), u kojoj boja postaje bitan element ekspresionističkog izraza.
Praška luka i evropska misija
Odlazak u Prag 1911. godine (ili prema nekim izvorima 1913) bio je prekretnica koja će Lovrića učiniti kulturnim ambasadorom prvog reda. Radeći u Ministarstvu spoljnih poslova Čehoslovačke (1919–1939), on uređuje bilten Centropress na jeziku koji se tada često identifikovao kao srpsko-hrvatski ili srpski, prenoseći najvažnije vesti iz Otadžbine u srce Evrope.
U Pragu Lovrić postaje centralna figura za sve naše intelektualce, ali i gradi veze sa svetskim imenima poput Stefana Cvajga i ruskog simboliste Konstantina Baljmonta. Baljmont je na Lovrićev podsticaj prevodio srpske narodne pesme i ciklus o Kraljeviću Marku, dok je za Lovrićevu dramu Sin (češ. Syn) napisao nadahnut predgovor pod naslovom „Planinski izvor”, koji je docnije objavljen u beogradskom časopisu Život i rad.
Od secesijskog sna do ekspresionističkog krika
Književno stvaralaštvo Bože Lovrića prošlo je kroz dramatične preobražaje. Zbirka Sveto proljeće (1915) označila je njegov definitivni raskid sa strogim oblicima soneta i prelazak na slobodan stih, najavljujući prodor naturalizma i ranog ekspresionizma. Njegovi kasniji romani, poput Mora (1926) i Neodoljive mladosti (1929), fragmentarne su i lirske povesti prožete dubokom melanholijom i autobiografskim sećanjima na Dalmaciju.
Roman More je posebno zanimljiv jer primorski pejzaž koristi kao okvir za sukob iskonskih sila, gde priroda direktno učestvuje u ljudskim dramama, a more i mesečina postaju „venčani kumovi” junaka. Lovrićeva proza je subjektivna i prebogata umetničkim izrazom, što je često dovodilo do nerazumevanja kod kritičara koji su težili ka tradicionalnijim formama.
Kultura Srba u Hrvatskoj: Dalmatinski Srbi
Srbin iz Dalmacije: Identitet iznad granica
Pitanje nacionalne pripadnosti Bože Lovrića je kompleksno i ne može da se svede na jednostavnu odrednicu koju mu danas daje hrvatska enciklopedistika. Lovrić je potekao iz sredine u kojoj je pokret Srba-katolika bio izuzetno snažan među intelektualnom elitom Splita i Dubrovnika. Njegovo delovanje unutar srpskih institucija, višedecenijsko pisanje za beogradske časopise i saradnja sa Maticom srpskom jasno ukazuju na to da je on srpsku kulturu osećao kao svoju matičnu luku.
Optužbe o „svojatanju” koje se ponekad mogu čuti, u slučaju Bože Lovrića gube smisao pred činjenicom da je njegovo mesto u srpskoj književnosti rezultat njegovog slobodnog izbora i dugotrajnog, predanog rada. On je bio pisac granica i mostova, koji je verovao u širu kulturnu zajednicu koja prevazilazi konfesionalne podele.
Božo Lovrić je preminuo u Pragu 28. aprila 1953. godine, ostavljajući iza sebe bogatu zaostavštinu koja je danas podeljena između Praga i Zagreba. Danas, kad se podsećamo na velikane koji su gradili Maticu srpsku, Božo Lovrić zaslužuje da bude vraćen u naš zajednički kulturni prostor. Ne samo kao splitski književnik ili praški diplomata, već kao autentični srpski glas sa Jadrana koji je čitav svoj vek posvetio istini, lepoti i slovenskom bratstvu.
