Љиљана Марковић: „ПЕСМЕ НА ГРАНИЦИ СВЕТЛОСТИ – ОД МЕСЕЧЕВЕ ВЕЧЕРЕ ДО ЗОРЕ”

У овом изабраном циклусу из њене нове збирке На вечери са Месецом, Љиљана Марковић отвара поетски универзум где се границе између унутрашњег и спољашњег света не само преплићу, већ се и међусобно прожимају до нераскидивости. Мотивима Месеца, рушевина, празника и пролазних сусрета, њени стихови постају живи носиоци онога што је исконско, али невидљиво: сећање као отворена рана, град као архива несагледивих емоција, природа као последњи верни саговорник.

Песма „На сцени” поставља, можда, кључно питање овог циклуса: „Ко ли ће сад доћи?” – и од тог тренутка речи више нису само текст, већ постају интимни позив на дијалог. „Божићна звона” и „Златна прашина” као да одговарају: поезија је та трајна светлост која се појављује када све друго утоне у сумрак, а једино месечев печат наставља да осветљава сваки пролаз.

Овде нема монолога – само тихих епифанија које преокрећу начин на који видимо свет. Као што Љиљана пише у песми „Време у коме узрок и последица нису повезани”: „Тело зна, али у бездан / између тектонских плоча упао је и растворио се”. Овим избором вас не позивамо само на читање, већ на путовање у тај бездан, где сваки стих постаје огледало у којем се преламају наши најдубљи одјеци.

Нову књигу поезије Љиљане МарковићНа вечери са Месецом можеш поручити једним кликом на слику у Књижари « НЕСТОР ЖУЧНИ »

НА СЦЕНИ

надвијен над смислом текста

ћутљив и одсутан

приноси устима јабуку

која се откиде с гране

и паде му у руку

Несвестан благодети

Врата су отворена

Светлост седи на прозору

Помислим, ко ли ће сад доћи

Је ли ово почетак, или крај

шапућем човеку који седи до мене у мраку

ВРЕМЕ У КОМЕ УЗРОК И ПОСЛЕДИЦА НИСУ ПОВЕЗАНИ

Плоче времена погрешно су се додирнуле

ништа није у унутрашњој вези –

односи и лица, обриси руку и ногу

настављају се по инерцији

(увек се изненадиш кога рука грли

ко ти милује груди

кога пушташ да се игра твојим језиком)

Тело зна, али у бездан

између тектонских плоча

упао је и растворио се

међу ватреним медузама и

шаранима који шкљоцају

чешљајући крљушти и бркове

и тоне

твој поглед

Сопствене очи гледају те

као издајника

и падају, најзад

свако својим путем

једно брже

једно спорије

у мрак

ОЛУПИНА ТУТЊИ, РАЗВАЛИНА

(кримић)

Тај свет више не постоји

то су само висуљци некадашњих речи

дана сјајних, закачених около као

украси на новогодишњој јелки

Треба да се појави неко ко ће га извести одатле

Заглавити се у времену

ту је твој крај

или можда почетак наглих и крвавих завршетака

Прича, неразвијена у животу

као застава тробојка

на ветру великог и веселог празника

покидана од силицијумских жица и катодних цеви

закачена за муњевите аутомобиле младости

једном, из освете, слепих очију

заклања поглед младића

лепог као да јури кроз стрип

и смешта га поред дрвећа

сада већ у сломљеној канти

да не исцури још воде

из једноставог, једноставног разлога

некад давно била је закопана

у осмеху бледог човека

и хтела је опет да врисне

Онда долази Барнаби

а понекад и доктор

за лудаке

који су успоменама дали превише важности

НИКАД НИШТА НИСАМ НАУЧИЛА ДО КРАЈА

Никад ништа нисам научила до краја

само се сећам како тумарам

кад питам да изађем са часа

кроз врата која воде до других врата

где, кад отворите, срећете се са

запрепаштеним погледима мајстора

који уче од врховних мајстора

Ко ће разумети све те језике посвећеника

Радије ћеш крцкати сладолед

умочен у лешнике

на клупи у дворишту

Као да звезде крцкају

кроз крошње топола

И тако сам остала у школи заувек

и сад објашњавам деци како се греши

на свом примеру, и на

славним примерима других људи

Имам прописан број часова

(некад и напољу

осветљени уличним сијалицама

моји ученици и ја седимо

и пишемо своје заблуде)

а требало би ми још толико Не бих престајала

НЕКИ СЈАЈ ЖУТОГ КАМЕНА КАРИЈАТИДА

Неки сјај жутог камена каријатида

пада

на тај свет сунчаних дана

Из отвореног прозора видим

својим малим белим комбијима успињу се

и спуштају

низ брда

разносачи хлеба и јогурта a

по бистром јутарњем мору

као по огледалу, изливен

плива неки ћилим

Ломи се лепо, у гроздовима најпре

кроз слану и горку воду

Моје лепо младо бело тело

ведро je и складно

И урањамо, јутарња тура

у сјајно меко стакло воде

у ту геометрију цвећа

која се распарчава и њише

Тек мало стрепим да се пиксели

тих давних ливада сасвим не покваре

док нам се удењују у косе

(ах, море је зато одмор, јер на њему нема

тих црних облака, тих нагваждала, тих жена

које преживају стара дрвена знања које рађају децу као мала Сунца)

