Miroljub Todorović je rođen 5. marta 1940. u Skoplju. Burne godine Drugog svetskog rata proveo je kao izbeglica sa majkom učiteljicom i sestrom u mestima oko Velike Morave. Osmogodišnju školu učio je u Ćićevcu, Obrežu kod Varvarina i Lučini kod Stalaća. Godine 1954. sa porodicom prelazi u Niš gde završava gimnaziju.
U svojoj ranoj mladosti Todorović je pokazao interesovanje za egzaktne nauke. O njima se informisao prvo preko školske, udžbeničke literature, a kad su mu „apetiti porasli“, glad za informacijama je pokušavao da utoli, kako bi i on sam rekao, „gutanjem“ naučnopopularnih dela kao što su 300.000 kilometara u sekundi Doktora Svugdića (1949), Safonovljeva Zagonetka života (1948), Putovanje jednog prirodnjaka oko sveta Čarlsa Darvina (1951), Jedan, dva, tri… do beskonačnosti Džordža Gamova (1955).
Prvu pesmu objavio je još kao učenik osnovne škole 1953. godine u beogradskom časopisu Pionir. Prve ozbiljne pesme objavljuje, kao učenik gimnazije „Stevan Sremac“, u niškom književnom časopisu Gledišta (1958), sarajevskom Životu i zagrebačkom Poletu. U poeziji koju je objavljivao do 1959. godine pevao je o jutru, zori, večeri, moru, zavičajnim poljima. Stvarao je pod uticajem Biblije, narodne lirske poezije, bajki, mitološke literature, ondašnjih pesnika modernističke i neosimbolističke orijentacije.
Na studije u Beograd, iz Niša, dolazi 1958. godine. Njegova velika želja je bila da studira književnost, ali je njegova majka, „kao najveći broj majki na ovom svetu“, želela da joj sin bude lekar. On je to kategorički odbio, pa je srednje rešenje nađeno u pravima. Po Todorovićevim rečima, 1959. godina je bila presudna za njegov dalji razvoj, u njoj se javila klica buduće poetike signalizma. Važnu ulogu su odigrale knjige Marsela Rejmona Od Bodlera do nadrealizma (1958) i Mišela Sefora Apstraktna umjetnost (1959).
To su bile knjige preko kojih se on upoznao sa istorijskom avangardom. Tada se u njemu javila ideja da se znanje iz oblasti nauke može povezati s književnošću, i to je bio trenutak u kom se „rodila još nedovoljno jasna, još neprofilisana ideja o scijentizmu“[1]. Naredne godine, inspirisan knjigom Harolda Spensera Džonsa Život na drugim svetovima, počinje rad na poemi Planeta. Iz te knjige preuzima i određene vizualije, slike kosmičkih maglina koristi kao ilustracije svojih stihova. Otkriće apstraktnog slikarstva, pre svega Kandinskog i Mondrijana, kao i Mišoovog tašizma, Todorović je doživeo veliko oslobođenje kreativne energije na polju slikarstva koje je uporedo s poezijom bilo njegov drugi talenat.
Godine 1961. ovaj pesnik doživljava porodičnu tragediju. U svojoj devetnaestoj godini umire mu sestra Nadežda (Nada), učenica srednje muzičke škole u Nišu od sarkoma grla, čiju je preranu smrt traumatično i teško podneo. „Taj događaj, kaže on, itekako utiče na moj dalji život i rad jer presudno doprinosi konačnoj odluci da se potpuno i bez ostatka okrenem stvaralaštvu (književnosti i umetnosti) kao jedino mogućem načinu da se koliko toliko popravi (ili, čak, možda prevlada) tragična pozicija čoveka u kosmosu“.[2]
Iste godine Todorović počinje s objavljivanjem scijentističkih pesama u časopisima Student, Mladost, niškim Gledištima i Vidicima. Naslovi pesama „Čelik i žeđ“, „Svetlost se u atome nastanjuje, „Otvara se atom“, „Radioaktivne pesme“, dovoljno govore o inspiraciji koja je pokrenula njihovo pisanje. Ideja o sintezi nauke i poezije se produbljuje. To je period u kom piše prvi manifest koji je naslovio „Manifest konstruktivizma“, međutim od tog naziva ubrzo odustaje jer je termin konstruktivizam već poznat iz perioda istorijske avangarde. Zatim se pojavila ideja o atomističkoj poeziji, ali je termin bio uzak i nije imao zvučnost koja je bila potrebna u tom trenutku.
Ideja o scijentizmu, i kasnijem signalizmu, krčkala se gotovo jednu deceniju u Todorovićevom duhu, svesti i pesničkoj laboratoriji. Otežavajuća okolnost je bila ta da je sve te godine on bio sam, usamljen sa svojim idejama i snažnim agonizmom u sebi. Nije imao podrške među savremenicima. Umetnicima je falilo radikalizma, agonizma i antagonizma, a sve je to bilo potrebno kako bi se oformio neoavangardni pokret. Stoga se javlja kolebljivost i nesigurnost u njegovim poetičkim zamislima.
U dnevniku za 16. decembar 1961. u Nišu, zapisuje da bi privremeno trebalo obustaviti izučavanje hemije, fizike, biologije i rad na atomističkoj poeziji. „Svu pažnju usmeriti ponovo na Bibliju, knjigu Od zlata jabuka i narodne pesme.“ Tada nije ni slutio da će ideja o sintezi poezije i nauke preživeti tu krizu i kasnije usloviti nastanak jednog svetski priznatog pokreta.
Na pravima je diplomirao 1963, a onda upisao treći stepen (međunarodno javno pravo). Ni to, kao ni prethodni studij (pravosudni smer) nije ga mnogo interesovao. Upisao ga je ponajviše kako bi održao studentski status: pravo na dom, zdravstvenu zaštitu, GSP i menzu. U jesen 1964. zaposlio se u jednoj beogradskoj gimnaziji kao profesor društvenog uređenja. Međutim taj posao mu baš i nije bio drag, tu je izdržao jedno polugodište, da bi u zimu 1965, od vojnog odseka u Nišu (u tom periodu je još uvek bio stanovnik Niša) zatražio da ga pošalju u vojsku. Vojsku je služio u Zagrebu, od marta 1965. do marta 1966, u teškoj protivavionskoj artiljeriji. Upravo u vojsci se prvi put sreo sa računarima, uređajima koji će kasnije dati veliki doprinos i scijentizmu i signalizmu, najviše u oblasti kompjuterske poezije.
To je bilo doba moćne Jugoslavije, izgrađene na novcu koji je u velikoj meri dobijen, kao pomoć, od SAD. Todorović je radio na računarima koji su precizno navodili topove da gađaju avione na 8.000 metara visine. Boravak u Zagrebu iskoristio je da upozna svog ujaka, pisca Novaka Simića. Njega, kao književnika, upoznao je još 1958. kada je kao najbolji maturant niške gimnazije „Stevan Sremac“ dobio njegovu knjigu Brkići iz Bara.
