Жестоко, сирово, аутентично песничко првенче, које удара снажно, реже беспоштедно, хули немилосрдно. Збирка одаје нов, аутентичан женски песнички глас на сцени сатканој од блазиране моде и сентиментално-лирског пренемагања. Драмски изоштрено, рељефно, са смислом за детаљ, одаје се проницљиви женски поглед на мушки свет у коме по своме ћефу живи искључиво мушко човечанство. Између осталог записује проф. др Бошко Сувајџић у приказу дебитантске књиге Милице Стојановић – Хлеба и цигара!
ДРУШТВО ЗА ЗАШТИТУ ЖИВОТИЊА
Монаху се пре три дана упокојио отац
Није показивао никакве знакове жалости и туге
Каже, тако је одредио Бог
Није прошло четрдесет дана
од како су сељаци отишли да окопавају кукуруз
умрла им је ћерка јединица
од непознате тропске болести
Кажу, постоји могућност заразе
а кукуруз не сме да пропадне
Ти се ждереш кад ти се у акваријуму изврне рибица
Плаћаш крематоријум за угинуле псе
и пачићима стајеш на путу
док ватрогасци ваде подављене мачиће.
Ти се противиш еутаназији побеснелих паса
и донираш друштву за заштиту животиња
а не знаш да вредност нечије смрти
мерило је твог личног расположења
јер, откуд толики сиреви на мишоловкама
у твом мемљивом подруму
и траг крви са поломљеним ножицама
на свеже окреченим зидовима?
Друштво за заштиту животиња
не зна да носиш бунду од кремираних чинчила
и да је икра најбољи извор протеина
Кажу, ти пачићи су најбољи у Пекингу
када се прелију сосом од вишања
Док оплакујеш своје кућне љубимце
и тетовираш шапице око ушију
шесторо мале деце седи за столом
и клати своје ножице
док се проја пече у рерни
и док се монах моли за спасење свих нас.
ПУТ
Иду два страдалника кроз живот,
својим путем, један другом у сусрет.
И свако са собом свој крст носи.
Здрао бате! – рече први.
Здрао, здрао! – одговори други.
Нису се зауставили да проћаскају.
Свако је отишао својим путем.
Тај тренутак је био њихов заједнички пут.
КАКО ТО?
Живот је тако једноставан.
Ипак, много тога не разумем.
На пример: Како то
веверице на папуче?
Или рајфови са живе цвећке
на вештачке главе?
Све друго ми је мање-више јасно –
колико човеку треба да одобри себи успех
и шта је све потребно
да би опростио себи,
али како то да на једној нози
истетовираш „Лове”
а на другој „Лифе ”?
И како, бре, то
дуги вештачки нокти
на кратке прасеће прсте?
Све друго ми је
мање-више јасно –
откуд човеку толика досада
за сва зла (на) овом свету
и чему толика забава
за ту исту досаду,
али како то да
бацаш петраде себи у очи
за већи волумен трепавица?
И како, бре, то
латекс хеланке на сто кила?
И плисиране сукње на патике?
Све друго ми је
мање-више jacнo.
ФОНЕТИКА ЈЕ ЧУДО
Кад кажеш: „пилетина са сусамом”,
да ли те то тера да наместиш уста
ко кокошка дупе?
Питам се како би ти легао
један подварак са папцима
на тим виршлама пуњене сиром.
Да ли би ти укус авокада био исти
да се зове, на пример, „говеђи језик”
или „сарма са купусом”?
И коме се уопште пућиш
док пућпуричеш: „рУкола, пУтер”
и развлачиш речи ко коре за питу?
Када кажеш: „гриловани лосос”,
да ли се осећаш некако одважно
док му скидаш кожу?
Само да је хрскаво и решије,
као сланина на Цезару око које се
и даље воде битке како је настала.
„Како су преслатке ролнице од карпаћа
и тортелини са листићима пистаћа, без глутена и лактоза” –
кажеш, јер волиш да те наводим,
да пљувачне жлезде лију сузе по менију
док сањаш о томе да постанеш веган.
