Tog toplog junskog dana 1963. godine, tačno u podne, avanturista Miodrag Kačar je izašao iz voza i stupio na peron stanice Paris-Gare-de-Lyon, pošto je doputovao iz Marseja, gde su ga sa portirnice Legije stranaca vratili, ne razmotrivši njegovu usmenu molbu izrečenu lošim francuskim. Razočaran, odlučio je da okuša sreću u Parizu.
Tog istog dana, dva minuta posle podneva, oblak na nebu je formirao profilni lik Šarla de Gola, pa je ovaj dan kasnije među svim Parižanima bio poznat kao le Jour du nuage de grandeur. Dan oblaka veličanstvenosti.
Istog dana, pet minuta nakon podneva, u restoranu Le Train Bleu koji se nalazio na železničkoj stanici, konobar je ispustio punu čašu pastisa, koja je u dodiru sa podnim pločicama eksplodirala kao da je bila pod pritiskom, a delovi stakla, pića i leda su poleteli na sve strane. Komadić stakla ili leda – nikada nećemo saznati, okrznuo je ruku gospodina Žan Mišel Binoša, neuspešnog glumca i vajara, baš onu ruku kojom je ostavljao bakšiš nespretnom konobaru dok se spremao da napusti stanični restoran.
Pošto je osetio iznenadnu bol, shvatio je to kao znak sa neba, pa je tih nekoliko novčića uredno vratio u mali džep svojih pantalona, rukom koja je krvarila.
Kada je napustio restoran, a onda i stanicu, primetio je da svi ljudi gledaju ka nebu. Posmatrali su pufnasti, prljavobeli oblak. Nije u tom obliku oblaka prepoznao ništa značajno pa je produžio širokim pločnikom i dalje pomno gledajući ka nebu, ni sam neznajući zašto.
Mnogo godina kasnije tvrdiće da je ne samo svedok Šarl de Gol oblaka, već da je, ako ga pamćenje dobro služi, prvi primetio taj znak na nebu i da je glasno uzviknuo, dajući mu kasnije poznato ime: Gle, oblak veličanstvenosti!
Šest minuta nakon podneva, tog istog dana, Žan Mišel Binoš gledajući u vis, rukom je zakačio umornog i dezorijentisanog Miodraga Kačara i nekako je propustio da mu se izvini, a Miodrag je to shvatio kao lošu sreću te je nesrećnog Žan Mišela čvrsto uhvatio za rame, okrenuo ga ka sebi i odalamio ga pesnicom po sred čela.
Žan Mišel se pružio po zemlji koliko je dug i nikada nećemo znati šta je konačno video na nebu posle udarca, tim svojim jedinim otvorenim okom. Niko od prisutnih nije video trenutak udarca pošto su svi bili zabavljeni oblakom koji je sve manje ličio na profil Šarl de Gola, a Žan Mišel nikada posle toga nije rekao ni reč o tom neprijatnom događaju, iako je to bio čudni trenutak početka jednog neobičnog prijateljstva.
O modrici na licu je govorio kao o belegu čuda i o nekoj vrsti stigme, te bolne senzacije odabranih.
Petnaest minuta nakon podneva, Žan Mišel Binoš se pridigao, otresao je prašinu sa svog kaputa i uputio se stanu svoje devojke Monik Stalens u ulicu Rue de Bercy. Pošto se s mukom popeo na drugi sprat i zakucao na vrata, Monik mu je otvorila zaprepašćena njegovim izgledom.
Znala je da Žan Mišel ni u kom slučaju nije nasilan i želela je da zna zašto tako izgleda. Žan Mišel nije mogao da joj objašnjava, već je grubo odigao sa poda, preneo je do kreveta gde je nežno spustio, svukao joj pantalone i gaćice, oslobodio je svoj ud i bez razmišljanja ga posadio u Monik. Ona se stresla, iznenađena, a potom ga je prigrlila najjače što je mogla.
Manje od pedeset sekundi nakon toga, Žan Mišel je nevoljno ejakulirao u Monik.
Monik je samo izgovorila:
„Svršio si, jel da?”
Zastenjao je misleći o glupim pitanjima na koje nikada ne odgovara, izvadio je svoj smežurani ud iz Monik, pomno posmatrajući vlažne bičeve od njenih stidnih dlaka koje su se lelujale ka njemu kao morske trave.
Čak i posle izvesnog iskustva koje je imao sa ženama i dalje nije bio siguran šta treba raditi posle seksa sa ljubavnicom: da li je treba ljubiti i obećavati joj svetlu budućnost, ili se od njega očekivalo da je samo posmatra sa prezrenjem i sa osećajem nadmoći; tek, posramljen konačnim izgledom svog mlohavog uda, ustao je i čvrsto je zažmurio, kao dete, da sve to nekim čudom nestane.
Kada je konačno otvorio oči, Monik nije nestala, naprotiv, bila je razlivena po krevetu kao džinovski tamnocrveni želatin, nikada veća. Pokušao je da dobije na vremenu pa je bacio pogled kroz prozor. Iznenadio se ugledavši čoveka koji ga je lupio pesnicom dok je Oblak veličianstvenosti plovio po nebu. Bio je ubeđen da to ne može biti loš znak.
Učinilo mu se da je taj tamnoputi stranac stajao na trotoaru kao tek otkriveni spomenik, blistav i sjajan, pomalo mističan i delovalo je kao da bi mogao čekati nekog.
Ideje se rađaju brže od mogućnosti da racionalne misli zavladaju umom.
