Сузана Рудић Архиве

Поезија Сузане Рудић је дијалог многих гласова – личних, митолошких, савремених. Њени стихови спајају интимно искуство са универзалним „болом”, стварајући поетски простор у којем се лирско „ја” разграђује и поново рађа. Овај избор од осам песама је хроника трагања, метаморфозе и ослобађања, у којој се древно преплиће са свакодневним, а тело са духом.

Од Рођенданске до Песме оцу и Amor vincit omnia, Рудић прецизно гради симболе отпора и раста. Њен говор је тих, али снажан, откривајући невидљиве процесе у човеку – оне најважније. Песме попут Ошишане песме или Преображаја сведоче о сложености женског искуства, док циклус као целина позива читаоца да прихвати многострукост у себи.

Сузана Рудић нам показује да је песма место суочења и сведочења, а њена поезија остаје као глас који не пристаје на једно значење.

РОЂЕНДАНСКА

Моја мајка не личи на друге жене.

Не носи хаљине, након што је у двадесетим

изгубила битку са ветрењачама,

тада је окусила смрт о вечној љубави.

Такве приче су за татине принцезе, она је била сељанчица.

На њене руке је пао кров куће, на моје темељ.

У цркву не иде, благосиља ме на кућом прагу

и тај благослов мој је кишобран

Kада сам се родила, обележавао се дан гладних,

падале су гранате уместо суза радосница.

Страх је појео неколико бубашваба у породилишту.

Пустила ме да ничем на капљицама уточишта беле удовице,

јер млека није имала

Kажу да личим на багрем, да сам у двориште

усадила срећу кад је прокишњавао

плафон

Бака продала је боре за моју топлину,

у неколико старачких пега записана су бдења,

али ни то није помогло да пред народом

не будем блудница, а пред Богом помилована.

И не дам мајци да ме љуби, разболеће се од клетви овог света

ОШИШАНА ПЕСМА

Рекао си „ако престанеш да ме волиш не шишај косу”,

тад нестаће несаница у којој сам те родила, умреће зрак Сунца

који је урезао на образ дан кад смо се срели,

текстонске плоче прогутаће ирисе

којима си шапутао моје име

Рекао си „не шишај косу”,

ускратићу другом благослове,

бацићу те на колена као Блудног сина,

неке љубави знај рођене су да умру и постану проповед,

освану у даљинама беле

као прва постеља новорођенчета.

Пре него што постанеш руина,

а моје очи транспарент уличним свирачима,

у развенчаним данима не клањај се реликвијама,

неко је прорекао да се рубикова коцка

не решава кад замршене жеље

месечаре по крововима вечтих стажиста

Љубав је једначина са две непознате,

два успутна пиктограма која дишу

један другом за врат, летњи џез у суморним данима.

Дотаћи ћемо у овом огњу прапочетак,

везати црвени конац звездама,

али нећемо престати да меримо украдене

минуте на ручним зглобовима,

откуцане у празним погледима.

НЕДЕЉА

Недељом црвени се Венера у окриљу Месеца.

Сече се ноћ на комаде. И тече вода.

Скидам сва одела, увлачим се у срж бола.

Проничем у уже љубави.

Недељом на прсте мерим пулс, када започињем

уснули разговор.

Тражим ослонац, слушајући лупање иза облака.

Лупање иза облака, није грмљавина,

то Бог закуцава летве на моја леђа.

Тим светим даном разговарам са мртвима,

успаваним у чамцима лађара.

Недеља је дан кад ме је Господ изуо из ципела.

Тада сам научила да ходам.

Тамо иза облака настаје дуга и селе се ласте на боље место.

Недељом свитањем сејем чекање.

Чекам …

Чекам пошту која касни.

Чекам бели хлеб у тмурној минути.

На станици чекам аутобус, у ком сањам часовнике.

Време се мери корацима укориченим на станицама које љубим

у сусретима са тобом.

Сада, на ивици папира,

чекам да усне зауставе твој одлазак.

Недељом слушам глас људи у кабаницама.

Kушам горчину са њихових усана.

Искушавам судбину из њихових џепова.

Недељом ме напушта детињство у облику распрснутих балона.

Тада стављам маску кловна.

Молим месечину да ми поклони још једну недељу

у којој се могу радовати детету које сакупља каменчиће.

KАКО СУ ТУФНЕ ПОЈЕЛЕ БАЈКУ

Kад сам била мала,

говорили су да је млечни пут

везан за пупчану врпцу, да тако растем,

рекли су – правила игре важе за све, међутим,

неки се изгубе у жмуркама.

Путарину сам платила у првом дојењу,

пунолетство ми је на дар донело одлагање

дечијег кикотања на трошну ограду.

Јутарњи грчеви пишу нове галаксије,

разапињу љубав међу окаменелим додирима,

У мајчиним очима угашени су лампиони, неке мајке рођене су као масалачак,

умру у првом плачу одојчета, друге живе као обеликси.

