Čudnovato je kod mene, da mnoge događaje i pojave mogu da predvidim. Tako već petog meseca posle venčanja ja sam predviđao da ću imati dece.

---

Prvo je bio sin sa plavim očima, koje su posle postale graoraste, pa onda smeđe i najzad crne. To je bilo neko nevaljalo dete sa čudnovatim prohtevima. Ono je, na primer, sa najvećim zadovoljstvom čupkalo meni sve dlačicu po dlačicu iz brkova i ja sam to, sa suzama od bola u očima, strpeljivo dozvoljavao, jer mi je tašta objasnila, da se to mora trpeti, da je to upravo najveće zadovoljstvo za oca kad mu dete počupa brkove. Šta više, moja tašta, da bi mi učinila što veće zadovoljstvo, hrabrila je malog tiranina vičući mu jednako: čup, čup, čup!

Ali to su bili već prvi dani detinji koji pripadaju više majci. A posle nekoliko godina moj je sin već toliko odrastao, da je sva briga oko njegovoga vaspitenja pripala meni kao ocu. A kad kažem briga, to nije tek onako uz reč, nego ćete odmah videti, da je to bila prava briga.

Dok je moj sin junački preskakao plotove, ja sam se još tešio, gledajući u njemu Hanibala koji će preći Alpe; dok mi je preskakao preko glave, tešio sam se, gledajući u njemu Miloša Vojinovića koji će preskočiti tri hata i na njima tri plamena mača; dok je krao komšijska jaja, ja sam se i tada još tešio, nazirući u njemu velikog budućeg osvajača Napoleona.

Ali, on poče i takve stvari da čini, kojima se već nisam više mogao da tešim, jer nisam ni u političkoj ni u kulturnoj istoriji mogao da nađem ugleda. On, na primer, razbije komšiske prozore i ajd, to nije ništa; po svoj prilici i mnogi drugi veliki ljudi razbijali su komšijske prozore; ali on uzme moj najlepši letnji kaput, odseče mu peš ili rukav i napravi sebi barjak, pa onda skupi pod barjak veliku vojsku i opkoli moju kuću, pa na znak za napad i bez obzira na prozore, na baštu i sve ostalo, osvoji tvrdinju i onda, kao i svaka pobedonosna vojska, otpočne po tvrdinji pokolj, te pootkida svima pilićima u kokošarniku glave.

Ja se, razume se, zabrinem i to više kao roditelj, nego kao sopstvenik poklanih pilića, Saopštim mojoj ženi tu brigu i, razume se, zabrine se i ona. Jedno veče mi izmenjamo mišljenja onako kako to zabrinutim roditeljima dolikuje. Ženino je mišljenje bilo da je dete bistro, na mene. I moje je mišljenje bilo da je dete bistro, ali da, bez ikakve potrebe, preteruje u manifestacijama svoje bistrine i da će tako beskorisno istrošiti snagu i upropastiti u sebi budućeg velikog čoveka.

Najposle, nije mi toliko bilo žao što bi i on ušao u red izlišnih i za Srbiju beskorisnih ljudi, ali sam se ja uopšte bojao toga da mi dete bude bistro, jer sam bio uveren, ako bude bistar da, prvo neće postati ministar u Srbiji, a drugo, izvesno će steći sklonosti ili da falsifikuje rekvizicione priznanice ili taksene marke. Ako ne to, a on će kao računopolagač sklapati vešto lažne račune, umeće lepo da nađe razloga kako bi pojeo državnu porezu, umeće da potpisuje svoje poznanike i prijatelje, i uopšte, činiće sve što bistri ljudi u Srbiji čine.

Prema ovakvim sposobnostima, on će biti upućen da bude ili sreski načelnik ili opštinski predsednik ili poreski nadzornik ili poštar ili, najzad, blagajnik kakvog novčanog zavoda. A meni se ni jedno od ovih zvanja ne svidi, te sam s toga bio protivan tome, da mi dete bude vrlo bistro.