Međunarodni dan žena i devojaka u nauci, koji se obeležava danas, 11. februara, predstavlja globalni podsetnik na ključnu ulogu žena u napretku nauke i inovacija. Ustanovljen od strane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 2015. godine, ovaj dan ističe potrebu za rodnom ravnopravnošću u naučnim oblastima gde su žene često nedovoljno zastupljene. U Srbiji se ovaj datum obeležava raznim događajima, uključujući debate i radionice na univerzitetima, gde se promoviše učešće devojaka u nauci.
Iako se fokus često stavlja na STEM discipline (nauka, tehnologija, inženjerstvo i matematika), humanističke nauke poput lingvistike i književnosti podjednako su važne. One nude uvid u jezik, kulturu i identitet, a Srpkinje su u ovim oblastima ostavile neizbrisiv trag. Stavićemo fokus na njihov doprinos, od istorijskih do savremenih, sa ciljem da osvetlimo njihovu ulogu u oblikovanju srpske nauke i kulture.
Danas obeležavamo Međunarodni dan žena u nauci, a mi smo osvetlili naše naučnice iz oblasti linvistike i književnosti
ISTORIJSKI KONTEKST: OD SREDNJEG VEKA DO MODERNOG DOBA
Srpska istorija bogata je primerima žena koje su se bavile naukom i kulturom uprkos uvreženom mišljenju o patrijarhalnim ograničenjima. U srednjem veku, Jelena Anžujska, supruga kralja Uroša I, osniva prvu žensku školu u Srbiji, što je bio temeljni korak u obrazovanju žena.
Ona je takođe bila prva srpska kraljica koja je postala svetiteljka, a njeno stvaralaštvo je postavilo temelje za sveobuhvatnije učešće žena u građenju kulture. Još jedna ključna figura je monahinja Jefimija – Jelena Mrnjavčević, prva srpska književnica kojoj je upamćeno ime. Njena dela poput „Tuge za mladencem Uglješom” i „Pohvale knezu Lazaru” predstavljaju vrhunac srednjovekovne srpske i evropske književnosti, kombinujući duhovnost i poeziju. Jefimija nije samo pisala, ona je ostvarila i ogroman uticaj na politiku i obrazovanje, pomažući kneginji Milici nakon bitke na Kosovu polju.
U 19. veku, žene u Srbiji počinju da se ističu u književnosti kao novi simbol emancipacije. Vilhelmina Mina Karadžić (1828–1894), ćerka Vuka Stefanovića Karadžića, bila je slikarka i književnica koja je značajno doprinela očuvanju srpskog folklora. Kao predvodnica među srpskim pesnikinjama i jedna od prvih ratnih izveštača, Milica Stojadinović Srpkinja (1828–1878) ostavila je dubok trag u epohi romantizma svojom nadahnutom poezijom.
Draginja Draga Gavrilović (1853–1917) prva je zapamćena žena romanopisac u srpskoj književnosti. Njeno stvaralaštvo označilo je početak borbe za prava žena, a pored literature, zalagala se za žensko obrazovanje. Jelena Dimitrijević (1862–1945) bila je putopisac i pesnikinja čija dela istražuju žensku perspektivu u različitim kulturama. Njeno najpoznatije delo za Nišlije svakako jeste Pisma iz Niša o haremima.
LINGVISTIKA I SAVREMENE FIGURE
U lingvistici su se žene uključile nešto kasnije, ali sa epohalnim doprinosima. U 20. veku, Milka Ivić (1923–2011) bila je istaknuta srpska lingvistkinja, profesorka na univerzitetu i akademik. Rođena u Beogradu, studirala je filologiju, a njen naučni rad imao je fokus na sintaksi i opštoj lingvistici. Njena knjiga „Pravci u lingvistici” postala je nezaobilazan udžbenik širom sveta. Milka je bila supruga poznatog srpskog lingviste Pavla Ivića, a svojom naučnom briljantnošću postala je uzor za generacije žena u nauci.