Pre toga je samo slušao priče o njemu, kao i o poznatoj porodici Jelić iz Sarajeva, čiji je i on bio potomak po ženskoj liniji. Početkom XX veka, na međunarodnoj izložbi u Parizu, majka Novaka Simića, koja je predstavljala Bosnu, privukla je pažnju Antuna Gustava Matoša, koji se zaljubljuje u nju. „Od te ljubavi siromašnog pisca i boema i lepotice iz poznate trgovačke porodice, koju je još delila i vera, naravno, nije bilo ništa.“[3]
Kruna prve faze stvaralačkog rada Miroljuba Todorovića je zbirka pesama Planeta, koju je1965. godine objavilo književno društvo Nestor Žučni iz Niša. Jezička originalnost naišla je na mnoge pohvale javnosti[4], međutim, bilo je i onih koji su se zapitali negodujući: „Da li je Todorović pesnik ili prirodnjak?“[5] Očigledno mešana krv nije bila dobrodošla na književnu scenu ušuškanu tradicionalnim poetikama. Sociolog Veselin Ilić u časopisu Gradina 1967.[6] piše o sociološkim uticajima na Todorovićev scijentizam.
Niš, u kom je osnivač signalizma proveo deo svoje mladosti i napisao Planetu, doživljava višestruki ekonomski uspon. U pitanju je privredni bum, pre svega u elektronskoj industriji, koji je u svakodnevni govor ljudi uvodio reči kao što su kibernetika i elektronika. U martu 1965. Aleksej Leonov iz letelice Vashod 2 izvršio je prvu svemirsku šetnju, s tim da je lako mogla da se završi tragično. Uopšte, Todorovićevo pesničko formiranje zahvata period prodora čoveka u Kosmos i velikih podviga nauke.
To su bile godine „svemirske trke“ između Sjedinjenih američkih država i Sovjetskog saveza, koja je počela lansiranjem Sputnjika 1 4. oktobra 1957, a okončana 1975. zajedničkim projektom Apollo–Sojuz. S druge strane, signalizmu nikakve pojave ni procesi u našoj kulturi nisu išle na ruku. Todorović tvrdi da je signalizam porodio sam sebe. Inspiracija je dolazila iz opštecivilizacijskih promena, prodora nauke u sve pore ljudskog bivstvovanja, razvoja tehnologije i elektronike koji je doneo nove instrumente, produžetke ljudskih čula, a samim tim i nove metode i nove jezike koji su se savršeno uklapali u poduhvate nove umetničke revolucije.
Kao što nam istorijski romani daju podatke o jednoj epohi koje nećemo pronaći u stručnoj literaturi, tako već danas, kako iz signalističke poezije, tako i iz dnevnika, isparava duh ranih svemirskih istraživanja koja su za sva vremena promenila svet u kojem živimo. To lepo objašnjava i kritičar Ostoja Kisić: „Sastavljajući pesničke slike, čoveka deli samo jedan korak od stvaranja rezimea o jednoj epohi, a ko ume da ih čita, on će u njima videti i više od toga.“[7]
Todorovićeva majka je 1966. godine prodala kuću, u Mačvanskoj 10, u Nišu i u Beogradu, kao penzionisana učiteljica, od stambene zadruge prosvetnih radnika „Branko Radičević“ kupila manji jednosoban stan u dobro poznatoj Dobrinjskoj 3. Tek sledeće 1967. godine Miroljub se odjavio iz Niša i oficijelno postao stanovnik Beograda. To je godina kad ovaj pesnik počinje sa radom na „Manifestu pesničke nauke“ u kom je zaobišao izraz scijentizam zbog vladajućeg antagonizma prema tehnici od strane javnosti.
Tekst otvara citat iz dela Racionalni materijalizam Gastona Bašlara: „Savremena nauka uvodi čoveka u jedan novi svet. Ako čovek misli nauku obnavlja se kao misaoni čovek.“ Ističe se da u antičko doba naizgled nepremostivi jaz između nauke i poezije nije postojao. Kao primeri navode se Hesiod, Empedokle, Parmenid i Lukrecije koji su ujedno bili pesnici, filozofi i naučnici, koji su stvarali gigantske kosmogonije, obuhvatajući u svojim poemama sudbinu čitavog svemira.[8] Možda se najbolje objašnjenje razloga scijentističke sinteze nalazi u Todorovićevom ubeđenju da su „moderni naučnici–vizionari u stvaranju veličanstvenih hipoteza o materiji (živoj i mrtvoj) i svemiru, u putovanju u nepoznato, onostrano, učinili, možda, prvi korak ka približavanju poezije i nauke, prihvatajući jedan od osnovnih instrumenata poezije — imaginaciju.
Ipak naučni duh okovan logičkim formulama, ma koliko ih se oslobađao, ne može sam da reši osnove tajne materije i univerzuma: poreklo života, belančevinu, stvaranje materije, poreklo svemira. Za nove prodore u nepoznato nužno je ponovno jedinstvo poezije i nauke.“[9] Materijal za poeme „Planeta“, „Putovanje u Zvezdaliju“ i većinu ostalih poetskih ostvarenja iz tog vremena, Todorović je nalazio u svojim „Pesničkim dnevnicima“ koje je vodio od 1959. do 1968.
Upravo 1968, posle objavljivanja prvog manifesta, na jednoj književnoj večeri u Domu omladine upoznaje se sa Spasojem Vlajićem (1946), studentom Prirodno–matematičkog fakulteta. On je bio impresioniran poemom „Planeta“ i već je pisao neku vrstu scijentističke poezije. Iz razgovora su shvatili da imaju identične ili slične poglede na nauku i poeziju. Tako je Spasoje Vlajić postao „drugi signalista“.
Godine 1968. Miroljub Todorović, kao član redakcije studentskog časopisa za kulturu Vidici, učestvuje u studentskoj revoluciji. Njegova pesma Koračnica Crvenog univerziteta (muzika Vuk Stambolović), na studentskom zboru u zgradi Filološkog fakulteta, aklamacijom biva prihvaćena za studentsku himnu.[10]
Nova iskustva nastala u susretu sa aktuelnostima u svetskoj umetnosti, zahtevala su radikalizaciju poetičkih stavova, a to podrazumevalo i novi naziv, sintagma „pesnička nauka“ više nije odgovarala. Isplivava izraz „siscijentizam“, u kojem „si“ potiče od sinteza, ali brzo je odbačen kao veštački. Nakon toga je došao signalizam. Koren novonastalog — izma je latinska reč signum (znak), ali Todorović uviđa koliko zapravo novolatinska reč signal ima šire konotacije; ona se odnosi na kibernetiku, semiologiju, teoriju informacije i komunikacije, kao i „novu estetiku“ Maksa Benzea, Abrahama Mola i Umberta Eka.