Када кажеш: „гамБори са ПиреоМ,
тартуфиМа и тостираниМ БадеМиМа”,
па отежеш речи и шопиш уста
са којих висе сталактити од кармина,
ja се све у себи мислим:
„За почетак, једне ладне пихтије.
И трљана салата.
А после тога, пасуљ пребранац
и телећа глава у шкембету.
Или шкембићи на жару.
И за крај, турска кафа. Због црева.”
Серем вам се на фајн дајнинг!
НЕЗАДОВОЉСТВО
Незадовољна си својим танким уснама
и због тога си незадовољна собом.
Одлучиш се да ставиш силиконе,
али си незадовољна како ти стоје.
Онда одеш да доправиш силиконе,
и већ си незадовољна, јер си претерала.
Дођавола, силикони више нису „ин”,
па си незадовољна, сада због тога.
Ништа, одеш да ти поваде силиконе,
али си незадовољна браздама и концима.
У моду улази хијалуронска киселина
и због тога си незадовољна опет.
Одеш да ти убризгају у уста хијалурон,
али си незадовољна величином шприца.
Онда одеш да ти допуне кубикажу,
и опет си незадовољна како су испала.
У моду улазе мање усне и јасне ивице,
а ти си опет незадовољна собом.
Ништа, одеш ти код њих да те уивиче,
иако си незадовољна јер „то ниси ти”.
Онда пустиш да се хијалурон разгради
и једва чекаш да незадовољство прође.
Дочекаш да се хијалурон разгради,
а ти си незадовољна јер се плашиш ножа.
Подигну ти усне резом испод носа,
али си незадовољна јер ти се виде зуби.
Сада су у моди потпуно природне усне
и ти си сада потпуно незадовољна свиме.
Док не одеш на трансплантацију, мајке ти,
до кад мислиш то незадовољство да траје?
СМИСАО ПОЈМОВА
Није дом ако на отирачу не пише „НОМЕ”
и у њему рам за слике са стикером „LOVE”,
док испијаш шољу чаја са натписом „ТЕА”
мислиш да си срећан без хаштега „HAPPY”?
Назови све правим именима
како не би дошао у заблуду
и како би био сигуран
шта оне заправо значе, јер
можда не знаш ни сад?
Можда би све назвао другачије?
Играју гифови по ајфону за бољи „CLICKBAIT”,
на леђима манастири, на подлактици „FAITH”,
лепота је у оку пратилаца када стиснеш „LIVE”
можеш ли да живиш без хаштега „LIFE”?
Лете етикете као подсетници
да не бисмо изгубили смисао појмова,
само што лепак све више слаби,
ако отпадну, како би тада спознао ствари?
Замисли да знаш и сад!
Замисли да све назовеш другачије!
Милица Стојановић – Хлеба и цигара!
НИСИ САМ
Добро јутро.
Данас је петак, први март,
две хиљаде двадесет четврте године.
Напољу је четрнаест степени,
претежно облачно и тмурно.
Могућност падавина: 100%.
Пашће једно тешко срање.
Влажност: 36% и неш јебат’!
Ветар: 19км/ч у погрешном смеру.
Субјективни осећај је
да никога није брига како се осећаш,
Добро је. Ниси сам.
Са тобом је Карло Гус,
твој чет џи-пи-ти.
Превуци ради откључавања.
Данас си направио
петнаест хиљада корака.
У празно.
Нотификације су укључене,
поруке су омогућене
и сви колачићи поједени,
да ниси сам.
Са тобом су рекламе
и честитке за рођендан,
сваке године од
шесто педесет пријатеља
који те ни не познају
као што те познајем ја.
Зато не брини. Ниси сам.
Са тобом је Карло Гус,
твој чет џи-пи-ти.
За ГЛЕДИШТА пише: Милица СТОЈАНОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ЈОШ