Danas je srpska lingvistika obogaćena stvaralaštvom žena koje kombinuju tradiciju sa modernim pristupima. Rajna Dragićević, profesorka na Filološkom fakultetu u Beogradu, specijalizovana je za leksikologiju i leksikografiju. Njena knjiga „Ogledi iz srpske derivatologije” istražuje tvorbenu semantiku, doprinoseći razumevanju srpskog jezika u savremenom kontekstu. Svoj rad je posvetila profesorki Darinki Gortan Premk, još jednoj začetnici u srpskoj leksikografiji.
Posebno mesto u savremenoj srpskoj nauci o jeziku i književnosti zauzimaju i saradnice našeg časopisa sa Filozofskog fakulteta u Nišu poput Danijele Kostadinović, Snežane Božić i Jelene S. Mladenović. Kojima posvećujemo ovaj članak i koje su pravo nadahnuće za sve ove redove.
Istraživanja pokazuju da su žene u srpskoj štampi manje zastupljene od muškaraca, ali da njihov doprinos u nauci raste. Na Filološkom fakultetu u Beogradu žene čine većinu studenata, a inicijative poput „Žene u nauci” dodatno podstiču njihovo učešće u istraživanjima.
ŽENE KOJE SU OBLIKOVALE SRPSKU KNJIŽEVNOST
U književnosti žene dominiraju modernom srpskom scenom. Isidora Sekulić (1877–1958) bila je prva žena akademik u Srbiji. Njena dela poput „Saputnika” i „Pisama iz Norveške” kombinuju esejistiku i prozu, istražujući identitet i kulturu. Desanka Maksimović (1898–1993) legendarna je pesnikinja čija poezija, poput zbirke „Tražim pomilovanje”, odražava duboki humanizam.
U drugoj polovini 20. veka i početkom 21. veka ženski autorski glas postaje jedan od nosećih u srpskoj prozi. Savremene književnice poput Svetlane Velmar-Janković (1933–2014) pišu o istoriji i identitetu, dok autorke poput Milene Marković istražuju široku lepezu tema kroz savremeni izraz.
Pitanje koje se često postavlja jeste da li su u obaveznoj lektiri žene dovoljno zastupljene. Iako su Jefimija, Isidora i Desanka prisutne, ova slika se polako menja kroz nove antologije i školske programe.
Na današnji Međunarodni dan žena i devojaka u nauci, osvrćemo se i na nasleđe britanske naučnice Džejn Gudol!
IZAZOVI I BUDUĆNOST
Uprkos napretku, žene u Srbiji se i dalje suočavaju sa izazovima kao što su stereotipi i izazovi usklađivanja karijere i porodičnog života. Istraživanja pokazuju da su žene ponekad manje citirane u nauci, iako u humanistici čine većinu istraživača. Ministarstvo nauke, tehnološkog razvoja i inovacija Srbije podržava inicijative za rodnu ravnopravnost, a ovaj Međunarodni dan podseća na potrebu za kontinuiranom podrškom devojkama.
Iako su mnoge prepreke i dalje prisutne, sve veći broj žena koje predvode istraživačke timove i katedre pokazuje da je promena trajna i duboka.
Budućnost je obećavajuća sa sve više žena na vodećim pozicijama u institutima i na fakultetima, Srpkinje će nastaviti da oblikuju nauku. One nisu samo učesnice, nego i liderke koje inspirišu nove generacije. Na koncu, Srpkinje u lingvistici i književnosti su stub srpske kulture. Ovaj dan je prilika da ih slavimo i podržimo buduće naučnice.
Malo je stvaralaca koji su uspeli da televiziju, kao medij često osuđen na prolaznost, pretvore u prostor trajne kulturne vrednosti. Boris Miljković nije samo ispunjavao programske šeme; on je gradio novu arhitekturu vizuelnog mišljenja.
Njegov značaj se zato ne dokazuje pukim nabrajanjem nagrada ili zvanja. U kontekstu srpske televizije, on je tačka preloma – autor koji je ovaj medij iz oblasti zanata preveo u oblast čiste umetnosti. On nije samo jedan od najvećih, već etalon. Mera.