Iako je Todorović od svojih početaka vodio računa o vizuelnoj strani svojih radova, ona u nadolazećem periodu postaje sve dominantnija. Kao „krivce“ za tako nešto, on vidi egzaktne nauke: hemiju, biologiju, fiziku i matematiku; u čijim grafikonima, shemama, crtežima, opisima putanja, znacima, vidi do tada neprimećeni estetski kvalitet. Njegova prva vizuelna pesma je „Sunce“, apolinerovski kaligram u dve verzije, ručno i kucan na pisaćoj mašini. Slična vizuelna istraživanja (typewriter art ili typewriter poetry) vršio je i grafičar Zoran Popović, s kojim se Todorović upoznaje 1969. i izlaže mu ideje signalizma. Popović prihvata izložena poetička načela i tako se oformila trojka iz koje će se izroditi signalizam kao organizovani stvaralački pokret. Ubrzo zatim Popović dovodi u signalizam Marinu Abramović i Nešu Paripovića kojima se pridružuju Vlada Stojiljković i Tamara Janković.
Radeći na poeziji početkom i sredinom šezdesetih Todorović je pomno „ispunjavao sveske, papire različitog formata i oblika izvodima iz raznovrsnih naučnih, filozofskih i beletrističkih dela. Na belini papira potpuno izmešani bili su delovi iz Biblije, Gilgameša, Darvina, Njutna, školskih i drugih udžbenika, zatim hemijske formule, biološki nazivi i crteži, fizički i matematički grafikoni, iščupani stihovi Lukrecija, Sen Džon Persa, Dilena Tomasa, narodne lirske poezije, naših pesnika, potom govori iz Platona, Aristotela, Kanta, Kirkegora, Ničea, onda neobične, ili njemu tada nedovoljno poznate, pa čak i novostvorene, izmišljene reči, itd.
Te sintagme, reči, delovi rečenica i stihova, formule i grafikoni, iščupani iz svog konteksta i bačeni na belinu papira, u neku vrstu bosanskog lonca“, i po njegovom mišljenju, „delovali su sasvim čudno i počinjali da zrače neku novu energiju, drugačije smislove. U toj magmi začeci su vizuelne, a možda i više onoga što će kasnije nazvati stohastičkom i aleatornom poezijom.“[11] Kao rezultat tog kreativnog vrenja, 1968. nastaje tekst „Manifest signalizma“ (Regulae poesis), sa podnaslovom „Teze za opšti napad na tekuću poeziju“. Nova poezija je zahtevala potpunu slobodu pesme.[12]
Ovakvi stavovi uzburkali su književnu scenu u zemlji. Kritičarima je pogotovo smetala kompjuterska poezija. „Izmoreni“ Zoran Mišić nije prihvatao signalističke ideje. On se u junskom broju časopisa Književnost za 1969. godinu ogorčeno podsmeva stvaralačkim postupcima signalista, a usput kači i fluxus, Marsela Dišana i neodadaiste, sa tvrdnjom kako je sve to „jedna ista priča, puna buke i besa, a ne znači ništa“. Još veći šok na Mišića imala je kompjuterska poezija, kasnije objavljena u zbirci Kyberno. U novembarskoj svesci Književnosti za 1969, Mišić konstatuje smrt čoveka, kog zamenjuje njegov elektronski dvojnik Baš Čovek, „koji će u njegovo ime govoriti narodu, pisati pesme i upravljati svetom“.
Eli Finci se zabrinuo šta će biti s iskonskim ljudskim vrednostima u novom tehnokratskom dobu?[13] Petar Džadžić je 17. aprila 1970, suzdržano, ali pozitivno prikazao knjigu Kiberno u tada čuvenoj i veoma gledanoj emisiji Lektira, koju je vodio na Prvom programu Televizije Beograd. Veliku podršku signalizmu dali su Dušan Matić, u pristupnoj besedi prilikom prijema u Srpsku akademiju nauka februara 1971,[14] kao i Oskar Davičo koji je izjednačavao važnost signalističkih eksperimenata sa prevratnom ulogom nadrealizma dvadesetih godina. Za njega je signalizam „ponovno hvatanje koraka srpske književnosti sa istinski avangardnim traženjima“[15].
U stanu u Dobrinjskoj 3, Todorović je proveo, po njegovih rečima, svoje najbolje i najplodonosnije stvaralačke godine. Napravio je i specijalno veliko poštansko sanduče kroz koje je prošla sva evropska i svetska neoavangarda sa pismima, poštanskim kartama, originalnim radovima, knjigama, časopisima, izložbenim katalozima, itd. Dobrinjska 3 je na neki način ušla i u našu kulturnu istoriju.[16] Bogata međunarodna saradnja pokrenuta je u okviru časopisa Signal, čiji prvi broj Todorović objavljuje 1970. uz finansijsku pomoć izdavačke kuće Gradina i svojih niških prijatelja Veselina Ilića i Dobrivoja Jevtića.
U njemu se neka od značajnih imena neoavangardnih tokova po prvi put pojavljuju u srpskom izdanju: književni teoretičar i estetičar Zigfrid Šmit (Nemačka), Raul Hausman (Francuska), Šimicu Točihiko (Shimizu Tochihiko, Japan), Hajmrad Beker (Heimrad Bëcker, Austrija), Augusto de Kampos (Brazil) osnivač poznatog pokreta Noigandres, Klemente Padin (Urugvaj), Mikele Perfeti (Italija), Hans Klavin (Holandija), Adrijano Spatola (Italija), Žilijen Blen (Francuska), Pol de Frej (Paul de Vree, Belgija)…
Efikasnosti saradnje doprineo je univerzalni jezik vizuelne poezije koji nije zahtevao intervencije prevodilaca. Prvi broj od jugoslovenskih umetnika, osim Miroljuba Todorovića, donosi Biljanu Tomić, Nešu Paripovića, Zorana Popovića, Slobodana Vukanovića, Branka Andrića, Marinu Abramović, Slavka Matkovića, Zoltana Mađara, Bogdanku Poznanović, Simona Milčića, Dobrivoja Jevtića i Mileta Đorđevića.
Početkom sedamdesetih pokretu se priključuje i Oskar Davičo. Na jednoj od skupština Udruženja književnika, prišao je Todoroviću i upitao ga da ga upiše u „taj njegov pokret“. Todorović se zbunio za trenutak, posebno zbog onog „upisivanja“, ali se brzo snašao odgovorivši: „Oskare, Vi ste odavno signalista“. Ubrzo, 1972. godine Davičo u saradnji sa slikarom Predragom Neškovićem, daje svoj prvi doprinos signalizmu, knjigu Strip–stop.