Ta me je briga strašno jela, kao što može briga da jede čoveka uopšte, a čoveka koji ima vrlo bistro dete, napose. Moja je žena, po svojoj supružanskoj dužnosti, delila tu brigu sa mnom, kao što uopšte dobre žene dele mnogo koješta sa svojim muževima; a naše dete odreklo se već ambicije da bude Hanibal, Vojinović ili Napoleon, jer je pre neki dan udavilo mačku, a ja sam uveren da ni Hanibal, ni Vojinović, ni Napoleon nisu davili mačke.

Eto, ta me je briga dovela do misli da intervjuišem jednoga od naših odličnih pedagoga, člana Prosvetnog Saveta i svih komisija za preustrojstvo nastave, tvorca mnogih nastavnih programa i počasnog člana Društva za.vaspitanje dece, a zatim pisca ovih znamenitih dela: „Majka kao vaspišač“, „Kuća kao vaspitač dece“ (1, 1 i Š sveska, još nesvršeno delo), „Kako se u dece neguju građanske vrline“ (javno predavanje u Građanskoj Kasini), „Pogreške roditeljske“ (sa motom na koricama: „Pogreške dečje to su pogreške njihovih roditelja“) i tako dalje.

Juče sam baš bio kod g. pedagoga i zažalio sam jako što sam ga uznemirio, jer ga zatekoh zadubljenog u posao za koji mi on reče da se takođe odnosi na vaspitanje dece. On mi ponudi stolicu i tek što sedoh, ja sa užasom i životinjskom drekom skočih pipajući se vrlo nepristojno pred licem g. pedagoga.

— Ah, ah, ah, — uzviknu on siromah, i poče

i sam da me pipa kojegde — oprostite, hiljadu puta oprostite. To je onaj moj najstariji. Ah, tako je nestašan. Eto, vidite, metnuo je iglu na stolicu, on mi to vrlo često čini. Oprostite.

— I vi to onda imate vrlo često prilike da gledate kako vam gosti skaču sa ove stolice

— odgovorih malo pakosno, ali, kako ja nisam bio običan gost već molilac, utišah se i sedoh.

Tek što pristupih prvom pitanju, a iz druge sobe prolete jedna papuča kroz staklena vrata i staklo pršte na hiljadu parčadi.

— Živko! — uzviknu pedagog, — šta radiš to, za Boga!

Kroz razbijeni prozor promoli se jedna ljupka detinja glavica sa rečima:

— Gađam majku, ne da mi ključ od ormana!

— Eh, eh, eh, kako si nevaljao, zar ne vidiš da je ovde gospodin.

Dete me veselo pogleda, pa se onda iskezi na mene tako krvnički, kao da mu ja ne dam ključeve od ormana.

Najposle g. pedagog se zamisli duboko i poče da mi daje bopširna uputstva kako ću moga sina da odnegujem. Uputio me je i šta treba da čitam; preporučio mi je naročito svoja dela; ubedio me je u to da sam ja kriv svemu nevaljalstvu svoga sina i taman je najvišim tonom, turiv suve, koštunjave ruke u zamršenu kosu, izgovorio bio moto sa korica jedne svoje knjige: „Pogreške dečje to su pogreške njihovih roditelja!“ ali se kroz prozor na ulici začu mali dečji doboš i prođoše preko 50 dece uparađene kao vojnici.

Nad svima komanduje „najstariji“ g. pedagogov, napred je velika zastava od crvene cicane zavese (upravo u tom momentu g. pedagog opazi da mu na prozoru nema jedne zavese). Svi vojnici nose štapove na ramenu, a na glavama im troćpoškaste kape od hartije.

Pedagog pogleda kroz prozor, najpre mirno, zatim preblede, kao manit otvori fijoku svoga stola i kad vide da je prazna, on se užasnut pljesnu rukama po glavi.

— Ah, gospodine, ah, ah, ah!

— Šta je za Boga! — upitah ga.

— Upropašćen sam, prosto sam upropašćen

— udari on u dreku. — Ima već šest meseca kako radim i danju i noću četvrtu svesku moga dela „Kuća kao vaspitač dece“ i svršio sam je tek pre deset dana. Zamislite, tek pre deset dana…

— To je vrlo lepo, ali ne razumem zašto ste…

— Zar ne vidite one kape na dečjim glavama; to je moj najstariji uzeo rukopis iz fijoke i napravio kape svojoj vojsci!