БОЖИЋНА ЗВОНА

Све чешће

кроз снове, те издајничке капије

које ти не дају да скренеш поглед

некадашњи, скупи живот

који си пустила низ реку

да завија као утопљеник

израња и маше радосно

Из топле доље прошлости, ено

неки младић

љуља једно сребрно дрво

љуља, љуља

све док не зачујеш да

листови, да све цркве око тебе

звоне

његово име

Одједном, живот, као пропланак

открива за тебе, у магли, још један почетак

некад садржан само у једној нежнијој речи

од којих се одавно трзаш

Путеви су суви али

довољно је да неко само

види у теби одблесак каквог светла

твоје смене, гле, не занимају га

па ни то колико си пута убила човека

укључујући ту и себе саму

С МЕСЕЦОМ НА РАМЕНУ

Ако Сунце оде да спава

ненадано и у пола реченице

Месец брзо заузима упражњено место

на његовом рамену

светли као сребро

милује га по образима

Месец му шапуће

бира лепа места

Води га на клупу крај реке

Савија на главу гране врбе

да их не препознају

Срећа или несрећа

Месец никад није сам

само окрене главу

звездице и Звончице

о чем сад мисли, у шта сад гледа

брбљају нервозно

ово лице несазнатљиво и неосвојиво

лице са сталним смешком

па кад устану и крену

нема друге него да

на грани највишег дрвета, заљубљена

једем свој сладолед

само да бих могла да пратим

како се, од неког пијанства

нежно сударају

а светлости прште

низ лавиринте града

ТАЈ ГРАД, МЕСЕЧЕВ ПЕЧАТ

Међу облацима је

у изобиљу киша, липа и корака

тог летњег светог тројства

Ко би од тога остао нормалан

ал опет стадох на пуст трг

као на месечев печат

повучена реченицом

из давног разговора

Крила и златне сандале остављам

ономе ко је овде заслужио споменик

и одрешито крећем

на речену адресу где ћу

у мом црвеном џемперићу

у мојој хекланој сукњици

попити кафу за столом уз прозор

Како она уме лепо да се

понаша, волим да чујем (без обзира

на звиждукање оног младића, Киша

који шпарта низ улицу)

А онда ћу устати

да затворим врата

и испратим тетку

која одлази у било који свет

Кад

закључах

(ту успомену)

ухватих се да стојим насред празнине

чекајући

да осмехом започнеш тај дан

за који рече

да си га нашао у сну

ЗЛАТНА ПРАШИНА

Гле како изгрева Месец иза облака плавих

и обасјавајући небеском ливаду чини

Сјајан, трепери

милог лица

у устима му као ораси

ћуте речи

Гле како изгрева

блистав и податан, тај анђео

нежним се, облим леђима

у златној прашини купа

Обешена

на танки срх

чежње

као на нинаљку

тихо, тихо и полако

Месече

шаљем ти хиљаду слатких пољубаца

(Хоће ли отићи

измакнути крило

та светла глава керубина

с устима пуним меда

и надимака

хоће ли отићи

иза облака опет

заменити небо којим плови

и оставити ову плаву васиону без дна

путева

фењера и

натписа

тај златоглави месец који пролази

који управо пролази поред мене

беше пун обећања)

КО ЈЕ?

… ако је трава, гле

повија се, као да ветар почиње

ако су ноге

веселе, младе

ако трче као да се смех осећа

у целом простору слике

ако је чело

врти се од сунца

радост, нос лепи, лице

зуби који крцкају усне

орошене љубавним изјавама

ако су ноге

намењене трави, ветру, пролетњој шуми

и покислом пашњаку

ноге које се врте

које поскоче

груди уске као пупољак

ако весело срце виче у њима

биће да је Циган

који застаје

тек да добаци

Морамо ли, ми Цигани

да чујемо све то

што сте

измислили

КАКО ДА СВЕ БУДЕ НОВО

Кренеш да обилазиш планине

тражиш опасна места, стење, врхове, бабине зубе

од старих ствари сакиваш нове

прибираш бачено, туђе и своје

исецаш, лепиш, бојиш и ушиваш

потрчиш

пољубиш

купиш голуба за кућног љубимца

сломиш штиклу док журиш низ улицу

покидаш каиш од торбе, наочиглед света

уђеш у погрешан бус

сасвим нов тржни центар

све одједном заборавиш

сахраниш драгог човека

промениш фризуру

свечану хаљину, обучеш

као маљем, удари сиромаштво

мораш да радиш у трговини, бар један дан

бројиш људима кусур

презреш оног којег си волео

пређеш са сока на ракију

одједном сви постану другачији

затраже од тебе да говориш јавно

да се попнеш на дрво

ставиш шећер уместо соли

нешто пита дете из основне школе

упознаш рођака којег ниси знао, а још ти се и свиди

прескочиш ноћ одеш у Венецију и не смеш да ходаш по води заљубиш се

преселиш се родиш дете

И тако даље.


Пише Љиљана МАРКОВИЋ

Избор Редакција ГЛЕДИШТА © 2025



ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Јована Бајагић: УВОД У ИНСОМНИЈУ

ОДАБЕРИ ВИШЕ