Drugi broj časopisa Signal (septembar 1971) domaćoj sceni predstavlja nove autore konkretne i vizuelne poezije kao što su Majkl Gibs (Michael Gibbs), G. J. de Rook, Žan Fransoa Bori (Jean Francois Bory), Lućano Karuzo (Luciano Caruso), Bob Cobbing, Giljermo Dajsler (Guillermo Deisler), John Furnival… Tada se već zvanično moglo reći da je Jugoslavija dobila časopis svetskih razmera, kakav je pre Signala bio još samo Micićev Zenit.
U međuvremenu, Miroljub Todorović objavljuje nekoliko knjiga poezije: Signal (1970), Kyberno (1970), Putovanje u Zvezdaliju (1971), Svinja je odličan plivač (1971), Stepenište (1971), Poklon–paket (1972), Naravno mleko plamen pčela (1972), Trideset signalističkih pesama (1973), „knjige umetnika“ Fortran (1972), Approaches (1973), kao i Gejak glanca guljarke (1974). Poslednja navedena nije „izašla“ baš tako lako, a ceo taj slučaj Todorović je zabeležio u svom dnevniku. Rukopis ove knjige sa šatrovačkom poezijom propraćenom s nekoliko kolaža, predao je izdavačkom preduzeću Prosveta u jesen 1972. za objavljivanje u narednoj godini.
Ubrzo su ga obavestili urednici edicije Savremena poezija, Stevan Raičković i Milorad Pavić, i da će tokom leta sledeće godine ući u štampu i biti spremna za Sajam knjiga. Početkom avgusta 1973. Todorović odlazi u London s namerom da ostane najmanje pola godine, možda i godinu dana. Susreće se sa prijateljima s kojima se pre toga dopisivao. Zakupljuje stan na Bejsvoteru u centru Londona, kraj Hajd–parka.
Zakazuje izložbe u jednoj manjoj galeriji i knjižari. Izvodi nekoliko konceptualnih akcija, na otvorenom prostoru Hajd–parka i Pikadilija, i željno očekuje vesti iz Beograda o svojoj knjizi. U septembru jedan prijatelj ga obaveštava da se Gejak „zaglavio“ u štampariji Prosveteu ulici Đure Đakovića u Beogradu, jer je slagač navodno odbio da ga slaže. U to vreme dobro se znalo šta iza te floskule stoji. Prema rečima prijatelja, njegov rukopis se nalazio u čuvenoj crnoj tašni novopečenog v. d. direktora izdavačkog sektora Prosvetekoji šeta od komiteta do komiteta.
Todorović je bio u velikoj dilemi, da li da ostane u Londonu i obavi zakazane akcije i poslove, koji bi još više doprineli daljoj afirmaciji signalizma u svetu, ili da se vrati kući? Teška srca odlučio se na povratak kako bi odbranio svoju knjigu. Po dolasku u Beograd odlazi u redakciju Prosvete, gde ga dočekuje veliki pesnik i prijatelj Stevan Raičković, koji zbunjeno širi ruke jer i sam ne zna u čemu je problem. Raičković je na kraju predložio da se uz pesme priloži i rečnik šatrovačkog govora, koga u prvoj varijanti nije bilo, kako bi, naglasivši u šali, nadležni drugovi videli, „šta je pesnik hteo da kaže“. „Tek posle više od godinu dana, negde u novembru 1974, zbirka Gejak glanca guljarke pojavljuje se iz štampe.
Već u januaru 1975, prema rečima Ace Konstantinovića, tadašnjeg šefa Prosvetine knjižare na Terazijama, ona je, uz Šćepanovićeva Usta puna zemlje i Folirante Mome Kapora, na listi bestselera. To je bila jedna od retkih knjiga pesama koja se našla na takvoj listi. Prema pisanju Slobodanke Ast u Novostima, Prosveta je doštampala još 3.000 primeraka, a knjige već u maju iste godine, samo šest meseci nakon štampanja, više nije bilo ni u knjižarama, ni u magacinu.“[17] Godine 1974. objavljena je i Bela knjiga Milivoja Pavlovića, specifičan konceptualni poduhvat u istoriji signalizma. Ona je štampana u 50 numerisanih primeraka, sadrži preambulu sa uputstvima i 300 belih stranica koje je čitalac mogao shvatiti i koristiti kako god poželi.
Ljubiša Jocić, jedan od najznačajnijih srpskih nadrealista, priključuje se signalizmu sredinom 1975, u periodu održavanja velike izložbe signalizma u Salonu Muzeja savremene umetnosti. Ogorčen na napade po novinama koji su pratili izložbu, preko jednog poznanika, pozvao je Todorovića kod njega. Jocić je pre toga posetio izložbu i uveliko spremao neku vrstu polemičkog odgovora na napade s političkim insinuacijama, od kojih je jedan bio veoma opasan.[18] Za Todorovića ova poseta predstavlja nezaboravan trenutak: „U tesnom stanu, kraj Merkatora na Novom Beogradu, pretrpanom knjigama i slikama, stari bard sa lulom, supruga Gordana, slikarka, sa blagim osmehom, i lajavo kučence Belka…
Odmah smo postali prijatelji. Možda je neskromno što ću reći, ali ne mogu da prećutim da je on od signalizma očekivao mnogo, a u meni video srpskog Andrea Bretona. Ljubiša je to otvoreno kazivao i pokazivao. O signalizmu je znao puno i nisu bila potrebna velika uveravanja da pokret prati od samog početka i da je prihvatio sva njegova načela. Na to je ukazivala i njegova zbirka Mesečina u tetrapaku koja je te godine bila objavljena u Prosveti.“[19] Jocićev esej, koji je bio „odbrana signalizma na najvišem nivou“, objavljen je u Politici pod naslovom Znaci vezani za samu realnost.
Tih dana je došlo do još jednog incidenta nakon kog je Jocić uključen u izložbu. Dogodio se napad na signalizam od njegovog dotadašnjeg člana, Vujice Rešina Tucića, koji je upravo preko signalizma doživeo svoju afirmaciju, zastupan je u antologijama, izlagao na izložbama pokreta, objavljivao je u Signalu radove iz Struganja mašte po uzoru na italijanskog vizuelnog pesnika Mikela Perfetija, čije je radove prvi put video u Todorovićevom stanu, stoga je njegov napad začudio mnoge.
Sa sobom je povukao i Ostoju Kisića, kritičara koji je pre toga dao neka odlična tumačenja signalističkih ostvarenja. Todorović je reagovao tako što je radove otpadnika uklonio sa izložbe, a na njihovo mesto je postavio signalističke vizuelne pesme Ljubiše Jocića. Napadi se nisu zaustavili na tome, Vladan Radovanović je pisao protiv signalizma prvo na III programu Radio–Beograda, a zatim u časopisu Umetnost pod naslovom „Povodom signalizma“. Jocić se još jednom pokazao kao zaštitnik signalizma i odgovorio esejem „Ponovo povodom signalizma“.