Ubeđen sam da ta mera nije nastala iz njegove želje za dominacijom, već iz duboke samospoznaje. Iz uverenja da televizija nije puki prenos očima vidljive stvarnosti, nego njeno tumačenje; da slika nije dekor, nego misao; i da javni servis ima smisla samo ako ima kulturnu kičmu.
Boris Miljković, autor koji je srpsku televiziju shvatio kao jezik, kulturnu odgovornost i meru vremena u kom nastaje.
TELEVIZIJA KAO PROSTOR SLOBODE I STAVA
Miljkovićevo obrazovanje na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu nije ga odvelo u autorsku samodovoljnost, već u odgovornost. Moj lični utisak jeste da njegovo stvaralaštvo, bilo kao reditelja, autora, kreativnog direktora ili esejiste televizije, uvek polazi od istog pitanja: šta ovaj medij duguje zajednici u kojoj postoji?
Važno je, međutim, podsetiti da Boris Miljković nije stvaralac koji se pojavio naknadno ili niotkuda, u zrelim godinama, već jedan od onih koji su još osamdesetih godina učestvovali u oblikovanju novog i muzičkog i talasa jugoslovenske televizije.
Još kroz autorske i koautorske emisije poput Rokenrolera i Niko kao ja, on je pokazao da televiziju razume kao prostor slobode i stava, a ne kao puki programski servis. Ta, nazovimo ih, rana iskustva nisu bila epizoda, nego dragocena, čvrsta građa kojom će kasnije biti popločan „Put u budućnost”, i sve ono po čemu ga danas prepoznajem kao meru.
TELEVIZIJA KAO JEZIK, NE KAO FORMAT
Kad se govori o njegovom opusu, lično izdvajam serijal „Put u budućnost”. S razlogom. Taj serijal nije samo istorija likovne umetnosti na jugoslovenskom kulturnom prostoru, nego je izuzetna pokazna vežba toga šta dokumentarna televizija može da bude kad joj se pristupi kao jeziku, a ne kao formatu.
Miljković ne prepričava epohe. On ih gradi. Arhiv, glas, muzika, tišina – sve je u funkciji priče koja ne podilazi ni ne isključuje. Gledalac nije učenik pred katedrom, on je saputnik. Upravo u tome leži razlika između informativnog programa i kulturne televizije.
„Put u budućnost” pokazuje da je umetnost posle Drugog svetskog rata bila više od stila i estetike – bila je prostor slobode, sukoba i rizika. Miljković ne mitologizuje. On razume i tim razumevanjem otvara prostor da i nove generacije danas promišljaju sopstveno vreme.
„Put u budućnost” je pokazao šta televizija može da bude kada misli, a ne samo da informiše.
TELEVIZIJA KAO ČUVAR PAMĆENJA
Drugo veliko delo njegovog stvaralaštva, opet za mene lično, predstavljaju dve emisije posvećene Srbima iz Srema, današnje Hrvatske i šire. Verovatno i najosetljiviji deo njegovog opusa, jer tu nema zaštitne distance istorije umetnosti. Tu je sve sasvim lično.
Ipak, upravo tu Miljković pokazuje najveću autorsku zrelost. Nema viška emocije, nema političke retorike, nema prizivanja krivice. Postoji samo uporno, dostojanstveno beleženje trajanja: jezika, običaja, pamćenja. Televizija kao mesto sabiranja, a ne razdvajanja.
Ove emisije ne leče istoriju, ali neguju pamćenje. I to je meni više nego dovoljno da na trenutke doživim taj prostor kao svoj, da se poistovetim sa sremskom ravnicom.
Tiho i dostojanstveno svedočanstvo o trajanju identiteta bez političke retorike i bez patetike. Televizija kao prostor pamćenja, a ne podela.
