Poezija Momčila Radića, u ovom izboru iz novog, još neobjavljenog rukopisa, nosi obeležja preplitanja mitskog, istorijskog i savremenog iskustva. Ona istovremeno poseže za arhetipskim slikama i ličnim sudbinama, spajajući individualnu emociju sa kosmičkim i kolektivnim. Radićevi stihovi ne govore samo o čoveku, nego drže do priče o njegovoj trajnoj vezi sa prirodom, istorijom i smrću.

U pesmama poput „Čuvar lave” i „Dečak koji zviždi kao krater” dominiraju mitski i prirodni motivi. Vulkanska energija i njena unutrašnja sila postaju metafora ljudskih nemira, dok dečji zvižduk otkriva kako se život i opasnost susreću neverovatno u istom ritmu. Ovde se jasno pokazuje svo Radićevo umeće i darovitost da prirodu pretvori u živog sagovornika.

Intimniji ton javlja se u pesmama „Keikai i Umevaka” i „Koto”. Njihova lirska struktura bliska je istočnjačkoj haiku tradiciji: jedan trenutak, jedan pokret ili jedan zvuk dovoljni su da prizovu celu emocionalnu dramu. U tim kratkim slikama otkriva se težnja ka svedenoj, ali snažnoj poetskoj izražajnosti.

Sasvim drugačiju dimenziju donose „Nad fotografijom džihadiste” i „Tarta pekan”. Ovde poezija zadire u savremenu stvarnost, suočavajući čitaoca sa tragikom terorizma ili poslednjim obrokom osuđenika. Radić ne ostaje na dokumentarnosti, nego u prvi plan postavlja ljudskost i apsurdnu nežnost u najmračnijim situacijama.

Konačno, u pesmama kao što su „Žrtvovanje Lajke”, „Poruka” i „Nema pesma pustinje” prisutna je svest o istorijskom i kolektivnom. Sudbina kosmičkog psa, sećanje na bombardovanje ili pustinjska metafora svedoče o tome da poezija može da bude i svedok jedne teške epohe i njen tihi otpor. Upravo u tom balansu između ličnog i zajedničkog, mitskog i savremenog, ovaj izbor pokazuje Radićevu poetiku u svom najjasnijem svetlu.

Ovaj rukopis ne treba da se čeka, on već gori kao planina dozivajući kišu. Radićeva poezija nije samo knjiga za policu, nego jeste živa materija koja traži dah, ruke i oči savremenog čitaoca. Njegovi stihovi pripadaju trenutku u kojem se mit i stvarnost sudaraju, a upravo zato zaslužuju da se nađu među ljudima odmah i sada, a ne kad „dođe vreme”. Jer, ako se poezija ovakve snage predugo zadrži u tišini, i lava će ostati bez čuvara.

Zovem se Meriđan. Čuvar sam lave na Merapiju.

Star sam. Slabo vidim i čujem. Retko srećem ljude.

Ali osećam krv kada nadolazi u želudac planine

kao da izbija iz moje duše, jer i ona je grumen zemlje.

Video sam čudesa sa šiljatog krova svog doma:

mesec gde pada u čaj u cvatu i pupavca zagledanog u nebo

tromu lavu što bi da se kao tigar mazi u mraku

svitanja dima iz zemljinog srca

trave što gore niz kičmu planine

kiše što sikću po svežoj kori lave…

Nepomično sunce i tlo što se vrti.

I neka mi Bog oprosti što osetih toliku lepotu

pa se ne bojim pomračenja zvezda

ni crnog plašta magme što kuca na moja vrata

da me uzme u toplo naručje svoje kao iznemoglo dete

i dok uokolo pršte zrna prašine i pupoljci vatre

nekud, ponese.

Na Javi veruju

da molitve čuvare lave

pevane na rubu vulkana

postaju plameno kamenje

što teče u srži zemlje

Na Merapiju govore

da se po tihoj noći čuje

pesma iz kratera

Jedan ludi dečak

čuje njen ritam

u mirisu sveže trave

na šapama svog psića

U sivom predelu

Keikai gleda

ocvalu trešnju

seća se Umevake

brije mu bujne obrve

i mutnom suzom kardama

ispisuje tugu nad očima

tanka kapljica teče niz

slepoοčnicu voljenog

briše je laticama

i za nju se moli

Ne

nije htela pevati

ali uvek se zviždovke

oglase tik pred svitanje

i onda

zadrhti

krhki cvet pavlonije

namesti koto

pod tanku senku svojih ramena

jedno po jedno

cume od slonovače

stavlja na iskrivljene prste

okrzne strunu

Da

sve su radosti i tuge

iste

Od hiljadu vesti u kojima se spominje tvoje ime

Mohamed Hamdan Abu Hažar al Savarka

ni jedna ne daje tvoje godište ni druge podatke

Abu Hažar znači da već imaš kćer

oženili su te u jutro posle prvog mokrog sna

Onima koji te optužuju ne smetaju

tvoj lep izgled  dečačka naivnost u osmehu

ali ni ta ozbiljna blagost u pogledu

koja čini tvoju volju za smrću tako bezazlenom

Svoj poslednji obrok

Riki Rej Rektor

kremenadlu pohovanu piletinu

tartu sa orasima pekan

žvakao je predanošću deteta

koje je zaboravilo užasni nestašluk 

kada je spazio čuvare

koji su došli da ga odvedu u sobu

gde će mu ubrizgati otrov

pogleda na netaknuti kolač

sa uspomenom   

na neki bezvezni ukus

i reče da mu ga sačuvaju

za kasnije

Narodne umetnice još uvek uživaju

talase aplauza i suza

u noćnim televizijskim reprizama

dok vrhunski kremljanski majstori

Lenjinu šiju novo fasadno odelo

loču same oronulog srca

jer neko je tek tako     bez odobrenja

prodao Revoluciju

prava sovjetska deca još uvek plaču

kada zamisle oči nesrećne životinje

koje su ugledale prazninu vasione

i duboko u sebi veruju

– uvek su verovali u čuda –

da im iz naručja Milostivog Svemira

maše repom Svetica Pasa

Rano ujutru ispred ruševina

Saveznog Ministarstva Odbrane

koje su se još uvek dimile

jedan uplakani starac

nasuprot vetru raskopčanog mantila

sa nekoliko medalja na sakou

drhtavom rukom neprekidno

skida i stavlja naočare

sa vrlo debelim staklima

tako da mu oči svaki put

postaju neprirodno velike.

Ne plaši ga toliko sirena

koliko činjenica da on

heroj drugog svetskog

na kraju dvadesetog veka

prepoznaje njen zvuk.

Iznenada podiže pogled

ka opasno vedrom nebu

pa Bogu pravo u oči:

– Reci tamo na Zapadu da u nama

više nema ljubavi!

Ogrnut sivim šalom prošlosti

koja mu ispi srce kao miris

liči na kaktus širom otvorenih očiju

pred vetrovima Kazalkuma

Nemom pesmom zadržava pustinju u grudima

ne boji se ničega što u njoj cveta

ni ljudi ni praha njihovog

uzima šaku peska i budi je

prstima vlažnog jutarnjeg vetra

obećava joj  mladost milovanje