Todorović je taj postupak shvatio ne samo kao odbranu signalizma već i čitave avangardne umetnosti koju je Jocić distancirao od lažne avangarde. Signalizam je mnogo izgubio Jocićevom iznenadnom smrću marta 1978. Signalističku 1975. je obeležio i temat u časopisu Delo[20] posvećen konkretnoj, vizuelnoj i signalističkoj poeziji, koji je priredio Miroljub Todorović. Iste te turbulentne godine on postaje otac, supruga Dinka (1949) mu rađa sina Viktora.
Ovo je vreme eksplozije mail arta, Todoroviću je pristizalo toliko pisama i paketa da je poštar njegovoj majci u Dobrinjskoj 3 zapretio kako im više ništa neće donositi, već će pošiljke slati nazad. Stizali su katalozi, časopisi, pozivi za brojne izložbe, poštanske kartice, unikatne umetničke knjige. Kao kruna ovog perioda, u časopisu Delo broj 2, 1980 objavljen je temat „Mail art, mail poetry, poštanska umetnost, poštanska poezija“ u koji je Todorović uključio sve najveće autore koji su stvarali na ovom polju umetnosti, a s kojima je i lično komunicirao, od Reja Džonsona, Jozefa Bojsa, Volfa Fostela, preko Klausa Groha, Klementea Padina, do Dika Higinsa i Zigfrida Šmita.
Nove životne okolnosti koje je doneo bračni život, činovnički posao, a verovatno i razočaranje u saborce nakon učestalih napada, uticali su na Todorovićevo stvaralaštvo. 28. februara 1981, u dnevniku zapisuje kako dugo već ne piše, pogotovo od kada je pre nekoliko godina počeo da radi kao činovnik. Nezadovoljan je što su knjige koje objavljuje sačinjene od elemenata starih rukopisa, iako su na taj način nastale, danas možda i dve najznačajnije knjige signalizma, Algol (1980) i Textum (1981).
Smatra da je kreativna eksplozija započeta sredinom šezdesetih godina trajala negde do sedamdeset i druge, „posle se stišavala do sedamdeset i šeste“, a nakon toga — suša. Problem nije bio u stvaralačkoj nemoći, nedostatku ideja i inspirativne energije, već u tome što nije više imao mir, vreme i prostor kako bi mogao da se koncentriše na stvaranje. Nedostajala mu je brana između njega i sveta, gradnja „sopstvenog sveta pomoću jezika i slika u omami i pomami uznemirenog duha.“ Umesto toga, svet je provalio u njega: „posao, porodica, dete, obaveze, razrušili su zidove. „Svet više nije bio neprijatelj. Još je gore od toga. On je ljudožder. Ja sam sveže meso na njegovom stolu.“[21]
U martu 1981. Algol je dobio nagradu na sajmu u Lajpcigu. Vest stiže telefonom od supruge Dinke dok se nalazio na lečenju u Igalu. To je sigurno bilo veliko ohrabrenje da se nastavi s radom, a i nada da će izdavači u budućnosti imati više razumevanja za njegove eksperimentalne radove.
Poznati nemački teoretičar vizuelne poezije, i sam vizuelni pesnik, priređivač možda i najznačajnije antologije vizuelne i konkretne poezije Text–Bilder Visuelle poesie international Von der Antike bis zur Gegenwart (1972), u kojoj je Miroljub Todorović zastupljen sa više pesama, Klaus Peter Denker, piše veoma pohvalno o Algolu. Uspeh ove Todorovićeve knjige, očito je zasmetao nekim autorima, pa nakon bezrazložnog napada zagrebačkog pesnika i kritičara Branka Čegeca na Signal–art[22], Algol negativno prikazuje Balint Sombati, čiji je tekst sa mađarskog preveo Slavko Matković, obojica nekad signalisti, objavljivani u antologijama i časopisu Signal poput Vujice Rešina Tucića.
Nije začuđujuća samo nezahvalnost pomenutih autora, već nagla potreba za odvajanjem, neka želja za razlikovanjem istog, pogotovo kad uzmemo u obzir pisma koja je Matković slao Todoroviću u kojima se izjašnjavao kao signalista.
April 1981. donosi doktorsku disertaciju Poljaka Julijana Kornhauzera posvećenu signalizmu, kao i Signalistički prospekt no. 1, prvi signalistički bilten nakon Signala koji se ugasio 1973. Za projekat je bila najzaslužnija signalistička ekipa iz Kule i Odžaka, pre svih Jaroslav Supek. Ubrzo, nakon nekoliko ispravki, izlazi iz štampe i Textum, kapitalno delo signalističke produkcije.
U SKC–u je održana izložba „Signalistička istraživanja“ na kojoj su bili zastupljeni: Ljubiša Jocić, Spasoje Vlajić, Miroljub Kešeljević, Milivoje Pavlović, Jaroslav Supek, Radomir Mašić, Šandor Gogoljak, Miroljub Todorović, Mikloš Mesaroš, Nada M. Marinković, Fleš E–Boun, Zoran Jezdimirović, Snježan Lukić. Kustos izložbe je bio Slavko Timotijević.
Povodom „skandala“ oko Todorovićevog odbijanja da učestvuje u izložbi „Verbo–voko–vizuelno u Jugoslaviji 1950–1980“, čiji organizator je bio Vladan Radovanović, vodila se oštra polemika započeta Todorovićevim tekstom „Vladan Radovanović uvek na početku“ u Zagrebačkom Oku broj 264. od 29. IV 1982. U tom časopisu je vođena glavna rasprava, a povremene čarke u Omladinskim novinama, Danasu, Poljima i Književnim novinama.[23]
Ovaj događaj je bio samo okidač za neke kasnije sukobe (npr. Franci Zagoričnik), kao i izostavljanja signalizma sa izložbi na kojima je zasluženo trebalo da ima svoje mesto. Tu pre svega mislim na izložbu „Nova umetnost u Srbiji 1970–1980“ u Muzeju savremene umetnosti održane aprila 1983. Todorović je ovo uklanjanje signalizma propratio tekstom „Birokratija i avangarda“[24], u kojem je osuo paljbu po Jerku Denegriju, Biljani Tomić Denegri i Marijanu Susovskom. U odbranu Todorovića, stali su likovni kritičar Zoran Markuš i Dragan Veličković, čiji angažman predstavlja suprotstavljanje nasilju unutar avangarde.