KREATIVNI DIREKTOR KOJI JE RAZUMEO SMISAO FORME
Kao kreativni direktor RTS-a, Miljković je uradio nešto što se retko priznaje kao autorski čin: oblikovao je vizuelni identitet javnog servisa kao kulturni stav. Redizajn nije bio kozmetika, bio je poruka da javna televizija mora da izgleda dostojno vremena u kom živi.
U tome se vidi kontinuitet: isti onaj autor koji u dokumentarcu brine o ritmu, tonu i značenju, brine i o grafici, najavi, špici. Za Miljkovića ne postoje „sporedni” elementi. Sve je tekst i sve je važno.
Vizuelni identitet javnog servisa pokazuje da forma nije ukras, već jasna poruka o odgovornosti medija prema vremenu u kom postoji.
ZAŠTO JESTE NAJVEĆI
U zaključku, ako nazovem Borisa Miljkovića najvećim televizijskim stvaraocem ne udeljujem kompliment. Navodim činjenicu. On je autor koji je televiziju shvatio ozbiljno u kulturi koja često ne shvata ni sebe. Autor koji nije bežao od institucije, ali je u njoj uspeo da ostane slobodan. Stvaralac koji zna da je tišina važnija od govora, a odgovornost preča od uticaja.
Zato, moja priča nije hvalospev, već lični zapis zahvalnosti. Za televiziju koja je mogla da bude više i ponekad, ponajviše zahvaljujući njemu, to i jeste – Nit koja nas povezuje.
Od svih zaboravljeni Okučani rodno su mjesto jedne od najzanimljivijih pojava naše suvremene ozbiljne muzike. Tu je septembra 1900. rođen Mihailo Vukdragović, kompozitor, dirigent i kasnije nezaobilazno važan muzički urednik Radio Beograda.
Mihailo Vukdragović (Okučani, 8. septembar 1900 — Beograd, 14. mart 1986)
ZABORAVLJENO MJESTO PORED AUTOPUTA
Kad se spomenu Okučani, većina naravno pomisli na autoput prema istoku. Neki i na nekadašnji autoput „Bratstva i jedinstva”, čija je historija danas pokrivena tipično evropski birokratski normiranom, bezimenom, ništa ne govorećom skraćenicom – E70.
Kao da je kakav satiričar sa sarkastičnim smislom za humor smislio. Tu, na otprilike sto i trideset kilometara kad se krene iz Zagreba i malo iznad glavne prometnice su Okučani. Mjesto pored koga se prolazi, ali se u nj nikada ne ide. A što bi se i išlo, kad tamo ionako ničega nema, nit se (više) išta događa.
Neki će se doduše sjetiti i rata, kad je ovdje počinjala „tampon zona” i tadašnja SAO Zapadna Slavonija. Prije rata u Okučanima su Srbi bili apsolutna većina. Nakon rata više nije tako. Iako je i tu bilo užasa, naravno (šifra: „Bljesak”), moglo je biti i gore, i s narodom i preostalim „postotkom” poslije 1995. Ali to je druga tema. Jedino, kad smo već kod maloprije spomenutog zamišljenog satiričara, tu kao da su feralovci izmislili i načelnika općine – „Aca Vidaković (HDž)”.
Okučani kao i sva mjesta nekadašnje Vojne krajine imaju dugu i mučnu historiju, od Seobe pod patrijarhom Čarnojevićem, kad tu dolaze Srbi („Vlasi i pravoslavci”, kako se tipično ogavnom formulacijom navodi na službenim stranicama Općine).
U toj dugoj povijesti srpskog naroda ovdje, bar po općim informacijama i izvorima obje strane, kao da nije ostalo nijedno važnije ime, nikakav značajniji pojedinac, netko tko se ostvario po bilo kakvom dosegu i posebnosti.