Ima ljudi pakosnih, kao što sam ja, pa im je u ovakvim prilikama do smeja. Tim pre što me je ovaj intervju jako zadovoljio u pogledu brige za moga sina, koji nije sin nikakvog pedagoga. Ako se nisam glasno smejao, ipak nisam mogao da uzdržim ovo nekoliko reči:

— Izgleda mi, gospodine profesore, kao da je vaš najstariji vrlo talentiran. Taj će biti kanda dobar i strog kritičar, a, što je glavno, protivnik teorija, od kojih on, kao što vidite, gradi sebi kape.

— Šta ćete gospodine, — veli mi g. pedagog

— Vi znate da čizmar obično ne može imati dobre čizme.

Posle ovih reči oprostim se i odem kući, razmišljajući usput, kako je to zaista utešna poslovica da čizmar ne može imati dobre čizme.

Kad stigoh kući javiše mi radosnu vest da mi je spasen sin. Jer, znate, bio je pao u bunar, što nije moralo biti. On je uhvatio jednog druga i hteo da ga gurne u bunar, ali se sam oklizne i padne u mesto druga. Hvala Bogu kad je spasen!

Drugi put će, kad koga htedne baciti u bunar, izvesno paziti da se ne oklizne sam.

---

Iz trezora GLEDIŠTA, napisao: Branislav Đ. NUŠIĆ

Izvor: Srpska Književna Zadruga, kolo XXXI br. 206 (Beograd, 1928)

---

---

PROČITAJ JOŠ

---

ODABERI JOŠ

---

To je bilo u doba, kad se kod nas, školovanih ljudi, začela plemenita težnja, da siđemo u narod i da ga razbudimo. Tada sam ja u varošici S… krenuo jedan list, koji je bio znamenit po tome, što je bio prvi, a ujedno i poslednji u toj varošici. On i sad stoji i stajaće vekovima kao usamljena kulturna pojava u S…

---

I da znate samo kakav je to list bio! Podeljen u rubrike, sa natpisima i podnatpisima. U njemu je bilo književnih vesti, senzacija, telegrama, i svega drugog što jednom ozbiljnom listu dolikuje. U samoj redakciji podela rada bila je ovakva: uvodne članke pisao sam ja; telegrame pisao sam ja; podlistak pisao sam opet ja; „malo šale“ pisao sam takođe ja; „pogled po svetu“ kao i „trgovinu i obrt“ pisao sam ja, i najposle „oglase“ pisao sam opet ja. Jednom reči, ja sam bio svoj najglavniji saradnik.

Uvodne članke počinjao sam obično vrlo visoko, na primer rečenicama: „Sine ira et studio“ ili „Alea iacta est“ ili „Vitam impendere vero“ i tako dalje, pa sam onda pisao nadugačko i naširoko o varoškoj prašini, o opštinskim fenjerima ni o mnogim drugim stvarima, i obično sam te članke svršavao rečenicama: „Tvrd je orah voćka čudnovata!“, ili „Ni po babu ni po stričevima“, ili najzad „Stani malo, od Doboja Mujo, i mi konja za trku imamo!“

Sa pregledom strane politike bilo mi je dosta lako. Pomenem dve tri političke ličnosti, dve tri banje, gde se sastaju državnici, i dve tri strane reči, pa eto ti gotov politički pregled. Iz toga rečnika najviše sam upotrebljavao reči: Bismark, Girs, Gledston, pa onda Išl, Gastajn i Baden-Baden, i najzad „iniciativa“, „kompromis“ i „solidarnost“.

U dnevne vesti beležio sam stvari lokalne prirode, na primer: „Danas su stigla u našu varoš četiri putnika, iz čega se može mnogo štošta po napredak naše varoši zaključiti“. Ili; „Osvetljavanje naše varoši naglo napreduje. Juče je opština rešila, da o svom trošku podigne još jedan fenjer. To je već deveti fenjer za poslednje dvadeset i četiri godine, i ako opština ne malakše u svojoj revnosti naša će varoš bita jedna od najbolje osvetljenih varoši u unutrašnjosti“

Političke telegrame preštampavao sam iz jednih starih novina, koje sam imao povezane. „Bismark je krenuo u Gastajn..“, „Veliki vojvoda se bavi u Išlu…“ i svršena stvar. Uostalom to su telegrami, koji se mogu preštampavati svake godine.