Godine 1983. Kulturni centar Beograda organizovao je simpozijum sa temom „Signalizam — avangardni stvaralački pokret“ na kom su govorili Miloš I. Bandić, Zoran Markuš, Vuk Milatović, Živan S. Živković, Žarko Đurović, Đorđe Janić, Radojica Tautović, Miljurko Vukadinović, Jelena V. Cvetković, Ostoja Kisić, Spasoje Vlajić, Dušan Đokić, Miodrag B. Šijaković, Milan Đorđević, Miroljub Todorović i Milivoje Pavlović, a svoje referate dostavili su i Veselin Ilić i Radoslav Đokić. 1984. je štampan istoimeni zbornik koji je sem tekstova sadržao i vizuelne priloge i poeziju Nade M. Marinković, Vesne Pistruin, Ostoje Kisića, Ljubiše Jocića, Jovana Dujovića, Miroljuba Kešeljevića, Slobodana Vukanovića, Marijana Čekolja, Jona Stefana, Aleksandra Bajića, Miroljubovog sina Viktora Todorovića i Bode Markovića. U radovima su razmatrane teme poput scijentizma, problema Gutenbergove galaksije, kompjuterske, gestualne i vizuelne poezije, signalizma i neodadaizma, signalizma i klokotrizma, kosmičke svesti, itd.
Polemike kao da su učinile Todorovića aktivnijim. Svestan da će za svoje mesto u srpskoj kulturi morati sam da se izbori u narednom periodu, počinje da objavljuje bar jednu knjigu godišnje: Čorba od mozga (1982), Gejak glanca guljarke (drugo prošireno izdanje, 1983), Chinese erotism (1983), Nokaut (1984), Štep za šumindere (1984), Dan na devičnjaku (1985), Pevci sa Bajlon–skvera (1986), Zaćutim jeza jezik jezgro (1986), Ponovo uzjahujem Rosinanta (1987), Belouška popije kišnicu (1988), Soupe de cerveau dans l Europe de l Est (1988), Vidov dan (1989), Radosno rže Rzav (1990), Dnevnik avangarde (1990), Trn mu crven i crn (1991), Ambasadorska kibla (1991), Sremski ćevap (1991), Oslobođeni jezik (1992), Dišem. Govorim (1992), Igra i imaginacija (1993), Haos i Kosmos (1994), Rumen gušter kišu pretrčava (1994), Striptiz (1994), Devičanska Vizantija (1994), Glasna gatalinka (1994), Ka izvoru stvari (1995), Planetarna kultura (1995), Ispljuvak oluje (1995), U cara Trojana kozje uši (1995).
U Muzeju savremene umetnosti od 24. 12. 1994 do 24. 1. 1995 održava se izložba „Osvojeni prostor“ na kojoj su izloženi crteži, kolaži, vizuelna poezija, gestualna poezija i mejl art radovi Miroljuba Todorovića. Izložbu prati katalog u kom se osim vizualija nalaze i Todorovićevi esejistički fragmenti kao i citati ključni za razumevanje signalističkog dela. Sledi izbor iz kritika u kom se pojavljuju imena kao što su: Veselin Ilić, Božo Vukadinović, Milan Komnenić, Ješa Denegri, Mikele Perfeti, Oskar Davičo, Dragoš Kalajić, Zoran Markuš, Klaus Grot, Denis Poniž, Ljubiša Jocić, Jovica Aćin, Julijan Kornhauzer, Slavko Timotijević, Đilo Dorfles, Enco Minareli, Živan Živković, Miroslav Klivar, Srba Ignjatović, Pjer Garnije, Giljermo Dajsler, Milivoje Pavlović, Dobrica Kamperelić…
1995. godina donosi i povratak Signala, posle 22 godine pauze objavljen je deseti broj internacionalne revije za signalistička istraživanja. Broj donosi vizuelnu poeziju Nade M. Marinković („Nuklearna botanika“), Luiđi Fera, Džona Helda Džuniora, Zorice Arsić Mandarić („Vizuelna sonata“), Hansa Klavina, Tima Ulrihsa, Pjera Garnijea, Nenada Bogdanovića („Crno/belo“), Giljerma Dajslera, Karlosa Milsa, Šigeru Nakajame, Žan–Marka Rastorfera, Andreja Tišme („Gumeni pečati“), Aleksandra Jovanovića, Miroslava Klivara, Dragana Nešića, Leonarda Franka Duha, Jana Hlavača, Šandora Gogoljaka, Majkla Skota, Aleksandra Zhmaila, J. Lehmusa, Serža Segea, Žan–Pjer Nua, Srbe Ignjatovića i Valentine Vukanović. Osim vizualija, nailazimo na pesme i kratku prozu domaćih autora prevedene na francuski, engleski, nemački i italijanski (Tanja Kragujević, Zlatko Krasni, Zoran Milić, Slobodan Vukanović, Zoran Đerić, Zoran M. Mandić, Andrej Živor, Luka Prošić, Tihomir Nešić, Zorica Arsić Mandarić i Srba Ignjatović).
Izuzetno važni teorijski tekstovi koji osvetljuju problematiku neoavangarde po prvi put se pojavljuju na našem jeziku. Pa tako nailazimo na tekst Dika Higinsa „Strategija vizuelne poezije: tri vida“, Eugena Gomringera „Neka zapažanja o pojmu vizuelna poezija“, Enca Minarelija „Kritički tekst“, Rikarda Kristobala „Mejl–art kao alternativa“, Ulizesa Kariona „Gumeni pečati teorija i praksa“, Ričarda Kostelaneca „Umetnost pravljenja knjige“, kao i nove uvide u signalističku praksu Živana Živkovića („Četvrt veka signalizma“), Jaroslava Supeka („Netvork stvaralaštvo“) i Dobrice Kamperelića („Misterije planetarne kulture“). U tmurnim devedesetim, ovaj broj Signala predstavljao je sigurno jedan od glavnih, ako ne i glavni, događaj na polju naše savremene umetnosti, osveženje koje je pokazalo da i uprkos ratnim dešavanjima srpski neoavangardisti zauzimaju značajno mesto na svetskoj umetničkoj sceni.
Dvobroji Signala 11–12 i 13–14 izlaze tokom 1996. Prvi od njih sadrži značajan tekst Boba Kobinga „O zvučnoj poeziji“ na čijem početku se neoavangardna zvučna poezija povezuje sa idejom Leonarda da Vinčija koji je zahtevao od pesnika da mu pruže „nešto što može da se dodirne i vidi, a ne nešto što samo može da se čuje“[25]. Ovaj tekst se nadovezuje na tekst Dika Higinsa iz prethodnog broja tendencijom za uspostavljanjem jedne istorije vizuelizacije tekstualnog materijala.
Konačno, Todorović dobija i prvu nagradu, „Pavle Marković Adamov“, za poetski opus i životno delo. Sin Viktor, student molekularne biologije, učestvuje u Studentskom protestu 1996/97. „Na predlog Studentskog parlamenta 1997. izabran je za studenta prorektora Beogradskog univerziteta što ondašnja vlast nije priznala. Posle završetka studija, (kao student generacije), i jednogodišnjeg rada u Institutu za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Viktor 1999. odlazi u Ameriku gde doktorira sa tezom CCN1 (CYR61): A novel extracellular matrix inducer of cell death“[26]. Oženjen je sa Carrie Franzen, takođe, doktorom genetike, s kojom ima kćer Maju i sina Luku. Ne bi trebalo zaboraviti i da je Viktor Todorović doprineo građenju istorije signalizma s nekoliko interesantnih vizuelnih radova.