„Monik, da li bi ti prijalo društvo?”
Monik je razočarano sklonila pogled sa te smešne prikaze pred sobom. Mrzela je muškarce koji nisu mogli da se kontrolišu. Svršio je u nju! Pih! Kakva nespretna budala! Osetila je miris joda, čula je zvuk instrumenata za kiretažu i samo je, kao uzdah, izašlo iz nje:
„Da. Svakako. Za promenu, prijalo bi mi društvo muškarca koji može da se kontroliše. Znaš, pravog muškarca, koji može da me jebe kao čovek.”
Žan Mišel nije hteo da čuje opasku, nije mogao da sluša kako ga vređa i pomislio je samo na to da želi da joj dá tu neotesanu bitangu da je ubije od batina i seksa.
Taj bi joj svršio po kosi. Da, svršavao bi joj po licu i kosi. I mackao bi svoju kobasicu po njenim sisama. Da, takvi su ti divljaci!
Nakon toga, ona bi kao krmača grgoljila: “Hoću još, oh, tako želim još!” Žene nisu emotivna bića.
„Hoćeš još?”
„Šta još? Misliš na jebanje? Tja, pa ovo je bilo kao ubod ošamućenog komarca! Dva takta, la i la i kraj! Oh, Bože!”
„Važi, mala. Samo mi daj minut! Može?”
Sredio je svoje pantalone, a onda je bez pozdrava istrčao iz stana.
Kada je sišao ispred zgrade, grubijan je još stajao tamo.
Sav drhtav i nesiguran, prišao mu je, držeći rastojanje. Pogledao je ka nebu. Nije bilo oblaka, samo modro nebo bez oblačka.
„Zdravo.”
Miodrag Kačar ga je podozrivo pogledao.
„Opet ti? Odakle sada ti?”
„Izvini, nadam se da ćeš me razumeti, stranče…”
Zalupao je dlanom o svoju stegnutu pesnicu, a potom je pokazivao ka zgradi. Čoveče, jebanje!
Miodrag je majmunsko lupanje ruke o ruku ovog smešnog Francuza shvatio kao provokaciju, pa ga je, ne razmišljajući puno, razvalio pesnicom u bradu, tako gromko i jako, da ga je odbacio pola metra od sebe.
Monik je sa prozora posmatrala scenu, poklopila je usta pokušavajući da se utiša. Ipak, vrisnula je glasno, sklonivši dlan sa natečenih usana.
Miodrag Kačar je podigao pogled i ugledao je raskošnu kosu neke nepoznate devojke. Pokazao je prstom ka njoj, a ona je potvrdno klimnula glavom.
Miodrag je brzo, prepun želje, uspeo da savlada sve te stepenice i već se bio našao pred otvorenim vratima gde ga je čekala Monik u kućnoj haljini koja se na njoj raspukla kao prezrela dinja.
Bez objašnjenja grubo je odigao sa poda, preneo je do kreveta gde je nežno spustio, dok je ona znatiželjno coktala. Pošto joj je rascvetao kućnu haljinu, oslobodio je svoj ud, a onda ga je bez razmišljanja posadio u nju. Ona se stresla, iznenađena, a potom ga je prigrlila najjače što je mogla.
Uzdahnula je: „Moja mala bubice…”
Minut nakon toga, Miodrag Kačar je nevoljno ejakulirao u Monik.
Monik je razočarano izgovorila:
„I ti si svršio, jel da?”
Miodrag je posramljeno ćutao.
Monik je urlala:
„Majmune prljavi! Šta ti hoćeš od mene? Šta ti misliš da sam ja? Nisam ja tvoja kurva, ciganine!”
Ustala je, malo se protresla, kao da joj je hladno, a onda ga je vrhovima prstiju uhvatila za kosu, posmatrajući ga zgroženo.
„Napolje, napolje, ti prljavi bedniče!”
Miodrag je brzo, bez protivljenja, ustao i za tren oka je nestao iz stana.
Ošamućeni Žan Mišel, pošto ga je sreo na stepeništu, usporeno je eskivirao zamišljeni udarac, pomerajući se ka zidu. Miodrag je odmahnuo svojom natečenom desnicom i hitro je nestao.
Žan Mišel je zastao, zbunjen. Onda se uhvatio za stomak, grčeći se od smeha.
Hahahahahahahahaha
„Oh, sranje, pa i ti prerano ejakuliraš! Hahaha”
Pošto je izašao iz haustora, Miodrag je pogledao levo, a onda i desno. Brzo se odlučio za levu stranu. Prvo je krenuo dugačkim koracima, a potom je trčao i trčao duž ulice Rue de Bercy, sudarajući se sa retkim prolaznicima.
Trčao je dalje, sve brže. Osećao je bol duboko u grudima. Neko je pokazao prstom na njega. Muškarac, možda i žena. Nije bio siguran. Njegov pogled je razmazivao sve jasne oblike i pretvarao ih u kašu. Kada je stigao do kafea Chambertin, naglo je stao i pogledao ka nebu.
Ljudi koji su sedeli u bašti kafea, smejali su se, gledajući ka njemu. Fasade su se svlačile ka trotoaru ludo se smejući.
Zapušenih ušiju, Miodrag Kačar se okretao oko svoje ose, čvrsto žmureći, željan tišine i samoće. Samo je tiho brundao: Kontrola. Kontrola. Moraš da imaš kontrolu, ti bedna seljačino!
A onda je rekao: „Jebem ti život.”
Za GLEDIŠTA piše: Srđan STOJILJKOVIĆ