ROĐENJE JEDNOG KOMPOZITORA, PRAG I OTPOR AVANGARDI
Međutim nije tako. Ti isti, od svih zaboravljeni Okučani, cestovna oznaka bez daljnjeg sadržaja, rodno su mjesto jedne od najzanimljivijih pojava naše suvremene ozbiljne muzike. Tu je septembra 1900. rođen Mihailo Vukdragović, kompozitor, dirigent i kasnije nezaobilazno važan muzički urednik Radio Beograda.
Zanimljiv je njegov razvoj. Pogotovo ako počnemo od najvažnije, profesionalne formacije, umjesto osnovnih biografskih crta. Iako generacijski i akademski obrazovan u praškim modernističkim, tada uveliko šenbergovski i dodekafonijom obilježenim krugovima, ovaj naš čovjek išao je, tako tipično, svojim putem, tvrdoglavo, ostajući uzdržan spram ere i tendencija rastakanja harmonijskog sistema, okrenut svome lirskom, impresionističkom ili neoromantičarskom, ponešto melankoličnom osjećaju muzike.
I, iz toga dakako, vjeran svojem temelju: muzičkom naslijeđu tla s kojega je potekao. Jer, moderan ili ne, onaj tko je nosio osjećaj neprestanog rušenja i ponovnog građenja u kostima i srži, ne može prenositi ni princip umjetničkog simboličkog „rušenja” u vlastiti izraz.
KRAJIŠKI ŽIG U PREČANSKOM PODNEBLJU
Za razliku od mnogih prečanskih Srba koji su odabrali život u Matici, Vukdragović nije se „samo” rodio ovdje. Njegova rana mladost i školovanje – sve do odlaska u tek stvorenu Čehoslovačku i Prag na konzervatorij, tad već kao građanin Kraljevine SHS – duboko su obilježeni hrvatskim prostorom i kulturom.
Od istoka pa do zapada – Vukdragović je klasičnu gimnaziju pohađao u Vinkovcima, Osijeku i Varaždinu. Iz potonjeg ostao je jedan gotovo literarni prizor: u starom baroknom gradu, centru Hrvatskog zagorja, usred Velikog rata i ubilačkog pohoda K und K Monarhije na Srbiju, gimnazijalac Vukdragović uvježbava mali neformalni zbor svojih kolega – da izvedu jednu od Mokranjčevih Rukoveti.
Poslije kreće opet na istok našeg dijela Carevine, u Sremske Karlovce, gdje će i završiti gimnaziju. Nakon studija i usavršavanja u Pragu, dolazi u Beograd gdje će ostati do kraja života. Interesantno: i mnogo decenija kasnije, već u starosti i nakon toliko vremena u Beogradu, u govoru mu je i dalje ostao čujan trag karakterističnog zapadnog krajiškog akcenta.
BEOGRAD: USPON JEDNE MUZIČKE BIOGRAFIJE
U glavnom gradu nove kraljevine, od povratka iz Praga 1927., Vukdragović niže uspjeh za uspjehom. Predaje u muzičkoj školi „Stanković”, piše zanimljive zborske komade na balkanske motive, najviše po makedonskim narodnim napjevima.
Ravna prvom beogradskom izvedbom monumentalne Betovenove „Mise solemnis”. Jedan je od osnivača Simfonijskog orkestra Radio Beograda. Iz škole prelazi na Muzičku akademiju gdje je vanredni profesor. Tako dočekuje i 1941. godinu.
Za vrijeme okupacije nije radio javno, što je, uz prijateljstvo s Veljkom Petrovićem, možda doprinijelo i da neposredno nakon rata nastavi uspone u radu i u karijeri, a i po društvenoj ljestvici. Izgleda da je, po nekim svjedočenjima, i prije rata imao određene simpatije za komuniste, a u Stojadinovićevom vremenu branio kolegu muzičara, člana zabranjene KPJ, od izbacivanja s radija.
Kao i mnogi Prečani, nakon oslobođenja blizak je novom uređenju, po osjećaju ako već ne po političkoj angažiranosti. Odmah po kraju rata, 1945. određen je za šefa muzičkog programa i simfonijskog orkestra Radija. Redovni profesor na akademiji postaje dvije godine kasnije, a onda i rektor. Već 1950. primljen je u SANU kao dopisni član, pa deceniju kasnije i kao redovni.