Za podlistak sam kupio jednu knjigu. U njoj je bila neka vrlo zanimljiva ljubavna priča. Sećam se, da se ticalo dvoga, koji su se zavoleli, a roditelji, koji su bili zavađeni, nisu hteli ni da čuju za njihovu ljubav. Kako se nisu mogli uzeti, to se na kraju priče jedno od njih dvoje ubilo. I ta se dugačka priča lepo preštampavala i ispunjavala podlistak.

Za malo šale, ako baš i nisam imao uvek materijal, a ja sam pisao „mudre izreke“, što sam ih sam sastavljao, upravo vadio sam ih iz Svetoga Pisma, iz Katihizisa, i još nekih lepih knjiga.

Trgovinu i obrt, đavo bi me i sad znao, kako sam ispetljavao. Ta mi je rubrika zadavala najviše muke, i kod nje sam najviše grizao pero. Ono, jednog dana napišem: „Peštanska pijaca opada cenama, kao da malaksavaju kupci“; a drugog dana: „Peštanska pijaca malaksava cenama, kao da opadaju kuci“… Ali ded, kako ćeš trećeg dana?

Oglase, ako je ko doneo – dobro, a ako nije, ja onda oglašujem, Bože, kako imam na prodaju „stare amove“, pa „200 lit. crnog vina“ pa „čamova i rastova japija“ i tako dalje, pa „1000 komada ćeramida“, pa opet „stare, ali glazirane amove“, i, ti Bože znaj, šta ti još nisam oglašavao.

I tako, kao što vidite, ja sam svoj list od pete do glave sam oblačio.

Redakcija mi je bila u glavnoj čaršiji, istina malo niska, ali ja baš nisam ni gledao na visoko. U kutu, kraj prozorčića, bio je jedan veliki sanduk, na njemu jedan polić pun mastila i jedno pero kojim sam pisao i uvodne članke, i oglase, i mudre izreke. Danas čovek čisto ne bi verovao, da se to sve moglo jednim jedinim perom pisati.

Na sanduku su stajale uvek spremne one duge hartije za uvodne članke i na njima već za mesec dana unapred ispisani natpisi. O zidu su visile dve tri novine, tuđim jezikom pisane, kad bi ko došao, da vidi, a kraj njih su visile moje praznične pantalone.

Takva je od prilike bila moja redakcija.

Najbliži mi je komšija bio Joca Bočarski, berberin; pitom i učtiv čovek i poznat u varoši, što je već sedam puta bio osuđivan zbog tuče, kojom prilikom on uvek upotrebljava svoju tamburu, i to tako, da su dva „veštaka“ na sudu izjavila, da njegovu tamburu smatraju kao smrtonosno oružje. Njemu sam besplatno davao list, jer mi se uvek nalazio na nevolji, kad god bi koji od pretplatnika ušao da me tuče, što mu se ne šalje list, iako je pretplatu položio.

Raznosač mi nije bio baš tako vredan, ali veoma pošten čovek. Imao je običaj da se sam na sebe naljuti, pa da se ne bi mnogo kidao – a on legne da spava. Dešavalo se i to: taman izađe broj, a on se naljuti, izgrdi dobro sam sebe, pa se onda uvuče u onaj sanduk, što služi meni kao sto za pisanje, podmetne stare brojeve pod glavu i mirno zahrče. Ja mu srdačno progovorim: „Jakove, hajdete, ustanite, da raznesete broj!“ A on me krvnički pogleda iz sanduka, kao da bi hteo reći: „Kako me plaćaš, tako ti i raznosim“, i okrene se na drugu stranu, pa nastavi spavanje. Razume se, u takvim prilikama, ja metnem brojeve pod kaput, pa ih sam raznesem, i kad se vratim, javim mu da sam svršio posao.