Trobroj Signala 15–16–17, objavljen 1997, donosi izuzetno važne tekstove Arona Markusa „Književnost i vizija“, Eme Kafalenos „Pročišćavanje jezika u Malarmeovoj, dadaističkoj i vizuelnoj poeziji“, Ričarda Kostelaneca „Vizuelna poezija“, Miroslava Klivara „Poezija kao dešavanje“, Biserke Rajčić „Neoavangarda danas“, ali sav teorijski i umetnički doprinos baca u senku vest o smrti velikog književnog kritičara i esejiste Živana Živkovića, kog su svojim tekstovima ispratili Miroljub Todorović, Moma Dimić, Dragoljub P. Đurić, Andrej Tišma, Zlatko Krasni, Miodrag Mrkić, Jovan Pejčić, Luka Prošić i Vasilije Radikić.
Bogata internacionalna saradnja se nastavlja i u narednim brojevima Signala, pa tako svoje priloge šalju između ostalih šalju Klemente Padin, Žan Fransoa Bori, Adrijano Spatola, Bob Kobing, Pjer Garnije, dr Klaus Groh, Mikele Perfeti, Đilo Dorfles, Klaus Peter Denker, Geza Pernecki, Keiči Nakamura, Ruđero Mađi. Specifičan primer je ratno izdanje Signala iz 1999. koje se može posmatrati i kao temat posvećen ruskoj neoavangardi, u kom se pojavljuje veliki broj ruskih autora koji su do tada bili nepoznati na ovim prostorima. Trobroj 25–26–27 iz 2003. posebno je zanimljiv zbog neobjavljenih vizuelnih radova Rastka Petrovića (1925–1929) i Marka Ristića (1967–1970) koji su do Signalističkog dokumentacionog centra stigli posredstvom prof. dr Milanke Todić.
Nakon 1995. stižu nove nagrade: „Oskar Davičo“, za najbolju knjigu objavljenu u 1998. godini (Zvezdana mistrija), „Todor Manojlović“ 1999. godine, za moderni umetnički senzibilitet, „Vukova nagrada“ 2005. godine, za izuzetan doprinos razvoju kulture u Srbiji i na svesrpskom kulturnom prostoru, Nagrada Vukove zadužbine 2007. za umetnost za zbirku poezije Plavi vetar, Nagrada „Zlatno slovo“ 2008. za knjigu Šatro priče u izdanju Srpske književne zadruge kao najbolje knjige kratke proze objavljene u 2007. godini, Priznanje Krleža za životno delo 2010, Povelja za životno delo Udruženja književnika Srbije 2010. „Zlatni beočug“ za trajni doprinos kulturi Beograda 2011.
Krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina prošlog veka Todorović počinje sa osnivanjem legata signalizma. Prvi legat PB 19 osnovan je u Biblioteci Srpske akademije nauka i umetnosti 1988. godine. U tom legatu se, pored Todorovićevih dela i revije Signal, nalaze i brojne knjige drugih autora, na srpskom i stranim jezicima, antologije, zbornici, časopisi i katalozi u kojima su objavljivani radovi signalista. Deo knjiga je poklonjen, a deo je Biblioteka SANU otkupila.[27] Godine 1991, posredstvom dr Živana Živkovića, osniva se legat na Filološkom fakultetu u Beogradu.[28] Treći legat pod nazivom Neoavangarda — dokumentacija Miroljuba Todorovića nalazi se u Biblioteci Matice srpske u Novom Sadu.
Godine 1992. Biblioteka Matice srpske je iz Signalističkog dokumentacionog centra otkupila više hiljada knjiga i drugih neoavangardnih publikacija.[29] Sledeći legat osnovan je 1996. godine u Zavičajnom odeljenju Narodne biblioteke „Stevan Sremac“ u Nišu. Legat je posvećen prerano umrloj sestri osnivača signalizma Nadeždi (Nadici) Todorović (Novi Pazar 1942 — Niš 1961).[30] Legati signalizma nalaze se još u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković u Beogradu PB 27, kao i u Istorijskom arhivu Beograda http://www.arhiv-beograda.org/sr/legat-todorovic.html U ovom Arhivu pored knjiga, časopisa, kataloga i likovnih dela, nalazi se i preko deset hiljada pisama koje je Todorović razmenio sa saradnicima u zemlji i inostranstvu.[31] Arhiv je decembra 2008, u svojoj galeriji, organizovao veliku izložbu SIGNALIZAM 1968–2008. Izložba je privukla značajnu pažnju naše kulturne javnosti.[32]
Od 2004. počinju da izlaze zbornici radova posvećeni signalizmu. Prvi od njih, Razmišljajte o signalizmu, predstavlja bibliofilsko izdanje povodom 45 godina signalizma. U okviru trobroja 146–147–148 časopisa Savremenik izlazi tematski broj Demon signalizma (2007). 2010. objavljen je zbornik Planetarni vidici signalizma, koji je priredio Milivoje Pavlović i štampan je u samo 50 primeraka. Izazov signalizma izlazi kao četvrti broj časopisa Književnost za 2013. Naredne godine se pojavljuje zbornik Signalizam i delo Miroljuba Todorovića, koji je priredio Milivoje Pavlović na osnovu izlaganja za okruglim stolom Biblioteke grada Beograda.
Iste godine izlazi i Stoleće signalizma u okviru biblioteke „Signal“, gde se pored već standardnih imena kao što su Slobodan Škerović, Ilija Bakić, Keiči Nakamura, Dušan Vidaković, Mikele Perfeti, Dobrica Kamperelić, Džim Leftvič, Jaroslav Supek, Lik Firens, Zoran Stefanović, Slobodan Pavićević, Dmitrij Bulatov i Dušan Stojković, pojavljuju brojni mladi autori na kojima bi signalizam trebalo da gradi svoju budućnost. Takva pretpostavka se polako ostvaruje jer se prilozima u zborniku Magija signalizma (2016) neki od autora profilišu kao stalni saradnici ili „mladi signalisti“ (Jelena Marićević, Miloš Jocić, Ivana Maksić, Franko Bušić, Dejan Bogojević, Viktor Radonjić, Oliver Milijić, Adrijan Sarajlija, Snežana Savkić, Vladimir Milojković, Ivan Šterleman, itd).
O Todorovićevom delu i signalizmu odbranjene su tri doktorske disertacije. Kao što je i prva izložba signalizma održana van naše zemlje, u Milanu,[33] tako je i prva disertacija odbranjena na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu, 1980.[34] Nakon Kornhauzera, verovatno i najveći proučavalac signalizma, Živan Živković, brani disertaciju Signalizam: Geneza, poetika i umetnička praksa na Filološkom fakultetu u Beogradu 1991. Na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, Milivoje Pavlović brani disertaciju Avangarda, neoavangarda i signalizam. U pripremi je, na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Estetika signalizma Ivana Šterlemana.