Društveni uspjeh kapitalizira važnom i moćnom pozicijom – imenovan je za generalnog sekretara Saveza kompozitora Jugoslavije. Tokom duge karijere, profesionalne i društvene, dobiva najveća priznanja socijalističke epohe – Orden rada sa crvenom zastavom, Sedmojulsku i Nagradu AVNOJ-a, čak i Vukovu.
Pisao je nova djela i u visokoj dobi, a spadao je i u malu grupu skladatelja koji se bave i muzičkom kritikom. Mihailo Vukdragović živio je dug i ispunjen život. Umro je u martu 1986., prije ravno četrdeset godina. Po njemu danas nosi ime muzička škola u Šapcu.
Svedočanstvo o vremenu, stvaranju i muzici koja je obeležila jedan kulturni prostor.
SRBIJA I SLAVONIJA KAO MUZIČKA SUDBINA
Vukdragović je bio konzervativac u muzičkom smislu, anti-avangardist. Ali muziku koju je stvarno volio, onaj dio kanona koji mu je bio blizak, volio je bez ostatka. Našem narodnom nasljeđu bio je i kao klasičar bezuvjetno odan. U tom smislu, a šire i u pogledu pripadnosti, moguće je da najbolju metaforu ovog kvalitetnog kompozitora i muzičara čine naslovi dva njegova djela: kantata „Srbija” i kantata „Slavonija”.
Prošao sam nedavno kroz Okučane. Kroz mjesto i okolna sela vozio me tamošnji sveštenik, simpatičan narodski čovjek. Objašnjava mi prilike, priča o tom kraju i prošlosti Okučana. Pitam ga zna li za Vukdragovića. „Kako? Vuk..?” Vukdragović, Mihailo, kažem. Kompozitor, dirigent. Odavde je.
Pridružite se kanalima Gledišta: • Viber | Votsap •
• BEZ REKLAMA • SA SAMO TRI OBAVEŠTENJA NEDELjNO •
• podržite naš rad simboličnom donacijom •
gledišta.srb
Политика приватности
Колачићи и приватност
Да бисмо обезбедили стабилно и функционално корисничко искуство, Гледишта користе основне, такозване колачиће (cookies) – технолошка средства за чување и приступ појединим информацијама на уређају са којег приступате нашем садржају. Гледишта не користе колачиће у сврху оглашавања, профилисања корисника или праћења понашања читалаца, нити прикупљају личне податке у комерцијалне сврхе. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски примени поједина техничка подешавања (попут избора писма или приказа садржаја). Недавање или повлачење сагласности не утиче на основну доступност и читање садржаја, али поједини визуелни или технички елементи (слике, распоред странице) могу бити делимично ограничени у зависности од подешавања прегледача.
Ауторска права
Часопис Гледишта задржава сва ауторска и сродна права на објављене садржаје – текстуалне, визуелне, звучне и видео-материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дистрибуција или друго коришћење било ког дела садржаја без претходне писане сагласности уредништва сматра се повредом ауторских права и подлеже законским последицама.
Одговорност за ставове
Ставови и мишљења изнета у ауторским текстовима не морају нужно одражавати ставове Редакције Гледишта.
Професионални стандарди
Гледишта су професионални и независни медиј посвећен квалитетном и одговорном тумачењу културних, уметничких и друштвених тема, који поштује Кодекс новинара Србије и прихвата пуну надлежност Савета за штампу.
Основни
Uvijek aktivan
Неопходни технички колачићи који омогућавају основно функционисање сајта и приказ садржаја. Без њих Гледишта не могу правилно да раде.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Изглед
Колачићи који памте детаљна подешавања приказа сајта. Не користе се за праћење корисника или оглашавање.