Jedanput čak, bio vašar, pa mu trebalo para, a ja slučajno nisam imao da mu dam. On se najpre naljuti na sebe pa onda na mene, i dohvati me za gušu, te me u objašnjenju pritera uza zid. Tu mi je takođe priskočio u pomoć komšija Bočarski, razvadio nas i uticao na nas, te smo jedan drugom oprostili i izmirili se.

Eto tako. Pokoji put sam imao para da ručam i u kafani, i onda sam obično razgovarao o važnim stvarima sa ljudima, koji su smatrali da sam ja vrlo pametan čovek, a s onima, koji su smatrali da su ravni meni po pameti, nisam obično ni razgovarao.

A bivalo je, tako, pogdekad, da mi uvodni članak pođe lepo za rukom. U takvim prilikama natučem obično šešir na oči, pa prođem kroz sve ulice, gde ima mojih pretplatnika; nalazim se po vazdan tamo, gde vidim gomilicu ljudi; stojim po sat i dva na pijaci, pa sve ispod oka posmatram: kako li me smatra taj svet: da li mi se divi; da li ko pruža prst na mene?…

Nisam se mešao u politiku, ali jednoga dana zapadnem u zle prilike. Trebalo je da pišem uvodni članak i ja metnem ovaj natpis: „Quisque suorum verborum optimus interpres“ I đavo će me znati, šta mi je bilo, tek sam uvrteo u glavu da se pod takvim natpisom ne može pisati ni o čemu drugom, nego samo o kmetu varoškom. Pokušao sam da odvratim od sebe te pogibaone misli i počinjao sam da pišem o potrebi da naša varošica ima dve pijace, kao i prestonica… aja! Zar „Quisque suorum“ za pijace? Ovaj natpis pristaje samo za kmeta.

Ono, o kmetu se može mnogo štošta pisati, ali se meni činilo, ne znam ni sam zašto, da se pod takvim natpisom kmet može samo izgrditi i ništa više. To u toliko pre, što sam bio uvrteo u glavu, da taj članak završim uzvikom: „Mač ti je, mač mi je, sablja ti je, sablja mi je!“

I tako, nikako od svoje volje, već prosto pokrenut nekom unutrašnjom silom, izgrdim ja kmeta, ni kriva ni dužna, samo zbog latinskog natpisa i zbog onog krvoločnog svršetka.

Jest, ali taj događaj počini čitava čuda u varoši. Ljudi se, prosto, nisu mogli da uzdrže, već su mi suznih očiju čestitali na hrabrosti, i kud sam god prošao, pružali su prst na mene.

Toga sam dana tri puna sata odstajao na pijaci, a prošao sam i onim ulicama gde nisam imao pretplatnika. Obišao sam nekoliko kafana, išao sam i na večernje u crkvu. Gde sam god video da se skupilo dvoje troje, prošao sam kraj njih i svud su me s divljenjem gledali.

Razume se, bilo ih je, naročito opštinskih činovnika, koji su me i prezrivo pogledali, i ja sam osećao u duši da sam uz privrženike stekao i veliki broj opštinskih protivnika.

I doista, posle toga članka, nije išlo sve tako glatko, kao što beše počelo.

Na dva tri dana posle toga, sedim ja tako, jedno prepodne, u redakciji i stenjem sastavljajući trgovinu i obrt. Jakov se tog dana rano probudio, obukao moje praznične pantalone i otišao nekuda, a ja ostao sam. Stenjem ja tako, stenjem, dok će tek ući u redakciju jedan nepoznat čovek, čudna izgleda, korača krupno, a čelo mu namršteno, i nešto mu se nagučilo pod pazuhom.

Ama čim je kročio u redakciju, a meni se u pameti predstaviše neke batine i neka čuda. Uvuče mi se namah u dušu sumnja, da je to neko od mojih političkih protivnika, kojega je možda poslao sam kmet i koji će mi sada potražiti računa o onome mome pisanju. Okrenuh se levo i desno, i, sem onog polića koji je služio za divit, ne spazih bliže nikakvo oružje, kojim bi se mogao braniti.

Kad čudnovati čovek dokorača do moga stola, ja skupih noge pod stolicu i očajno pogledah na vrata, koja mi se u tome trenutku učiniše strašno daleko.

– Dobar dan! – reče nepoznati i sede na jedan svežanj novina.