Више не кријем иза великих црвених туфни несташлуке,

уместо свилених бомбона, добијам прегршт исплаканих помрчина,

сад бих да се склупчам у првобитни облик,

родим у загрљају девојчице којој су уместо вашки требили снове.

ПРЕОБРАЖАЈ

Вечерас ћу се први пут оголити као истина пред клеветницима,

као бреза и змија,

раздужићу ти дуг за овај живот једрењем испод свечане кошуље,

док међу редовима цигли јецају сенке,

један отвор на ролетни заробио је месечину,

град је мали за очи сетне и суморне кораке.

Бројим дане унатрашке огрнута тобом,

простор се дели на четвртине,

снови миришу на рузмарин, а нова лица прострта пред душом.

Ти си други човек, ја друга жена

После свих голгота, волела сам те и даље те волим.

Забележено је у плочницима Змај Јовине улице,

шапутала сам дверима Успенске цркве и молила се да не венеш

кад сам те срела на свирци – рекао си да имаш све и немаш никог.

У расцепу груди станујеш да ме зацелиш кад долазе јутарњи чистачи да

покупе то мало мрвица којим сам хранила крхку девојчицу са шибицама.

Опомињеш да срце откуцава терцине,

прелазак из десне у леву комору је погубан,

у земљи потрошених прилика карту би да

купе за још једну добитну комбинацију,

у раскораку између разума и осећаја

почивамо на периферији заборављених

Волела сам те, волим октобар који је

зачет твојим именом између три прста,

Знам, ово јутро саплешће се о моје ноге

и завршити прелиставањем записа у јагодицама.

БОЖАНСТВА УНУТАР НАС

Пре него што закукуричу петлови,

вежи ми руке три пута платном и венчај за развејане слике

два пута издају црвени брегови испод кључне кости.

Одоли игри пантомиме,

једино тад те неће гађати каменом,

Посластица сам тмини,

из сваког сна будим се са грехом

више на крајичку усана,

псалмом изнад чела.

Моји прсти пре рођења купили су време и смрт.

Kао и живот, једино њу није победила Олимпија.

Верујући се саплићу о Христову одору,

тражећи божанство унутар себе.

Божанства на престолу исплакала су крв да ухлебе залуталу наду.

Ја нисам твоја Нут да ти родим Сунце,

Послужила сам срце на сто,

кидаш га као Етон јетру Прометејеву,

Јави се као и пре, окрени позивни број за

душу само немој раскрварити облаке,

желим да у недра ставим дечије трепавице,

мање би се низали поротници у капиларима.

ПЕСМА ОЦУ

Оче мој који си на земљи,
На дан мог рођења, јавили су да је преминуо дрвосеча, који ти је
уделио сечива за засецање душе, навукао мрену на дојку мајке,
обед на асталу зачино бајалицама.
И пре него што кренух, сатрху ме.
Од плодове воде одвојена сам каљењем пршљенова,
проласком кроз иглене уши.
Бабица је запечатила засецање знаком X на челу,
Мамцем за невољене синове који испод женског скута
Изискују из карлице рођење светлости крвљу.
Та сам оче мој чија бритва из корена пресеца.
Та сам оче, која је рођена као потреба у жлездама.
У аорти расла као буника, захваљујући којој сам преболела мале богиње.

Преломили смо јадац, на моје руке пао је твој рез и ја по њему везем,
Знаш, нешто се у мени деградира.
Од заноктица горим, на свакој ветрометини дувам у прсте,
Раскрснице учитељима чиним,
завоје за собом вучем, на њима сирочад санкам,
грејем као рођена мајка преосталим иверјем.
Срце у јаругу ћу да бацим и подигнем епитаф –
нека буде воља Оног што ме спусти на ову депонију.
Оче мој који си на небесима
Под отеклинама својим ти се молим, не мрви ми крштено име.
Дугачак је то плам.

AMOR VINICIT OMNIA

Неко је из утробе пустио прве ласте на север

деца су у шећерним вунама угледала крваве зоре,

одрасли пре појаве дуге и првог снега,

пре него што су међу поквареним зубима ушушкали минуле дане.

Диши… диши, дисаћу са сазвежђем у грудима, док дрхти земља.

И тај прах биће храм мој, утеха за крштене болом.

Kишним душама које живе кроз дивље ветрове…

Ноћи прострељују дане, чезнем да под стопама испишем живот

док сузе пале пламен преображаја.

Жиле је потиснула олуја, више немам коме да се вратим.

Diem perdidi, dime perdidi,

Casus belli, cacus beli,

Amor vincit omnia!

Јагодице смртника чезну угасити ген у крви,

срце сеје тон мантри да одјекује у вечности.

Окујете ме трњем и бићу светлост.

У формалним поздравима, увек ћемо се саплести о

сивило што је обојило безазленост детињства.

________

О аутору:
Сузана Рудић је песникиња и ликовна уметница – вајарка, чија поезија истражује дубине људског искуства кроз лирски израз који спаја интимно и митолошко. Њена поезија објављивана је и превођена у више књижевних часописа и зборника. Живи и ствара у Руми.