Iako u ozbiljnim godinama, Miroljub Todorović je i dalje aktivan. Uvek je rad da izađe u susret mladim istraživačima zainteresovanim za signalizam i neoavangardu i pomogne pri objavljivanju njihovih radova. Moglo bi se reći, bez preterivanja, da je Miroljub Todorović najznačajnije ime, uz Danila Kiša i Milorada Pavića, koje je svetu predstavljalo srpsku kulturu, književnost i umetnost u najboljem mogućem svetlu.
LITERATURA
Todorović, Miroljub Tokovi neoavangarde, Nolit, Beograd 2004.
Todorović, Miroljub Dnevnik signalizma 1979–1983, Tardis, Beograd 2012.
Unus Mundus, broj 39, Niš 2011.
Todorović, Miroljub Signalizam, Gradina, Niš 1979.
Internacionalna revija Signal 1–30.
Beleška o piscu
Ivan Šterleman (1990, Sremska Mitrovica), pesnik, prozni pisac i esejista. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu sprema doktorsku disertaciju Estetika signalizma. Svoje radove objavljuje u Letopisu Matice srpske, Koracima, Savremeniku, Književnim novinama, Tragu, Dometima, zbornicima: Stoleće signalizma (2014), Magija signalizma (2016), Venac od trnja za Danila Kiša (2016), Vizije signalizma (2017) i Internet portalima. Živi i radi u Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu.
[1] Todorović, Miroljub, Tokovi neoavangarde, Nolit, Beograd 2004.
[2] Videti: M. Stojkin (Miroljub Todorović) Miscellaneae, Beorama, Beograd 2000, str. 108.
Todorović je sestri posvetio ciklus pesama Izazivanje smrti, časopis Gledišta, broj 1, Niš, 1963; zbirku pesama Naravno mleko plamen pčela, Gradina, Niš 1972 i haiku venac Sestrin grob u zbirci Glasna gatalinka, Prosveta, Niš 1994.
[3] Todorović, Miroljub Dnevnik signalizma 1979–1983, Tardis, Beograd 2012, str. 164.
[4] Petrović, Miodrag Pokušaj pomirenja poezije i nauke, Narodne novine, Niš 29. januar 1966, str. 7.
[5] Zubac, Pero Pesnik ili prirodnjak, Indeks, Novi Sad 10. decembar 1966, str. 8.
[6] Ilić, Veselin Avangardni pesnik Miroljub Todorović, Gradina, Niš, broj 2, 1967, str. 55–57.
[7] Videti: Ostoja Kisić Velika rasprava (O ranom signalizmu) Unus Mundus, broj 39, Niš 2011, str. 329–431.
[8] Videti: Todorović, Miroljub Signalizam, Gradina, Niš 1979, str. 76.
[9] Ibid, 77.
[10] Videti: Bilten br. 6 Univerzitetskog odbora Saveza studenata, Beograd, 6. jun 1968, kao i Student, god. .XXXII, 8. jun, 1968, vanredni broj.
[11] Videti intervju sa Milivojem Pavlovićem u knjizi Tokovi avangarde, Nolit, Beograd 2004.
[12] Videti: Todorović, Miroljub Signalizam, Gradina, Niš 1979, str. 81.
[13] Finci, Eli Poezija iz mašine, Politika, 21. mart 1970, str. 15.
[14] Matić, Dušan Pisanje i govor, Spomenica u čast novoizabranih članova srpske akademije nauka i umetnosti, Beograd, 1972, str. 78–79.
[15] Davičo, Oskar O poemi Naravno mleko plamen pčela, Gradina broj 10, 1972, str. 193.
[16] Videti: Popović, Radovan Književna topografija Beograda XX veka, Beograd, 1995.
[17] Todorović, Miroljub, Tokovi neoavangarde, Nolit, Beograd 2004.
[18] „Umetnost je uvek bila i ostaje nadgradnja na društveno–ekonomske odnose, u dijalektičkom smislu, a ova nerazumljiva egzibicija prosto se ne da nadgraditi ni na šta što predstavlja našu stvarnost i naša htenja. „Adanja, Katarina, Politika, subota, 2. avgust 1975.
[19] Todorović, Miroljub, Tokovi neoavangarde, str. 117.
[20] Videti: Antologija konkretne, vizuelne i signalističke poezije, Delo, broj 3, 1975.
[21] Todorović, Miroljub Dnevnik signalizma 1979–1983, Tardis, Beograd 2012, str. 44.
[22] Čegec , Branko Uknjiženje poštanskih pošiljaka, Oko, 29 III — 2 IV 1981.
[23] Videti: Todorović, Miroljub, Nemo propheta in patria, Biblioteka Signal, Beograd 2014.
[24] Književna reč broj 210, 10. V 1983.
[25] Cobbing, Bob „O zvučnoj poeziji“, Signal 11–12, Beograd 1996, str. 38.
[26] http://www.miroljubtodorovic.com/pages/biografija.htm
[27] Videti: Ivanović, Tanja Signalizam u fondovima Biblioteke SANU, Signal 28–29–30, Beograd 2004, str. 124–140.
[28] Videti: Pavličić, Nebojša, Legat Miroljuba Todorovića na Filološkom fakultetu u Beogradu, Glasnici planetarnog — vizije signalizma (zbornik), Društvo umetnika signalista, Beograd, 2003, str. 89–90.
[29] Videti: Popov, N. Tajne signalizma (Više od tri hiljade publikacija iz Signalističkog dokumentacionog centra Miroljuba Todorovića, nedavno otkupljenih, činiće posebnu zbirku u ovoj biblioteci), Dnevnik, god. LII broj 16605, četvrtak, 31. januar 1993.
[30] Videti: Stojanović, Vesna Signalizam — poseban fond Miroljuba Todorovića u Narodnoj biblioteci Stevan Sremac u Nišu, Signal 28–29–30, Beograd 2004, str. 118–122.
[31] Videti: Latinčić, Olga Arhivirani signali, Savremenik 146–147–148, Beograd 2007, str. 151–153.
Latinčić, Olga Legat signalizma u Istorijskom arhivu Beograda, Književnost broj 4, Beograd 2013, str. 225–228.
[32] Popović, Radovan Na ponos srpske kulture, Književne novine god. LXI, broj 1162, februar 2009, str. 4
[33] Poesia signalista Jugoslava, Centro Tool, Milano 1971.
[34] Prevod na srpski: Julijan Kornhauzer Signalizam srpska neoavangarda, Prosveta, Niš 1998. Prevela Biserka Rajčić.
Piše Ivan ŠTERLEMAN
POGLEDAJ JOŠ
ODABERI VIŠE