Треба писати сваки дан, али ја сам испала из праксе, тако да ево сажетка. Данило је стигао у Грачаницу у понедељак, ја сам кренула у уторак поподне са Живојином. Успут сазнајем да идемо прво до Звечана, на „Соколицу” и да су и мене убацили у програм – фестивал има ликовну колонију и песнички део. Прелазимо на Косово на Јарињу, релативно брзо и без проблема.
Север је окупиран последњи, па је окупација и највидљивија – патролирају оклопним возилима, а код Србовца нас једно и зауставља. Њих петоро, једна жена и четворица мушкараца под пуном ратном опремом – редовна контрола.
Таблице из Србије више не морају да се прелепљују, а на Северу углавном нема КС таблица: кад су Срби морали да мењају своје махом су узимали нове србијанске, па су тако кола БГ, ВР, КШ. Ми смо у ВР колима.
Ја не дижем главу, Живојин је екстремно љубазан, али одговара „Добар дан” на „Мирдита”, траже му личну, возачку, Косова личну…пре годину и по су њега и Жарка зауставили и малтретирали, што је кратко био скандал за који – нико на крају није одговарао.
И кад прихватиш да иза административне линије могу да ти ураде шта хоће и да ће те Бог сачувати или неће, онда се више не плашиш.
На крају један од мушкараца говори жени да нас пусти.
У Звечану је осим окупаторских возила све као у Србији, али су људи уплашени. Дуго су били граничари, али граница је сад пробијена и народ збуњен. Организаторка је све време испред Дома културе за случај да дође полиција.
Причаће нам после Срећко из Новог Брда, који ради у старачком дому: „Не браним Шиптаре, али и они се плаше, не знају тамо шта их чека, па су такви. Нас су скоро зауставили, питају имате ли оружје, кажемо немамо али нас опет изводе из кола.
Мене су заиста нормално претресли, али остале су наслањали на кола и тукли по ногама. Значи – као да си криминалац…”
Крећемо даље ка Грачаници. Албански делови шљаште. Гомила је празних зграда изграђених уз пут, нарочито у Вучитрну, а бензинских пумпи је мали милион. Питам Живојина зашто – објашњава ми да је западни план за Косово подразумевао да ОВК заузме пумпе да би гориво које се увозило из Македоније могло да се продаје без икаквих намета, са чистим, огромним профитом. Једина места која стоје као црна острва у мору неона су српска гробља. У Вучитрну више нема живих Срба – „све су нас почистили”.
Стижемо у Грачаницу око један по ноћи. Сутра ујутру је Велика Госпојина и литургија у манастиру. Манастир је и центар места кроз које пролази магистрала – нема трга, нема пешачке зоне. Све је стално у покрету. Постоји идеја да се направи заобилазница, али за сада нема ни пасареле.
Пуно је народа на литургији, упознајемо и стару монахињу Теклу, из Црне Горе, док седи на трави. Весела је, шали се – радила је некад давно у фабрици, у манастиру је већ 28 година.
Видим опет фреске Милутина и Симониде, опет сам на том месту и причешћујем се где се причестио и краљ Милутин, и Свети краљ Стефан Дечански и цар Душан и цар Лазар.
Увече се спремамо за Ново Брдо, у Бостане код наших оца Стева и Соње. Њима је 10. годишњица како су дошли ту. Црква се осликава, место живи.
Кажем Соњи како им је лепо, одговара „Јој Милице, није било. Кад смо дошли, имање је било у јако лошем стању, нисам знала хоћемо ли успети све то. Али Бог све уреди.” Ту ћу реченицу чути још доста пута на Косову.
За ГЛЕДИШТА пише: Милица ШПАДИЈЕР
