Узвишење моје! срце песника на сунцу расцветала кестенова грана!

Данас је час за речи провидне, љубичасте магле над водама;

Цело моје биће разоткрива нове жртве које је живот великодушно подносио

Требаће да се узвисим над бедом, жалосним љубавима и болом досадашњим.

Нека ово пролеће буде пут за неуморне ноге опраштања,

Док седим на влажној клупи под расцветалим кестеновима,

У вечери младој, руменог пламсања крви и сећања

И скоре црне звезде над мојим бићем и мојим снима!

Сутра већ босе ноге оставиће трагове по песку калуђера Русина из лавре;

Уморни путник ако у свету срце за узглавље нашао није

Ни љубав, зелени лист брезе, на крвавој рани,

Под седом косом, још нежније,

Ћутљиво, у ћелији душе, проћи ће остали моји дани.

Не нађох ли шаку светлости у мучној потери за кором хлеба

Остаје ми до дна, по вишој милости, чашу да испијем;

О мој животе! Тако, можда, требал

Вечери ове кад немам више вела голотињу крви своје да сакријем.

Певајте, бели расцветали кестенови!

На свету једни срећу ће наћи под гранама вашим.

Седим ли, осамљен, на дланове моје пада мртво цвеће као давни пољупци

И ма колико ми сузе разривале лице,

Блажена да си, осамљена брезо,

Што нишеш крик рањене птице.

За звездом у лишћу!

О певајте, бели кестенови, ове ноћи на крају свих зала и беде!

Успављујте час мога приближења божанству!

Доста сам у младости, лутајући, слушао јаук у вашим голим гранама,

Много пута сам овде седео када је ваше лишће развејавало снове и љубав

И ноћ ледила тугу на уснама!

Тако само певају бела крила албатроса по плаветнилу изнад океана;

Животе мој! Љубави моје тужне!

Срце песника, запевај песмом расцветалих грана!

Аријом снежних пахуљица из најлепших дана!

И биће бол засут звездама!

У овој мирисној сенци лакше ми је да мислим о вихорима живота

Болу мој! младости морбидна!

За све низине, чежњиве даљине и ноћи иза града

Остаће само презрено моје скитништво

И ова ужасна балада!

Никад те, априлско небо, нисам гледао оваквим очима!

Још мало па ће и инсекти да усне у жутим чашицама шафрана;

Бледуњави дланови ноћи помиловаће трстике и модре грмове дивљих ружа;

Само ће на лицу месеца, високо над главом мојом, одблескивати цвеће у кристале

Као ореол бившега живота и раскошне туге!

И ја ћу склопити очи за тренутак утешен блаженством

Са белим једром душе кога је пролеће једне патње развило

У шарено лептирово крило!

…Нише се и пада цвеће, без шума, па јаче,

Бело кестеново цвеће!

Несрећни путник, са рукама у коси, влажној од ноћи, сања и плаче

У једно пролеће

Под оседелим кестеном, са кога латице меке засипљу све јаче…

– О проћи ће све и једном биће вечан сан мој под овим успаваним лишћем!

Срце измучено, што си се разоткривало за ефемерне освите љубави!

Певаће попци у младом житу и препелице у дивљој трави;

Недавно сам и сам зането крикнуо као заљубљени тетреб;

На уморним рукама лежала је од сна отежала њена глава

И низ исте шуме летели су бели метеори!

Ох! задавићу сабласт што срце таштином земаљском заварава; –

Јер, у колико је срећа сумрак, у толико бол отима вео дијамантској зори!

Родио сам се да волим и страдам,

Пењем се високо ноћас звезданим лествицама!

Стражарим над бедом у свету као месец над рекама које вечно отичу.

Каткад и рана место срца дража од преспаваности живота,

Благо орлу кога метак под сунцем погађа!

О спавај, ноћи мила, над траговима прошлога живота!

Ја не жалим што сам патио и волео,

Љубав ме је одвојила од скота

Иако сам ноћи ове као овај кестен бео!

Што кукавице траже, то песник опрашта,

Што слабиће понижава, то генију само живот објашњава,

И моја суза ноћас своје више сунце тражи…

Певајте, кестенове гране срцем песника што арије животом искупљује.

Широко у овој ноћи елегијом на домаку река,

Ноћ што у зеленим папучама варљиве жене гази

Нека се распе по лику и сећањима као њена коса мека.

Знаћу у будућности сан да одвојим од јаве

И да ме не полакоуме тренутне егзалтације меса,

У лабудовској будућности ако се икад од ове љубави трепавице моје откраве!

И никад, о никад више да се не понови ова историја!

Кад јесен дође на дланове да ми опадне ваше лишће,

Срећан, можда, што ће ме издати меморија

За туробно лутање кроз свет.

О лакше мисли и ти, немирно срце детета,

Умреће и твој лет,

Здружен за вечност са страсним срцем кестеновог цвета.

Будите се, птице! Сударајте се под млечним путем, ватрени метеори!

Ноћас песник пева о себил

Ноћас у мени ватра гори!

Ја не знам за риме и колико тежи у свету моје скандалозно име;

Ја не знам како звучи ова истина и колико ми је срце бело;

Од егзалтација издишем, не лепу песму да напишем,

Но да објасним бол овај који ми до ногу савија чело!

Ох! шумите, гране! Ноћима препричавајте ову тугу!

Не људима који сваку лепоту на друмовима живота оскрнаве!

Причајте облацима који над вама крстаре и пролећном лугу,

У сумраке кад у ваше мирисне крошње слећу звезде плаве!

Нишите се, гране, у ритму ове суморне баладе,

У јесен плачну са криком црне вране,

Буром и громом исповедајте љубавне јаде

Кад вас, уместо цвета, као мене, покрију слане!

О љубави! што људско срце претвараш у црне дијаманте!

Испио сам отров из твоје шкољке,

Бледе усне још су влажне од тог напитка

Са руменог цвета њене топле дојке!

Певајте, кестенови! Ја више никог под небом немам!

Лишће ваше још једном сан нека ми опије,

На далеки пут куда се спремам!

Сутра ће већ у црно да нас завије,

Бура гране твоје, а друмови ноге моје,

Песмо крви жедна, моја љута глади!