Стеван Раичковић: ЕНГЛЕСКЕ ТЕМЕ У НАПУШТЕНОЈ КУЋИ

Иво Андрић у Херцег Новом

Енглеске теме у напуштеној кући, реченица отргнута из долазећег стиха да привуче пажњу, а пред вама је заправо одломак из књиге Стихови из дневника 1985-1990 – и један духовити поетски запис Стевана Раичковића: о Андрићу на каквог нисте навикли.

У Херцег Новом, на Топлој, између парка Бока и цркви Светог Ђорђа и Светог Спаса, где је Његош учио да пише код јеромонаха Јосифа, нобеловац Иво Андрић подигао је, по пројекту познатог београдског архитекте Војислава Ђокића, своју кућу почетком шездесетих година двадесетог века, а Херцег Нови је описао у Знаковима поред пута и први записао да је то место вечитог зеленила, сунца и бројних скалинада.

А један од највећих српских песника, Стеван Раичковић има корене у Црној Гори, где је боравио често. Његов деда је два пута био градоначелник Подгорице, док су његови стричеви оставили значајан траг у историји Црне Горе и Србије.


Кућа Иве Андрића у Херцег Новом

ТРИПТИХОН О АНДРИЋЕВОЈ КУЋИ У ХЕРЦЕГ-НОВОМ


I

(Монолог на Топли)

На малој цигленој тераси Андрићеве куће

на Топли у зеленкастом Херцег-Новом

(Допола под кровом

Отпола у травњаку)

Као некаква прва и једвабојна скрама

хвата се рани сумрак и мрешка по нашим лицима

за столом и воћкама у околној башти.

И мој домаћин

Као да је напокон и то једва дочекао да се

иза било чега (још готово и ничег) макар

и донекле сакрије или бар заклони пред нечим

Узима реч

И као да са цигленог пода (малтене руком)

подиже моју приземну причу

И она сад лебди између нас нетакнута као

нешто ново и треће и једино оно чега се

ни сумрак који полако осваја свуд унаоколо

нимало не дотиче.

„Видите ли оне шибице

Горе

У планини

Оне цигарете

(Шта ли су)

Оне мале

Варнице

Што мало-мало

Па кресне

По која:

Ето тако се појављивао

И фашизам у Италији.

Био сам баш у то време

Тамо…“

И гледајући (заједно) у суседну планину која све

више тамни и све јаче (и сабласније)

повремено светлуца

Иво Андрић говори о Лунђију Пиранделу

И о премијери

Затим

Комада једног

Његовог

У Риму

На којој су млади фашисти са галерије уз сваки

чин помно и сложно славном и присутном

аутору драме звиждали.

„А када су дошли на власт

Касније

Узели су га са собом

И подигли на високо место

Због његовог угледа у свету

(И наравно

Због себе)

И стари им се писац (можда чак и од срца)

полако али и сасвим приклонио…”

Одлазим са циглене терасе

Преко травњака

И већ увеликог сумрака

До гвоздене капије

Која је за мном

Отегнуто зашкрипала

Као да сам неку тешку резу за својим остарелим

домаћином и његовом младалачком

причом спустио

(И не слутећи тог тренутка колико ће и он

и она и тај сумрак још предуго у мени као у

некој тамници боравити

И да сам ону резу

И за себе био спустио).


Стеван Раичковић, Бранко Ћопић, Иво Андрић

II

(Проклета авлија)

На велику разгранату смокву

У свом врту

У (још неизлизаним) фармеркама

И са (новим) баштенским маказама

У руци

Пење се бивши закопчани дипломата а одскора

и у свету овенчани писац-нобеловац:

Да поткреше неколико сасушених и сивих

Гранчица које су (му) данима стршале из

лиснате и зелене крошње на модрикастом

фону Бококоторског залива у бонаци

(Дебело решен

Као да ће из сопственог неког још нештампаног

свог текста ушиљеном својом оловком

одстранити све оне несувисле и беживотне

речи које су му као ситни и тиштећи неки

мали тумори радили у уморној глави све до

пред сан у последњим овим августовским

спарним ноћима).

И док се Иво Андрић

Усамљен

И већ сакривен у својој (лиснатој) висини

Забавља

Овим сићушним (али и опипљивим) својим

(већ нареченим) послом

(И узгред

Ко зна

И каквим ли све својим старим или новим неким

још недотакнутим мислима својим до сада

и њему самоме сасвим непознатим):

Кроз шкринулу капију

Улази бучно

У врт

Стари дон Нико Луковић

Каноник Каптола Которске Бискупије

И парох Богородичиног храма у Прчању

(Илити жупне цркве Блажене дјевице Марије

алијас Мале Госпе)

Бивши народни посланик

И члан једног од многих Главних одбора

Народнога фронта

Публициста

И писац бедекера „Бока которска” из 1951.

године

Козер

И причалица…

„Где ли нам је шјор Иво“

Пита (торжествено) дон Нико Луковић

Ћаскајући

Онако

Још с ногу

На баштенској стази

С лепршавом (иако са тананим штапом) и дивно

проседелом Андрићевом касном и једином

његовом верном и још увек лепом

сапутницом.

Смешка се Милица Бабић

Час гледајући

Пред собом

У озарено лице каноника

А час

У смокву

Из које писац

Обузет неком паничном мимиком

(Машући прстом

Испред стиснутих усана)

Вапије

Немо:

„Нисам ту“….

На малој цигленој тераси

У дубокој хладовини

У полупровидним

Трсканим

Фотељама

(Са шареним јастучићима)

Седи весела домаћица

Са раздраганим гостом:

Причају

И срчу

Кафу

(А богме

И већ трећу

Расхлађену лозовачу с Каменога

Коју наздрављају одсутноме домаћину)…

И седе тако

Већ дуго

У авлији

(Као неку малу вечност којој ни краја неима):

Шјор

На смоквиној грани

A дон

У трсканој фотељи

(Још и са јастучићима

Притом)


Иво Андрић у Херцег Новом

III

 (Енглеске теме у напуштеној кући)

Враћајући се у пет сати

По подне

Вијугавом

И осенчаном

Асфалтном узбрдицом

Са августовске плаже на Топли

(Као рањеник

И готово

Понижен

Великом нео-номадском и закаснелом

паганском светковином прокључалог сунца

и заслепљујуће воде у распомамљеним

шљокицама и запаљених голих телеса у

скоку или изваљених као трупла на

усијаним бетонским плочама и окружених

циком и смехом и дозивима као у

свеопштем неком полуделом и радосном

бродолому

из којег сам се кришом и срећно као једини

можда преживели до сада тек једва извукао)

Зачуо сам тиху

И успорену

И помало

Невешту

Али дубоку музику.

Из одавно напуштене и закључане Андрићеве

куће на Топли

(Која са својим увенулим вртом заклапа угао

Његошеве и ушушкане и стрме уличице

Мирка Комненовића

Којом сам долазио):

На невидљивом

Неком

Али засигурно

Старом клавиру

(Ко зна кад и од кога ли накнадно смештеном у

утробу већ оронуле куће)

Као из Баховог црног и надземног неког

умноженог срца

Или из Андрићеве још несмирене душе

Неко је с напором (још школским) али одано

и тачно извлачио звуке из једне

од „Енглеских свита”

Као да је на црним и белим својим несигурним

диркама-пипцима неки прерано пробуђени

кућни дух још за видела наизменично

додиривао прохујало једно време и пипао

по маглинама у којима још нико (па ни он

сам) није ни био…



За ГЛЕДИШТА, поезију Стевана Раичковића, дигитализовао: Александар Војиновић