– Dobar dan! – pisnuh ja, gutajući pljuvačku.

– Jeste li vi urednik ovih novina? – upita me on, ama nekako nabusito.

Meni se steglo grlo, promukoh, pa ono, „ja sam“ što ga izgovorih, ispade tako tanko i nejasno, kao da sam ga izgovorio kroz kakvu cevčicu od trske.

U isti mah opazih, kako on izvuče ruku ispod pazuha, gde mu se ono nagučilo, i na meni poče svako parče mesa da drhće.

I – o, užasa! – izvuče ti, brate, on otud – ogroman revolver!… Ja ispustih pero, što sam ga držao u ruci.

– Vidite li ovaj revolver? – odlučno zapita on.

Ja, nesrećno uredničko stvorenje, htedoh nešto da mu kažem, ali mi u taj mah ispade iz gornje vilice jedan zub, koji se već godinu dana ljuljao.

– Kako vam se dopada ovaj revolver? – grmnu nesrećnik i prinese mi revolver do nosa.

Ja dreknuh promuklim glasom, i, kakva se snaga stvori u meni toga trenutka, ne znam, tek skočih preko sanduka, probih prozor, isekoh se sav o staklo, pa gologlav, nagoh niz ulicu, šapćući, ne znam ni sam zašto, svršetak svoga pretprošlog članka: „Stani malo, od Doboja Mujo, i mi konja za trku imamo!“

U tom očajnom trenutku ja spazih firmu svoga komšije Joce Bočarskog i padne mi na pamet njegova smrtonosna tambura te banuh u njegov dućan, derući se kao preklano jare:

– Ubistvo!… Politički protivnik!… Jaoj, kuku i lele!

Joca Bočarski se trže, te poseče brijačem jednoga mirnoga građanina, koga je brijao i koji se nije mešao u politiku, te mi je još i sad žao što je taj čovek stradao na pravdi Boga.

– Gde je? Ko je? Šta je? – razvika se iz svega glasa Joca i otrča, te skide sa zida tamburu, a onaj mirni građanin, zaprepašćen, pobeže i naže niz čaršiju, onako ubrađen peškirom oko vrata i još nasapunjen.

– Idi, idi, drži vrata od redakcije da ne pobegne, dok ja ne dovedem pandure! – rekoh mu te istrčah napolje i počeh da jurim onako gologlav i sav krvav, isečen od stakladi.

Kad sam se vratio s pandurima i s hiljadu dečurlije i sveta, Joca je stajao na vratima redakcije i podupr’o ih leđima, a njegov kalfa, Steva Danin, uzeo široku dasku, što se na njoj mesi, pa njom zatvorio razvaljen prozor i podupro ga čvrsto leđima.

Panduri zastadoše za jedan trenutak, kao ne bi li malo pribrali hrabrosti; zatim se pogledaše značajno među sobom i najzad Vuča pandur, sa raščešljanim brkovima, koji se uvek hvalio da je bio hajduk i da je opljačkao dva državna deližansa, te radi toga uživao naročito poštovanje u građanstvu, diže svoju golemu batinu i viknu značajno: „Pst!“ a zatim komandova:

– Puštaj!

Joca Bočarski skoči od vrata i panduri, nutkajući se iz učtivosti ko će prvi ući, uđoše polako unutra, a za njima nagrnu svet.

Politički protivnik sedeo je mirno za stolom, a na stolu je ležao onaj zlokobni revolver.

Trajalo je vrlo dugo, dok smo se objasnili. Stvar je, međutim, bila neobično prosta.

Taj čovek nije bio nikakav politički protivnik, nego trgovački agent, koji je prodavao revolvere, pa došao k meni da ih oglasi, i hteo da me zapita, kako mi se dopadaju. Što sam ja pogrešno razumeo, greh mi na dušu!

Kako tako, ali tek od tog doba ja nikad više nisam upotrebio natpis: „Quisque suorum verborum“ i omrznuo sam, uopšte, latinski jezik.

---

Iz trezora GLEDIŠTA, napisao: Branislav Đ. NUŠIĆ

Izvor: Srpska Književna Zadruga, kolo XXXI br. 206 (Beograd, 1928)

---

---